Популарни постови

уторак, 01. мај 2012.

PREPODOBNI JUSTIN ĆELIJSKI: ZA DUŠOM CVEĆA



Cveće – koliko slatkih tajni! Koliko prijatnih tajni! Kada čovekovo saznanje prohodi vidljive svetove, pocrni od tuge; a kada se kosne cveća – zablista, zasija, zaraduje se. Jer, cveće – to je radost za naše ljudsko saznanje. Sve može biti gorko, samo je tu neka čudesna slast, u cveću. Ima u tome nekog božanskog magnetizma, što dušu vuče neki raskoš. Jeste li primetili, ljudi obično svoju pretstavu o raju vezuju sa cvećem.Nije li cveće – najskriveniji ostatak izgubljenog raja? Nije li u njemu raj najviše sačuvao sebe i preneo kroz vekove do nas? Zato je valjda i med od cveća! Rajska slast, i duša raja – probija se kroz cveće, izbegavajući da se sretne sa ljudskim zlom. Jer naše zlo, i jeste pakao, najpre za cveće. Jer je najosetljivije, jar je najrajskije od svega što postoji u vidljivim svetovima. Ako hoćete da se u ovom svetu osetite kao u raju – živite među cvećem, sa cvećem, cvećem: njegovim dahom i njegovim duhom. Cveće – najjači simvol, i najizrazitiji, nekadanjeg raja, nečeg rajskog. 


I najmani cvet – koliko rajskog u njemu! Najmanji cvet – čitav raj! A sve što je rajsko, rajsko je nekom slatkom beskonačnošću, nekom milom besmrtnošću. Gle, po jedna slatka beskrajnost, po jedna mila besmrtnost se zavila, sakrila, primirila u svakom cvetu, i najmanjem i najvećem. A svaka beskrajnost je rod sa svima beskrajnostima božanskim. I mi, kroz najmanje i sa najmanjim putujemokroz beskrajno i beskonačno. Pogled ti pao na majušni cvetić nezaboravka, i gle, ti si zaronio u bezmernubeskrajnost, usplovio u sve beskrajnosti. I nezaboravak plavi – kao plavi čunić nosi i prenosi tvoju dšu i iskrcavana obalu beskonačnosti. To Bog učinio, da čovek ne bi bio sam, mali, već uvek, sa beskrajnim, beskonačnim = besmrtnim. A kroza sve to sa – večnim. I kroz beskrajno malo, majušno, posećuje nas po nešto beskonačno, besmrtno, božansko. Bog nas je sa svake strane zatvorio beskrajnim, beskrajno velikim, neizmernim. I mi smo, u stvari, po svemu beskrajni, beskonačni, besmrtni. Između malih majušnih cvetića i zvezda, koje su svetlosni cvetovi,stojimo i krećemo se mi ljudi. Pogledajte, i svuda ćete ugledati nju – beskrajnu, beskonačnu, i samimtim – večnu tajnu, jednu istu, razlivenu svuda i po svemu i kroza sve.




Šaputala je mimoza:
Ljudi, vi ne vidite moju dušu kao što ne vidite ni svoju; a njome živite vi, njome živim i ja. To su naše najneposrednije stvarnosti. Ja bih vam se ispovedila, ali vi nemate dovoljno fin sluh da biste me čuli, i dovoljno fino saznanje da biste me razumeli. Zasađena sam rukom nevidljivog nebeskog Rukosadnika. Kroz mene On je razlioneku svoju tajnu; i u meni ima više neba nego zemlje, - zar to ne osećate? Čini mi se, treba da imate vid ravan svevidu da biste dokraja sagledali tajnu moga bića. Vama je neophodan Svevideći da biste mi dušu videli, i Sveznajući da biste je saznali, i Svečujući da biste je čuli.


Zagledajte u moje nerve, u moju nervaturu: u njoj se vrši prelaz nebeskog u zemaljsko, natprirodnog u prirodno. A vi mislite, da sam sva od prirode, od onoga što vi ljudi nazivate prirodom, a ne vidite da je u meni natprirodno postalo prirodnim. Ta i sva priroda nije drugo nego – natprirodno probraženo u prirodno. Ljudi proglašavaju: prirodom, prirodu! – i time završavaju krug svojih misli, svojih istraživanja, svojih argumenata. Kao da su te reči neko objašnjenje. To je isto kao kada bi kazali: sunce je sunce, zato što je sunce; plavo je plavo, zato što je plavo; slavuj je slavuj, zato što je slavuj; čovek je čovek, zato što je čovek. Time se ništa ne objašnjava niti dokazuje, već samo posredno priznaje neznanje...   Da, ništa natprirodnije od prirode. Ajde, opervazite mi to što nazivate prirodom. I šta od “prirodnog” uđe u vaš razum, u vaša čula? Sva je priroda u suštini natprirodna, jer živi nekim tajanstvenim silama, čije izvore ne znamo i čije zalihe ne spoznajemo. I vi se ljudi još trudite da logikom objasnite prirodu. I govorite: logika, logika! A šta je to – logika, šta je to – logično?Sve sama nepoznanja do nepoznate u nerazmrsivoj jednačini života.


Poslednjom tajnom svoga bića, sve je cveće – natprirodno. Najtajanstvenijim, no najživljim korenom svoga bića mi se držimo za nebo, nevidljivo živimo nebom. I vidljivo! Gle, nama treba mnogo sunca, i svetlosti nebeske, mnogo zvezda i njihove svetlosti, mnogo neba i njegovog plavetnila, da bismo mogle živeti ovde, na zemlji, u “prirodi”. Ta i mi smo prelaz natprirodnog u prirodno!


Zašto da to bude privilegija samo ljudskog bića, ljudske logike, ljudske logosnosti? I u nama je Logos /=Hristos – Jn.  1, 1–3/, i Logika Božja, i Smisao.Zar vas sklop našeg lista ne iznenađuje, i ne zaprepašćuje? Ta vi još ne znate, otkuda boje u svetu, i otkuda tolike nijanse boja? Vi ne možete našu tajnu ni da domislite, ni da doosetite. Tajnom svojom mi smo sakriveni u natprirodi; zar ne?


Evo: moja osetljivost! Kako je vi objašnjavate svojom “logikom? Čim ko dodirne jedan moj listić, svi za njim polegnu; a kada sam na livadi, čim jedan stručak dodirne neko, on učini da svi po svoj livadi polegnu, signalizirajući upasnost. Aparat prirode vrlo komplikovan, i osetljiv: na dodir, pa i na dah. Kad dahne, kad uzdahne vazduh, listići se skupljaju, savijaju, kao skrivaju, i onda grančica za grančicom. Primam najfinije zvuke. Aparatura najfinija, nervi zapanjuju. Vene od daha, vene od ružnog pogleda, od ružne čovekove misli, od prljavog osećanja. A kako li se oseća u ognjenom moru našeg ljudskog, našeg zemaljskog zla? Od najmanjeg napada, uvrede, ja se stresem, i – umirem. Jer sam od najfinije građe. Zemlja, zar ne znate – podnožje neba.   




Bosiljak je pevušio:
Miris me vezuje sa svetom. Ja osećam: veza ovog sveta si mirisom. Ko mi dade tu mirisavu dušu? Veza sa  - Bogom; veza sa vidljivim svetom. Ja doživljavam to čudo: Srce sveta ulazi u mene, i u vodu. O, to osećanje! Miris, zar to nije čudo? Veliko čudo Božje? Čime to miris – miriše? Zemlja ne miriše, a srce miris – meni! Oprostite mi tu zagonetku! Bosiljak u ovom svetu – u smrdljivoj bari, u prikrajku.




Petonija je govorila:
Ja mirisom živim. Tu su svi moji unutrašnji svetovi. I kad umirem – kroz miris umirem. Kroz miris dišem i izdišem. I kroz miris umirem: bez agonije, bez ropca, bez grčeva. Moji miris/i/ putuju kroz nežnost. A svaka moja pora, to je prozor na mojoj mirisnoj duši. A duša moja – sva je u menii oko mene. Duša mi je sva od mirisa. Kad me miris napusti – ja umrem. Takva sam ja. A ko je to Plavi nada mnom. Plavi, ja tebi šaljem svoju dušu. Nađi joj novu krunicu – moju besmrtnost! Ja volim takvu besmrtnost, žeđ srcu. Ah, u mom rečniku nema mnogo reči, jer mnogo osećam. Samo nekoliko reči: miris, duša, ljubav, besmrtnost.
Moj miris, otima se za suncem: predveče juri za njim, što je zašlo, skrilo se. Prolazi li čovek pored cveta sa rđavom mišlju: prolazi sa požarom, od koga vene cvet. Nečist pogled padne li na list, pada kao raspaljeni žar.




Đurđevak je zvonio:
Najsitniji sam cvet, a znate kroz mene je prostrujala neka slatka sila, sigurno božanska. Ja sam uzdrhtao – to je Logos /= Hristos/ prošao kroz mene, i ja sam se osetio živim, postojećim. Biti, to je slast i sladost i radost. Jer me to vezuje sa Logosom. A vi ljudi, vi sve mislite: mi smo mrtvi, mi cveće. A gle, kroz nas živi reč Božanskog Logosa; time smo mirisavi, time – besmrtni.


Znate, ja sam vezan sa nebom više nego li vi. Moj miris, ta u njemu ima više neba i sunca nego li u ljudskim mislima, osećanjima. I sa unutrašnjim tajnama zemlje ja sam u srodstvu, jer me one hrane svojim sokovima. Duša mi je mirisna, jer je to reč Logosa, a reč – Logosa, nosi u sebi i širi sobom miro božansko. A miris – to je nešto vaistinu božansko, natprirodno. Jer naš miris, to je naša duša; izdahnemo li, on ide Bogu, koji ga čuva u besmrtnim riznicama.


Mi cveće, gledamo na vas ljude, i tražimo sličnosti sa vama. Ima je samo u jednome: u vašoj bogolikoj duši, u vašoj logosnoj /=hristolikoj/ duši – tu se, samo tu dodirujemo. Ali, većim delom svoga bića vi se ljudi otiskujete u neki strašan mrak, u neki strašan smrad. To ukoliko bežite od Logosa i od nas.


Znate, i vi ste ljudi mirisavi, i vi mirišete – samo molitvom, ljubavlju. Molitva i ljubav, to su miris, neprolazni miris vaše ljudske duše, ljudskog bića. Ja đurđevak osećam da đurđevski miris bije iz vas kada ste na molitvi i u ljubavi.


Uh, ali, bi ljudi – vi ste nesretnici smrad ove planete, kad ste zli. Zlo – smrdi. Zlo je najodvratniji smrad. Ni jedno biće nad zemljom i na zemlji ne može da ima čulo mirisa kad su ljudi zli. Mi smo vaši dobrotvori, veći no vi naši: mi prečišćujemo vazduh za vas; udišemo ugljendioksid, da se ne biste otrovali. Mi smo na taj način vaši lekari, i vaši lekovi: lekari duša i tela. Ne gordite se na nas! Bog nas je tako srodio: Umetnik Svemudri!


-------------------------------------------------------------


 *Rukopis nađen u ostavštini Ave Justina, pisan olovkom, na 4 strane belog papira, olovkom, brzopisom, kako je Ava obično pisao (gde su izvesna slova povezivana brzim potezom olovke, a neka ostajala nedopisana do kraja), pa je posle skoro uvek ovakve tekstove prepisivao poznatim krasnopisom. Ovaj lirski tekst, samo “nabrosak”, prepun biblijsko-jevanđelskog, pravoslavnog kosmizma, unutar Avine novozavetne Logosologije, nije prepisivan ni ispravljan. – Na drugim manjim listićima njegovim, stoji zapis olovkom: “Za dušom cveća” i onda kraći zapisi, poput ovog: “organske materije u listu nazivamo lisni nervi ili lisna rebra. Svi skupa nervi jednog lista čine nervaturu lista” itd. (i u zagradi: St. Jakovljević, Botanika, str. 47). – Pretpostavljamo da ovaj ogled potiče iz doba (pred-u-oko-po-ratnog) i raspoloženja, kad je nastao i tekst “Srna u izgubljenom raju” u Filosofskim urvinama, ali u tu, od njega samog, sabranu zbirku tekstova nije unet, verovatno jer je ostao nedovršen. - Ep. At.


Preuzeto iz časopisa “Svetigora”, januar 2008. godine