Уобичајило се да се о посту говори као о безрадосном добу и догађају. Некада се иде тако далеко да се како у беседама у цркви тако исто и у разговорима пост приказује скоро као време потиштености и ојађености. Стварно, пост је време када се од нас очекује и захтева да избегавамо светска уживања, али пост многима од нас доноси и многе радости о којима се ретко или никада не говори.
Још нисам ни почео да говорим о радостима поста, а наслућујем да неки "мисле у срцима својим": о чему овај говори? Зар пост није време жалости и кајања? Зар великопосна богослужења и химне које се на њима певају не стављају нагласак на оплакивање наших грехова и траже да приклонимо колена и срца своја на покајање?
Да, потребно је да приклонимо срца своја и колена, потребно је да будемо узнемирени, жалосни и и забринути због броја и тежине грехова које чинимо не само у току од једне године, већ и у току једног јединог дана и часа. Али ипак, постајање свеснијим својих погрешака и слабости, признавање тога и себи и Богу кроз исповест, јесте управо процес којим се миримо са Богом, собом и другима, а то треба да нас радује. То је као да вршимо дијагнозу самих себе и пошто смо извршили дијагнозу пут ка оздрављењу је отворен. И ко је и ко може бити несрећан када му се вид поврати?! Бити свестан својих грехова и недостатака значи сагледање самога себе и могућност исправљања. Да ли је то нешто што треба оплакивати или чему се радовати?
Сагледање самих себе онаквима какви јесмо није само по себи радостан догађај и искуство. Само оплакивање наших недостатака и грехова неће одстранити узрок наше забринутости и незадовољства. Једино ако то сазнање о самима себи води ка покајању и одлуци да се боримо противу својих недостатака и умножавамо своје врлине, онда доживљавамо радосно духовно обнављање. То је стварно значење често употребљаване и злоупотребљаване фразе "бити поново рођен". То је, најзад, најважнији смисао и циљ поста.
Чули сте да је Господ Исус Христос рекао: "А када постите, не будите жалосни као лицемери; јер они начине бледа лица да их виде људи како посте." (Јеванђеље по св. Матеју 6:16) Ми не мењамо изглед својих лица, али ми често све чинимо да други виде и чују да ми постимо. То чинимо на тај начин што говоримо о ономе чега смо се "одрекли", шта смо "жртвовали", и како је "тешко уздржавати се". Ми можда не показујемо потиштеност на своме лицу, али зато говоримо са много самосажаљења о томе чега смо се одрекли ради поста. И, да, врло често се осећамо ојађенима и нервознима зато што смо решили да лишимо себе неколико задовољстава и угодности на које смо навикнути. Мислећи тако много на задовољства и удобности којих смо се у посту одрекли, ми не дајемо себи прилике да се радујемо томе да смо били толико јаки да ослободимо себе од ропства тим задовољствима и навикама које су често ланци који спречавају наш духовни узраст. Радујте се, а не будите ојађени зато што сте се ослободили својих окова.
Када је један брод у опасности да потоне, када је љуљан и потресан огромним таласима и лупан немилосрдним бурама, шта чине морнари? Они бацају у море све што није неопходно; они жртвују оно што није неопходно - ствари, да би спасли оно што је неопходно - живот. А онда они не јадикују за стварима баченим у море, већ се радују своме спасењу. Исто тако, када онај који лети у балону жели да достигне веће висине у свом лету, он избацује на земљу вреће са песком које онемогућују виши лет балону. А када достигне раније недостижне висине, онај који управља балоном не жали бачене вреће песка, него се радује што је достигао рекордне висине. Наш пост је исто што и бацање непотребних ствари у море и избацивање непотребог терета који нас ометају у духовном узлетању. Зашто онда ми говоримо тако много и осећамо се толико ојађенима ради неколико задовољстава и удобности којих смо се одрекли ПРИВРЕМЕНО, да бисмо достигли виши духовни узлет и повећали своје могућности спасења?
Има још радости поста. Ви који постите, треба да се радујете јер следите стопама Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа, Његових апостола, светитеља, мученика, исповедника, и ваших предака који су такође постили. Треба да се радујете јер сте доказали да сте јачи него задовољства и навике које често постају наша друга природа. Треба да се радујете, јер сте доказали да можете господарити телесним похотама и наслађивати се духовним сладостима. Треба да се радујете јер у молитвама и посту имате на расположењу оружје које је, према речима Господа Исуса Христа, једино успешно оружје противу злих духова који се испољавају кроз наше слабости, страсти, и грехове. Треба да се радујете јер настављате једну освештану традицију установљену ради тога да би човек, који је често обесчовечен, могао повратити своју човечност и да често обесхристовљени хришћани могу повратити своју духовност.
Листа радости поста је много дуга. Вама су неке од тих радости познате и ви их можете набројати. А да бисмо их открили неопходно је да мислимо и говоримо о посту не само као о времену "одрицања" него исто тако као и о времену "додавања". У времену поста ми додајемо своме духовном расту, додајемо врлине, пунимо скоро празне акумулаторе сажаљења за друге, и доброчинстава, додајемо снаге и свежине својим скоро испражњеним ризницама вере, и повећавамо упражњавање самодисциплине. Али да бисмо схватили значење појма "додавања" за време поста, мора се схватити да одрицање само од неке врсте хране, задовољстава и удобности може бити дијета, а не пост. Хришћански пост, хришћанско уздржавање захтева много више него само уздржавање од извесне врсте хране и задовољстава. Ово бих желео да илуструјем једном епизодом из живота преподобног Николаја Јуродивог (+28. фебруара 1576). Живео је у Пскову за време владавине цара Ивана Грозног. Претварајући се да је малоуман, преподобни Николај је могао да говори искрено, како то деца чине, својим сународницима о њиховим недостатцима и да од њих тражи да се поправе. Обраћао се и моћнима и немоћнима. Једни су га поштовали и волели, други су га злостављали.
Једном приликом цар Иван Грозни, у пратњи својих оружаних снага, дошао је у Псков. Сврха његовог доласка у Псков је била да казни грађане Пскова због њиховог одупирања неким од његових злоупотреба власти. Његов начин кажњавања се састојао од свирепог убијања оних који су му се замерили или му се успротивили. Грађанима Пскова је било познато да је он дошао да побије већину њих, али нису могли ништа учинити да то спрече.
Цар Иван је био чуо за преподобног Николаја и био је знатижељан да види тог чудног човека. Ради тога је отишао у колибу преподобнога. Било је то за време ускршњег поста. Када је цар ушао у колибу преподобнога Николаја, овај га је љубазно и учтиво поздравио и, да би показао гостопримство, понудио је цару комад сировог меса. Цар је љутито повикао на њега: "Лудаку! Зар ти не знаш да сам ја хришћанин? Ја не једем месо за време поста!" "О, цару," - одговорио му је преподобни Николај, "ти не једеш месо, али проливаш људску крв. Зар не би било боље да једеш месо, а да не проливаш људску крв?" Цар је разумео значење речи преподобнога, а, вероватно, и право значење поста.
Како је са нама? Да ли разумемо да одрицање од меса, али продужавање оговарања, свађања, зависти, мржње, варања, и других грехова противу Бога и људи није хришћански пост? То је врста поста која није награђена радошћу. Да би смо искусили радосни пост, он мора бити истински хришћански пост, дводимензионални духовни и физичии пост...
Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић
