Популарни постови

уторак, 06. децембар 2011.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ РЕЧИ И ДЕЛА СВЕТИТЕЉА


Почетак мудрости - страх Господњи.
Питали блаженог Петра: Шта је страх Божји? Он одговори: Ко се нада ма у кога другог осим у Бога, тај нема страха Божјег.
Арсеније Велики говорио је о смрти свакоме ко би му дошао: сети се своје смрти и имај страх од Бога! Па када је архиепископ александријски Теофил био на самртном часу, он се сети светог Арсенија и узвикну: "Благо теби, Арсеније, што си се увек сећао овог часа!"
Блажени Илија рекао је: Ја се плашим три ствари: прво, кад буде душа излазила из тела; друго, кад престане Богу и треће, кад се буде призносио Последњи суд.
Свети Антоније говорио је ученицима својим: Треба се одрећи овога живота, па живети само за Бога, сећати се смрти и имати страх Божји.
Кад се Аврам преселио у земљу обећану са женом саром, прво је купио земљу за гробље и направио себи гробницу (Постање 23).
Питали светог Макарија зашто је тако сув. На то он одговори: "Кад човек очишћава свој ум страхом Божјим, тај страх једе и суши тело његово".
У Светом Писму пише: Почетак мудрости јесте страх Господњи. Овај страх од Бога није исто што и страх од непријатеља. то је као страх од пријатеља кога смо увредили. Неки кажу: Како то да имамо страх од Оца свог небесног? Онако исто како деца имају страх од свог родитеља, кад прекрше заповест његову.
Рекао блажени Исаија:
• Ако се ожалостиш због губитка ствари или имања, то нема у теби страха Божјег;
• ако са насладом слушаш похвале о себи, то нема у теби страха Божјега;
• ако те грде, а ти се љутиш, то нема у теби страха Божјега;
• ако ласкаш славним овога света, то нема у теби страха Божјега;
• ако се у разговору твоја реч не прими, и ти се нађеш увређен, то нема у теби страха Божјега.
Блажени Јован Колов говорио је: Да бисмо освојили неку непријатељску тврђаву, морамо одсећи храну и воду тој тврђави. И непријатељ ће се морати предати. тако, да би дух завладао над телом, мора се телу ускратити сувишна храна и пиће.
Свети Макарије није могао да одбије чашу вина кад би му неки брат понудио; но зато би осуђивао себе на један дан без воде.
Блажени Исидор је рекао: боље да човек једе месо него да се хвали постом. Тиме је хтео да каже: Кад човек пости, Богу пости, а не људима; ради спасења пости, а не као фарисеји да би га људи хвалили.
Уздржање од гнева. Посетио монах Павле монаха Јована. Упита Јован Павла, шта је постигао за 40 година свог испосништва? Одговори Павле: За све то време Сунце ме није видело да једем (то јест, јео је само једном дневно по заласку Сунца). На то му рече Јован: А мене за све то време Сунце није видело да се гневим.
Питали аву Исидора, свештеника у Скиту: Како то да се демони њега боје? Одговори Исидор: Откако сам се замонашио, гнев се у мени никад није дигао више од грла.
Уздржање очију. Један брат буде послат из манастира у Александрију неким послом код епископа. Кад се вратио питала га браћа, како је у великом граду Александрији. На то он одговори: "Заиста вам кажем браћо, ја нисам видео ништа и никог осим епископа".
Нека сестра монахиња имала брата монаха. Разболи се монахиња, па неки, бојећи се да ће умрети, поруче брату да дође и види сестру. Кад је брат дошао, јаве болесници да јој је брат стигао. А она се сети свога завета Богу при монашењу, да до смрти неће видети мушкарца, уздржи се да види брата, него му поручи ово: "Иди брате, видећемо се у царству небеском".
Молитва је уздизање ума на највеће висине; општење са Богом; плач пред Богом; узнесење изнад страсти и злоба света; опраштање свима и жаљење свих; молитва је дисање душом небеског ваздуха.
Блажени Нил је рекао: Старај се да у молитви никоме не просиш зла.
За светог Арсенија кажу, да му је залазеће Сунце гледало леђа, а излазеће лице на молитви.
Блажени Агатон рекао је: Молитва без расејаности највећа је добродетељ хришћанска. Ничим се демони тако не разгоне као молитвом. Зато они све чине, да човека удаље од молитве и унесу расејаност мисли у душу његову за време молитве.
Неке су оце гледали на молитви како сијају као огњени стубови.
Када се блажени Јосиф молио Богу, са уздигнутим рукама, његови су прсти светлели као десет свећа.
На питање, како се треба молити, одговарао је велики Макарије: Не треба многословити; најбоље је дићи руке и говорити: Господе, како Ти знаш и хоћеш, онако помилуј ме!
Истинита је она молитва када се молимо из саме дубине срца.
Рекао је неки велики молитвеник: Чудна је то ствар, кад се молимо Богу, ми замишљамо да нас Бог и види и чује, а кад грешимо, ми замишљамо да нас Он не види и не чује!
Дошао младић духовнику и пожалио се на друга који га је увредио. Био је при том пун жалости и гнева. рече му духовник: Иди у своју собу, па се моли Богу за тога који те је увредио. Послуша младић и оде у своју собу на молитву. Молио се дуго и дуго за непријатеља свога, док га најзад не прође свака жалост и гнев и он осети велики мир и радост у души.
Блажени Зенон говорио је ученицима својим: Ко хоће да га Бог услиши, нека свако јутро приноси молитве за непријатеље своје.
Свети Серафим у Сарову заветовао се провести у молитви на једном камену 1000 дана. И свој завет је испунио. После тога дата му је велика моћ од Бога, те је могао и чудеса творити.
Молитва Господња, Оче наш, јесте највећа молитва. изговарај је што чешће преко дана; и ноћу, кад се пробудиш; изговарај ову молитву, лагано, удубљујући свој ум у сваку реч.
Кад се наљутиш на некога, пре него му ма шта одговориш, изговори у себи молитву: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног! И љутина ће те проћи.
Свети Јован Златоусти рекао је: Душа без молитве јесте зловољна као и тело без душе. И још је он рекао: Молитве су нерви душе.
Драгоценост времена. Свети Исак Сиријанин говорио је: Кад се увече приближујеш постељи својој, реци: О постељо моја, можда ћеш ми ове ноћи бити гроб и место сна тренутнога наићи на мене сан вечни.
Питао неко великог Макарија: Како ће се спасти? Одговори Макарије: Буди као мртав пред људским похвалама и увредама.
И заиста, пролазно је све светско; уста која те хвале и уста која те грде, ускоро ће те затрпати пепелом. Благо оном ко својим владањем на земљи стекне похвалу међу ангелима Божјим.
Изгубљено сребро и злато може се и наћи, али у сујети светској изгубљено време никад се више не може наћи. Пчела куда год да полети, сабира мед, тако и прави хришћанин свакога дана и часа сабира души својој благо небеско. А земаљско је све као сенка и звук ветра.
Овај живот нам је дат, да њиме заслужимо живот вечни. Благо оном ко са том мишљу и са тим сазнањем почиње сваки свој дан. Има прича о оцу који је хтео научити своје синове да буду вредни и радни сваки дан. Дозва тај отац синове своје и рече им: Децо моја, има један дан у години, у који ако човек ради од јутра до мрака, не мора више никако радити и све ће му родити у изобиљу. Упиташе синови оца, који је то дан? А отац им одговори: Због тешке старости заборавио сам који то дан беше. Но, ви покушајте и дознаћете. Тако су синови радили сваки дан од јутра до мрака и било им је добро и свега су имали у изобиљу. О да бисмо и ми тако трудили се сваки дан од јутра до мрака на извршењу заповести Божјих. Сав наш живот је као један дан. И тај дан живота нашега откине се од нас брзо као роса.
Сујета. Свети Сисоје стао замишљен пред великим ковчегом, у коме су биле кости Александра Великог Маћедонског па узвикнуо: Док си био жив, цео свет био ти је тесан, а сад ето и тај ковчег сувише ти је простран!
Ко почне бринути о души као јединој непролазној стварности што је у човечијој власти, тај презре сујетљиво и раскошно одевање себе. свети Арсеније живео је 40 година у пустињи као монах. Он се на двору тако раскошно одевао, а у пустињи тако бедно, да су за њега говорили: Нико од смртних људи није у раскошнијем оделу стајао пред царем земаљским нити је ико у беднијем оделу стајао пред Царем небеским као Арсеније.
Питали блаженог Сисоја: Ко врши заповести Светога Писма? Он одговори: Онај ко сазнаје колебљивост и сујетљивост светског знања.
Људи упропашћују своје душе на тај начин што их мешају са пролазним стварима, а не одлучују их и не бране од свега пролазнога. Кад је неки епископ причешћивао народ, открије му ангел Божји душе причесника у разним бојама; једне су биле беле и светле (од целомудрености и чистоте), друге црвене као крв (од зависти и пакости), а треће црне (од блуда).
Љубав. Ко има љубав према ма чему пролазноме, као што је имовина, тело, почаст и слава људска, у тога се помрачава разум. Љубав према Богу вечноме, вечно награђује.
О љубави говорио је Свети Серафим из Сарова овако: "Кад ум стекне духовну љубав, не мисли он ништа што је несагласно са љубављу. људе које сједињује љубав с Богом, сједињује их љубав међусобна".
Свети Игњатије имајући пламену љубав према Спаситељу своме, ишао је слободно пред лавове да буде растргнут; и љутио се на оне хришћане, који су га успут задржавали и одвраћали да не иде.
Љубав представља Оца, мудрост представља Сина, а сила представља Духа Светога. Према томе љубав је прва и првоначална; из ње се рађа истинска мудрост и из ње исходи сила духовна. Отуда нико не може имати истинске мудрости без љубави нити може имати силе духовне без љубави. Ко има у себи Оца, тај има одмах и сина и Духа. а ко нема Оца, не може имати ни Сина ни Духа Светога.
Рекао је један духовник из манастира Светог Саве Освећеног: Браћо, три су главне врлине: Љубав, уздржљивост и молитва.
Но, од тога трога, и од свега осталога, љубав је најважнија. Ако је страх Божји корен духовног живота, љубав је плод.
Љубав према ближњима показује се и у радовању туђој радости. Златоуст негде каже, да више има међу људима сажаљења него сарадости, то јест: Људи чешће и лакше узимају учешћа у туђој жалости него у туђој радости. Узрок томе је завист. А завист је сатански усев, који ако се не ишчупа у почетку, затрује и упропасти сву душу човекову. Љубав је огањ, који сагорева завист. И ничим се завист не може сагорети ни искоренити осим љубављу.
Због тога је најважније у животу задобити божанску љубав у срцу своме. А кад ми знамо колико Творац нас љуби, нама није тешко љубити Њега и све штоје Његово.
Живела два старца у суседству. Имали су братску љубав међу собом. Па слушајући о свађи људи међу људима, чудили су се како то да људи не могу да живе у љубави. Хајде и ми да се завадимо! - рекну они један другом, да би видели какви су људи у свађи. Ставе један лонац преда се, па један рекне: Ово је мој лонац, а не твој! Други одговори: Није твој, него мој. Тако понове те речи по неколико пута, док ће један рећи: Па кад је твој лонац, ето, узми га нека је твој! И обојица се засмеју и продуже живети у братској љубави не могући никако појмити зашто се људи свађају око пролазних ствари, кад су браћа и кад је љубав боља и кориснија од свађе.
"Љубав к Богу природно је жарка", говори свети Исак Сирјанин, "и кога она спопадне без мере, чини његово срце одушевљеним. На њему се виде необичне (и спољашње) промене: лице његово постаје светло и радосно".
Љубав се не плаши страдања. Она се баш у страдању показује најјача. За једнога монаха прича се, како је дуго боловао, па оздрави и целу једну годину буде здрав. Он је постао тужан и замишљен. Кад су га питали, што је такав, он одговори: Оставио ме Бог, ево целу годину не посећује ме!
Бог љубави не оставља оне који Њега љубе. Свети мученици Христови, Евтропије, Клеоник и Василиск буду бачени у тамницу због тврде вере у Христа. Дуго су тамновали у тамници, док се судија не сети те их изведе поново на
суд. Мислио је судија, да ће их видети полумртве од дугог тамновања, но зачуди се кад их погледа и виде здраве и светле као да долазе са весеља, а не из тамнице. Упита их безбожни судија о томе, а Евтропије одговори: Заиста, веселио нас је Христос наш у све дане тамновања, посећујући нас својом благошћу, те се збива на нама оно што у Писму пише: Кад се срце весели, лице цвета (Приче 15,13). Кад је судија покушао двојицу од њих да преласти и од вере одврати, одговоре они: "Као што је Тројица нераздељива, тако смо и ми нераздељиви вером и љубављу".
Свети Патрик (+464) просветитељ Ирске, крстио је неколико краљева и кнежева и мноштво других људи. Он би увек плакао кад би се сетио неког тренутка из свог живота кад је заборављао љубав Божју према себи.
"Ко љуби свет, не може бити без жалости", каже свети Серафим. Јер свет се мења и пролази и љубав према пролазном обраћа се у жалост.
Ко Бога љуби свим срцем својим, свом мишљу својом и свом снагом својом, тај непрестано мотри на деловање Божје у овоме свету, види прст Божји, прати Промисао Божју. Златоуст каже: "Сунце није тако јасно као што је јасно провиђење Божје". Промисао Божја бди над праведницима и објављује правду њихову. Свети Григорије Чудотворац буде јавно оптужен од неке незнабожне жене да је с њом имао телесну везу и тражила је своју плату. сав народ се узбунио против Григорија, но светац Божји мирни је слушао оптужбу и ћутао. тада рече он своме пратиоцу, да исплати оној жени колико тражи. Но, чим жена прими паре у руку, наједном сиђе са ума. Устрашени народ познаде кроз то невиност светог Григорија.
Бог се брине за храну оних који су се посветили Њему на службу. дође неко једноме духовнику и понуди му новац. заплаче се старац па рекне: "Зар ти хоћеш да отераш од мене мога Хранитеља, који ме храни у пустињи ево 60 година"?
Блажени Силуан говорио је за себе: Ја сам слуга Господњи и Господ ми је рекао: "Ти делај моје дело, а ја ћу те хранити".
Благо ономе ко се уверио у своме животу, да се Бог брине о њему. Тај се неће преварити у надежди својој у Творца свога. Свети Серафим говори: "Ако човек нема сувишних брига о себи знајући да се Бог брине за њ, надежда је његова истинита и мудра". То не значи да се треба предавати лењости, него то значи да све бриге наше о себи не користе ништа, ако ми заборавимо, да свевидећи Бог све гледа и види потребе наше и по Промислу Своме премудроме даје нам оно што нам је потребно.
Ко зна за промисао Божју, тај се не свети никоме за учињено зло. Он гледа у Бога и чека Ње1 ов суд. Ти опрости увреду, а Бог ће учинити Своје. Прича се, како је дошао неки брат блаженом Сисоју и жалио се на свога суседа како га је увредио. Сисоје му рекне, да опрости увреду и ствар остави Богу. Одговори брат, да никако не може да опрости него мора да се освети. дуго га свети отац саветовао да опрости, али увређени брат остао је упоран. Тада Сисоје позва тога брата да се заједно помоле Богу. Па кад обојица клекну на колена, узвикне Сисоје: "Боже, Боже, ми немамо више потребе у Твојој помоћи, јер ми се сад сами светимо!" Чувши те страшне речи, онај брат се застиде, покаје се и опрости увреду увредитељу своме.
Промисао Божји руководи судбу свакога човека и открива истину ономе ко жедно тражи истину. Грчки филозоф Јустин тражио је тако истину. Читао је старе јелинске филозофе и остао је незадовољан. Јер, што је један филозоф тврдио као истину, други је то побијао као лаж. У недоумици својој, сав очајан пође Јустин једнога дана у шетњу да размишља шта је истина. Наједном изађе преда њ неки старац који одмах ступи са Јустином у разговор. И тај старац, по самом Промислу Божјем, објави Јустину јеванђелску свету истину. сав радостан Јустин прихвати истину Божанску, за коју је доцније мученичку смрт претрпео.
Бог је ближи човеку од духа и крвотока. И ко то сазнаје и држи непрестано у памети, тај никад не пада у очајање. А ако падне у очајање, само ако веру није изгубио, спасава га Бог на свој начин, често сасвим неочекивано. Тако прича се за једног младића како је био решен да скочи у море и сконча самоубиством. Тога дана дошао био неки трговац блаженом Лонгину и донео му кесу злата. Овај свети муж није хтео да прими новац говорећи, да му није потребан. Док је он то говорио, отвори му се духовни вид и њему се открије зла намера онога младића. Па рече свети човек ономе трговцу, да ако хоће, нек иде брзо на то и то место, где ће наћи једног младића коме он може помоћи својим новцем. Трговац послуша и оде како му је речено. Нађе младића и упита га за његову невољу. Младић му објасни да је имао неку радњу и да је пропао, те ништа му није остало него да скочи у море и удави се. Тада му трговац даде онај новац и тако га спасе од велике пропасти.
Оци ваши, велики и убеђени хришћани, трудили су се колико на спасењу своме, толико и на спасењу својих ближњих. Једнога дана ходио је улицом блажени Серапион, па виде једну развратну жену, која га позиваше к себи на грешно дело. Серапион не отказа него уђе у дом те жене. Кад га она позиваше на грех, рече јој он да почека да он сврши молитву, пошто је било баш време за молитву. Молио се Богу дуго и дуго, читао и клањао са уздасима и сузама. Тада се отвори разум овој блудној жени и она разумеде, да Серапион није ни дошао к њој због греха него због спасења душе њене. Покаја се горко за сав свој грешни живот, па плачући паде пред човека Божјег и потражи савет шта да ради? Серапион је поучи, утврди у вери и посла у женски манастир на покајање.
Кад су питали једног духовника, ко може примити од Бога дар љубави, он одговори: Онај ко види свога брата у греху па од свег срца завапије к Богу за њ, да га Бог спасе. Управо тако чинио је и онај блажени Серапион, тако и блажени Виталије, који је многе блуднице привео к покајању, а тако опет и многи свети људи и свете жене. Ваистину браћо, ништа нам не помаже пост ако немамо љубави. Јер није речено: Бог је пост, а речено је: Бог је љубав.
Љубав према својим ближњим, као деци Божјој, показивали су се светим оцима нашим у таквој мери, да се то многима чини невероватним. Али то нимало није невероватно онима, који су променили ум свој и почели мислити и живети по јеванђелски. Прича се за некога од отаца, како су га једне ноћи напали разбојници. "Што сте дошли?" - упита их старац. "Да узмемо све што имаш" - одговоре харамије. И заиста почну сабирати све што су нашли и упакивати. На њихово велико чудо старац им је помогао у томе и додавао ствари. Када све покупе, удаље се. Но, кад се старац обазре по својој соби, нађе кесу са новцем што је некоме испала. Он брзо истрча и почне викати харамије, да се врате. Кад се врате, он им рекне: "Нисте све узели. Ево, ово сте заборавили!" И пружи им кесу са парама. Удивљени са овим, они се раскују, врате старцу све ствари, приме од њега поуку и оду својим кућама као покајници.
Највећа препрека љубави јесте охолост. Охолост и љубав не могу становати заједно у једном срцу. Да би се испунила врховна заповест Христова, заповест о љубави према Богу и ближњима, хришћанин мора искоренити охолост у срцу своме. Са Божјом помоћи то није тешко. Али и оне који мисле да су постигли савршенство у духовном животу, понекад напада охолост или гордост. Тако прича се за једног великог испосника како је помислио гордо о себи, да је он превазишао све људе у свету. "Има ли ко бољи од мене?" - упита се он једног дана. На то му дође глас са неба: "Иди у град и срешћеш човека бољег од себе". Он пође у град, па сретне старца који је носио бреме дрва на леђима. Почне разговор са њим, па из разговора сазна, како тај старац продаје дрва у граду, и једино тиме се занима. Новац који узме, старац дели на три дела: један део даје сиротињи, други део даје цркви, а трећи део употребљава за себе. Чувши то, овај испосник, постиде се, призна у срцу да је нашао човека бољег од себе и одбаци од себе сваку гордост.
Такви су били Оци наши. Најбољи од свих људи они су сматрали себе најгорим, први - последњим, славни - беславним, пребогати добротом - ништим и скрушеним. Такав је био и Отац српског православља и српског народа - Свети Сава. Сав забринут за душу своју и душу свога народа он је даноноћно проливао сузе у молитвама Богу. По великом разуму своме он је као дечак од 17 година увидео пролазност света и ништавило светске славе. Увидео је оно што данас ни многи старци нису у стању да увиде. Оставио је све и пошао за оним што је стварно, непролазно и вечно. Пружио се сав према ономе што је бесмртно оставивши оно што је смртно за леђима својим. И кад је био достигао највећу силу и славу у Српској цркви и држави, по служби својој, а не по жељи, он је опет напустио све и удаљио се из своје отаџбине у далеки свет, где га нису знали ни славили.
Оци наши су мислили о смрти, па су се обесмртили. Радили су ништа за своју славу, а све та Божију, па их је Бог прославио на небу и на земљи. Мислећи само о спасењу душе, они су и своја телеса учинили чудотворним и светим за живота и по смрти. Њихова су имена као тамјан за ову планету, толико надимљену злим димом греха. А на небесима ови праведници сијају као Сунца.
Читаоче, хришћанине, брате, сестро, дете моје, кад прочиташ ову књижицу, разгледај свој живот и види какав си. Ако си на истом путу, којим су ходили свети Оци твоје цркве и твог народа, удвој храброст и иди тим путем. Јер, тај пут води у Рај и вечном животу. Ако ли си се упутио другим и другачијим путем, враћај се брзо на свети и истински пут Отаца твојих. Јер пут којим ходиш, води у вечни мрак и вечну муку.
Сећај се гроба, који је прогутао многе пре тебе и који и тебе чека.
Сећај се душе своје, коју једино можеш спасти од гроба.
Сећај се Створитеља свога, живог, вечног, величанственог, свемоћног и свеблагог Цара и Господа.
Сећај се Суда Божјег, Суда Страшног, кад ће се делити праведни од грешних као што се светлост од таме дели.
Па слободно пођи путем, којим су ишли сви они који су Христа љубили, Њим се спасли и њим се прославили.
Крај и Богу нашем слава!

Манастир Свете Катарине на Синају

У Египту, на југу Синајског полуострва, окружен црвеним гранитним планинама чији врхови неретко прелазе 2000м надморске висине налази се манастир Св.Катарине. По библијском предању у овој неприступачној и непрегледној гранитној пустињи провео је јеврејски народ са Мојсијем 40 година тражећи пут из египатског ропства у обећану земљу Ханан. У историји старог света као и за библијско предање и јеврејски народ не постоји светије место од Синајске горе.

Огромни манастирски зидови из VI века опасали су простор који се окитио прошлошћу дугом преко 3000 год. Ту на месту где се налази олтар цркве Мојсије је видео око 1400.г пре Христа пламени огањ у жбуну купине који гори а не сагорева и чуо глас анђела Божијег који га призива: "Мојсије! Мојсије! Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља" (Излазак 3,1-5). На истом том месту где данас стоји капела посвећена Богородици-несагоривој купини, верни приступају изувајући обућу као што је Господ тражио од Мојсија.

Прогнан од фараона, са 40 год. дошао је Мојсије на Синај и након што је проживео ту још 40 удостојио се у доби од 80 год. да види ово чудо. По први пут у историји људског рода Бог се јавља и открива се човеку. Обукавши се у тишину и мир пустиње, живећи као пастир свога таста Мадијамског свештеника Јотора, удостојио се Мојсиј да чује речи: "Ја сам Бог оца твојега, Бог Аврамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев".
Библија нам сведочи да је пут ка обећаној земљи водио преко Црвеног мора. Залутавши, обрео се код водене препреке испред себе, и фаронове потере иза себе, јер се фараон покајао за дозволу да пусти сву своју радну снагу да оде из земље. Уздајући се у завет са Богом о избављењу свога народа, Мојсије удара штапом по мору, дели га на два дела и прелази преко мора на Синајску гору. Тада Господ заповеда Мојсију да се попне на врх Хорив, где му даје законе у којима је била садржана сва истина, сачувана у 5 Мојсијевих књига, у којима се утврђује старозаветна веза Бога и човека. Мојсије је боравио 40 дана и ноћи на врху Хорив, који се од тада зове и Мојсијев врх. За то време муње су севале и огањ се дизао са врха, а кад се Мојсије спустио међу народ носећи камене плоче са 10 заповести, лице му се светлило необичном светлошћу па га је хришћанска иконографија приказала као младића блиставог лица.

Обилазећи света места Христовог живота и страдања, у потрази за Часним крстом на коме је распет Господ Исус Христос, царица Јелена, мајка цара Константина Великог, стигла је и на Синајску гору. На месту где се Мојсију јавио Господ подигла је 330. године капелу посвећену Богородици, над истим тим грмом несагориве купине. Јер као што је купина горела не сагоревајући тако је Богородица носила у утроби својој огањ оваплоћеног Господа. Већ у првим хришћанским вековима Синајска пустиња бива место где се многи хришћани Египта склањају тражећи спас од многобројних намета и прогона идолопоклоничког Рима. Сведочанство о присуству великог броја хришћана и опис капеле царице Јелене доноси нам шпанска ходочасница Етерија која око 380. године посећује ово свето место. Већ од III в. постоје мале манастирске заједнице окупљене на месту несагориве купине, на Мојсијевом врху, у оближњој оази Фаран и на крајњем југу Синајске пустиње. Живот ових заједница, као и многих пустињака, био је изложен суровости планинских услова и претњама многобројних разбојника Арабијског полуострва све до VI в. када цар Јустинијан и царица Теодора дају да се уз капелу царице Јелене изгради црква и конак за монахе, и да се све то заштити монументалним утврђеним зидом на четвороугаоној основи и са четири куле осматрачнице. За архитекту би одређен Стефан из Аилије, радови су почели 542. године и трајали су све до смрти Јустинијанове.

Саграђена је тробродна базилика од црвеног гранита са околних брда која током своје петнаестовековне историје никад није рушена ни освајана и у којој се служба врши од Јустинијановог времена до данас. Крајем VI в. украшава се унутрашњост цркве. У олтарној апсиди урађен је величанствени мозаик Преображења Господњег. Овај најсветлији пример ранохришћанске уметности био је дуго непознат због неприступачноси и удаљености манастира. Након чишћења која су предузета средином прошлог века заблистао је у пуном сјају. За разлику од мозаика из Равене који су постепено обнављани, свака коцка синајског мозаика потиче из Јустинијановог времена. Необична лепота и квалитет његове израде сведочи да су мајстори могли бити само искусни уметници цариградских радионица. Представа Преображења Господњег није случајно изабрана. На потпуно златној позадини приказана је фигура Христова окупана у нествореној светлости како благосиља у тренутку када први пут пројављује своју божанску природу. Десно од Христа приказан је пророк Илија а лево Мојсије, а испод ногу Христових су 3 апостола који заклањају лице пред божанском светлошћу којом Христос зрачи. Присуство старозаветних личности Мојсија и пророка Илије у олтарској апсиди имало је за синајске монахе посебан значај. Испод мозаика, прислоњена на спољашњи зид апсиде, налази се капела Богородице и Несагорива купина из које је анђео Божји говорио Мојсију (најсветије место манастира), а на путу за врх Хорив испосница Пророка Илије где се он крио бежећи од неразумне Језавел. Али историјска повезаност није главни разлог постојање сцене Преображења у олтару цркве јер су и Мојсиј и пророк Илија чули глас Господњи а не и видели његов лик те су се тек Преображењем Господа на гори Тавор удостојили богопознања. Сцену уоквирују медаљони са попрсјем апостола, јеванђелисата и старозаветних пророка.

Манастирске ризнице чувају најстарије енкаустичне иконе које су се израђивале до VII в. а сачуване синајске потичу из времена када је настао и мозаик у олтару. У VI в. израђена је Икона Христа Пантократра, најстарија сачувана икона Христова. Сачуване су и иконе, рађене у истој техници, Св.Петра, Богородице са анђелима и светим ратницима и др. Поред ових непроцењивих икона у манастиру Св.Катарине уточиште су нашле иконе из целог византијског царства током дугог и погубног иконоборачког периода. У периоду од 726-843. византијско царство је пролазило кроз жестоке теолошке расправе о улози иконе. У том времену донета је одлука о забрани израде и уништавању већ постојећих икона са ликовима Христа и светитеља. Тако су многобројне иконе из Цариграда и целог царства склоњене унутар манастирских зидова. Многе од сачуваних манастирских икона су јединствени примери уметности иконоборачког периода јер је у то време синајска уметничка радионица радила несметано. На руку овоме ишла је чињеница да је Синај од VII в. престао да буде део византијске територије па се иконоборачке одлуке нису морале поштовати и спроводити. Али арапска освајања VII в. нанели су Византији незалечиве ране, нити је прелазак у арапске руке на Синају био безболан за хришћанско становништво. Оближња оаза Фаран где се налазила синајска епископија (о чему сведоче многобројне базилике из IV и V в. пронађене у недавним археолошким ископавањима) престала је да буде хришћански центар; становништво је пострадало а Епископ је био приморан да се склони унутар манастирских зидова. Од тада манастир Св.Катарине постаје епископија и најмања је аутокефална целина у православном свету. У тим тешким временима за хришћане Палестине и Египта, под најездом уједињених арапских племена исламске вере, 625.год. монаси одлазе код пророка Мухамеда у Медину, да траже заштиту за манастир и монахе у њему. Том приликом добијају од Мухамеда документ о пророковој личној заштити манастира; овај документ је у много наврата спасао манастир од исламског разарања. Приликом једног похода фатимидског калифа на манастир у XI веку монаси су послали изасланике пред калифа са прегршт блага из богате манастирске ризнице а током ноћи су срушили трпезарију и на њеном месту сазидали џамију са минаретом који се видео далеко изван манастира. То је било довољно да калиф одустане од пустошења светиње а минарет постоји и данас. Манастир је јединствено место где се унутар манастирских зидова налазе хришћанска и муслиманска богомоља.
Синајски манастир није одувек био посвећен Св. Катарини. Ова Светитељка је почетком IV века, у време хришћанских прогона храбро сведочила веру хришћанску а како је добро познавала философију, историју и паганске обичаје задала је велике муке својим прогонитељима због чега су је свирепо мучили. Разапињали су је на млинске точкове, шибали, затварали дуго без хране и воде да се одрекне Христа. А како је са мучилишта излазила неповређена посекли су је мачем око 305.год. Из њених рана уместо крви потекло је млеко, а анђели су њено тело пренели на највиши врх Синајске горе. У IX в. један од синајских монаха уснуо је место на коме се налази свето тело мученострадалне Катарине на коме су га касније пронашли и саградили капелу посвећену светитељки а свете мошти пренели у манастир где се и данас чувају. Од тада манастир постаје познат под именом Свете Катарине.
За манастир Св.Катарине на Синају везан је и део српске историје. Поред најстаријег сачуваног српског псалтира који се чува у библиотеци познато је да је манастир посетио и Свети Сава.Током своје друге посете Светој Земљи 1234. провео је часни пост на Синају. Краљица Јелена и српски краљеви Драгутин и Милутин помажу овај манастир крајем XIV в. а Јоаникије српски постаје игуман манастира.
Данас се манастир налази у окружењу бедуинских племена са којима дели недаће пустињског живота узајамно се испомажући. Већ одавно становници синајске пустиње нису хришћани а по предању потомци су породица које је населио Јустинијан на Синај у VI в. да штите манастир. Иако су током арапских освајања примили ислам љубав према манастиру су сачували. Чувајући своју веру засађену у синајској пустињи од почетака хришћанства, заливану вековним трудом, искушењима и недаћама успели су монаси синајски да одгаје цветове пустињске који миомиришу кроз целу историју православне цркве. Св. Јован Лествичник, који је у манастиру писао "Лествицу ", Св. Анастасије Синајски, Св. Григорије Синајски, који је је на Светој Гору и Балканском полуострву засадио семе исихазма, само су део тог наслеђа заједно са светим оцима који данас живе у манастиру Св. Катарине. Њиховим светим молитвама нека да Бог да се и ми утврдимо у љубави, вери и трпљењу.

МАНАСТИР СВ. КАТАРИНЕ НА СИНАЈУ



СРБИ У МАНАСТИРУ СВ. КАТАРИНЕ НА СИНАЈУ

...Не само да су добродошли, већ имају посебан статус и нарочиту пажњу коју нам указују, како овдашњи монаси тако и бедуини, а све захваљујући нашем Св. Сави...

Путујемо до манастира Свете Катарине на Синају, полуострву које спаја два континента, Африку и Азију. Синај је библијски топоним, забележен у Старом Завету као Божја Гора или Хорив. О Синају се детаљно говори у опису изласка Јевреја из Египта, на челу са пророком и боговидцем Мојсијем.
По Библијском предању у овој неприступачној и непрегледној гранитној пустињи јеврејски народ је са Мојсијем провео 40 година тражећи пут из египатског ропства у обећану земљу Ханан. У историји старог света, за јеврејски народ и за библијско предање, не постоји светије место од Синајске Горе. У новозаветно време Синај се поштује као место где се Бог јављао и где је саопштавао људима своју вољу. И данас је то прилично пуст и слабо насељен простор, суров али необичне лепоте.
Возимо се кроз непрегледни песак, који се увлачи у сваку пору. Дивимо се разнобојним каменим литицама нестварних боја, од сиве и беличасте, до зелене, љубичасте и црвене. Погледом клизимо преко ретких биљака акација, које овде живот и воду значе, ловећи у сунчаној измаглици на хоризонту бедуине који су увек у покрету. Размишљамо о хиршћанским подвижницима који су вековима долазили у ова пуста места како би се уз молитву, пост, бденије и друге подвиге, што више приближили Богу. Ту су осниване прве монашке заједнице, а у време прогона хришћана, многи су на Синају, месту тишине и одвојености од света, налазили мир и сигурно место за боравак и молитву.
Монаси су се ту населили још у трећем веку и овде оформили монашку заједницу у близини планине Хорив, око несагориве купине, где се Господ јавио Мојсију. Свети Јован Лествичник је ту написао чувену књигу „Рајске лествице”, која представља незамењиву духовну лектиру у целокупној хришћанској литератури. Преподобни Нил Синајски се такође подвизавао у манастиру Свете Катарине. Поред осталог, он је ту написао и ове речи: „Телесне страсти воде своје порекло од телесних потреба и против њих је нужна уздржљивост; а страсти душевне рађају се од потреба душевних и против њих је нужна молитва”!
Свети Сава српски, такође је ходио синајским путељцима заједно са другим монасима и молитвеницима који су боравили на Синају и у манастиру Свете Катарине, а који су нам и данас, својим животима и делима, светли примери и узори како треба побожно живети. Ови подвижници, носиоци синајских духовних искустава, преношених кроз векове лично или преко списа, названи су Синаити. Боравак светог Саве у манастиру Свете Катарине био је пресудан за значајан утицај Синаита на православне Србе, а посебно кроз цели немањићки период. 
Помаљају се зидине, изнад којих су планински висови, стрми, без и једног дрвцета, само стене, песак и сунце. Врхови планина се налазе на преко 2000м надморске висине. Ево нас испред манастира Свете Катарине.  Цео манастир је опасан високим зидом који је у шестом веку саградио цар Јустинијан, да би га у деветнаестом мало дотерао цар Наполеон. Јустинијан је такође ту населио неколико стотина породица да би помагале манастиру и монасима. Неки тврде да су данашњи бедуини, који живе уз манастир, потомци тих породица, али да су услед историјских околности примили ислам. Бедуини испред манастира нуде брошуре, мапе, нуде се да нам буду водичи. Њихова шарена одећа и весели гласови уносе ведрину у овај предео мира и молитве. На степеницама конака седи грчки монах одмарајући уморне ноге, благо нам се смешка док прилазимо за благослов. Неколико бедуина истоварују камион, други се тискају око улаза. У Светој Катарини влада мир и међусобно разумевање без обзира на језик, нацију, веру. Бедуини су у манастиру и главни трговци и помоћници монасима. Без обзира што су прихватили ислам, они љубоморно чувају ову светињу. Њихова љубав према светитељки и манастиру није се вековима гасила.

НЕОПАЛИМА КУПИНА РАСТЕ ИЗ ОЛТАРА


Манастир чува драгоцену хришћанску прошлост, која је и наша инспиративна садашњост и наш путоказ за будућност. Спуштамо се низ клизаве, углачане, камене степенице у манастирски лавиринт и размишљамо о светом Сави који је ходио истим овим путевима. Зидови са свих страна притисли путељак који вијуга између грађевина. Поред главног храма, у манастирском комплексу има још 12 мањих капела. Са десне стране је главна манастирска црква посвећена Преображењу Господњем, са лева су степенице и веранда којом се стиже до музеја, а испред нас предивни, зелени грм Неопалиме купине. Око четрнаест векова пре Христа ту је Мојсије видео пламени огањ у жбуну купине који гори а не сагорева, и чуо глас Анђела Божијег: „Мојсије! Мојсије! Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља!” (Излазак 3, 1-5.) На месту где се Господ јавио Мојсију, царица Јелена, мајка Цара Константина Великог, 330. године је подигла капелу посвећену Богородици. 
На Синају су људи преко Мојсија добили десет Божијих заповести. Уз ову капелу, у шестом веку цар Јустинијан и царица Теодора граде цркву, тробродну базилику од црвеног гранита, којим обилују синајске планине. У олтарној апсиди је урађен предиван мозаик Преображења Господњег, који је остао потпуно очуван, изазивајући дивљење посетилаца. 
Данас овај грм Неопалиме купине расте из олтара храма. Купинов жбун је јединствен на свету, покушавали су људи да његове младице пресаде на неко друго место, али се нигде нису примиле. Од нашег путвође сазнајемо да су га слали на анализе у најсавременије лабораторије у западној Европи и да је научно установљено да је он стар колико и Мојсије. Сликамо се крај жбуна благо га додирујући да не оштетимо оно што је вековима опстајало. 
Пењемо се дрвеним степеницама на веранду, а одатле улазимо у музеј где се чувају драгоцености од непроцењиве вредности, међу којима су и бројни експонати из Србије. Улаз је 20 евра, али за Србе је дупло јевтиније. Улазимо преко реда јер нас је бедуин који прави ред дочекао са осмехом и раширених руку: „Срби! Добродошли Срби! Хајде, улазите!” - говори на енглеском и тражи од осталих да нас пропусте, рукујући се са сваким понаособ и свакога питајући како се зове. Његове крупне црне очи подсећају на иконе из првих векова хришћанства. Грчки монах у музеју се такође обрадовао када је чуо да смо Срби. Распитује се за здравље Његове Светости Патријарха Павла, упућује нас на које експонате да обратимо пажњу. Како је лепо кад нас дочекују као да смо се са дугог путовања вратили кући. Како је лепо осетити братску љубав, гостопримство, како је лепо бити потомак српских светитеља! Други се буне, али ми, поносни наследници нашег светог Саве, ушетавамо међу иконе и књиге, у молитвену тишину.
На свом другом путовању по светим местима свети Сава, први архиепископ Српке православне цркве, боравио је на Синају 1234. године. Ту је провео читав часни пост, Свету четрдесетницу, молећи се за свој српски род и читав хришћански род, поручујући и нама данас да тако чинимо. Манастиру Свете Катарине наши свети краљеви Драгутин и Милутин даровали су бројне поклоне који се чувају у манастирском музеју и библиотеци. Крајем 14. века игуман Синајског манастира је био Србин Јоаникије. У манастирском музеју и ризници човек просто не зна шта ће пре да погледа. Ту се чувају најстарије иконе које су се израђивале до седмог века. Ту је и најпознатија и најстарија сачувана икона Христа Пантократора, на којој су сликовито приказане две природе Господа Исуса Христа, Божанска и човечанска. Ту је и икона Светог Петра, Богородице са анђелима. Ту се чува и документ на коме је отисак Мухамедове руке, који је заштитио манастир од рушења. У тешким временима за хришћане, због најезде арапских племена исламске вере, монаси су се уплашили да ће манастир бити разрушен. Стога шаљу свога изасланика код пророка Мухамеда у Медину, тражећи од њега заштиту. Мухамед је написао документ у коме захтева да се манастир заштити и запечатио га отиском своје руке. Али, бојећи се да то неће бити довољно да заштити манастир када га је у једанаестом веку фатимидски калиф опколио са трупама, монаси калифу послаше прегршт блага из богате манастирске ризнице а преко ноћи, за сваки случај, срушише трпезарију и сазидаше џамију са минаретом које се види преко зидина изван манастира. Наравно, калиф није разрушио манастир, а минарет и данас постоји, па је овај манастир јединствено место у чијој унутрашњости се налази и муслиманска богомоља. 
На овом месту молитве и тиховања, тешко је набројати све оно што вреди видети и посетити. По броју и вредности рукописа манастирска библиотека је одмах иза Ватиканске. У њој се чува и и први српски псалтир. Претрчавамо експонате журећи да не закаснимо на молитву у подне. Тек то је посебан доживљај, јер нам пружа могућност да се сусретнемо са моштима Свете Катарине. Тада, осим православних хришћана, из манастира морају да изађу сви посетиоци. Тако у манастиру, поред монаха, остајемо ми Срби, бројни Руси и Грци. Грчки монаси свакодневно, поред редовних богослужења, имају двадесетоминутну молитву након које се износе мошти Свете Катарине на целивање. 
Света Катарина је рођена као Доротеја 294. године у Александрији, у многобожачкој породици, где је стекла широко образовање, изучавала философију, реторику, поезију, музику, математику, астрономију и медицину. Њена мајка, потајна хришћанка, преко свог духовног оца приведе и Катарину вери Христовој. У једној визији св. Катарина прими прстен од самог Господа Христа, у знак обручења Њему. Тај прстен до данас стоји на њеној руци. Пострадала је за веру у време цара Максимина, а по предању су њено тело анђели пренели на врх Синаја. У деветом веку једном од синајских монаха у сну се открило место где су мошти св. мученице Катарине. Монаси га пронађоше и пренесоше у манастир где се и данас чувају. Од тада овај манастир постаје познат под именом Свете Катарине. 
Храм је довољно простран да нас све прими. Међу Русима има пуно деце и болесних, Грка није било, а групица Срба се поносно пробила у прве редове. Масивна црквена врата су затворена, молитва почиње. Иако не знамо грчки пратимо мелодију и узносимо своја осећања ка Господу, а Он је ту, са нама. Након молитве полако смо се примицали иконостасу, где је један грчки монах стајао крај моштију Свете Катарине. У 11. веку делови моштију су разнети по хришћанском свету, а у самом манастиру чува се глава и лева рука светитељке. Ми, православни имамо ту привилегију да се поклонимо и целивамо руку свете Катарине а након тога монах свакоме дарује прстен на коме пише „Агиа Катарина”. Претходно смо слушали приче како прстен свакоме одговара, мада га ходочасници сами не бирају, већ монах заграби, насумце руком у кутију, извади прстен и дарује га посетиоцу. Не знам како је са другим групама, али у нашој је свима прстен стајао као саливен.

Љиљана Синђелић Николић



 

II

TIN PANEFINMON NIMFIN HRISTU IMNISOMEN..."


"Изврсној невести Христовој запојмо.." овако некако (у мом грубом преводу) почиње отпуститељни тропар Св. Катарини, који се поје у њеном манастиру на Синају, ево безмало већ десет векова од кад су ангели тамо пренели нетљено тело ове Светитељке, коју данас (24нов/7дец) прославља наша Црква, заједно са Св. Меркуријем..

Жена и ја се управо вратисмо са вечерње службе у ман. Дивостину. Сада, док ово пишем, мисли лете у манастир Свете Катарине који смо недавно походили.
Замишљам брата Христ(о)а, искушеника који чита из часослова,  мрак пада, тамо је три поподне али сунце брзо нестаје иза камених брда, почиње вечерња..
О. Симон поје "Кирије екекракса.." а старац (Геронда - манастирски духовник) отац Павле, са друге певнице наставља, својим богонадахнутим гласом (који на сузе позива, али без трунке театралности или пијетизма):
"Да исправитсја молитва моја.." Икона Христова, Архиепископ Синаја седи на свом трону који је украшен иконом Богородице - представљеном као неопалима купина.. Негде код олтара наслућује се тајанствено "блистаније" моштију Св. Катарине. Празник.
Када се дође у манастир, у време када је за туристе отворен (09-12ч), дочека вас сплет конопаца, који усмеравају пролаз, и на неки начин служе да раздвоје "јањад од јаради", јер је само православнима допуштено да прођу у део где се формира ред оних који ће се у подне поклонити моштима Светитељке. Бедуини (!) вас проверавају јесте ли "ортодокс" и пролазите у део где се остављају имена за помињање, где је увек неко од искушеника или братије.
Овога пута, око нас се тискају младе украјинке са белим марамама, баш много њих, онако као по речи вл. Николаја о народу који је као "овце када осете солило". Хоће прве да приступе.
После молитве, над отвореним моштима нон стоп се чује звекет прапораца кадионице, коју једном руком држи отац чувар Кивота, док другом даје сребрн прстен (са угравираним "АК/агиекатерини") сваком на благослов. И онај ко се случајно ту задесио јер је православан, попут многих наших Срба (који су "номинално" православни и којима водич можда није ни објаснио да ће ту неког поклоњења бити), може да осети да се приближава једном "Страшном Месту"..
Након прве посете пре две године, заветовао сам се да ћу се, где год будем ангажован у Цркви око живописања, постарати да буде насликан и лик Свете Катарине. Од тада је "прошло" чак три храма где сам био у могућности то да урадим.
Приликом овог поклоњења, Светитељка је и мене и супругу удостојила таквих суза да вам то не могу описати: нису то сузе неког молитвеника и ревнитеља, него је то заиста прави Позив - да се напокон свуче овај стари човек и живи у потпуности по Христу..
Пред поклонике се износи рука, са дијамантима на сваком прсту, и глава Св. Катарине. Сама глава је положена у златну кутију која је, како смо то првобитно мислили, испуњена некаквом "ватом". Испоставило се да је то тајанствена маса која "расте" око саме главе, коју морају да "шишају" и само о празницима деле на благослов.
Морам да напоменем следеће: након поклоњења православни се придружују "току" свих осталих туриста који су исто ушли са запада, из припрате, а излазе трасираним путем на југоисточни излаз. Тада СВИ, и наши и туристи и будисти и арапи и кинези, црнци и ини, бивају удостојени отвореног погледа на Олтар и православну Проскомидију са десне стране.
Она блиста обећањем Царства.
 Ово је вероватно највише што неко може да се приближи и да погледа на сами олтар православне цркве у свету. Све то, само наизглед онако, у пролазу, а у манастиру који је до пре само 100 година представљао подвиг  за озбиљне ходочаснике..
Туда излазимо и ми, седамо напоље на сунце, у близини бунара из времена Мојсијевог, где је, као смирени пастир, напајао стоку свог таста Јотора.
Састајемо се са неким нашим људима тамо, све нешто покушавајући да сакријемо оне Бисере (сузе)  којима бејасмо даровани..

У Христу ваши

Угљеша и Звездана