Популарни постови

среда, 13. април 2011.

SRNA U IZGUBLjENOM RAJU




piše: Justin Popović 
SRNA U IZGUBLjENOM RAJU
ISPOVEST
Srna sam. U vasioni ja sam čulo tuge. Davno-davno, Neko je proterao na zemlju sve što je tužno u svima svetovima i od toga salio moje srce. I otada ja sam čulo tuge. Živim time što iz svih bića i tvari sišem tugu. Po crnu kap tuge spusti u moje srce svako biće čim mu pristupim. I crna rosa tuge kao tanki potočić struji kroz moje vene. I tamo, u mome srcu, crna rosa tuge prerađuje se u bledu i plavičastu. 
Po mome biću razlivena je neka magnetska sila tuge. I sve što je tužno u svetu ona neodoljivo privlači i slaže u mome srcu. Zato sam tužnija od svih stvorenja. I imam suze za svačiji bol. . . Ne smejte mi se, o nasmejani! Ja sam zaprepašćena saznanjem: u ovom tužnom svetu ima bića što se smeju. O, prokleti i najprokletiji dar: smejati se u svetu u kome vri tuga, ključa bol, pustoši smrt! Kakav osuđenički dar!. . . Ja se od tuge nikada ne smejem. Kako bih se smejala kada ste tako grubi i surovi, vi nasmejani! Kada ste tako zli i ružni! A ružni ste od zla. Jer samo zlo naruži lepotu zemaljskih i nebeskih stvorova. . . Sećam se, prisećam: ova je zemlja nekada bila raj, a ja - rajska srna. O, sećanja od koga ushićeno posrćem iz radosti u radost, iz besmrtnosti u besmrtnost, iz večnosti u večnost!. . .
A sada? - Mrak je popao sve moje oči. Na sve puteve, kojima se krećem, polegla je gusta tama. Moje misli kaplju suzama. A osećanja vru tugama. Celo moje biće zahvatio je neki neugasivi požar tuge. Sve u meni tugom gori, ali nikako da sagori. I ja jadna samo jedno jesam: večna žrtva paljenica na vasionskom žrtveniku tuge. A vasionski žrtvenik tuge je Zemlja, siva i sumorna, bleda i sumračna planeta. . .
Moje srce je nepristupačno ostrvo u beskrajnom okeanu tuge. Nepristupačno za radost. Da li je svako srce - nepristupačno ostrvo? Recite vi što srce imate! Znate li čime su sve opkoljena vaša srca? Moje - sve samim okeanskim ponorima i bezdanima. I stalno se davi u njima. Nikako da se izvuče iz njih, da izađe iz njih. Sve čega se dohvati meko je kao voda. Zato su oči zamagljene odsuza, a srce razriveno od uzdaha. Bolne su mi zenice, jer su mnoge ponoći zanoćile u njima. Sinoć je sunce zašlo u oku mome, a jutros se nije rodilo. Udavilo se u tminama moje tuge. Nešto strašno i jezivo prohodi moje biće. Plaši me sve što je oko mene i iznad mene. O, da bih pobegla od strahota ovoga sveta! A postoji li neki svet bez strahota? Zazidana sam mukom, opijena pelinom,presićena čemerom. Ja usplahireno budim srce svoje od pijanstva tugom, a ono se sve više opija. Dušu svoju, poplašenu i razjurenu strahotama ovoga sveta, vičem da mi se vrati, a ona sve bezobzirnije beži od mene, tužne i setne. . .
Srna sam. Ali čime? - Ne znam. Vidim, ali kako, i to ne razumem. Živim, ali šta je to život, ne shvatam. Volim, ali šta je to ljubav, ne pojimam. Patim, ali kako u meni niče, raste i sazreva patnja, to nikako ne razumem. Uopšte, vrlo malo razumem od onoga što je u meni i oko mene. I život, i ljubav, i patnja, sve je to šire i dublje i beskrajnije od moga znanja i razumevanja i shvatanja. Neko me je spustio u ovaj svet, i u moje biće stavio malo razuma, zato i razumem malo od sveta oko sebe i od sveta u sebi. Sve nešto neshvatljivo i neobično gleda u mene iz svake stvari, zato se i plašim. A moje krupne oči, da li su zato krupne, da bi što više smestile neshvatljivog, i sagledale nesagledanog?

Kraj tuge, neko je razlio u meni, i obesmrtio, i ovekovečio neštošto je trajno kao besmrtnost i ogromno kao večnost. To je instinkt ljubavi. U njemu ima nečeg svemoćnog i neodoljivog. On se razliva kroz sva moja osećanja, kroz sve moje misli, i vlada svecelim mojim bićem. Kao malo, majušno ostrvce, tako je biće moje, a oko njega se beskrajno preteže, razliva i preliva ona - zagonetka moje duše: ljubav. Ma kuda krenula po svome biću, svuda naiđem na nju. To je nešto svuda prisutno u meni, ali i najprisnije. U meni: ja jesam, ravno je sa: ja volim. Ljubavlju jesam ono što jesam. Biti, postojati za mene je isto što i voleti, ljubiti. I zar može biti bića bez ljubavi? Za takvo biće ne zna moje srnino srce.
Ne vređajte ljubav u meni. Jer vređate moju jedinu besmrtnost i moju jedinu večnost. A usto, moju jedinu besmrtnu i večnu vrednost. Jer šta je vrednost, ako ne ono što je besmrtno i večno? A ja sam samo ljubavlju besmrtna i večna. To mi je sve. Ja time i osećam, i mislim, i gledam, i čujem, i vidim, i znam, i živim, i besmrtujem. Kad kažem: volim - ja time obuhvatam sve svoje besmrtne misli, sva svoja besmrtna osećanja, sve svoje besmrtne čežnje, sve svoje besmrtne živote. Sa tim - ja sam iznad svih smrti i iznad svih nebića, ja: srna srebrnasta, srna nežna, srna usplahirena. . .
Kroz jezive urvine i strašilne ponore prolazi ljubav moja ka tebi - plavo nebo, ka tebi - blagi čoveče, ka tebi - cvetna dubravo, ka tebi -mirisna travo, ka tebi - Svedobri i Svenežni! Kroz bezbroj smrti probija se ljubav moja ka tebi, o slatka Besmrtnosti! Zato je tuga moj stalni saputnik. Svaka grubost - čitava je smrt za mene. Najviše sam u ovom svetu doživela grubosti od jednog bića što se zove - čovek. O, ponekad je on - smrt za sve moje radosti. Oči moje, gledajte preko njega i iznad njega ka onom - Svedobrom i Svenežnom! Dobrota i nežnost, to je život za mene, to - besmrtnost, to - večnost. Bez dobrote i nežnosti - život je pakao. Osećajući dobrotu Svedobrog i nežnost Svenoežnog, ja sam sva u raju. Nagrne li grubost ljudska na mene, o! to pakao nagrne sa svima svoji strahotama. Zato se plašim čoveka, svakog čoveka, osim dobrog i nežnog.
Kraj potoka sam, čije obale resi plavo cveće. A potok je od mojih suza. Raniše me ljudi u srce, i mesto krvi potekoše suze. Nežna nebesa, evo vam kazujem svoju tajnu: mesto krvi u srcu imam suze. U tome je moj život, u tome moja tajna. Zato plačem za svetužne, za sve nedužne, za sve ponižene, za sve uvređene, za sve gladne, za sve besprizorne, za sve ucveljene, za sve namučene, za sve ojađene. Moje misli se od tuge brzo zagrcnu i pretvore u osećanja, a osećanja se izliju u suze. Da, osećanja su mi beskrajna, i suze bezbrojne. I gotovo svako moje osećanje tuguje i plače, jer čim krene iz mene u svet oko mene, naiđe na poneku grubost ljudsku. O, ima li grubljeg i surovijeg bića od čoveka?. . .

Zašto li sam bačena u ovaj svet, među ljude? Oh, nekada, davno -davno, kada u svojim gustim i beskrajnim šumama nisam znala za ljude, svet je bio za mene radost i raj. I ja sam svoja rajska raspoloženja i ushićenja radosno tkala između mirisavog cveća i vitkih breza, između pitomih dubrava i plavih nebesa. No u moj raj kročio je on: grub, surov i ohol, on - čovek. Zgazio mi cveće, posekao drveće, zamračio nebo. I tako, moj raj pretvorio u pakao. . . O, ne mrzim ja njega zbog toga, već ga žalim. Žalim ga što nema osećanja za raj. A od toga nema većeg užasa za stvorenje, za ma koje stvorenje. Znate, srna ne može da mrzi; ona može samo da žali i sažaljeva. Sve uvrede, sve grubosti ona odbija tugom i sažaljenjem. . . O, ljudi, kako ste surovi i grubi! Čula sam da postoje demoni. Zar je moguće da su gori od ljudi? Samo jedno molim, samo jedno želim: da ne budem duša u čoveku, osećanje u čoveku, misao u čoveku. . .
Svaku grubost ljudsku ja doživljujem kao težak udarac po srcu. Od toga se javio tumor na srcu. O, koliko modrica imam na srcu! O, koliko udaraca!. . . Ah, da! Ta ja sam u izgubljenom raju: srna u izgubljenom raju! Oh, smiluj se na mene, Svedobri i Svenežni! Gomile modrica, jedna do druge, jedna na drugoj, i tako se napravio tumor na srcu! Oh, spasi me od ljudi, od grubih i zlih ljudi! Time ćeš moj svet pretvoriti u raj i moju tugu u radost. . .

Više od svega što se voli, volim - slobodu. Ona se sastoji u dobroti, u nežnosti, u ljubavi. A zlo, a grubost, a mržnja, - to je ropstvo najgore vrste. Robujući njima, robuje se smrti. A ima li od smrti strašnijeg ropstva? U takvo ropstvo odvode ljudi, ti izmišljači i tvorci zla, grubosti i mržnje. A mene poslali u svet, rekli i prorekli, odredili i predodredili: budi tuga i ljubav. I ja svim bićem ispunjujem svoje naznačenje: tugujem i volim. Tugujem kroz ljubav, ljubim kroz tugu. I zar mogu drugačije u svetu koji je naseljen ljudima? Moj život je u tome okviru, u tome ramu. Sva sam srce, sva oko, sva tuga, sva ljubav, zato me potresa strah, onaj mili strah, za koji zna samo - tužna srna. . .
U oholosti svojoj ljudi i ne slute kakva raskošna i čudesna osećanja nosimo u sebi mi, srne. Između nas i vas, ljudi, zjapi provalija, te mi ne možemo k vama ni vi k nama. Vi nemate čulo za naše svetove. Kada bismo mi srne srcem prešle u vas, prešle bismo u pakao. Nekada, mi smo bile u raju. Vi nam ga ljudi pretvoriste u pakao. Šta su đavoli za vas, to ste vi ljudi za nas. Pričale nam breze: videsmo Satanu gde pade s neba na zemlju, pade među ljude i - ostade. On, otpadnik neba, objavio je: najprijatnije mi je među ljudima; i ja imam svoj raj, to su oni: ljudi. . .
Znam i predosećam: mene očekuje besmrtnost, bolja od ljudske. Za vas ljude, tamo u onom svetu, postoji i pakao. A za nas srne - samo raj. Jer vi ste ljudi svesno i dobrovoljno izmislili greh, zlo i smrt, pa ste i nas, bez našeg pristanka, povukli u njih svojom pakošću i zlobom, pošto ste imali vlasti nad nama. Zato ćete i odgovarati za nas: za sve naše muke, nevolje, patnje i smrti. Vi ćete i ispaštati za nas i zbog nas. . . Slušala sam, plavo nebo šaputalo je crnoj zemlji ovu večnu istinu: ljudi će na dan Suda dati odgovor za sve muke, za sve patnje, za sve nevolje, za sve smrti zemaljskih bića i tvari. Sve životinje, sve ptice, sve biljke, ustaće i optužiće rod ljudski za sve bolove, za sve uvrede, za sva zla, za sve smrti što im je pričinio u gordom greholjublju svom. Jer sa rodom ljudskim, pred njim, i za njim idu greh, smrt i pakao.

Kad goluba hranim, ja Tebi nudim, Ljubavi moja



Kad goluba hranim, ja Tebi nudim, Ljubavi moja.



Piše: Sveti Sluga ISUSA HRISTA I OCA NEBESKOG
Nikolaj Velimirović

Ljubav moja bdi, i bdenjem se ne zamara. Onaj, koga volim i koga iščekujem, dolazi mi okružen svitom nebesnom. Kako da spavam, i kako bdenje da me zamara?

Bdim nad pričama ljudi i nad pričama stvari, ne bi li dokučio neku tajnu poruku Ljubavi moje. Ničija me priča ne zanima priče radi ni pričala radi, no Tebe radi.

Kao čovek, koji izgubi svoj glas, pa pođe da osluškuje svačiji glas, ne bi li svoj poznao. I svuda nalazi neku notu sličnu svome glasu, no nigde punoću svoga glasa.

Kao čovek, koji razbije stakleno ogledalo, pa pođe da ogleda svoje lice na licima ljudskim, i licima životinjskim, i licima svih stvari. I svugde nalazi neku crtu sličnu svome licu, no nigde celinu lica svoga.

Tako i ja bdim nad bezbrojnim glasovima cele vasione, ne bi li poznao glas svoje Ljubavi. I bdim nad bezbrojnim licima u vasioni, od lica belog šljunka na jezeru do lica sunčanih kola, ne bi li poznao lice svoje Ljubavi. I niko me ne obmanjuje, no svako kazuje o Tebi ono malo što zna i može.

Kad ljudima stavljam pitanja, od Tebe očekujem odgovore. Kad stvari govore, ja Tebe prisluškujem. Kad prirodu gledam, ja Tebe tražim.

Kad me ljudi vide zamišljena, oni drže, da ja o njima mislim, dok ja mislim o Tebi. Kad me vide trudoljubiva, oni misle, da se za ljude trudim, a ja se trudim za Tebe.

Kad priroda čuje svoje ime na usnama mojim, ona misli, da o njoj pevam, a ja pevam o Tebi. Kad goluba hranim, ja Tebi nudim. Kad jagnje milujem, ja Tebe milujem. Kad se na sunce osmehnem, moj osmejak prodire kroz sva sunca dok se ne sretne s Tvojim osmejkom. Kad spustim svoj poljubac na beli krin, ja ga kroz sedam svetova spuštam na podnožje nogu Tvojih.

Bdenje ljubavi moje ide uporedo sa molitvom vere moje i postom nade moje. I nijedno bez drugog dvoga ne ustaje i ne leže.

Sva delatnost uma moga služi veri mojoj.

Sva delatnost srca moga služi nadi mojoj.

Sva delatnost duše moje služi ljubavi mojoj.

Kad goluba hranim, ja Tebi nudim, Ljubavi moja.

Život po jevanđelju Autor: Pavle Patrijarh Srpski

http://www.kickasstorrents.com/zivot-po-jevandjelju-njegova-svetost-patrijarh-srpski-gospodin-pavle-avi-t3203314.html#


"Pozvani smo da činimo saglasno svome zvanju, onoliko koliko možemo i koliko nam je Bog dao. Ni manje, ni više, a ono što mi ne uspemo da učinimo, to ostaje da učini Gospod i nadopuni naše nedostatke."
Kad bismo samo ovu od mnogih poruka patrijarha Pavla upamtili, učinili bismo život mnogo boljim i sebi i drugima. Ali, i učenje je proces. Ako mnoge jednostavne, a mudre reči nismo dokučili za njegova života, nije kasno da ih se podsetimo, da ih pamtimo i prenosimo.
PORUKE
- Čuvajmo se od neljudi, ali se još više čuvajmo da i mi ne postanemo neljudi.
- Kada bih bio poslednji Srbin, pristao bih da nestanem, a da ne bude zločina.
- Pristao bih da nestane ne samo velika nego i mala Srbija i svi Srbi sa mnom, a ne bih pristao na neljudstvo i nečoveštvo.
- Čuvajte i neprijatelje svoje i molite se za njih jer ne znaju šta rade.
- Kao Patrijarh srpski, svoje prvenstvo među jedinkama, a i svako prvenstvo među ljudima, shvatam kao prvenstvo služenja, žrtve i krsta.
-Crkva ne odbija ni one koji misle da su nevernici, pogotovu kad i oni traže načina da dođu u Patrijaršiju, svejedno iz kakvih namera. Uostalom, ja sam svešteno lice, a sveta tajna sveštenstva ne pravi odbir koga ćete primiti i saslušati, ako ga neka muka vodi do vas. A i grešnici su uglavnom veoma nesrećni ljudi, naročito kad su prepuni sebe.
- Smatram da smo za tragediju u Jugoslaviji odgovorni svi. Da su se u ovoj situaciji raspada Jugoslavije našli danas oni ljudi koji su je na miran, ljudski način, sporazumom stvorili 1918. godine, mislim da bi je oni i razložili na miran, ljudski način, sporazumom.
- Da je i svima nama, kao ljudima i hrišćanima, jasno načelo da „zlo dobra donijeti neće“, da je „krv ljudska hrana naopaka“, stvari bi išle sretnije.
Patrijarh Pavle je osuđivao svako nasilje i zločine, bez obzira pod kakvom kapom, uniformom i značkom činjeni, bez obzira kome narodu i kojoj veri pripadali.
NAVIKE
Patrijarh srpski PavleUstajao je vrlo rano, živeo u potpunosti po Jevanđelju i u skladu s onim što je govorio.
Nije koristio televizor, ni radio, niti je čitao novine, znajući da su „prilike takve da će ono što je od važnosti doći i do njega”.
Umeo je sve sam da popravi, bilo da su to cipele, naočale, roletne. Sam je kuvao, šio i nijedan fizički posao mu nije bio ni stran ni težak.
Kada je tek postavljen na tron patrijarha i kada se preselio sa Kosova u zgradu Patrijaršije u Beogradu, još dugo su ga zaticali kako rano ujutro pere stepenište. Iako su mu govorili da "ima ko to radi u Patrijaršiji", on je uzvraćao da je navikao i da mu nije teško. 
Često bi iz Patrijaršije odlazio da se i ne javi, kako bi bez pratnje obavio sve što je trebalo.
Kada je sa episkopima vozom putovao za Austriju na jedan od ekumenskih susreta, baš u njihovom vagonu nije bilo grejanja. Po izlasku iz voza, sve vladike su se žalile na hladnoću i kako su se smrzli, a patrijarh im je, aludirajući na višak kilograma i njihovo salo rekao: "A meni nije imalo šta da se smrzne."
Uzrečica mu je bila:  "Bog te video..."
PROTIVIO SE
- skupim automobilima
- pušenju
- tarifama i cenovniku koje su sveštenici uspostavili za venčanja, sahrane, krštenja...
- kupovanju venaca i svakom pokazivanju bogatstva
U svom Raspisu narodu i vernicima poručivao je da - kada neko umre, porodici umrlog treba pomoći u svakom pogledu, i materijalno u skladu sa mogućnostima, a ne kupovati skupe vence jer time samo drugima pokazujemo koliko novca imamo, a ne kolika je naša tuga.
NOVAC
Iako je za sobom gasio svetla, nije koristio grejalicu, išao pešice kud god je mogao, za patrijarha Pavla moglo se reći da je štedljiv, ali nikako i škrt.
Kao novinarka koja je, po prirodi posla često dolazila u Patrijaršiju, jednom prilikom sam u kabinetu sekretara Njegove svetosti zatekla starijeg muškarca, prilično neugledno obučenog, kako sedi na kanabetu.
Čekajući neko saopštenje SPC, i sama sam već dugo sedela pored tog čoveka i upitala ga: "A koga Vi čekate?" Rekao je: "Patrijarha čekam. On će mi pomoći, prijatelji smo iz detinjstva. Ja sam iz Bosne, svi moji su već izbegli u Nemačku, ja bih kod sina ali nemam mogućnosti da platim put."
Moram priznati, a i danas me stid kad se toga setim, pomislila sam "evo još jednog pacijenta" jer je bilo mnogo onih koji su se tih ratnih godina lažno predstavljali. Čudila me jedino smirenost i potpuna uverenost tog čoveka da će patrijarh sigurno doći. A tako je i bilo.
Nakon što su mu javili da ga u sekretarijatu čeka čovek koji kaže da ga poznaje, patrijarh je sišao, otvorio vrata kancelarije, prepoznao prijatelja koga dugo nije video, zagrlio ga čvrsto nazivajući imenom, nisam upamtila kojim, ali po kome sam zaključila da je iz muslimanske porodice. Patrijarh ga je pitao kako može da mu pomogne, a onda otrčao do svoje sobe, doneo koverat sa novcem i naložio sekretaru da se kupi karta za voz za Nemačku. Zadržao se s prijateljem još neko vreme razgovarajući o porodici, deci... a zatim ga ispratio i poručio da se javi, ako još nešto zatreba.
ANEGDOTE, CITATI, PORUKE, POUKE
Jedan naš kolega novinar, koji stanuje blizu Patrijaršije, često je u džepu jakne svoga sina nalazio bombone. Znajući da mu ih nije kupio, pitao je sina odakle mu. Mališan je odgovorio: "Dao mi moj drug Paja." Posle nekog vremena ocu je već to postalo čudno jer nije mogao da se seti nijednog druga svoga sina po imenu Paja, pa je upitao: "Koji ti je to drug?" Dečak je ko iz topa odgovorio: "Pa naš patrijarh. Kad god prolazi pored parkića u kom se mi igramo, on kupi bombone pa nam podeli. A mi ga volimo jer nam je drugar, pa ga zovemo Paja."
Jednom drugom prilikom, u zimsko doba, deca su se igrala u blizini Patrijaršije. Bio je izuzetno hladan i vetrovit dan, a patrijarh je prolazeći tuda decu pozvao da se sklone od košave i uđu u Patrijaršiju na sokić. Sva deca osim jednog dečaka pojurila su za patrijarhom, samo se jedan zadržao na stepeništu ispred vrata. Patrijarh ga je upitao zašto ne ulazi, a dečak je rekao: "Ja ne mogu, nisam kršten."
Patrijarh mu je na to odgovorio: "Samo ti uđi, sinko. To su novotarije da se deca krste kad se rode. Nekada su se momci krstili pred vojsku, kad su zreli i znaju šta žele. Ako i ti to budeš hteo kad odrasteš, evo, ja ću te krstiti. A sad uđi slobodno."
Kad su ga lekari VMA pitali kako se oseća, u dahu je izustio: "To me pitajte kada ostarim, još sam ja mlad."
Kad se sa ortopedskom hodalicom pojavio u Patrijaršiji, prvo se našalio na svoj račun:"Eto, ja sam samo malo pao, pa sad moram da guram ovo čudo."
Jedan beogradski boem istrčao je iz kafane "?" kad je video patrijarha da ulazi u Sabornu crkvu. Preplićući jezikom rekao mu je: "Nas dvojica smo najbolji ljudi na svetu", a patrijarh mu je na to odgovorio: "Jesmo, al' kad popijemo ništa ne valjamo."
Upozoravajući na štetnost duvana, često je umeo da kaže:"Da je Bog hteo da čovek puši, ugradio bi mu odžak."
U vreme građanskog rata u bivšoj SFRJ, jedan karikaturista ga je nacrtao kao ratnika opasanog bombama i sa "škorpionom" o pojasu. Na to je rekao:"Vi ste mislili da ćete lako sa mnom. Mislite da sam ja slabačak, a evo kako me drugi vide."
Pošto je bio poznat da ide kroz Patrijaršiju i gasi sijalice kako se "uzalud ne bi trošila struja", jednom je uhvatio mladog činovnika da posle radnog vremena na kompjuteru gleda zabavne sajtove. Kad je čuo patrijarhov glas iza leđa, sledio se, a Pavle mu je rekao:"A ti na to trošiš struju?"
Idući u crkvu na Banovom brdu usred leta bio je uporan da se koristi autobus. Kad je njegov pratilac potegao argument da je vrućina, da su autobusi "prepuni razgolićenog ženskog sveta koji ide na plažu na Adu Ciganliju" i da nije zgodno, patrijarh nije popustio:"Znate, svako vidi ono što želi."
Izlazeći iz Patrijaršije, upitao je svog pratioca:"Čija su to tolika luksuzna kola parkirana? Naših vladika. Došli su njima na Sabor", odgovorio je pratilac. "O, Bog ih video! Šta li bi tek vozili da nisu dali zavet skromnosti?!" duhovito je prokomentarisao gospodin Pavle.
Kad je na jednom prijemu bivši ambasador SAD Voren Zimerman pitao patrijarha Pavla šta može da učini za SPC, patrijarh mu je odgovorio:"Samo nemojte da nam odmažete, na taj način ćete nam pomoći."
Kad je fotograf Vican Vicanović poželeo da fotografiše patrijarha Pavla, obratio mu se rečima: “Vaša svetlosti (umesto Vaša svetosti), na šta mu je patrijarh vrcavo odgovorio:
“Kad sam već svetlost, šta će ti blic”?
Moji drugari su 90-ih radili na Akademiji. Kući su se vraćali rano ujutru i jednom su naleteli na usplahirene ljude iz Patrijarhovog obezbeđenja koji su pitali: “Videste li Pavla?” Naime, Pavle je voleo da sam ode po novine ili da se prošeta, ali šta je mogao kad ga je obezbeđenje moralo pratiti.
Podučavao je i druge da se trude da u skromnosti žive. Tako, kada su ga, kao nadležnog episkopa monahinje iz manastira Sopoćani kod Novog Pazara zamolile za blagoslov da kupe „fiću“ (u to vreme najmanji automobil), da bi se njime dopremale potrepštine za manastir, i da ne bi morale do grada da idu autobusom, pošto se dešavalo da ponekad dožive neke neprijatnosti, on je to odbio. Obrazloženje njegovo bilo je:„Nije u redu da kupite automobil od novca koji je dala sirotinja. I još, može da se desi, kad pređete preko neke barice, da isprskate tu sirotinju!“
Daleke 1962. godine, na zahtev nekih episkopa da im se poveća plata, ondašnji vladika raško-prizrenski Pavle odgovorio je pitanjem:“A zašto, kad ne možemo ni ovo što smo imali do sada da potrošimo?”
Dok je bio episkop raško-prizrenski, dugo je izbegavao i da se za njegove i uopšte eparhijske potrebe nabavi automobil. Govorio je:„Dok svaka srpska kuća na Kosovu ne nabavi kola, neću ni ja.“ Na kraju je pristao da se nabavi samo jedan „varburg“, pošto nije bio skup, a bio je pogodan za prevoz robe, raznih crkvenih stvari i drugih potrepština. Episkop Pavle retko je u njega sedao, jer je uglavnom peške išao. Od manastira do manastira, od crkve do crkve, duž i popreko po eparhiji… Zato i nije znao kakvi sve automobili postoje. A kad je jednom kod njega u posetu došao, svojim „pežoom“, episkop žički Stefan, sa kojim je bio izuzetno blizak još iz Bogoslovije, i kad su krenuli tim njegovim automobilom da zajedno obiđu neka mesta u eparhiji, reča vladika Pavle:"E, brate, Stefane, baš ti je dobar ovaj tvoj „varburg“!"
Jednom prilikom, dok je patrijarh razgovarao sa svojim saradnicima, u njegov kabinet je nenadano ušao nepoznati čovek četrdesetih godina, tvrdeći da mu se ukazala Bogorodica. Patrijarh ga je pažljivo saslušao i kazao:“Slušajte, gospodine, ja sam dugogodišnji kaluđer i vladika skoro 50 godina, svakog dana služim Bogu i ni anđeo mi se još nije javio, a vama se Bogorodica javila! Nemojte, molim vas.”
Na isti način vladika Pavle nastavio je da živi i kada se preselio u Beograd, kada je izabran za najvišu crkvenu dužnost. U to vreme, kao i obično, imao je samo jednu mantiju. Sestra od tetke Agica, koju je često posećivao, zadirkivala ga je:„Kakav si ti patrijarh kad imaš samo jednu mantiju?“ Na to će novoizabrani patrijarh: „Šta će mi više, ne mogu dve odjednom da obučem!“
A jednom prilikom, dok se tramvajem vraćao u Patrijaršiju, desilo se nešto što je za to vreme bilo sasvim neobično. U tramvaju punom putnika, koji je išao prema glavnoj beogradskoj železničkoj stanici, neko naglas izusti: „Evo ga patrijarh!“ i krenu da zatraži blagoslov. Nagrnuše potom i mnogi drugi. Stvori se velika gužva. Vozač zaustavi tramvaj i naredi da svi, osim patrijarha, izađu napolje. Ostavi otvorena samo jedna vrata, i onda zapovedi:
„A sad jedan po jedan…“ I tako svi, bez gužve, priđoše i uzeše blagoslov od patrijarha.
Posebno je zanimljivo da je patrijarh Pavle ostavljao hranu da odstoji po nekoliko dana pre nego što bi je pojeo, kako bi ona bila izložena bakterijama, jer je smatrao da je to blagotvorno za organizam. Odeću je sam šio, krpio i prao. Ni za cipele mu nije bila potrebna ničija pomoć, popravljao ih je i održavao sam. Oni koji su imali priliku da borave u sobi u kojoj je spavao kažu da je po skromnosti podsećala na pravu monašku keliju.
Probijajući se ka glasačkoj kutiji kroz ljude naoružane kamerama, fotoaparatima i kasetofonima, u pokušaju da prođe na jednu, pa na drugu stranu, patrijarh je u jednom momentu kazao:“Ako ne mogu frontalno, mogu dijagonalno.”
Beograđani su patrijarha Pavla često susretali na ulici, u tramvaju, u gradskom autobusu… Jednom prilikom, dok je sam išao uzbrdo trotoarom Ulice kralja Petra, u kojoj je sedište Patrijaršije, sustiže ga, u najnovijem modelu „mercedesa“, poznati sveštenik jedne od najpoznatijih beogradskih crkava. Zaustavio je automobil, izašao i obratio se patrijarhu: - Vaša svetosti, dozvolite da vas povezem! Samo recite gde treba… Patrijarh ne htede da ga odbije, uđe i sede. Čim krenuše, videvši kako luksuzno izgleda ovaj automobil, upita ga patrijarh: - A, je l’ te, oče, čiji je ovo auto? - Moj, Vaša svetosti! – kao da se pohvali protojerej. - Stanite! – zapovedi patrijarh Pavle. Izađe, prekrsti se i reče svešteniku: - Neka vam je Bog na pomoći!
Slovio je za čoveka koji je predstavljao pravu muku za ljude iz obezbeđenja koji su ga pratili. Često je znao da im se izgubi na ulici, ulazio je u razgovore sa prolaznicima ili nešto kupovao u usputnim prodavnicama. Brinuo je sam o sebi – sam je spremao hranu, koja je gotovo uvek, preko cele godine, bila posna, a najčešće je jeo obično povrće na vodi. Samo o praznicima obrocima je dodavao malo ulja, retko kad parče ribe, a meso – nikada. Omiljeno piće i hrana su mu bili sok od paradajza i kopriva, a kada nije bio post – mlečni proizvodi.
Patrijarh Pavle dosta je polagao na crkveno pojanje. Jer, kako je govorio, najprirodniji religiozni doživljaj javlja se u crkvi i na liturgiji, kada se čovek preda duhovnoj muzici. Još kao dečaka u rodnoj Slavoniji, Gojka Stojčevića su zapazili da lepo peva, pa su ga prozvali – Pjevalica. U toku studija bio je sekretar Hora studenata Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. I kasnije, kada se zamonašio, Pavlu je pevnica u hramu bila omiljeno mesto. Jednom prilikom za vreme bogosluženja, patrijarh Pavle, roditeljski, tihim glasom, upozori bogoslova koji je bio za pevnicom: - Sinko, obratite malo više pažnje…, čini mi se da to ne radite baš kako bi trebalo! Ovaj odgovori, pomalo uvređeno: - Pa, znate, Vaša svetosti, svaka ptica peva svojim glasom. Patrijarh će na to: - Jeste, sinko, ali u šumi. Ovo je crkva!



Manastir Pokrova Presvete Bogorodice




Manastir Pokrova Presvete Bogorodice nalazi se u selu Đunisu, 18 km istočno od Kruševca.
Crkva je izgrađena krajem XIX veka, posle javljanja Bogorodice bolesnoj devojčici.
Prvobitna skromna bogomolja više puta je rušena i obnavljana.
Nova crkva je izgrađena u periodu od 1977. do 1982. godine.
Bogato živopisan, sa sređenim izvorom i portom, zahvaljujući brojnim prilozima vernika, spada u najposećenije manastire u ovom kraju.

Чујте Срби, чувајте се себе

Освједочени пријатељ Срба Арчибалд Рајс оставио је у рукопису прије осам деценија свој политички тестамент под насловом "Чујте Срби", чије су поруке више него актуелне и данас.
Много пута, од како трају наши неспоразуми са свијетом могло је да се чује – сад би нам добродошао један Арчибалд Рајс! Али, другог Рајса нисмо добили. Он је и у вријеме кад је стигао на позив српске владе у Србију 1914. године, био јединствен случај и остао то и данас. Због његових заслуга за српски народ остала је узречица, ако икада Швајцарска нападне Србију, све ће јој због Рајса унапријед бити опроштено.
Шта је у ствари учинио Рајс? Први је упознао свијет са злочинима које је направила аустроугарска војска у Мачви и Подрињу према недужним српским цивилима. У тој бригади је, као што се зна, као војник био и Јосип Броз.
Од момента када је дошао у Србију, Рајс се нашао у својству званичног и неутралног исљедника српске владе и војске, што је до краја своје мисије и остао. Једино одступање од потпуне неутралности било је што се Рајс отворено прогласио за српског добровољца, постајући тиме, како је сам касније написао "швајцарски добровољац српске војске, друг величанствених ратника Шумадије, Дунава, Мораве, Тимока и Вардара". Спроводећи своју анкету о злочинима које су починили аустро-угарски војници и официри Рајс се није задовољио само да саслуша аустријске заробљенике него је одлазио на лице мјеста – отварао гробове, прегледао лешеве, и рањенике, посјећивао бомбардована насеља, не одступајући ни за трен од своје заклетве да служи истини и правди.
Као ратни извјештач објављивао је чланке у угледним и тиражним европским часописима о поменутим догађајима и омогућио тиме пробијање /и тадашње/ информативне блокаде Србије и продор истине о страдању српског народа у свијет. Такво ангажовање на страни српске истине и Антанте довело га је у средиште напада и пријетњи у земљама Централних сила, па чак и у неутралној Швајцарској.
Рајс се са српском војском повлачио и преко Албаније, али о томе у својим извјештајима није оставио ни трага, са намјером да о таквом страховитом и славном догађају напише књигу.
Своју приврженост истини и српској ствари Рајс је испољио и непосредним ангажовањем на пријему и збрињавању српских избјеглица, обавјештавајући истовремено свијет о патњама и мукама којима су били изложени српско становништво и војска. Настављајући своју започету улогу и на Солунском фронту, неуморно је обилазио српске трупе, одлазио на најопаснија и најинтересантнија мјеста и одатле слао писма-извјештаје.
Завршетак рата није за Рајса значио и крај његове мисије у Србији и на Солунском фронту. Желио је да буде свједок и учесник изградње новог живота у разореној Србији. Ангажовао се у Министарству иностраних послова, Одсијеку за документацију ратних злочина, и Министарству унутрашњих дјела, гдје је основао двогодишњу полицијску школу. Убрзо је престао да чини услуге београдској полицији, јер као странац није могао да буде на њеном челу. Његов ентузијазам није могао да се уклопи у бирократску администрацију, и прихватио је посао вјештака за фалсификоване новчанице у Народној банци у Београду.
Послије готово деценије и по у Србији саставља политички тестамент под насловом "Чујте, Срби!" Овој својеврсни апел и вапај разочараног Рајса, написан прије  више  од осам деценија – 1. јуна 1928. године – на његов захтјев могао је да буде објављен тек послије његове смрти. Захваљујући историјском музеју Србије и Дјечјим новинама, овај спис је сада доступан и широј читалачкој публици. Иако писан тако давно, у појединим сегментима чини се да је састављен недавно. Набрајајући српске врлине, а посебно мане, види се колико је Рајс познавао и волио Србе.
Редакција ИН4С-а за ову прилику се одлучила да наведе  врлине. О манама неким другим поводом.
ВРЛИНЕ

У набрајању ваших врлина нећу морати да вам говорим о ономе што ви називате "интелигенцијом". Њоме ћу се позабавити тек у деловима посвећеним вашим манама. Срећом, ваш народ понајвише чине сељаци, а не "интелигенција".
Ваша нација је имала веома лепу прошлост, после које су уследили дуги несрећни векови. Пошто сте основали велико царство, које је, судећи по ономе што је од њега остало, много обећавало и у своје доба било напредно попут западних царевина и краљевина, пали сте под превласт Турака, затим и у њихово ропство. Да би избегли то робовање, многи од вас су напуштали земљу и тражили уточиште код моћних суседа, Аустро-Угара, али су само мењали господара. Под Турцима сте много пропатили. Били сте раја. Цркве и манастире сте склањали под земљу или у дивље планинске кланце, далеко од путева својих господара. Отимали су вам децу и од њих стварали јаничаре. Од своје сиротиње сте плаћали и добар "десетак" угњетачима. Ваши родољуби нису могли да трпе тај неподношљиви јарам па су потражили склониште у шумама, у које Турчин није смео да крочи. Били су то ваши хајдуци, духовни оци оних који су остварили повлачење преко Албаније, Цера и Јадра. Кајмакчалана и Доброг поља. Терали су вас са плодних равница, њих је запоседао Турчин, а вама остављао само каменито планинско земљиште.
Ипак, упркос свим тим невољама, веома је мало ваших вољених покушало да избегне тај грозни положај прихватањем муслиманске вере. Велика већина ваших предака је, и поред дуготрајних патњи, остала одана старој вери и није хтела да повије врат пред окрутним туђином. Гуслари су опевали вашу минулу величину и тако били ваша савест.
Ти дуги векови под јармом су у вашем народу трајан печат. Тиме је он стекао дивне врлине, али и велике мане, а сачувао је и те врлине и те мане.
Погледајмо најпре те врлине, имајући на уму да вам сад говорим о народу уопште, а не о неким слојевима вашег становништва.

ХРАБРОСТ

Народ вам је храбар и његова храброст често сеже до јунаштва. Могу то с правом да кажем јер сам гледао ваше војнике, а они нису били ништа друго до сам народ, у скоро свим биткама великог ослободилачког рата. Видео сам и повлачење преко Албаније, када су вам се многи сељани и варошани надметали у јунаштву са војницима, војницима који су стигли на Крф тек као људске сенке и од којих су многи на вечној стражи у морским дубинама.
Видео сам и ваше рањенике у покретним болницама и на операционим столовима. Ретко би им се јаук, па ни јецај, отео из уста, а често их, нарочито у почетку рата, услед недостатка наркотика нису ни успављивали.
РОДОЉУБЉЕ

Народ вам је родољубив. Не знам ни за један народ у којем легендарни национални јунаци толико живе у народној души као код вас. А имате и онај величанствени дар да вас сећање на те јунаке зна толико надахнути да вам властити живот више ништа не значи. То је зато што лик тих легендарних јунака излази из вас самих. Сачињен је од комадића које одаје ваша душа. Урођени здрав разум вам је у тим јунацима — који су у стварности често били сасвим другачији — пронашао прави и можда једини начин да одржите нетакнутим свој национални идеал. Краљевић Марко вам је послужио као огедало.

РЕЛИГИОЗНОСТ

Да би сте очували патриотизам, култу својих националних јунака додали сте још једно, скоро исто толико делотворно средство. Претворили сте своју религију у народну цркву, боље рећи, у народну традицију. Истина, ви осећате, попут сваког човека који заита размишља, да постоји нешто неодредљиво, нешто сувише узвишено да би се појмило, над вама, нешто што наткриљује свет и управља њиме. Међутим, ви нисте религиозни. Нисте могли да прихватите Бога какав је у Библији, претворили сте га у вечног и свемоћног главара свог народа. Ако бих могао да у овој области упоретребим тривијалан израз, радо бих рекао да ваш "бог" носи оклоп и браду Краљевића Марка, шајкачу вашег ратника са Цера и Јадра, Кајмакчалана и Доброг поља. Попови вам нису били нити јесу црквени људи, већ ватрени родољуби са свим врлинама и манама вашег народа.
Религија је, свакако, моћно средство поретка, а здрав разум вам је показао пут да је понародите и да је такву прихвате ваши људи. Та религија вас, упркос вама, одржава. Мушкарци вам поготово нису често у цркви. Колико сам само пута, у време обреда, ушао у ваше храмове и тамо затекао тек неколико ретких верника, и то скоро искључиво жена. Али се чак и онај Србин који се хвалише да га је "баш брига и за попа и за његова посла" прекрсти када сазна нешто што га жестоко погоди, или оде да пободе упаљену свећу испред иконостаса кад изгуби драго биће. Брижљиво чувајте ту народну религију јер ће ваш народ, оног дана кад је напустите, бити изгубљен.

ГОСТОЉУБЉЕ И ДЕМОКРАТИЧНОСТ

Ваш народ је гостољубив. У села човек не може доћи, а да не наиђе на широкогруд дочек. Народне светковине још чувају онај некадашњи прелепи обичај угошћавања. Први комад божићног колача чува се за намерника.
Народ вам је демократичан, и то заиста демократичан, а не на начин политичара. Међу вашим људима човек се цени онолико колико је човек, а не по ономе што су од њега учинили одело и титуле. Новац му, наравно, као и свуда, улива поштовање и оставља утисак, али тај утисак није толики да би га натерао да се одрекне властитог достојанства.

МИЛОСРЂЕ

 
Ваш народ зна за самилост и понекад је такав у тренуцима када се човек не нада да ће код њега наћи ту лепу људску особину. Колико сам, тако, пута у току рата гледао како доводе заробљене непријатељске војнике изнурене од глади и, уместо да те људе, који су им спалили куће и масакрирали жене и децу, злостављају, ваши војници би се смиловали над њиховом судбином и давали им последње парче хлеба из џепа.

ПОНОС И БИСТРИНА

Народ вам је поносан, али не и охол. Тај понос није мана, већ врлина. Она је нужна сваком заиста добром човеку јер га спречава да подлегне злим утицајима или искушењима. Тај понос је, напросто, поштовање сопствене личности. Лоши људи га немају. Они су само охоли.
Најзад, ви сте бистар народ, један од најбистријих које сам за живота видео. Схватате брзо и правилно. Са својом интелигенцијом и природним богатствима тла, морали бисте имати једну од главних улога у Европи. Ваше мане, поготово мане оних које ви називате својом "интелигенцијом" спречавају вас да то постигнете.

Света Тајна Јелеосвећења

Јелеоосвећење је Света Тајна у којој се на болесника, уз помазивања његовог тела јелејем, призива благодат Божија која исцељује душевне и телесне немоћи.
Света Тајна Јелеосвећења у Цркви је установљена на основу речи светог апостола Такова, који каже: Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вере ће спасити болесника, и подигнуће га Господ; и ако је грехе учинио, опростиће му се (Јак. 5, 1415). Црква је ову Свету Тајну установила полазећи и од речи Господњих, упућених Његовим ученицима када их је послао на проповед: Болесне исцељујте, губаве чистите...(Мт. 10, 8). Као потврда за ово служе такође речи светог Јеванђелисте Марка, који прича како су свети апостоли, када их је Господ послао на проповед, исцељивали болесне: И отишавши проповедаху да се покају. И демоне многе изгоњаху; и помазиваху уљем многе болеснике, и исцељиваху (Мк.6,12-13). Све ово сведочи о богоустановљености Свете Тајне Јелеосвећења. На основу црквених историјских споменика долазимо до закључка да је Света Тајна Јелеосвећења над болесницима обављана још у првим и наредним вековима Цркве Христове.
Света Тајна Јелеосвећења се савршава само над болеснима (Законоправило, 163), а забрањено је савршавати је над здравима и над умрлима. За ову Свету Тајну болесник мора да се припреми покајањем и исповешћу својих прегрешења, а после или пре Јелеосвећења причешћује се Светим Христовим Тајнама. Јелеосвећење се може понављати. Ову Свету Тајну врше седморица свештеника, у цркви, ако болесник може да устане из постеље, или у дому, међу сабраним људима. У складу са тим и сам чин се састоји од седам читања из Апостола, седам читања из Јеванђеља, седам молитава и исто толико помазивања. Број седам изабран је у знак седам дарова Духа Светога, по примеру седам молитава пророка Илије којима је закључао небо, и седам погружења Немана Сиријанца у Јордану, након што се очистио од губе. У случају нужде Јелеосвећење може да обави и мањи број свештеника, па чак и један, но Света Тајна се и у том случају савршава у име пуног сабора седам презвитера, те стога треба да буде прочитано свих седам молитава и да се обави свих седам помазивања.
Ради савршавања Свете Тајне Јелеосвећења поставлю се сточић и на њему суд са пшеницом, чија су зрна символ зачетка новог живота, оздрављења од болести и свеопштег васкрсења. Одозго се ставља "кандило празно", то јест посуда у коју се улива јелеј, као видљиви знак благодати исцељења, и вино, као знамен Крви Христове која је изливена за наше спасење. Јелеј и вино се сједињују ради подражавања лека који је употребио милосрдни Самарјанин (Лк. 10, 30). Наоколо у пшеницу ставља се седам стручаца спремљених за помазивање (обавијених ватом); на сточић се такође полажу Јеванђеље и крст. Свештеници обучени у фелоне стају око сточића са упаљеним свећама у рукама. Свеће се дају и свима присутнима, почев од самог болесника. Први од свештеника, окадивши сточић и све људе окреће се ка истоку и започиње савршавање Свете Тајне возгласом: "Благословен Бог наш..." Цео чин може се поделити на три саставна дела:
1. Молебно пјеније,
2. Освећење јелеја и
3. Помазивање болесника јелејем.
Први део је молебно пјеније које подсећа на јутрење у дане поста. Након уводних молитава, као некаква замена за Шестопсалмије, чита се његов последњи псалам 142: "Господе услиши молитву моју", произноси се мала јектенија: "Опет и опет" са возгласом велике: "Јер Теби приличи", пева се "Алилуја" и покајни тропари: "Помилуј нас, Господе, помилуј нас" затим 50. псалам и Канон. Потом ексапостилар, стихире, Трисвето, Оче наш и тропар: "Ти Који си једини брз на помоћ".
Даље следи други део - освећење јелеја, који се састоји од велике јектеније са нарочитим прозбама за освећење јелеја и за болесника, читања нарочите молитве над кандилом са јелејем и певања низа тропара Господу, светима који су се прославили исцељењима, и Мајци Божијој. Трећи део чини седам читања из Апостола којима претходе прокимени, затим седам Јеванђелских читања у којима се говори о исцељењу душевних и телесних болести, те седам молитава и седам помазивања јелејем, при чему се сваки пут произноси тајносавршавајућа молитва: "Оче свети, лекару душа и тела". Помазују се чело, ноздрве, образи, усне, прса и руке са обе стране. Потом сваки од седам свештеника чита Јеванђеље и молитве, и уједно помазује болесника јелејем. После седмог помазивања настојатељ узме свето Јеванђеље и, отворивши га, ставља слова на болесникову главу. Сви остали свештеници придржавају свето Јеванђеље, док најстарији свештеник не ставља руке, него (громко) чита разрешну молитву: "Царе свети, жалостиви и многомилостиви Господе..." После кратке јектеније и стихира Јелеосвећење се завршава отпустом на коме се спомиње установитељ Свете Тајне свети Јаков, брат Господњи, први епископ Јерусалимски (види: Јак. 5, 14-15). По завршетку болесник тражи опроштај од свих.
Преостали јелеј се у случају оздрављења болесника спаљује у кандилу, а у случају смрти болесника њиме се крстообразно полива тело покојника. За сваког болесника овај јелеј се увек поново освећује.
У случају да се очекује скора смрт болесника, Јелеосвећење се може извршити и у скраћеном виду, тако да се изостави читав први део и да се почне директно од Велике јектеније. Јелеосвећење се сматра обављеним ако свештеник успе да обави макар прво помазивање.
Једанпут годишње, тачније на Велики Четвртак, архијереј твори Јелеосвећење над здравима. У Успенској цркви у Москви оно је обављано пре Литургије, при чему, иако је чин савршаван у потпуности, помазивање светим јелејем обављано је само једном, на крају чина. У данашње време овај обичај савршавања Јелеосвећења над здравима се раширио, а обављају га у Великом посту.

Чин причешћа болесника

Црква допушта да се тежак болесник причести Светим Христовим Тајнама код куће или у болници. Томе су намењени Свети Дарови који се стално чувају у дарохранилници на Престолу, а свештеник их болеснику носи у дароносици. Тешки болесници се могу причестити и након узимања хране, како неко неко не би умро без причешћа, и то неколико дана за редом, без временског ограничења Умно поремећени и демонизовани могу се причестити само у случају смртне опасности. Уопште, у случају смртне опасности допушта се причешће оних којима би то иначе било забрањено, као на пример жена у стању природне нечистоте, лица под епитимијом и томе слично.
"Запасни" (резервни, похрањени) Свети Дарови припремају се обично на Велики Четвртак, када је Господ установио Свету Тајну Причешћа, али у случају потребе, и у сваки други дан када се служи Литургија. Ради тога се на Литургији освештава посебан Агнец, по истом чину као за литургију Пређеосвећених Дарова, и напаја се Светом Крвљу. По окончању Литургије овај свети Агнец се суши раздробљен светим копљем на ситне частице на дискосу, због чега се опет шири антиминс. Ове частице се суше над дискосу испод кога је посуда са ужареним угљем, или данас се може користити електрични решо који се ставља на Престо десно од антиминса, на чист пљоснати камен или циглу. Частице се на дискосу окрећу светим копљем како не би прегореле. Уопште, при томе је потребна велика опрезност и пажња. Осушене частице полажу се у нарочити кивот унутар дарохранилнице која увек стоји на Престолу. Ако је кивот од злата, или од сребра па позлаћен, онда се Свети Дарови у њега стављају без подметања папира. Ако је пак кивот од сребра без позлате, или од другог метала, онда се испод поставља чист папир. Забрањено је држање Светих Дарова код куће. После припремања Светих Дарова на начин који је горе изложен, у прво време њих треба проверавати, да се не би појавила буђ или плесан. И уопште, ове Свете Дарове треба с времена на време прегледати.
За доношење Светих Дарова у кућу болесника служи дароносица, која се која се умотава у покривач и полаже у врећицу да пришивеном траком коју свештеник носи око врата. Свештеник у епитрахиљу и са наруквицама носи на себи Свете Тајне у дароносици, и при томе ни у какве послове или разговоре успут ни са ким не треба да се упушта, нити дароносицу сме било где да оставља. Када дође код болесника, свештеник треба да разјасни: може ли болесник да гута и да ли ће моћи да прими Свете Тајне? Ако болесник може да гута, онда свештеник на столу који је покривен чистим столњаком шири покривач, полаже на њега дароносицу, вади из ње малени путир, узима частицу Светих Тајни, ставља у путир, и налива мало вина (да би болесник могао лако примити Свето Причешће). Након уводних молитава, "Вечери Твојеја тајнија" и "Царју небесниј" са богородичним, он чита три нарочите молитве, а затим исповеда болесника "удаљујући мало присутне" (тј. сроднике који се ту налазе). После исповести свештеник чита посебну разрешну молитву а затим, након што прочита уобичајену молитву "Верујем, Господе, и исповедам" причешћује болесника у присуству сродника и укућана. Након причешћа чита се "Ниње отпушчајеши", Трисвето, "Оче наш", тропар дана, богородичан и "отпуст тога дана".

Свети Нектарије Егински о путу ка спасењу


Циљ нашег живота је да постанемо савршени и свети. Да се покажемо дјеца Божија и наследници Царства Небескога. Пазимо да не бисмо, можда, зарад овога живота били лишени будућег. Да не би, можда, због животних брига и неспокојства занемарили циљ нашег живота.


Пост, бдење, и молитва саме од себе не доносе жељене плодове, зато што нису циљ нашег живота; представљају само средства за постизање циља.


Украсите ваше свјетиљке врлинама. Борите се да одбаците страсти душе. Очистите срце ваше од сваке нечистоте и држите га чисто, да би дошао и уселио се у вас Господ; да би вас испунио Свети Дух својим божанским даровима.Тражите свакодневно Господа; али унутра, у срцу вашем, а не негдје изван њега. И кад Га нађете, станите са страхом и трепетом као Херувими и Серафими, јер је срце ваше постало престо Божији. Али да бисте пронашли Господа, смирите себе до праха, јер се Господ гнуша гордих, док љуби и посјећује смирене срцем. Зато и говори: "Али на кога ћу погледати? На онога ко је смирена духа и ко дрхће од мојих ријечи" (Ис. 66,2).


Бори се у доброј борби и Бог ће те оснажити. У борби сусрећемо слабости, недостатке и грешке наше. Борба је огледало нашег духовног стања. Ко се није борио, није упознао себе самог.

AKАТИСТ светом Архангелу РАФАИЛУ


Кондак 1.
Архангеле Божији Рафаило, исцелитељу болести и молитвениче наш пред Богом, помози нам да се избавимо од невоља, јада и болести, јер те Бог из Небеске војске изабра и посла на Земљу да служиш роду људскоме. Ми ти, пак, с вером и љубављу похвално кличемо:
Радуј се, Архангеле Божији Рафаило, исцелитељу болести наших и молитвениче наш пред Богом!

Икос 1.
Архангели и ангели, и све војске Небеске, које стоје пред Престолом Свете Тројице, непрестано славе Творца Неба и Земље, а с њима и ти, славни Рафаило, појеш хвалебне химне Сведржитељу. Зато од нас земнородних прими ово похвално појање:
Радуј се, јер увек пред Престолом Свете Тројице стојиш!
Радуј се, јер са свима Небеским силама трисвету песму Богу појеш!
Радуј се, јер те Господ на служење људима шаље!
Радуј се, јер са радошћу испуњаваш вољу Божију!
Радуј се, Архангеле Божији Рафаило, исцелитељу болести наших и молитвениче наш пред Богом!


Кондак 2.
Видећи очима силу вере и величанство изгледа твога налик муњи, Архангеле Божији Рафаило, ми земнородни, иако грешни и недостојни, ипак с љубављу и захвалношћу, кличемо Пресветој Тројици скупа с тобом и свима светим Ангелима: Алилуја!

Икос 2.
Видећи страдања људи, Човекољубиви Господ, по неизрецивој милости Својој, шаље на Земљу свете ангеле да болесне исцељују и жалосне теше. И ти као слуга Божији, помажеш људима у невољи, због чега ти кличемо:
Радуј се, јер са свом војском Небеском стојиш пред Престолом Свете Тројице!
Радуј се, бестелесни ратниче Цара Небеског!
Радуј се, слуго Господњи, који твориш вољу свога Владике!
Радуј се, јер си од Бога примио заповест и власт да људима помажеш!
Радуј се, Архангеле Божији Рафаило, исцелитељу болести наших и молитвениче наш пред Богом!


Кондак 3.
Разум чист и слободан од страсти измоли нам од Господа, Архангеле Божији Рафаило, и не остави нас без твоје свесилне помоћи у борби с грехом и саблазнима овога света, да несметано у радости духовној узнесемо Троједином Богу захвалну песму: Алилуја!

Икос 3.
Имајући те као великог помоћника и крепог поборника против силе противника, молимо те, Архангеле Рафаило: Буди нам покровитељ на свим путевима живота нашег да ти са захвалношћу, кличемо овако:
Радуј се, јер нам помажеш да привремени живот наш благочестиво проводимо!
Радуј се, јер наше стопе на пут спасења управљаш!
Радуј се, јер нас учиш да заповести Господње испуњавамо!
Радуј се, јер нас од зла и греха чуваш!
Радуј се, Архангеле Божији Рафаило, исцелитељу болести наших и молитвениче наш пред Богом!


Кондак 4.
Од бура искушења и невоља избави нас, путеводитељу наш Богом дани. Не остави нас беспомоћне у тешким данима животних искушења и болести, што нам се шаљу због незаконитом живота нашег. Ми пак, хвалећи те, кличемо Богу, Добротвору нашем: Алилуја!

Икос 4.
Видећи те како стојиш пре Престолом Божијим, сви духови злобе из поднебесја не смеју чинити пакости онима који те поштују, заступниче наш Рафаило. Стога ти се, иако недостојни, овако обраћамо:
Радуј се, заступниче и молитвениче наш пред Богом!
Радуј се, јер скупа са архангелима: Михаилом, Гаврилом, Уриелом, Салатилом, Јегудилом и Варахилом, непрестано прослављаш Свету Тројицу!
Радуј се, немоћи и болести брзи исцелитељу!
Радуј се, наш милостиви заштитниче!
Радуј се, Архангеле Божији Рафаило, исцелитељу болести наших и молитвениче наш пред Богом!


Кондак 5.
Као Богом вођена звезда био си детету Товији када га отац посла код свога сродника у земљу далеку. И ниси му само добри сапутник био, него и лекар искусни, када си наредио да у реци рибу улови и извади из ње срце, јетру и жуч како би демона убицу оваквим кадом од девојке одагнао и слепога оца излечио. За такву милост, они узнесоше Богу захвалну песму: Алилуја!

Икос 5.
Буди и нама сапутник, као негда Товији, у многострадалном животу нашем, чувајући нас од греха и сваког зла непријатеља видиљивих и невидљивих, како бисмо у здрављу, миру и доброти славили Оца Небеског, а тебе, Арахангеле Рафаило, величали овако:
Радуј се, добри сапутниче и путника руководитељу!
Радуј се, јер си детету Товији пут спокојни учинио!
Радуј се, јер си му добар и мудар саветодавац био!
Раду се, јер по твојој речи, кађењем од рибљег срца и јетре, из девојчиног обиталишта демона убицу изагнаше!
Радуј се, јер си и слепога оца, помазавши му очи рибљом жучи, од слепила исцелио!
Радуј се, Архангеле Божији Рафаило, исцелитељу болести наших и молитвениче наш пред Богом!


Кондак 6.
Читав свет хришћански проповеда служење твоје људском роду, јер те има као молитвеника и весника судбина Божијих. За такво служење твоје људима, благодарним срцем и устима појемо Богу, Који је благоволео да нам пошаље Своје ангеле: Алилуја!

Икос 6.
Објавивши вољу Божију Товиту, стао си пред њега као младић племенити и понудивши себе за сапутника сину његовом Товији на далеком путу, безбедно сте стигли до циља. Затим си извршивши вољу Божију и вртаивши дете здраво и срећно, одлетео у Небеске обитељи Ономе Који те послао. А они којима си добро учинио, завапише ти с љубављу овако:
Радуј се, весниче судбина Божијих и добри путеводитељу!
Радуј се, јер нас болесне и напаћене увек пред Богом заступаш!
Радуј се, јер наше молитве пред Престо Свете Тројице узносиш!
Радуј се, јер гнев Божији, који се нас праведно диже, својим заступништвом одвраћаш!
Радуј се, Архангеле Божији Рафаило, исцелитељу болести наших и молитвениче наш пред Богом!


Кондак 7.
Желећи да се сви спасу и до разума истинском дођу, Срцевидац Господ шаље ангеле Своје на служење људима, дајући свакоме своје послушање. Теби пак, славни Архангеле Рафаило, даде Бог власт и силу да лечиш болести очију и да сапутник путницима будеш. Ми пак, за такво твоје служење нама грешнима, захвалним срцем и устима славимо Милосрдног Бога ангелском песмом: Алилуја!

Икос 7.
Желећи да покаже да живот људски није препуштен случају, него је вазда у десници Његовој, Господ нам кроз многа чудеса и помоћи тобом учињена помаже и води нас стазом спасења. Зато ти захвално кличемо:
Радуј се, неразрушива оградо храмова Божијих!
Радуј се, непријатељима вере Христове препреко необорива!
Радуј се, јер вернима радост од Престола Сведржитеља доносиш!
Радуј се, јер невернике на стазу правде и истине доводиш!
Радуј се, Архангеле Божији Рафаило, исцелитељу болести наших и молитвениче наш пред Богом!


Кондак 8.
Кад Господ жели да спречи неко зло или пошаље неку спасоносну вест грешном роду људском, Он шаље тебе, свети Архангеле Рафаило, и твоју Небеску сабраћу, да брзином муње донесете вест на земљу, и ми, ваша земаљска браћа, због тога благодаримо Богу песмом: Алилуја!

Икос 8.
Ти свима желиш да се спасу, добри наш заштитниче, свети Архангеле Рафаило. Помози нам, заступниче наш, на животном путу нашем и спаси све који ти вапију оавко:
Радуј се, јер тиху радост уносиш у срце свима који Господа љубе!
Радуј се, у земном странствовању добри и верни наставниче и руководитељу!
Радуј се, верни чувару Цркава Божијих!
Радуј се, велики Архангеле Небески, јер нам с Неба велику радост доносиш!
Радуј се, Архангеле Божији Рафаило, исцелитељу болести наших и молитвениче наш пред Богом!


Кондак 9.
Сви монаси и Православни Хришћани, који се удостојише да носе твоје славно име Рафаило, пуни су поштовања и радости што за једноименика имају таквог молитвеника и заступника пред Престолом Свете Тројице, где ти, о свети Архангеле Божији, непрестано појеш трисвету песму: Алилуја!

Икос 9.
Речити говорници не могу исказати славу твоју на Небесима, свети Архангеле Рафаило, јер са огњем ликовима Небеских сила стојиш пред страшним Престолом Цара свих царева и Господа свих господара, молећи Његову доброту и милосрђе за људе који те поштују и кличу овако:
Радуј се, верни слуго Господњи, што људима вољу Божију објављујеш!
Радујк се, ангела предводниче и људи заступниче и наставниче!
Радуј се, јер ум наш твојим молитвама просвећујеш!
Радуј се, јер оне који те љубе и поштују од невоља и напасти избављаш!
Радуј се, Архангеле Божији Рафаило, исцелитељу болести наших и молитвениче наш пред Богом!


Кондак 10.
Нама који хоћемо да се спасемо буди помоћник крепки, Архангеле Рафаило, избављајући нас и чувајући од свих невоља и напасти, а понајвише од греховних падова наших што нас лишавају благодати Божије. Стога, избављани тобом из демонских мрежа, захвалним срцем и устима кличемо Спаситељу нашем: Алилуја!

Икос 10.
Стена си тврда и ограда свима који прибегавају заступништву твоме и помоћи: сачувај нас под кровом крила твојих од подмуклости неприајтеља наших видљивих и невидљивих. Јер сви ицељени и они они који путују тобом чувани, са захвалношћу ти кличо овако:
Радуј се, јер су ти дани власт и сила да демонске нападе од нас одбијаш!
Радуј се, јер нас д свих лукавстава вражјих штитш и спасаваш!
Радуј се, јер молитве наше, као кaд, Богу узносиш!
Радуј се, немоћи наше душевне и телесне милостиво лечиш!
Радуј се, Архангеле Божији Рафаило, исцелитељу болести наших и молитвениче наш пред Богом!


Кондак 11.
Појање Пресветој Тројици непрестано узноси свих девет ангелских чинова на Небесима, са страхом говорећи: „Свет, Свет, Свет је Господ Саваот, пуно је Небо и Земља славе Твоје“. С њима и ти, светозарни Архангеле Рафаило, у славословљу пребиваш. Удостој и нас на Земљи да чистим срцем и устима појемо Троједином Богу Небеску песму: Алилуја!

Икос 11.
Светило моје угасну, а јелеја добрих дела у мени нема; обремењен греховним сном, дрхтим да не зачујем глас у поноћи: „Ево, долази женик!“ Помози ми, архангеле Божији, да се тргнем од сна греховнога и напуни сасуде душе моје јелејем добрих дела. Ја ћу ти, пак, за снисхођење према мени узнети песму ову:
Радуј се, јер немоћне духом силом благодати Божије испуњаваш!
Радуј се, јер клонуле од чамотиње и брига у свеоружје вере и наде облачиш!
Радуј се, јер ће твојим молитвама поштоваоци твоји опраштај грехова примити!
Радуј се, сиротих, болесних и беспомоћних, благи утешитељу!
Радуј се, Архангеле Божији Рафаило, исцелитељу болести наших и молитвениче наш пред Богом!


Кондак 12.
Благодат велику примио си од Бога да исцељујеш сваку болест и рану у људима, о велики Архангеле Рафаило. Подај зато и нашим душама и телима исцељење од болести што нас море да Богу, који нам је подарио таквог помоћника и лекара, захвално појемо: Алилуја!

Икос 12.
Опевајући многобројна чудеса твоја учињена зарад спасења, хвалимо те сви ми, верне слуге твоје, свети поковитељу и топли заступниче наш пред Богом. Не остави нас овде у нашем странствовању, ни тамо, на дан Страшнога Суда Божијег. Буди нам крепки заступник да бисмо несметано прешли митарствима поред злих духова и наследили Царство Небеско и певали ти:
Радуј се, Архангеле Рафаило, топлим заступништвом твојим измоли нам крај хришћански!
Радуј се, у час кончине наше јави нам се и душе наше од злих демона избави и заштити!
Радуј се, јер ћемо се на Страшном Суду Христовом твојим заступништвом удостојити да станемо с десне стране Његове!
Радуј се, јер си после Бога и Пресвете Богородице чврсто надање наше!
Радуј се, Архангеле Божији Рафаило, исцелитељу болести наших и молитвениче наш пред Богом!


Кондак 13.
О, преславни Архангеле Божији Рафаило! За предивно служење твоје људском роду, прими од нас грешних и недостојних ову малу похвалу и захвалну песму. Молимо те: покри нас крилима твојим од свих непријатеља видљивих и невидљивих, и умоли Христа Бога да се удостојимо мирне кончине, избавимо вечних мука и уселимо у обитељи Оца Небескога, да бисмо скупа с тобом и са свина Светима радосно клицали Цару славе: Алилуја, алилуја, алилуја!

(Овај Кондак се чита трипут)


Икос 1.
Архангели и ангели, и све војске Небеске, које стоје пред Престолом Свете Тројице, непрестано славе Творца Неба и Земље, а с њима и ти, славни Рафаило, појеш хвалебне химне Сведржитељу. Зато од нас земнородних прими ово похвално појање:
Радуј се, јер увек пред Престолом Свете Тројице стојиш!
Радуј се, јер са свима Небеским силама трисвету песму Богу појеш!
Радуј се, јер те Господ на служење људима шаље!
Радуј се, јер са радошћу испуњаваш вољу Божију!
Радуј се, Архангеле Божији Рафаило, исцелитељу болести наших и молитвениче наш пред Богом!

Кондак 1.
Архангеле Божији Рафаило, исцелитељу болести и молитвениче наш пред Богом, помози нам да се избавимо од невоља, јада и болести, јер те Бог из Небеске војске изабра и посла на Земљу да служиш роду људскоме. Ми ти, пак, с вером и љубављу похвално кличемо:
Радуј се, Архангеле Божији Рафаило, исцелитељу болести наших и молитвениче наш пред Богом!


Молитва светом Архангелу Рафаилу
О, свети, славни Архангеле Рафаило! Брзи помоћниче и топли пред Богом заступниче и молитвениче наш! Стојећи пред Престолом Свете Тројице, измоли нам од Господа опроштај сагрешења наших, да Господ Свој праведни гнев, који се диже на нас због грехова наших, у милост обрати. Не остави, о Архангеле Божији, без помоћи и заступништва твога нас који данс славимо свето име твоје. Јер иако сагрешисмо много, ипак не желимо да погинемо у безакоњима нашим. Благодаћу Господњом укрепи за добра дела слабу вољу нашу. Буди и нама, као детету Товији, путеводитељ и саветодавац у препуном невоља животу нашем. Помози нам да се избавимо од болести које нас море, као што си избавио Товита од његовог слепила дугогодишњег. А када се приближи час кончине наше, не остави нас незаштићене, Архангеле Божији, на ваздушним митарствима против духова злобе што нам праве препреке за улазак у обитељи горње. Удостој нас да чувани тобом стигнемо у обитељи Царства Небеског и да скупа с тобом и свима Светима прослављамо Оца и Сина и Светога Духа у све векове. Амин.