Популарни постови

субота, 03. децембар 2011.

О ПОСТУ Откуда пост и чему он служи ?


Пост је божанског порекла; Божја установа и наредба. Пост је рајска установа и заповест Божја ( 1. Мојс. 2. гл. 9. и 15–17. ст). Хришћански пост води порекло од Господа Исуса Христа. Господ је и сам постио четрдесет дана, пре него што је почео да проповеда своју науку и посту поучавао своје бројне следбенике (Мт.6. 16-18); Постио је пре њега и Пророк Мојсеј и други Пророци. Постили су и Апостоли и сви православни хришћани кроз векове. "Пост је све Свете руководио у животу по Богу", каже Св. Василије Велики. Пост је не само Божја заповест, него и божански начин живота по речима Св. Симеона Солунског, ''Бог не потребује хране, пост нас приближава анђелима, који не једу, нити пију, пост укроћује тело да би душа живела, док угађање телу – убија душу''.
    Прва заповест Божја у Рају била је заповест о посту, тј. о уздржању. Отуда је и први човеков грех био грех против поста. Као што у греху учествује и душа и тело, потребно је да и у врлини и ослобођењу од греха учествују обоје. Циљ поста је очишћење тела, јачање воље,  слављење Тројичнога Бога и Његових Светих, дакле духовне је природеЗа човека то значи уздизање душе изнад тела, духовно усавршавање. Постећи, хришћани се сећају непрестано Христових страдања за њихово спасење. Прави пост има две стране, телесну и духовну. Састоји се у уздржавању од мрсне хране и преизобилних јела, али првенствено у уздржавању од рђавих мисли , жеља и дела. Пост умножава љубав и молитву и спремност на враћање свих јеванђелских врлина. Душа има два крила којима лети небу: пост и молитву. Он је лек за душевне и телесне болести и заштита од сваког демонског дејства о чему је сам Спаситељ рекао: "Овај род (тј. демони) се изгони само постом и молитвом".
    Њиме се душа и тело припремају да постану храм Духа Светога. Истински духовни живот је незамислив без поста.
    По времену трајања пост може бити једнодневни и вишедневни. Једнодневни пост је сваке среде и петка током целе године (сем тзв. ''трапавих седмица'', када се пост разрешава), Усековање главе Светог Јована Претече (29.авг./11.сеппо новом календару), Крстовдан (4/27 септембра по новом календару) и Навечерје Богојављења (5/18. јан. по новом календару). Вишедневни постови су они које је Црква установила пред велике празнике и има их четири:
o       Свети Велики или Часни пост – Четрдесетница
o       Божићни пост
o       Богородични или Госпојински пост
o       Пост Светих Апостола
Сви ови постови посебно су обележени у Календару Српске Цркве.
Правила поста
    Црква учи да је пост важно средство за духовни и телесни живот и здравље. Телесни пост не користи ако није везан са духовним постом каже Свети Јован Златоусти:

,,Не говори ми: Толико дана сам постио нисам јео ово или оно, нисам пио вина, ишао сам у грубој хаљини; него кажи нам да ли си од гневног човека постао тих, од жестоког - благ. Ако си изнутра пун злобе, зашто си тело мучио? Ако је у теби завист и љубав према стицању, да ли је од користи што си пио само воду? Ако је душа, која је господарица тела, заблудела, зашто кажњаваш слугу њезиног - своје тело? Не хвали се телесним постом, јер он сам не уздиже на небо без молитве и милостиње’’.

        На питање: Која је мера поста? Свети Василије Велики одговара:

,, У духовном посту мера је једна и важна за све - потпуно удаљење од свега што води греху. А што се тиче уздржавања од хране, ту су мера и начин употребе различити: зависе код свакога од његовог узраста, занимања и стања тела. Зато је немогуће подвести под једно правило све који се налазе у школи побожности. Но, одредивши меру уздржања за здраве подвижнике, ми препуштамо разборитости настојатеља да у томе врши паметне измене. Храну пак болеснику, или уморноме од тешких радова, или ономе који иде на тежак рад, на пут или на какав било тежак посао, настојатељи су дужни удешавати према потреби. Јер није паметно, узимајући храну за одржавање тела и сметати му у вршењу заповести. У свакој врсти хране треба претпостављати ону која се лакше набавља, да се не бисмо, под изговором поста, патили око спремања омиљених и скупих јела’’.

    Постоји неколико начина поста:
1.     када један пут у току дана узимамо храну без уља и вина, и то претежно не кувану, суву - тзв. сухоједење,
2.     када узимамо храну, такође без уља и вина, више пута на дан али кувану у водом - тзв. пост на води,
3.     када узимамо храну која је спремана са уљем, више пута у току дана. Код оваквог начина поста можемо користити вино и алкохолна пића, у одређеним количинама, ракове, лигње, шкољке и остале рептилије - ово је тзв. пост на уљу и вину, и
4.     када узимамо храну која је спремана са рибом, такође више пута у току дана - тзв. пост на риби;

    Значи за време поста се уздржавамо од употребе меса и месних прерађевина, млека и производа од млека и јаја, на за то одређено време.
Васкршњи пост
    Овај пост се још зове Света четрдесетница или Часни пост.  Васкршњи пост траје седам недења. Уз овај пост Црква везује и пост Страсне седмице, у спомен страдања и смрти Господа нашег Исуса Христа. У току овога поста не једемо месо, сир јаја, рибу ни уље. Само се суботом и недељом разрешава уље и вино. Разрешење на уље и вино бива још и на Обретење главе Св. Јована Крститеља и на Младенце. Рибу, пак, једемо само на Благовести (уколико не падне у Страсну седмицу) и на Цвети. Ако Благовести падну пре Цвети, дан пред Благовести разрешава се на уљу и вину ( Типик, 32 гл ).
Прве недеље Часног поста у понедељак, уторак и среду, до свршетка Свете литургије пређеосвећених дарова, православни хришћани не узимају храну. Ко то не може једе хлеб и течност (чај или компот) и то после вечерње службе (све ово по разрешењу тј. благослову - дозволи духовника односно свештеника).

Велики Четвртак
Једе се једном дневно и то после свршетка Свете Литургије која почиње у 14.00 часова
(Велики типик од Николајевића, гл. 16).

Велики Петак
Не окуша се ништа (по благослову разрешење на хлеб и чај).

Велика Субота
По завршеној Литургији једе се хлеб и вода (сухоједеније).
Апостолски пост
    Зове се још и Петровски пост. Дужина овог поста је промењива и траје од Недеље Свих Светих до Петровдана. Током овог поста у среду и петак једу се само јела кувана на води, без уља, а у остале дане седмице разрешено је на уље и вино, суботом и недељом може и риба.
Ако у току овог поста у понедељак, уторак и четвртак падне Свети са великим славословљем, разрешава се пост на рибу, а ако падне у среду и петак разрешава се само на уље и једемо једанпут дневно. Ако у среду и петак падне празник Светитеља са бденијем или пак Свети чији је храм, разрешени су уље, вино и риба (Типик,гл.33).
Богородични пост
     Зове се још и Успенски или Госпојински. Овај пост траје 15 дана. По строгости овај пост долази одмах иза Васкршњег. Током целе седмице спрема се храна на води тј. без уља. У суботу и недељу храна је са уљем и дозвољено је пити вино. Разрешење на рибу у току поста бива само на Преображење Господње.
Божићни пост
    Пошто црквени устав сматра Рођење Христово као другу Пасху, то пост пред Божић траје такође 40 дана.
По строгости овај пост се може упоредити с Апостолским. У Божићном посту строго се пости само у среду и петак. Понедељком, уторком и четвртком разрешава се на уљу и вину, а суботом и недељом и риба. Од 20. до 24.децембра (од 2. до 6. јануара по новом календару) пост постаје строжији и нема разрешења на рибу.
Најстрожији пост је 24.децембра (6. јануара по новом календару), уочи Божића, то јест на Бадње вече (Типик, под 14.нов.).

    Среда и петак, преко године, посте се без уља, уколико није разрешено друкчије. На празник Усековања главе Св. Јована Крститеља, Воздвижења Часног Крста и на Крстовдан је најстрожи пост; ко може, тога дана једе једном дневно, без уља и разуме се, без вина. Уколико празник Крстовдан падне у суботу или недељу пост не бива - једемо уље и вино (Велики типик, правило за 5.јануар).

Како је Црква одредила дане у које треба да се пости, тако је исто одредила дане када јепост разрешенИ то, средом и петком, у следећим случајевима:

1.  од 7. јануара до 14. јануара разрешено је на све (једу се: риба, сир, јаја, месо),
      значи не пости се.
2.   у седмици иза Недеље митара и фарисеја такође је разрешено на све.
3.   у току сиропусне седмице разрешено је на: рибу, сир и јаја (месо у току ове  
     седмице се не једе).
4.  Светла седмица, седмица по Васкрсу, такође је разрешена на све.
5.  Духовске седмице, седмица по Духовима, такође је разрешена на све.
6.  од Томине недеље до Духова, средом и петком, пости се на уљу.
7.  у среду Преполовљења и среду Оданија Васкрса дозвољава се риба.

- Ако се догоди да Божић празнујемо у среду или петак тада се разрешава на све, не пости се.
- Ако се пак догоди да Петровдан или Велика Госпојина буду у среду или петак тада се разрешава на рибу (пости се на риби), а у било који други дан да се догоди празновање неког од ова два празника не пости се.
У Цркви постоје и други постови. Они настају када Епископски Сабор неке аутокефалне (самосталне–независне) Цркве, својом влашћу, за своју област, наложи пост, било као редовни, било као ванредни.
     Догађа се да поједини хришћани желе да своју побожност појачају на тај начин, што ће поред редовних постова, одредити још неки дан у који ће постити. Ово је лични пост. Црква одобрава и такву врсту поста, али је у таквим случајевима пожељно посаветовати се са надлежним парохом или својим ''духовником'', па и поступити по њиховимсаветима.

    Пост је многоцени дар Божји, прастара установа која се сачувала као отачко наслеђе и стигла до нас и данашњег времена. Усаглашен је са нашим природним и натприродним потребама; потребан је и добар (користан) нашим телима, али још више нашим душама, нашој духовности. О посту и његовој корисности за човека може се говорити и говорити, али увек само похвално. У том погледу Свети Василије Велики каже:

''Примите га (пост) дакле са радошћу. Примите сиромашни свога другара. Примите слуге ваш одмор. Примте богати њега који вас спасава од опасности преједања... Болесници примите мајку здравља. Здрави, осигурање вашег здравља... Не тврди како не можеш да постиш, наводећи као изговор болест или телесну немоћ... Знам врло добро како лекари много чешће налажу болесницима оскудну дијету и пост него разноврсност и обилност хране.''
    Тако је православни пост, основан на Божанском ауторитету и озакоњен Једном Светом Саборном и Апостолском Црквом Христовом, најбоље средство да својим хришћанским животом прославимо Господа Бога и сачувамо своје здравље и своје људско достојанство. И једно и друго нам је потребно да би поново задобили, оно што смо прародитељским грехом изгубили: рајско насеље, рајски мир и блаженствујући живот у заједници са Богом, Његовим Анђелима и свима Светима. Јер по Св. Оцима: Зато што нисмо постили изгнани смо из Раја; зато треба да постимо да опет уђемо у Рај!

О ИСПОВЕСТИ
У данашње време, наш народ и свако од нас највише пати и страда услед недостатка вере и наде у Бога. Због духовног немара и незнања постајемо подложни греху и заблудама. Под различитим околностима, нечисти духови користе прилику, да кроз људе и догађаје раслабе нашу пажњу и савест, а затим да у нама распале душевне и телесне страсти. На тај начин, мисли и осећања, речи и дела својом нечистотом помрачују ум и трују срце, те човек под њиховим дејством почне да заборавља на Бога или да верује како хоће, а тада се и душа и тело лако оскврњују и заробљавају грехом.

Иако у Светој Тајни Крштења Хришћанин добија опроштај свих својих сагрешења, даљи живот у непрекидној борби са грехом не бива без привремених пораза, падова и одступања под утицајем спољашњих саблазни и сопствених страсти. Због тога је потребно да сваки Хришћанин што је могуће чешће исповеда своје грехе.

ШТА ЈЕ ТО ГРЕХ?

Грех је непослушност Речи Божијој, то је нарушавање хришћанског духовног закона од стране верника. Појам греха је религијски појам и њега схватају само они који схватају хришћански закон и исповедају веру у Бога, који се због тога налазе у “огради црквеној”. Онај, пак, ко је ван Цркве није уопште способан да схвати своју греховност, нити да види сав свој пад и ужасне се због дубине своје заражености смртном болешћу греха, као ни да осети своју удаљеност од Бога и Истине. Због тога се треба прво покајати за грехе против Бога и Његове Цркве. Таквих греха има много, и они су повезани у једну нераскидиву мрежу разних духовних стања, како једноставних и очигледних, тако и скривених, на први поглед безначајних, а заправо изузетно опасних за душу.

Они се уопштено могу поделити на: маловерје, сујеверје, богохуљење и заклињање Богом, немолитвеност, немар према црквеној служби, духовна прелест (обмана), гордост и сујета, човекоугађање, напраситост и раздражљивост, осуђивање, чамотиња (униније), празнословље, лаж и лагање, крађа и пљачка, среброљубље, стомакоугађање, пијанство, покушај или размишљање о убиству, самоубиству и абортусу (чедоморству - убијању тек зачете деце у утроби), блуд и прељуба (у мислима и на делу).

Али шта је оно што би нарочито требало да нас подстиче на исповест, какве мисли и размишљања позивају верника да што пре прибегне овој Светој Тајни?

Пре свега, то су она духовна мука, бол и патња које у души изазива сваки грех и сваки преступ. Греси и преступи који су се накупили, који нису скинути са савести (не само велики греси него и многи ситни) оптерећују савест тако да човек почиње да осећа неки необичан страх, чини му се да ће му се сваког часа десити нешто лоше, или одједном пада у некакве нервне кризе, у раздражљивост, често осећа немир, нема унутрашње чврстине, као да није способан да влада собом и томе слично. Он често ни сам не схвата разлог овога што се дешава, а разлог је то што на човековој савести леже неисповеђени греси. По милости Божијој ова болна осећања нас подсећају на њих, како бисмо, подстакнути оваквим јадним стањем наше душе, постали свесни да је потребно да из ње избацимо сав отров, односно да се обратимо Светој Тајни Исповести и да се тиме избавимо од свих оних мука које очекују сваког грешника, који се није очистио овде (у овом животу), на Страшном суду Божијем.

КАКО СЕ СПРЕМАТИ ЗА ИСПОВЕСТ?

Момент покајања - Време је благопријатно и дан је очишћења. То је време када ми можемо да одложимо тешко бреме огреховљености, покидамо ланце греха и нашу душу угледамо светлу и очишћену. Али до тог блаженог очишћења не води лак пут. Ако си решио да постиш, да се кајеш и да исповедиш своје грхе, јавиће се мноштво препрека, унутрашњих и спољашњих, јер непријатељи људског рода, сазнавши за нашу добру намеру на сваки начин желе да нас узнемире сумњама, помислима и страховима, али они исчезавају чим покажемо чврстину у својим намерама. Често се догађа да кад још нисмо приступили исповести, а душа наша слуша искушавајући глас:

''Да ли да одложим? Да ли сам се довољно припремио? Није ли сувише често?''.
 Нужно је чврсто се одупрети овим сумњамаУ Светом Писму читамо:''Сине мој! Ако приступиш служби Господу Богу, припреми душу твоју за искушења, управи срце твоје и буди тврд и не збуњуј се кад те оне посете, припни се уз Њега и не одступај да би се на послетку уздигао'' (Сир. 2, 1-3)

Човек треба да се исповеда што је могуће чешће, паузе између исповести треба да буду испуњене духовном борбом и напорима, који ће се учвршћивати припремом за следећу исповест. Благодат Божија која делује у Светим Тајнама Покајања и Причешћа осетно се чини да човек почне да осећа своје грехе и слабости, да се не упушта тако лако у грех и да се учвршћује у истинама вере; Црква и сав њен поредак му постају драги и блиски срцу.

Први корак онога ко се спрема за исповест мора да буде испитивање срца. Разумевајући морално стање своје душе, треба се старати и разликовати основне грехе од изведених, симптоме од дубљих разлога. На пример: ми уочавамо, и то је јако важно - расејаност на молитви, непажњу у време богослужења, одсуство интереса за слушање и читање Светог Писма...

А зар не произилазе сви греси од маловерја и слабе љубави према Богу?! Треба обележити у себи својевољност, непослушност, самооправдавање, нетрпљење прекора, неуступљивост, тврдоглавост... Много је, међутим, важније открити и разумети њихову везу са самољубљем и гордошћу. Ако ми примећујемо код себе стремљења да увек будемо у друштву, с људима, показујемо говорљивост, злоречивост, ако сувише бринемо о својој спољашњости и оделу, тада треба пажљиво истражити те страсти, јер се чешће од свега тако пројављује наша таштина и гордост.

Има још једно помоћно средство, које нас води познању својих грехова - чешће и посебно при исповести подсећати се на то за шта нас обично окривљују други људи, који живе уз нас - наши ближњи. Веома често њихове оптужбе, прекори и напади су оправдани. Но, чак ако се они нама чине неправедним, треба их примати са кротошћу, без љутње.

Пре исповести, неопходно је тражити опроштај од свих, којима мислиш да си скривио, да би приступио Тајни са неоптерећеном савешћу. При испитивању срца треба следити за тим, да се не падне у прекомерну умишљеност и ситничаву подозривост према сваком покрету срца. Стајући на тај пут, може се изгубити осећај за важно и неважно и заплести у ситницама. У таквим случајевима треба привремено оставити испитивање своје душе, те молитвом и добрим делима просветлити душу. Припрема за исповест није у томе да би се , по могућству, потпуно присетили свих својих грехова и чак записали своје грехе, него у томе да се дође до таквог стања усредсређоности, озбиљности и молитве, при којем као при светлости постану видни наши греси.  Истинско покајање и исповест имају велику моћ. Тако,

''Ако се покају, сви који хоће, могу добити од Бога милост'' вели свети Јустин мученик и философ. А по светом Теодору Студиту:

''У стању је исповест и огањ вечни да угаси''. ''Исповест је почетак спасења'', речи су светог Атанасија Великог.

Час смрти је најнеизвеснија ствар у животу сваког човека. Стога Свету Тајну Покајања и Исповести не треба одлагати нити занемаривати, као што пише и свети Кипријан Картагински:

''Молим вас, предрага ми браћо, да сваки од вас исповеди свој грех, док се сагрешивши налази у (овом) животу; док може исповест његова да буде примљена; док је заглађивање (делима покајања) и опроштај који бива кроз свештеника благоугодан Господу''.

А за успех покајања, Бог ништа не тражи, до срце скрушено и смирено. Бог од грешника''не тражи материјалне жртве у којима би богати били обилнији'', вели свети Василије Велики, ''него драговољну и од срца истинску исповест, која је једнако доступна свима који хоће''.

 Један од доказа да је исповест обављена како треба јесте олакшање на души које осећа онај који се исповедио.

Важно је рећи да је свештеник само посредник између нас и Бога, и да исповедајући своје грехе и кајући се пред свештеникомми се уствари исповедамо и кајемо пред Богом.Такође треба рећи да је свештеник обавезан да и поцену живота чува тајну поверену му приликом исповести. у супротном може бити лишен свештеничког чина.

У случајевима када је верник исповедио неки тежи грех свештеник му препоручује епитимију (казну), која зависи од тежине и врсте учињеног преступа. Епитимија може бити додатни пост или молитва, чињење милосрђа, ако смо кога оштетили да му то надокнадимо, да молимо опроштај од оних које смо увредили.

О  ПРИЧЕШЋУ

Светом Тајном причешћа примамо у виду хлеба и вина Тело и Крв Господа Исуса Христа. Ова Света Тајна представља врхунац љубави и заједништва између Бога и човека. СветуТајну причешћа установио је сам Господ Исус Христос на Тајној вечери:

И кад јеђаху, узе Исус хљеб и благословивши преломи га, и давашеученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тијело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога завјета која се прољева за многе ради отпуштења гријехова.” (Матеј 26; 26-28).

Свето причешће се припрема и прима за време најважнијег црквеног богослужења, СветеЛитургије. Верници се за Свето причешће припремају постом и молитвом. За здраве вернике припрема је строжија, него за болесне, односно здрави верници строжије посте него болесни. Недељу дана пред причешће држи се строги пост, тј. пости се на води, не употребљава се уљеВерници исповедају своје грехе свештенику и тек после тога верници могу приступити Путиру (Чаши) са Светим причешћем. Поред поста, припремање за причешће подразумева и уздржавање од рђавих и злих дела, измирење са свима са којим је неко у завади, чињење добрих дела и давање милостиње, једном речи истрајавање у свакој врлини, а уздржавање од греха.

Када се приђе свештенику који причешћује, изговори се име, да свештеник чује, и тада се не крсти, јер постоји опасност да се закачи Чаша (Путир) из кога се причешћује, и да се тако проспе Свето причешће, што је велики грех. Треба се прекрстити раније, и када се одмакне од Чаше. Свештенику се тада не љуби рука, ни Путир, него се полако прилази ономе ко дели нафору. Причешће се узима као храна. Када свештеник, ономе који се причешћује, кашичицу са причешћем стави у уста, усне се склопе као када се узима храна из кашичице.

У изузетним случајевима када су у питању болесници на самрти, и када је потребно брзо причешће, могу изостати уобичајене припреме, тј. ови верници не посте пре причешћа, већ их свештеник само исповеди и причести. Ово се чини да би се верник пре смрти сјединио са Богом. У оваквим случајевима свештеник односи Свете дарове у дом болесника и тамо га причешћује.

Причешће се може вршити и у дому оних болесника који нису на самрти, али су непокретни, и не могу доћи у цркву. Тада то није последње причешће, већ свештеник причешћује болесника за здравље душе и тела.

Данас се верници најчешће причешћују у току четири велика поста (Божићног,Васкршњег, Св. ап. Петра и Павла, Госпојинског ), но препоручљиво је причешћивати се што чешће.