Популарни постови

уторак, 28. фебруар 2012.

Свети Николај српски: Срце уз Часни пост - Прва недеља


Свети Николај српски: Срце уз Часни пост - Прва недеља


Сине мој, дај ми срце своје!
говори Господ
(Приче 23, 26)


1. О Богу мисли пре свега, јер и Бог мисли о теби пре свега. Као што чобанин мисли о једној изгубљеној овци више него о целом осталом стаду, тако и Бог твој мисли о теби, који се губиш у греху, више него о свима анђелима на небу.


2. Мислити о Богу не значи испитивати биће Божје, него испитивати и дознавати шта Бог тражи од човека.


3. Ко купује орахе, не цени по љусци него по језгри. Тако исто и онај ко купује јаја. И безброј других ствари у свету људи цене по невидљивом а не по видљивом. И Бог твој цени тебе по срцу. Кроз телесну љуску он гледа у твоју срж, у срце твоје, и тражи то срце. Сине мој, дај ми срце твоје!


4. У срце је Творац положио основ живота. У срцу се живот замеће, почиње, разраста, и носи до гроба и преко гроба. Шта вреди човеку за кога сви кажу: паметан је али без срца! Бог неће од њега тражити памет него срце. Јер је речено: и лудост Божја мудрија је од људи (I Кор. 1,25).


5. Или шта користи човеку за кога кажу: богат је али без срца! Хоће ли понети своје богатство у онај свет на дар Ономе чија су богатства све небо и сва земља, и Сунце и звезде и сва царства знана и незнана.


6. Или шта помаже човеку телесна снага и лепота? Не сусрећемо ли ми сваки дан оне који су у младости били снажни и лепи како се сад погурени и сасушени поштапају или држе за руку вође? Телесна снага и лепота многима је кобно послужила трулењу срца пре трулења коже и костију.


7. Благо онима који се од младости не заљубише ни у какву смртну и пролазну лепоту него у Творца свога, чија снага не малаксава и чија се лепота не мења! На њихову љубав одговориће Бог љубављу стоструком, и срце њихово приљубиће Он к срцу Своме.


8. Пост значи слабљење везе срца са светом и јачање везе срца с Богом. Запамти то, и мисли о томе у првој недељи Часног поста.


9. Јачање везе с Богом ствара весеље у срцу. Зато се у црквеним књигама чита на почетку поста: ʺЕво наста весело време поста!ʺ


10. Сети се имена оних духовних великана који су постом ослабили своје везе са светом а ојачали своје везе са живим Богом, као што су: св. Антоније, Павле, Јефтимије, Аксентије, Аврамије, Висарион, Виталије, Герасим, Кириак, Зосим, Харитон, Јефрем, Арсеније, Карион, Захарије, Сава Освећени, Симеон и Алимпије столпници, Онуфрије, Пахомије, Петар и Атанасије Атонски, и други.


11. Сети се и богоносних девојака и жена, чија срца беху испуњена љубављу ка Христу, као што су: св. Текла, Ксенија, Евпраксија, Анастасија, Матрона, Сара, Марија Египћанка, Пелагија, Таиса, Теодула, Василиса, и друге.


12. Ако су ти они далеко били по месту или времену, а ти се сети оних славних имена из свога рода и народа, као што су: св. Петка Српска, св. Сава српска слава, Јанићије Девички, Петар Коришки, Василије Острошки, Прохор, Гаврил, Јоаким, Јован Рилски, Наум Охридски, Нектарије Битољски, и многи, многи други, који постом осветише своја тела а молитвом осветише земљу у којој ти живиш.


13. Сви су они један глас чули: Сине мој, дај ми срце своје! томе се гласу одазвали и срце своје предали потпуно у својину Богу и Творцу својему.


http://crkvauobrenovcu.rs/Misija/sveti- ... casni-post


Свети Николај српски: Срце уз Часни пост - Друга недеља




Сврх свега што се чува чувај срце своје,
јер из њега излази живот
(Приче 4, 23).


1. Домаћин чува посејану њиву од тица; и чува свој воћњак од гусеница; и чува своје стадо од зверова. Но ништа тако домаћин не чува као свој дом од разбојника, од пожара, од поплаве, од грома, и од сваке нечистоте. Што је дом у домазлуку, то је срце у човеку. Зато је речено: Сврх свега што се чува чувај срце своје.


2. Из срца извире крв, а у крви је душа. Каква је душа у срцу, таква је у целом човеку. Ако је вода на извору слана, она је слана и у потоку; ако ли је слатка на извору, слатка је и у потоку. Што има на извору, то и на увору.


3. Ако змија уједе за прст, отров њен не би шкодио, кад га крв не би пренела у срце. Кад лекар убризга лек у прст, лек не би помогао, кад га крв не би пренела у срце. На срце пада и отров и лек. Све што трује живот и што лечи живот, мора допрети до срца и проћи кроз срце.


4. Тамо где је средиште телесног крвотока, тамо је и средиште и духовног крвотока. Месано срце орган је духовног срца. И ако је ово стварност, ипак је та стварност велика тајна.


5. Заиста је то недокучива тајна за наш разум, пошто је разум мањи од срца, и срце обухвата разум а не разум срце. Део не разуме целину, нити оно што је ниже разуме оно што је више. Бог је тако хтео и тако устројио. Благо оном ко мање испитује тајне бића Божјег а више слуша заповести Божје и више осећа љубав Божју у срцу своме!


6. Душа је обучена у порфиру крви; па кад је одећа тако осетљива, како ли је тек оно што је одећом оденуто? Као што један трун може заразити и покварити крв, тако једна реч, један поглед, једна помисао може заразити и покварити душу.


7. Послушај због тога човека лекара кад те учи: чувај крв своју! Али много више послушај Бога лекара кад ти наређује: сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот. Чувај срце у срцу, срж у љусци, пламен у крви, живот у телесној копрени. Изнад свега што се чува чувај срце своје, сине мој, Говори Господ.


8. Кад змија угризе руку, рука се завезује и стеже, да отровна крв у руци не би отишла у срце и заразила извор крви. Кад злу реч чујеш, стегни слух свој, да отров од зле речи не би сишао у срце твоје и заразио извор живота твога, сине мој.


9. Кад богатство притиче, не прилепљуј срце своје за њ, говори Премудрост у Књизи Живота. Огради срце своје од богатства свога високом оградом до небеса, да се срце твоје, неупрљано и чисто, сачува за Онога који га иште говорећи: Сине мој, дај ми срце твоје.


10. Речено је још у Књизи Живота: Срце царево у руци је Божијој. Ако царујеш над страстима, онда си прави цар. Тада је срце твоје у руци Божјој. А та рука непогрешно управља срцем твојим и узноси га у царство вечне светлости и вечног живота.


11. Ако си у првој недељи Часног поста утврдио у себи сазнање, да срце твоје припада Богу и Оцу твоме и решио се одлучно да га Њему дадеш, то у оној другој недељи Часног поста научи се бранити срце своје. Научи се храброј борби за непорочност и чистоту срца свога, да би га смео понудити као уздарје Ономе који ти га је даровао.


12. Осветли срце своје вером, укрепи га надом, загреј га љубављу, окади га молитвом, опери га сузама, нахрани га крвљу Христовом, и држи га уздигнуто к небу као запаљено кандило. Само тако моћи ћеш мирно сачекати прелаз из овог земаљског света у свет небесни, без грешничког трзања и гриже савести. Због тога ове друге недеље Часног поста често понављај савет очев: Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер из њега излази живот.

О РАДОСТИМА ПОСТА

"А кад постите не будите жалосни као лицјемери; јер они начине блиједа лица своја да их виде људи како посте. Заиста вам кажем да су примили плату своју. А ти кад постиш намажи главу своју, и лице своје умиј, да те не виде људи гдје постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, платиће теби јавно." (Јеванђеље по св. Матеју , 6:16-18).

Уобичајило се да се о посту говори као о безрадосном добу и догађају. Некада се иде тако далеко да се како у беседама у цркви тако исто и у разговорима пост приказује скоро као време потиштености и ојађености. Стварно, пост је време када се од нас очекује и захтева да избегавамо светска уживања, али пост многима од нас доноси и многе радости о којима се ретко или никада не говори.

Још нисам ни почео да говорим о радостима поста, а наслућујем да неки "мисле у срцима својим": о чему овај говори? Зар пост није време жалости и кајања? Зар великопосна богослужења и химне које се на њима певају не стављају нагласак на оплакивање наших грехова и траже да приклонимо колена и срца своја на покајање?

Да, потребно је да приклонимо срца своја и колена, потребно је да будемо узнемирени, жалосни и и забринути због броја и тежине грехова које чинимо не само у току од једне године, већ и у току једног јединог дана и часа. Али ипак, постајање свеснијим својих погрешака и слабости, признавање тога и себи и Богу кроз исповест, јесте управо процес којим се миримо са Богом, собом и другима, а то треба да нас радује. То је као да вршимо дијагнозу самих себе и пошто смо извршили дијагнозу пут ка оздрављењу је отворен. И ко је и ко може бити несрећан када му се вид поврати?! Бити свестан својих грехова и недостатака значи сагледање самога себе и могућност исправљања. Да ли је то нешто што треба оплакивати или чему се радовати?

Сагледање самих себе онаквима какви јесмо није само по себи радостан догађај и искуство. Само оплакивање наших недостатака и грехова неће одстранити узрок наше забринутости и незадовољства. Једино ако то сазнање о самима себи води ка покајању и одлуци да се боримо противу својих недостатака и умножавамо своје врлине, онда доживљавамо радосно духовно обнављање. То је стварно значење често употребљаване и злоупотребљаване фразе "бити поново рођен". То је, најзад, најважнији смисао и циљ поста.

Чули сте да је Господ Исус Христос рекао: "А када постите, не будите жалосни као лицемери; јер они начине бледа лица да их виде људи како посте." (Јеванђеље по св. Матеју 6:16) Ми не мењамо изглед својих лица, али ми често све чинимо да други виде и чују да ми постимо. То чинимо на тај начин што говоримо о ономе чега смо се "одрекли", шта смо "жртвовали", и како је "тешко уздржавати се". Ми можда не показујемо потиштеност на своме лицу, али зато говоримо са много самосажаљења о томе чега смо се одрекли ради поста. И, да, врло често се осећамо ојађенима и нервознима зато што смо решили да лишимо себе неколико задовољстава и угодности на које смо навикнути. Мислећи тако много на задовољства и удобности којих смо се у посту одрекли, ми не дајемо себи прилике да се радујемо томе да смо били толико јаки да ослободимо себе од ропства тим задовољствима и навикама које су често ланци који спречавају наш духовни узраст. Радујте се, а не будите ојађени зато што сте се ослободили својих окова.

Када је један брод у опасности да потоне, када је љуљан и потресан огромним таласима и лупан немилосрдним бурама, шта чине морнари? Они бацају у море све што није неопходно; они жртвују оно што није неопходно - ствари, да би спасли оно што је неопходно - живот. А онда они не јадикују за стварима баченим у море, већ се радују своме спасењу. Исто тако, када онај који лети у балону жели да достигне веће висине у свом лету, он избацује на земљу вреће са песком које онемогућују виши лет балону. А када достигне раније недостижне висине, онај који управља балоном не жали бачене вреће песка, него се радује што је достигао рекордне висине. Наш пост је исто што и бацање непотребних ствари у море и избацивање непотребог терета који нас ометају у духовном узлетању. Зашто онда ми говоримо тако много и осећамо се толико ојађенима ради неколико задовољстава и удобности којих смо се одрекли ПРИВРЕМЕНО, да бисмо достигли виши духовни узлет и повећали своје могућности спасења?

Има још радости поста. Ви који постите, треба да се радујете јер следите стопама Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа, Његових апостола, светитеља, мученика, исповедника, и ваших предака који су такође постили. Треба да се радујете јер сте доказали да сте јачи него задовољства и навике које често постају наша друга природа. Треба да се радујете, јер сте доказали да можете господарити телесним похотама и наслађивати се духовним сладостима. Треба да се радујете јер у молитвама и посту имате на расположењу оружје које је, према речима Господа Исуса Христа, једино успешно оружје противу злих духова који се испољавају кроз наше слабости, страсти, и грехове. Треба да се радујете јер настављате једну освештану традицију установљену ради тога да би човек, који је често обесчовечен, могао повратити своју човечност и да често обесхристовљени хришћани могу повратити своју духовност.

Листа радости поста је много дуга. Вама су неке од тих радости познате и ви их можете набројати. А да бисмо их открили неопходно је да мислимо и говоримо о посту не само као о времену "одрицања" него исто тако као и о времену "додавања". У времену поста ми додајемо своме духовном расту, додајемо врлине, пунимо скоро празне акумулаторе сажаљења за друге, и доброчинстава, додајемо снаге и свежине својим скоро испражњеним ризницама вере, и повећавамо упражњавање самодисциплине. Али да бисмо схватили значење појма "додавања" за време поста, мора се схватити да одрицање само од неке врсте хране, задовољстава и удобности може бити дијета, а не пост. Хришћански пост, хришћанско уздржавање захтева много више него само уздржавање од извесне врсте хране и задовољстава. Ово бих желео да илуструјем једном епизодом из живота преподобног Николаја Јуродивог (+28. фебруара 1576). Живео је у Пскову за време владавине цара Ивана Грозног. Претварајући се да је малоуман, преподобни Николај је могао да говори искрено, како то деца чине, својим сународницима о њиховим недостатцима и да од њих тражи да се поправе. Обраћао се и моћнима и немоћнима. Једни су га поштовали и волели, други су га злостављали.

Једном приликом цар Иван Грозни, у пратњи својих оружаних снага, дошао је у Псков. Сврха његовог доласка у Псков је била да казни грађане Пскова због њиховог одупирања неким од његових злоупотреба власти. Његов начин кажњавања се састојао од свирепог убијања оних који су му се замерили или му се успротивили. Грађанима Пскова је било познато да је он дошао да побије већину њих, али нису могли ништа учинити да то спрече.

Цар Иван је био чуо за преподобног Николаја и био је знатижељан да види тог чудног човека. Ради тога је отишао у колибу преподобнога. Било је то за време ускршњег поста. Када је цар ушао у колибу преподобнога Николаја, овај га је љубазно и учтиво поздравио и, да би показао гостопримство, понудио је цару комад сировог меса. Цар је љутито повикао на њега: "Лудаку! Зар ти не знаш да сам ја хришћанин? Ја не једем месо за време поста!" "О, цару," - одговорио му је преподобни Николај, "ти не једеш месо, али проливаш људску крв. Зар не би било боље да једеш месо, а да не проливаш људску крв?" Цар је разумео значење речи преподобнога, а, вероватно, и право значење поста.

Како је са нама? Да ли разумемо да одрицање од меса, али продужавање оговарања, свађања, зависти, мржње, варања, и других грехова противу Бога и људи није хришћански пост? То је врста поста која није награђена радошћу. Да би смо искусили радосни пост, он мора бити истински хришћански пост, дводимензионални духовни и физичии пост...

Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић

О припремном периоду за монашки живот


http://www.svetigora.com/audio/by/title/monahinja_stefanida_babic




Текст монахиње Стефаниде (Бабић) из манастира Михољска Превлака код Тивта "О припремном периоду за монашки живот".

О припремном периоду за монашки живот

Пре него што човек прими монашки постриг древни је обичај да неко време проведе проверавајући, и бивајући провераван, да ли истински жели тај начин живота, и да ли је за то.
Није довољно само да нам је то интересантно, и сл., него је потребан призив од Бога, а такође и наша потпуно слободна воља,и решеност без остатка да се целом душом,умом,вољом,срцем посветимо томе.
Потребно је да крајње озбиљно схватимо служење Богу, одговорност која из тога следи. Да схватимо да је ношење крста - страдање.
Када је призив од Бога, онда је тако велика сила Божија присутна да се човек не обазире ни на што, само жели да буде примљен у манастир, да се потпуно посвети Господу. Не гледа ни ко је ту, ни како изгледа кућа, ни каква су правила, ни да ли му ту нешто одговара или не одговара, него је обухваћен целим бићем љубављу Божијом, силом Божијом, и радује се Господу,и све му је лако, чак и искушења доживљава као да се њега не дотичу, јер га покров Божији штити.Не мери мозгом ништа, него се целом душом, целим срцем, умом,вољом, предаје у руке Божије. Не говори-не знам да ли сам спреман за то, не знам да ли ћу, ако Бог да, нека буде Божја воља, и сл.,него је целом душом, срцем, умом и вољом апсолутно уверен у своју одлуку, у потпуној обујмљености благодаћу.
За одлуку о монашком животу се не пита ни овај, ни онај духовник, то је однос између душе и Бога. Нико не може одлучити уместо човека. Једино могу да се питају прозорљиви Старци, који Духом Светим знају будућност, али и тад треба схватити да они не одлучују уместо нас, да они не врше притисак на нашу вољу, него једноставно виде унапред шта ће се догодити, и то кажу.
Бог је оставио сваком човеку потпуно слободну вољу. Не треба ничији утицај да буде, треба чиста воља. Сваки други духовник, који није прозорљив, он може да нам каже своје мишљење, али то није сигурно 100%.
Потребно је да човек буде у стању потпуне преданости Богу, и обујмљености благодаћу ,која га повуче да ступи у монашки живот. Без мерења, упоређивања, премишљања, и сл., јер су то ствари разума, рација. Чим меримо, значи да још нисмо за то. Потребна је чврста решеност, која долази од наше потпуне и слободне одлуке ,и од силе Духа Светог, јер Господ помаже кад види да човек истински томе тежи.
Кад заиста у нама сазри одлука, Бог даје у једном моменту толико велику силу да једноставно нема двоумљења. Човек се реши на то за цео живот. То није оно-пробаћу, па ћу да видим да ли сам за то. То већ од почетка није чврсто.
Некад може и накнадно да дође то, након неког времена кад човек борави као гост у манастиру, да се човеку отвори духовни видик, да схвати да је то што тражи његова душа, да га то испуњава целовито и приводи спасењу.
Неко може да ступи у манастир из покајања, жеље да промени свој дотадашњи живот, али највише се ступа у манастир из љубави према Богу, из очараности Богом, како је Св.Вл.Николај говорио, а не из разочарења.
Ако човек из било ког другог разлога дође, који није истински, он ће кад- тад да оде, ту нема чврстог корена. Ако иде због друштва, или зато што му се допада старешина, или братија, или из економских разлога, или некох других, то не може да се одржи, јер једино ИСТИНСКА љубав према Богу, непоколебљива, може човека да задржи за цео живот да се одриче своје воље до последњег даха, да се смирава пред свима до краја живота, да држи себе у нестицању, сиромаштву, у непрекидном уздржању, чистоти.
На облачењу искушеничке особе не само да се одећа црна, материјална, ставља на себе, као неко спољашње обележје посвећености Богу, него се и са Неба спушта духовна одећа на ту особу, одећа благодати, која је, невидљива за телесне очи,али видљива за духовне, и која покрива до краја живота, штити, чува у целомудрености.
У почетку манастирског живота даје се искушенику велика благодат, која му све олакшава, те сва искушења лако подноси, али му се даје и да полако ради на себи, на одсецању овоземаљске логике, и на припремању за потпуно предавање себе Богу.
Све оно што као искушеник није победио у себи док су били лакши удари, и имао је већи покров благодати као почетник, мању одговорност, као неко ко тек ступа на поприште, то напада дубље и са већим интензитетом кад се замонаши, јер је тад одговорност већа, опит је духовни већи, и очекује се од њега веће самоодрицање.
У почетку је послушање више спољашње, да се уради оно што ти други каже, али временом то постане стање човеково, стање духа, стање отворености дуsе за вољу другог човека, стање
прихватања да воља другог човека управља мојим животом. А то је не ради ропске потчињености, нити као губитак личности, већ ради ослобођења духовног, растерећења од свега што поробљава, и ради пуне духовне слободе, управо ради остварења пуноће личности, и да би се човек несметано молио Богу, да би непрестано обитавао у благодатној заједници са Богом, да би непрестано стајао пред Њим лицем к Лицу, да би достигао степен бестрашћа, пуне чистоте, пуне послушности, пуне окренутости Богу, пуног самоумирања, да би Христос у мени растао; из немрзеће мржње према себи, а из одушевљења Христом.
То је искорак из себе , у Другога. Заборављање на себе, да би сва пажња ума, сво срце, целовита воља - да би били у Богу.
Прво искушеник једно време проборави као цивил у манастиру, постепено се навикавајући на тај начин живота. Кад му мало чвршће сазри одлука, онда га Владика обуче у искушенички подрасник и скуфију или мараму (женске особе). Он већ онда живи пуним монашким животом, јер за њега важе све иста правила као и за већ пострижене монахе- и послушност, и девственост и нестицање, и уздржање, једино што његова одговорност није тако велика као некога ко је већ дао завет, и мању опомену добија од Бога, и од људи, за своје грехе.
У древна времена нису се искушеници облачили у црно до давања монашког завета, већ су у цивилној одећи били до монашења, због могућег одустајања, и да то онда не би било на саблазан, да обуче црнину, па да скине и одустане. Постоји чак , да кажем, и један једини присилни канон у Канонима Васељенских и Помесних Сабора где се каже да ако неко обуче црно на себе па хоће да оде, не треба га пустити, него га ставити у монашки затвор, да не брука црно.
Из тог разлога није се ни облачила црнина док не прође пар година, и док не дође до тога да човек стварно прими монашки постриг. С једне стране то је разумљиво и добро, али, с друге стране има своје предности и ово друго, јер се човек осећа одговорнији, више стражи, више је свестан где је и шта је кад носи ту црнину.
У почетку човек може да се поистовећује са својим послушањем као са неком професијом, то су нека почетничка искушења, да мери да више воли ово, мање ово,али временом човек схвати да је битан само однос са Богом, да се то сачува, и гледа да ради све што ради са пажњом и молитвом, и да му је битно да то јединство са Богом сачува, а не- који посао ради. Да је битно како ради, а не шта ради. Да ли ради Богу или себи. Да ли са смирењем, као слуга Божији, у славу Божију, а не своју, или ради да би себи стицао, да он буде неко, да он покаже своје умеће...
...и тиме све губи, и врлине унутрашње, и награду са Неба, и благодат, која од гордих бежи, а даје се смиренима.
У почетку човек долази са логиком која је виsе од овог света. Потребно је да временом прихвати логику Божију, да задобије "ум Христов".
Обично се дешава да после извесног времена у манастиру, кад прође прво, почетно одушевљење, кад искушеник ни о чем не мисли и све прихвата целом душом, дође један период кад хоће да схвати, али му ништа није јасно, јер се многе ствари дешавају супротно од уобичајене, световне логике, и он долази у стање конфузије, која је педаљ до задобијања дубље духовне мудрости и расуђивања, јер кад човек дигне руке од свог мозга рационалног (који разуђено мисли, и нема увид у целину Истине) , онда он добија од Бога благодатно расуђивање, које долази од Духа Светог, и са повећањем молитве, прво- ништа не мисли, онда му ништа није јасно, а онда му Господ све објасни кад он заћути и дигне руке у немоћи да схвати нелогичности (по нашим људским мерилима).
(нпр.зашто да добије благослов да учи иконографију неко ко нема дара, а онај ко има не добије. По духовним законима ту се гледа на корист за спасење. Онај ко има дар мozда би се погордио, постао самоуверен како му то иде, па му се да неsто друго што му је на смирење, а онај ко нема дара, тај ће са смирењем да учи, јер зна да то није од њега, да он сам не зна. Један духовник је за ово рекао какву он има логику приликом благосиљања- кад види да нека душа много стреми ка Небу он јој да нека више приземна послушања, а кад види да је нека душа више окупирана земаљским , он јој да тако нешто да јој мало ум вине навише.)
У почетку човек треба да се тачно придржава сваког благослова, јер тиме стиче благодат, на сваку мрвицу послушности на њега се спушта благослов Божији. Тако поставља добар темељ, улази у једну духовну дисциплину, која му помаже да стражи.
Ако је све уређено онда је тишина, мир, онда човек може да обраћа пажњу да на време пресече, одбаци предлог, ако га непријатељ нападне са неке стране. Кад је хаос, кад је самовоља, онда човек и не опази колико је у канџама разних поробљивача.
Човек може да буде у спољашњем хаосу, и да остане са Богом, ако је у унутрашњем дубоком поретку, ако је он у себе духовно упио тај поредак.
За искушеника је, такође, добро да се не сећа прошлог живота (у свету), и да не говори другима о својој прошлости, да не размишља о томе, већ да греди само напред, и да не прича много са људима из света, да би се учврстио у том духовном поимању ствари. Да се навикне на анђелски живот.
У почетку људи , по световним навикама, пожеле да имају у манастиру неког ко им је близи, са којим би да се друже, али, ако се вежу душевно за некога, обично се дешава да се ускоро између њих створи нетрпљење, свађа или сл., јер Бог не да да буду везани за кога, нити да пристрашће, нити подвајања,јер их припрема за монашки живот и хоће да они буду слободни у Духу.
Из истог разлога се не дозвољава да искушеници , а и монаси, буду кумови на крштењу (по Уставу наше Цркве), јер се рачуна да су онда обавезни да воде бригу о новокрштеноме, а то је ипак везивање, и смета на путу ка безметежном служењу Богу у монашком чину.
Безмолвије значи непокретност, то је непокретно стање ума, кад је он сабран у тиховање, у тишину, кад је Духом Светим ум сабран у срце, и тиме га избавља од свих расејаности рационалног мишљења, и ум пребива у ћутању.
То је рајско стање, кад су све силе сабране у Богу, кад Господ да човеку духовно знање да доживљава ствари Духом Светим , дубоко и истинито, какве су оне у својој суштини. Да би се доспело у такво стање човек мора да одсеца све што га поробљава.
Исто, ако искушеник дође у манастир зато што га је неко звао, да не кажем, наговарао, или зато што зна те особе, да су му другови, па да буде са њима, или зато сто у манастиру нема доста људи, па га зову да би физички помогао..., то није добар разлог. Није добро да човек одлази на основу људског позива. Потребно је да се нико други не меша у човеков избор осим Духа Светога, јер је монаштво однос између Бога и човека.
Дубља чистота се добија СМИРЕЊЕМ. Јер,кад си смирен ти себи не приписујеш ништа, и себе доживљаваш као твар, и не узносиш се над другим, и не желиш да поседујеш другога, није ти чак ни стало до туђег мишљења, јер ТИ О СЕБИ МИСЛИШ НАЈГОРЕ.
Ти се смираваш са дубоким поштовањем као да је свако већи од тебе. Ти схваташ да си прах, и знаш да је једина Лепота и сила, и Љубав и Бесмртност у Бога.
Не могу никад само спољашњи подвизи да доведу човека у чистоту. Да не једе, да прави хиљаде метанија, да исцрпе снагу физичку, то је као кад човек хоће да се заштити од огња, па стави неку ограду да му мање буде топло, а не угаси огањ. Ако се ти смириш да си земља, па кажеш себи да теби и не треба та ватра, да је Огањ од Бога, да је чистота и Лепота у Духу Светоме, да је бестрасна љубав једино духовна, коју даје Дух Свети, када је човек у чистоти, и кад другог човека доживљава као светињу, са дубоким поштовањем и смирењем као недостојан ичега, без жеље да поседујеш, да са дубоко смиреном чистотом гледаш на свакога као на брата и оца, (или сестру и мајку), и гледаш друге као што дете гледа, и себе доживљаваш као дете, онда задобијаш истинску чистоту.
Кажу да са колико човек оде година у манастир да се тако, са толико година, осећа цео живот. Он физички стари, али се у души осећа као да има исто година као кад је тек дошао. И то је разумљиво, јер тад улази у Вечност, и престаје време, престају та мерила.
Јако је битан дух покајања. Да се човек моли Богу да му то да. Он протерује из нас самооправдавање, које је истерало из Раја Адама и Евуи доводи нас у скрушеност, помаже да будемо послушни, да будемо трезвени, да увидимо своје грешке. Даје нам да видимо Истину, да жалимо што смо с нечим затамнили Божју светлост у нама, што смо се због нечега затворили, затворили за благодат Божију, и што смо с нечим отерали од себе силу Божију.
Искушенику се понекад дају и мале епитимије, поправне мере, да би лакше дошао у то стање покајања, па да и неким спољашњим манифестацијама подсети себе на то стање духа, које би човек требао стално да има.
Кад човек духовно сазри, онда Бог открије његовом духовнику када ће да га монаши. Обично прође 3-4 године. Некад више, некад мање, зависи од ситуације, од стажа искушеничког, од физичке зрелости (ако неко оде млад у манастир, обично сачека мало дуже, а ако је дошао у каснијим годинама, рачуна се да је зрео човек, да је чврста одлука, па се пре и монаши mада то све зависи од става тог човека и његове решености. Има младих који су целом душом себе предали Христу, да их можеш одмах монашити, а има и старијих којима треба дуго да сломе своју вољу и да се савију под крило послушности.
"Благо онима који живе у дому Твом! Они Те хвале без престанка!" (Пс.83/4-4)
Монахиња Стефанида Бабић

КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР Владика Николај Велимировић



 Посилили се људи. Погордили се због дела руку својих: због својих радова, друмова, железница, пароброда, парних плугова, електричних машина, подземних и подводних и ваздушних машина, погордили се веома. И уздигли себе изнад Бога Свевишњега, и почели обожавати сами себе и своју културу, дела руку својих. Ај, браћо, нови Навукодоносори дигли нас изнад престола Божјега; нови Вавилонци опијени смрдљивим мирисом новог Вавилона. И Бог им узе памет. 
И полудеше. И поделише се. И ударише једни на друге. И пролише крв без мере и починише безакоње без броја. И баци их Свевишњи у прашумски мрак међу скотове, јер исповедаху да нису од Бога свевишњега, него род скотовски, зверски и мајмунски. И ево сада се хране храном зверском; пасу траву и нокти им расту као у звериња и птица. Докле, Господе? Докле се не понизе и не признају као цар Навукодоносор да Свевишњи влада царством људским и да га Он даје коме хоће. Браћо моја, нови вавилонци били су залудели и нас Србе и од Христа одвојили. Зато сад идемо са повезаном главом и привијеним ранама. Питање је за нас од животне важности: хоћемо ли и даље са Вавилонам или са Христом? Хоћемо ли са културом или са Богом и душом? Бирајмо, али пазимо да не изаберемо јучошње. Богу нашему слава на век. Амин.

* * *

Згрчен човек не гледа у небо него у земљу. Беше тако у оно време једна жена згрчена. Осамнаест пуних година глава њена беше спојена с коленима њеним, те могаше гледати само прашину земну, и црве у прашини, и удисати прашину и сваки смрад од земље. Сажали се на њу Христос и викну јој: Жено опроштена си од болести своје и метну на њу руке и одмах се исправи и слављаше Бога (Лк. 13, 2).
Модерно тумачење: Од свих континената на овоме свету Европа највише представља згрчену жену. Од како се верске старешине европске, без знања и воље народа европских оделише од праве цркве Христове, која је на Истоку, од тада се европско човечанство почело све више и више згрчавати и главу к земљи спуштати. Двадесети век је најболеснији век у животу европског човечанства. Јер у том веку глава тога човечанства спустила се тако ниско да се спојила с коленима. Отуда је пред очима тога човечансва само земља, и црви земаљски, и пред носом његовим смрадови земни.
Говорити му о небу, то значи говорити му о оном што оно не може да види, јер је цело биће његово згрчено тако да може својим чулима да осети само оно што је доле, што је од земље, што је ниже од човека. Под тим углом згрчене жене мора се посматрати и ценити сав живот Европе за многа минула столећа. Под тим углом светлости коју види згрчена жена гледајући у земљу, развијала се наука, уметност, економија, политика и сав живот људски, приватни и друштвени, и опште човечански. Гледала се само земља и објашњавало се све земљом. Видела се само земља, и борило се само за земљу. Чула се само земља и сва нука људска управљала се према шуштању влажне земље. Осећао се само мирис трулежи земаљске, и тај мирис је, потпуно надвладао све благоухане мирисе небесне. Разум људски предао се испитивању онога што је око видело и ухо чуло и нос мирисао, тј. предао се земљи, јер је то био разум згрчене жене. Стотине апарата изумео је ум згрчене жене да испита земљу и оно што је у земљи. И испитао је све биље и корење и црве велике и мале и најмање, и црве видљиве и невидљиве. Згрчена жена наоружала је своје очи са микроскопима и ситним наочарима да види баш сав црвињак земаљски. И све је видела, и све сазнала и небу и змљи објавила да и не постоји ништа осим црви, великих и малих, видљивих и невидљивих, мислећих и немислећих, и да је човек само један црв међу црвима и над црвима, управо један надцрв. Дотле је могла да види згрчена жена и не више.
Да би више видела, морала би бити усправљена, са главом дигнутом к небу и са умом управљеним у виши свет. А тај виши свет није црвињак него вишњи Јерусалим, свјетоносно и лучезаразно војинство Господње, састављено од прекрасне јерархије небесне од серафима и херувима и начала и власти, господства и силе, и архангела и ангела, и од безбројних и безбројних праведника и богоугодника. Сав тај вишњи Јерусалим, сав тај духовни свет изнад човека, згрчена жена не може да види. Она види само оно што је ниже од ње; никако оно што је више од ње. Због тога све што је мислила и саздала за последњих неколико векова смислила је и саздала на песку, на прашини, на земљи и блату што може да види и осети испод себе. Ко посматра у тој светлости развој европског човечанства од поделе цркве тај ће све разумети. Као што рибар из блатњаве реке мирише на блато, тако и сва култура европска, са науком њеном и философијом и уметношћу и религијом и васцелом културом — сва мирише на блато, на земљу, на прашину; што згрчена жена једино може да види.
Христос је једини лекар од згрчености.
Узрок згрчености Европе јесте у гажења закона Божјег нарочито у непоштовању родитеља својих. Ништа Бог не кажњава тако страшно као грех деце према родитељима својим, јер то је грех према родитељу небесном. Зато је Господ од почетка благословио оне који поштују родитеље своје, свога оца и своју мајку, као символ самога Бога, а проклео оне који се ругају оцу своме, као што је био случај са Хамом, сином Нојевим, који се наруга оцу своме Ноју. Поштуј оца твојега и матер твоју, то је средина, срце свих заповести Божјих. Ко поштује земаљског родитеља свога, тај поштује и свог родитеља небеснога. На овој нижој школи заснива се она виша школа. Ко не поштује оца и мајку које види, како ће поштовати Бога Оца кога не види?
Почетак све згрчености европске јесте непоштовање родитеља ни телесних ни духовних. Од тада почиње расти грба на леђима њеним као у камиле, и од тада глава њена сљубљена са коленима њеним. Зато не види ништа што је небесно и не разуме ништа што је божанско. Она види и разуме само оно што је црв и црвињак.
Пазите се, браћо, и научите поштовати родитеље своје. То је сва заповест Божија стожер свих осталих заповести Божијих. Поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи. А ми још у смислу Јеванђеља додајемо - и да наследиш царство Оца свог небесног, коме нема краја. Амин.

* * *

Свему има краја осим милости Божијој. То се открило у историји самовољног народа Израиљског. И дубина морска даде се измерити али бол Божији за људима не може се измерити. То се показало у крвавом зноју, који је капао са чела Христова у врту Гетсиманском. Бог чека, и чека. Шта Бог чека? Не чека Бог једнога човека који би показао пут народима и дао им спасоносне законе владања.
То Бог не чека, јер то је већ било. Јавио се једном Месија, показао је пут и дао је закон. Другог не могу очекивати народи. Бог не чека дакле ни другог Месију, нити неког генијалног државника или војсковођу или мудраца. Све је то било, и све је то непотребно за будућност човечанства, за срећу рода човечијега. Бог чека у наше време један народ. Не једног човека него један цео народ који би свим срцем предао се Господу и послужио Њему јединоме. Не чека Бог једног човека високог као Хималаји, да "поведе" и "спасе" човечанство. То нехришћани и будале чекају. Бог чека један народ који би се понизио пред Њим као мравињак пред човеком, да би тај народ послужио свима другим народима службом љубави; светлошћу истине и примером чистоте. У наше време све је у збиру, у скупу, у друштву. Народи се угледају на народе.
Да ли је српски народ вољан задовољити Божје чекање? Свети пророк Исаија записао је своје виђење Бога небеснога на пријестолу високу и издигнуту, од кога чу глас: кога ћу послати? и ко ће нам поћи? Тада се сам Исаија јави и рече:
Ево мене, пошљи мене. (Ис. 6, 8).
Богу данас треба не један човек него један народ. И Бог опет ставља оно исто питање: Кога ћу послати? И ко ће нам помоћи?
Имаш ли смелости ти српски народе, да се одазовеш и попут великог Исаије рекнеш: Ево мене, пошљи мене Господе?
Ти би могао то да учиниш, једини ти измеђ свих народа, само ако би хтео, твоји крстати барјаци упућују те на то.
Твоје крстоносне војводе упућују те на то. Твоја голготска прошлост упућује те на то. Све дубине твога страдања и све висине твојих визија гоне те на ту мисију. Сви твоји свеци и хероји, необични и изузетни од свих дугих, благосиљају те на тај пут. Твоја бојна поља и твоје милионе жртава у младићима и деци дају ти надахнуће за тај задатак. Смеш ли се дакле осмелити ти, најсмелији од свих народа, да се јавиш и рекнеш Господу: Ево мене, пошљи мене?
Благо теби ако се охрабриш то рећи и тога се прихватити. То би таман било у духу твоје целе прошлости која је сва у знаку Христа и слободе. А то народима земаљским и треба као хлеб, вода и ваздух. Тежак је то посао рећи ћеш? Но зар има неки народ међу народима Јафетовским који је више од тебе опробан у тешкоћама?
Та мисија је за велики народ и за малени, рећи ћеш? Не говори тако. Јер су баш велики народи и покварили све, замрсили све, отпали од Христа и оскорбили све остале народе на свету. Не могу они као раслабљени послужити примером здравља никоме. Нама је више него икоме потребан пример здравља и дах правог живота и светлост вечне истине. Јер су пука слутња, без здравља, без правог живота, без светлости, без истине, без визије неба и без љубави. А у свему осталоме и богати. Но све њихово богатство је... (нечитак текст).
Али и ми смо нагрижени од исте болести; како ћемо, дакле, показати пример здравља и духовне једрине? На то вам се може лако одговорити: заиста нагрижени сте и ви Срби; али оно што је код њих болест плућа и срца и мозга, то је код вас болест коже. Вратите се својим духовним бањама и бићете излечени. Једна ти је бања, и најсветија Хиландар, друга Студеница, па Жича, па Сопоћани и Грачаница, па Дечани и Свети Наум и тако редом, десетина за десетином и стотине за стотином. А прости хришћански народ, сељачки и раднички, жива ти је духовна бања, од које тешко се може наћи боља. Па твоја Светосавска народна црква. Окупај се три пут, па ћеш бити здрав: прво у својој херојској и мученичкој историји, од које ти стоје још усправно као сведочанство задужбине твојих великих ђедова и прађедова; друго у своме простом али храброме и побожном народу, и треће у твојој чудесној народној Цркви. И бићеш сасвим здрав. Тада можеш са страхом и трепетом поклонити се свевишњем Господу Богу и са рабским смирењем рећи: Ево мене, Господе, пошаљи мене! Нека би те подржали у мудрости, сили и слози Пресвета Богородица и твоје Крсне славе. Амин.

* * *

Не бојте се, ја побиједих свијет! Рекао је Господ Исус Христос. Побелилац сатане, греха и смрти. Тако је рекао Он својим апостолима, љубећим. И још им је по васкрсу рекао: И ево ја сам с вама до скончанија времена. Запамтите, браћо, ове две речи Христове: Ја победих и ја сам са вама до краја. У историји свих народа и племена на земљи не памти се да се икад ико усудио рећи такве речи. Јер су те речи не као обичне речи него као стожери око којих се окреће живот целог човечанства.
Ја победих, ја сам с вама! Чујте ову реч, Срби и понављајете је сваки дан себи и деци својој, и урежите их у срца своја, и испишите их на домовима својим. Гле све жеље ваше, најбоље, најузвишеније и најтрајније, садрже се у тим речима.
Јер кога бисте ви волели више него онога ко је победио смрт и сатану и грех? И кога бисте ви желели да буде с вама нераздвојно у овоме веку, и у смрти и после срти него Њега, баш Њега. Победиоца свих зала, свих страхота и свих немоћи?
Бити хрешћанин значи примити к срцу ове две речи спаса Христа и према њима се управљати. Бити хришћанин значи бити победилац свих зала кроз Христа Победиоца. И најзад, бити хришћанин значи, знати и осећати присуство живога и победоноснога Христа сваки дан и сваки час. То значи бити хришћанин: ја победих; Ја сам с вама!
Ако је Христос победилац с нама, Он је с нама и у весељу и у муци да не клонемо и не предамо се печали и очајању, како је мудри српски народ и рекао: У добру се не понеси а у злу се не поништи. Јер је Христос Победилац наш домаћин на сваком весељу и наш војвода у свакој муци. Да на не победе ни страсти ни људи. Да будемо војници непобедивог војводе, слични Њему у светлости и правди и чистоћи и смерности и љубави. У томе је смисао живота хришћанскога.
Ово је могао знати и старозаветни избрани народ Божји, а још више новозаветни крштени народ. Али као што Јевреји изневерише Јехову, Господа Сведржитеља и одоше за паганским идолима, врачаријама и гатаријама, тако и многи крштени народи изневерише Христа Бога ваплоћеног и од Дјеве рођенога, и одоше за сенкама и ништаријама и аветима и фантазијама. Треба дакле изнова почети са народом који ће слушати Бога. Да ли су Срби тај народ? Сва њихова прошлост објављује то и потврђује то. Заиста после свога првога распећа српски народ доживљује час васкрсење час опет рапеће и опет распеће и распеће. Зашто? Зато што кад га Бог васкрсне не живи као син него као роб; не влада се као хришћанин него као паганин; не понаша се као син светлости него као синови таме.
Ковач понекад одбаци од прве гвожђе које му се не покаже подесно. Узима пак неко гвожђе и два пут и три пут у рад, баца у огањ и поново кује, да би од њега исковао нешто добро. Срби не спадају у ону прву врсту него у ову другу. Није их Бог одбацио после првог жарења него их је бацао у ватру много пута, да би од њега исковао нешто корисно и славно.
Шта чекате Срби? Хоћете ли да будете бачени у старо зарђало гвожђе, као што су многи народи већ бачени, или ћеш се једном од огња страдања освестити и засијати као народ Бога живога? Хтели оно или ово Бог ће учинити од вас оно што Он хоће по жељи великих христољубивих предака ваших. То јест бацаће вас у пећ огњену и у потоп и под туђински мач, и у тунел мрака и невиђења, и у бездане безбоштва и злочина, докле се год не освестиш и не повратиш к Богу и к себи. Зар се не стидите, и зар сте баш сасвим изгубили стид? Пет стотина година Бог вас је бацао у огањ и стављао на свој наковањ, да би варнице из тебе излетале по целоме свету, и на крају крајева, чим ти је Господ дао ослобођење, што се ти појмио као одуларење, ти си се показао као сирово гвожђе а не челик. Да ли се стидиш? Да је
Бог пола хиљаде година дресирао дивље звери, зар се не би показали бољи од тебе? Зато ти говоримо: покај се, освести се, отрезни се, сузи се, стесни се, напрегни се, поклони се, окади се, освести се, запечали се, - да би био народ Божји и да би ти Бог био родитељ и путеводитељ. Амин.