Популарни постови

субота, 03. децембар 2011.

ПРОТОЈЕРЕЈ САВО Б. ЈОВИЋ УТАМНИЧЕНА ЦРКВА


Страдање свештенства Српске Православне Цркве
од 1945. до 1985. године

ХАПШЕЊА, ПРОГОН И РОБИЈАЊЕ У КОМУНИСТИЧКИМ КАЗАМАТИМА СРПСКИХ СВЕШТЕНИКА, МОНАХА И МОНАХИЊА

"Сви који хоће да живе побожно
у Христу Исусу биће гоњени.
А зли људи и опсенари
напредоваће од зла на горе,
варајући и варајући се."


(2. Тим. 3,12-13)


Чл. 133 КЗ СФРЈ


"Ко написом, летком, цртежом, говором
или на други начни позива или подстиче
на обарање власти радничке класе и радних људи,
на противуставну промену социјалистичког
самоуправног друштвеног уређења,
на разбијање братства и јединства
и равноправности народа и народности,
на свргавање органа друштвеног самоуправљања
и власти или њихових извршних органа,
на отпор према одлукама надлежних органа
власти и самоуправљања које су од значаја
за заштиту и развој
социјалистичких самоуправних односа,
безбедност или одбрану земље,
или злонамерно и неистинито приказује
друштвено-политичке прилике у земљи,
ко у намери растурања израђује или умножава
непријатељски пропагандни материјал
или ко овај материјал држи
иако зна да је намењен растурању,
казниће се затвором" итд...


(По овом члану суђено је многим свештеницима)


"Дижу на ме зло, и у гневу гоне ме.
Срце је уздрхтало у мени,
и страх смртни спопаде ме.
Страх и трепет дође на ме, и гроза ме обузе.
Ја Бога призивам, и Господ ћe ме спасти.
Ја се, Господе, у Тебе уздам!"


(Пс 55,35,23)



Аву Јустина (Поповића), су, заједно са синђелом Василијем (Костићем), потоњим владиком бањалучким и жичким, новембра 1946. године ухапсили и спровели у београдски затвор, где су остали до 18. децембра, када су их, уочи Светог оца Николаја, пустили. На жалост, обојицу су непрестано пратили и надгледали. Оцу Јустину су од 1948. године па све до упокојења 1979. године ограничили кретање. Забранили су му да иде мећу Србе, али су за то Срби, по цену да и сами буду ухапшени, ишли њему у манастир Ћелије, код Ваљева, где их је храбрио, поучавао и саветовао. Овај исповедник и сведок Господњи је најбоље окарактерисао Брозово време, рекавши да су "за православног Србина, под диктатуром комунистичког безбоштва, сви дани били претворени у Велики Петак." И заиста за њега, као и за многе свештенослужитеље Српске Православне Цркве, овај период безбожничког дивљања била је "Страсна четрдесетогодишњица".
Мећу првима, који је, после Другог светског рата, изашао пред "Пилата" и "Синедрион" био је прота Јован Гајић из Маглаја, Епархија зворничко-тузланска, изузетан свештеник, човек за кога се говорило да је ходајућа енциклопедија. Њега је, по издржаној казни затвора, благајница на жељезничкој станици у Зеници питала, не знајући одакле иде - 'хоће ли да купи повратну карту?'. Одговорио је, наравно, да неће, али су је, зато, другим свештенослужитељима, комунисти, уместо ове благајнице, немилосрдно нудили и поклањали за све правце и градове у којима су имали добро утврђене робијашнице. Тако су годинама трајала застрашивања, претње, пребијања, клеветања, хапшења, суђења и прогонн. Скоро да и нема зла, а да га комунисти већ нису применили према српским свештенослужитељима.

Одмах по преузимању власти, Народни одбор Горњољешански (Црна Гора) наредио свештенику Радоју Ђуришићу"да се не сме потписивати као протојереј, јер је тај чин добио за време окупације."
Проту Десимира Миколића и Веру Вељковић, која је била члан црквеног хора, казнили су да плате по 20.000 динара, или четрдесет дана принудног рада, "зато што су у црквеној канцеларији одржавали непријатељски скуп за оснивање црквеног хора."

Народни окружни суд у Сиску осудио је протојереја Стојана Савића из Дубице на три године изгона из парохије и протеривање у Београд.

Слично њему прошао је и свештеник из Српца који је протеран у Босански Кобаш, док је протојереј НиколаБогуновић, архијерејски намесник бихаћки, 1950. године, на свом имању у месту Врело, заједно са супругом, сином, две снаје и троје малолетне деце (унучади) интерниран у село Ситнеше, општина Свињар, (данашњи Србац). Ту су провели једну годину и шест месеци без икакве пресуде. Наводно је склоњен због тзв. устанка који је, по њима, ишао од Вргинмоста и Глине према Цазину. По повратку је отишао на ново место службовања, у Плавшинац код Копривице, и убрзо, 1957. године умро.
Његов син, парох сисачки, дакле, свештеник те исте 1950. године је ухапшен и одведен у карловачки затвор. Испитиван је о тобожњем устанку, али кад су видели да од тога нема ништа, после три месеца тортуре и мучења, пустили су га кући. Намерно не кажем на слободу, јер кога су они једном хапсили тај више никада није био слободан.
Ова протеривања нису била специфична само у једном делу државе, већ у свим местима где би властодржци тим чином заплашили, и онако, већ уплашснн народ. Тако су и свештенику Јовану Тонићу из Карађорђева, Епархија бачка, наредили да одмах напусти парохију.
У колонији Лазареву, Епархија бачка, забрањено је свештенику да служи Свету Литургију на Теодорову суботу и да причешћује верни народ.

Месни народни одбор у Каонику, Епархија нишка, отерао је законитог свештеника и поставио другог по својој вољи, док је у Великом Шиљеговцу, иста Епархија, месни одбор захтевао да се "за свештеника постави оно лице које срески збор изгласа".

На свештеника Симу Кондића, пароха из Босанског Новог, који је, и поред њихове забране, пошао да служи Свету Литургију, извршен је физички напад. Поломљен и сав обливен крвљу једва се, уз помоћ парохијана, спасао.

Свештеника Тодора Трипуновића - Тошу, Епархија зворничко-тузланска, су у Тузли осудили на смрт, а потом му казну преиначили на двадесет година робије и упутили у зеничку тамницу. У овом зверињаку сведочио је Христа, храбрио и помагао онима чије су ноге под теретом комунистичког зла клецале, а срце подрхтавало. У сваком робијашу трудио се да пронађе "скупоцени бисер", оно што је божанско у њему, што га чини човеком и разликује од звери и да му, потом, помогне да заискри и осветли, не само онога у чијем је срцу био запретан, већ и друге осуђенике. Издржао је десет година и по повратку у своју парохију био од народа изузетно лепо и топло дочекан. Овај неустрашиви пастир Христов својом поздравном речју их је охрабрио, што су доушници једва дочекали. Одмах су јавили удбашима који су га привели у СУП, поново саслушавали и претили новом робијом.

Архимандрита Леонтија, настојатеља манастира Острога осудили су на две године затвора. Овај духовник је, заслужан што су многи осуђеници у тамним и мемљивим ћелијама били обасјани топлим благословом Светог Василија Острошког. Само Бог зна колико је људи, захваљујући њему, враћено са странпутице на прави пут, пут Истине и вечног живота.

Проту Луку Вујаша, секретара црквеног суда Митрополије црногорско-приморске, осудили су на четири, а протуЛуку Почека, архијерејског намесника, на две године затвора.

Проту Марка Кусовца, секретара Епархијског управног одбора Митрополије црногорско-приморске осудили су на једну годину и шест месеци, а проту Михаила Газиводу, пароха баичког, на једну годину и три месеца затвора.
Свештеника Драгослава Вељковића, пароха лужничког, Епархија шумадијска, осудили су на три године робије, где је, попут других свештенослужитеља, сведочио Христа Васкрслога, учећи и саветујући осуђенике, који су му као "духовнику били поверени" да човекољубље увек више цене од немилости.

Протојереја Велимира Савковића, пароха железничког, Архиепископија београдско-карловачка, осудили су на четири године робије. И он је у затвору храбрио друге и поучавао "да безбожнике не треба мрзети, већ да им треба отварати очи како би видели своје безумно веровање и заблуду, потом прогледали и спасили, не само себе, већ и све оне на које су "бацили око" да га, као жртву, принесу Брозу.

Тако су занесењаци и слепи послушници комунистичке партије оптужили и осудили јеромонаха Михаила(Валендерића), из Епархије банатске, на две године робије, а свештеника Лазара Новаковића, пароха госпођиначког, из Епархије бачке, на једну годину и осам месеци затвора, зато што нису пошли за њима, већ "тврдоглаво" остали на Христовом путу.

Из бачке епархије су и свештеника Михаила Шорика, пароха кулског, осудили на шест година робије.
Попут других и он је много зла претрпео, али се пред црвеном кугом није повио ни поклекао.
Свештеника Велимира Лазаревића, пароха метовничког, Епархија тимочка, осудили су на шест година затвора, убеђени да ће за то време "омекшати" и преумити. На срећу, уместо његовог преумљења, Бог је помогао да, управо захваљујући њему многи робијаши прогледају и промене свој начин живота, рада и понашања.

Међу овим "затворским духовницима" је и свештеник Велимир Иванчевић, из Епархије бањалучке, који је осуђен на четири године затвора.

Исту казну затвора добио је и протосинђел Василије (Стрелчек), старешина манастира Гомионице, такође из Епархије бањалучке.

Јереја Радомира Поповића, пароха доњодраговског, Епархија нишка, осудили су на две године затвора.

Проту Бранка Поповића из Пипераца, код Брчког, Епархија зворничко-тузланска, осудили су, исто, на две године затвора.

Проту Славка Поповића из Рудог осудили су на осам, а онда му казну преиначили на четири године робије.

Свештеника Добрислава - Добру Поповића из Штрбаца, срез Вишеградски, осудили су прво на осам година робије, па након десет месеци пустили, да би га поново судили на осамнаест година од којих је одробијао три године и шест месеци. Дакле, укупно је провео иза решетака четири године и четири месеца.

Свештеника Душана Млађеновића из Зенице, Епархија дабробосанска, су осудили на шест година робије, рачунајући да ће се "овом казном постићи сврха кажњавања".

Јереја Велимира Лазаревића, пароха из Рготине, осудили су на пет година затвора, док је протојереј Живорад Марић, из Чачка провео у затвору УДБ-е годину дана.

Јереј Ратомир Миличевић - Лале, парох из Бањице је одробија десет година, по разним казаматима Југославије.

Свештеник Иван Петровић, парох из Рогљева, код Неготина, Епархија тимочка, одробијао је скоро десет година робије у нишком и другим затворима.

Јереј Милорад Поповић из Неготина, из исте Епархије, осуђен је на две године затвора.

Јереј Славко Поповић, парох из Марадика, одробијао је неколико година у Забели код Пожаревца.

Неколико година је одлежао и прота Јанко Станић, парох цркве Светог Марка у Београду.

Међу овима који су робијали „по неколико“ година, налазе се протојереји: Данило Бјелокосић из Подгорице,Милан Барнаћ из Великог Градишта, Драгослав Величковић, парох у Крагујевцу, Павле Дожић, парох при цркви Светог Вазнесења Господњег у Београду, Димитрије Коларов, парох у Бечеју, Жарко Поповић, парох у Сарајеву, Лазар Чавић, парох у Батајници и јереј Миливоје Рабриновић, парох у Чачку.

Протојереја Петра Цировића, пароха из Гњилана, осудили су 1957. године на две године и шест месеци затвора.

Свештеник Наум Спирић, одробијао је четири године и шест месеци у Пожаревцу.

Игуман Макарије (Поповић) из манастира Сопоћана осуђен је на казну затвора у трајању од четири године и шест месеци.

Проту Душана Веселиновића из Борика, Епархија дабробосанска, суд у Сарајеву је осудио на осам година затвора. Колико је од ове казне издржао није ми познато, као ни за многе друге што не знам, али знам да је остао онолико колико су они, који су господарили људским животима, мислили да је довољно.

Проту Влајка Шољевића је, такође сарајевски суд, осудио на шест година затвора од којих је издржао две.

Судови су обично изрицали високе казне које су имале за циљ да осуђенога сломе, а народ заплаше, док су били сасвим ретки они који су добијену казну издржавали до краја.

Један од таквих који је изречену казну одробијао до последњег дана је протојереј-ставрофор Сава Банковић, кога је Други светски рат затекао на дужности професора веронауке у алексиначкој гимназији, а крај рата као професора веронауке у гимназији у Врњачкој Бањи. Ту су га "ослободиоци", 6. децембра 1944. године, ухапсили и, управо на Велики четвртак, осудили на смрт.
За разлику од многих, - а знамо да су комунисти побили за време и после Другог светског рата преко три стотине (300) свештеника - проту нису стрељали. Пресуда му је преиначена на петнаест година затвора - бреме - које је до краја издржао.
Најпре су га затворили у затвор Озне у Врњачкој Бањи, а затим преместили у Ниш, па у пожаревачку Забелу и на крају у Сремску Митровицу.
Прота Сава је заиста достојно понео мученички венац, свестан Христових речи да ће се "страдање и жалост убрзо претворити у вечну радост" (ср. Јн 16,20) и све време храбро сведочио Христа Васкрслога, Своје тамновање дирљиво је описао у књизи "У предворју пакла" где је верно сликао звери у комунистичким казаматима, али и многе мученичке светле ликове и догађаје.
"Зима, глад, собни смрад, тешки физички послови, припремили су, не на стотине, већ на хиљаде људи за тешке болести које ће их пратити до гроба. Кад је дошло пролеће, посматрао сам људе, пише прота Сава у својој књизи, за светлог и сунчаног дана, јер се то у току зиме није могло јасно видети, како се у редовима у шетњи крећу и једва вуку ноге, бледи, испијени, као да су из гробница изашли. Стално ту и тамо неко пада у несвест, па га остали вуку. По десетак људи једва једног човека однесу у собу, јер и они што га носе гладни су и једва се држе на ногама.
Кроз затворску мртвачницу стално одвозе људе на Лаћарачко гробље. У почетку су мртве сахрањивали само у вешу, а доцније су прављени сандуци и крстови за хришћане, а за комунисте петокраке. Сви сандуци су били исте величине, и ако је неко био дужи од сандука, онда му одсеку ноге до колена па га ставе у сандук. Пред затворском болницом сандук се натовари у кола и када кола излазе из затворског круга онда милиционер на капији гвозденим ражњем прободе мртваца да се увери да је мртав..."
Ово сведочење проте Саве Банковића из сремско-митровачког затвора, је слика и свих других комунистичких казамата у којима се са политичким осуђеницима на сличан начин радило и поступало.
Међутим, није овде крај страдања овог свештеномученика. Њега су комунистички зверови, којима није било довољно што су га држали у тамници петнаест година, поново ухапсили 1973.године. Суд у Сремској Митровици осудио га је на шест година робије. Ову казну Врховни суд Војводине је смањио на четири године, и он ју је до последњег дана одробијао. Тако је овај истинити сведок Христа Васкрслога, шампион у дугогодишњем робијању, укупно издржао деветнаест година у комунистичким казаматима, од којих дванаест у самицама.
По изласку на "слободу" комунистичке власти му нису дозволиле да се врати на своју парохију у Бешку код Инђије.
Господ га је, после голготских страдања и јуначког ношења крста, управо на Крстовдан 1997. године, позвао у своје царство, "где нема бола, патње ни уздисаја, већ где је живот вечни."
Сахрањен је у порти манастира Вољавче код Краљева.

Свештеника Душана Митошевића, пароха у Смедереву, Епархија браничевска су 1945. године осудили на двадесет година робије, од које казне је у Пожаревцу издржао нешто више од осам. Њему су на душу ставили 72 говора (беседе) које је одржао. Чак су му узели за грех и то што је тврдио "да свако добро свету и човеку од Бога долази".
Овде не могу а да се не сетим песника и великог родољуба, Радована Бећировића Требјешког, који је у стени изнад моста написао да је исти, "у славу Божију и у част Мојковачке битке подигао и поклонио своме селу".
Комунистички прваци, иако задовољни што ће убудуће моћи безбедно да прелазе преко реке, грдно су му замерили што је у камену поменуо и Божије име.
Позвали су га на разговор где је најупорнијем богоборцу одговорио: "да, ако он сматра да је већи од Бога, нека каже, па ће он уместо Божијег уклесати његово име". После ових речи, одмах је био ухапшен. Тако је овај мудри старац, песник, храбри витез и добротвор, "од Јосифа (Фрање) и Јосипа (Броза), седам пута хапшен и затваран".

Протојереја-ставрофора Милију Лачковића из Пипера, Митрополија црногорско-приморска, су 1944. године осудили на четири године затвора. После две године проведене у злогласним тамницама "Јусовача" у Подгорици и Фрањевом затвору у Котору, амнестиран је и пуштен на слободу.

Свештеника Милана Богдановића из Београда су, 1945. године, осудили на десет година робије, од којих је издржао шест година.

Проту Душана Летића, сина ђакона Петра Летића из Београда су, наравно, без утемељених доказа, у мају 1945. године осудили на смрт стрељањем, а потом на двадесет година робије. Тако је у затворима: Илоку, Вуковару, Славонској Пожеги, Београду, Нишу, Пожаревцу и Сремској Митровици сведочио Христа Господа, укупно издржавши четрнаест година и шест месеци робије, од чега осам година у самици.
За њега прота Сава Банковић сведочи да му је у фургону, на дан Светога Симеона Столпника, (Крсна слава проте Саве) секао колач, а и касније у затвору својим "јединствено лепим баритоном, внсоко и снажно служио Свету Литургију. "Два Васкрса, каже прота Сава, провео сам у Светој Гори, у манастиру Хиландару, 1925. и 1927. године и један у соби са осуђеним људима на смрт, али ми је овај Васкрс у Сремско-митровачкој робијашници, захваљујући побожном и опојном појању проте Душана Летића, мистичној ноћи и дубоком верском осећању људи, највише приближио прослављању Васкрса код првих хришћана у римским катакомбама."
По изласку из затвора, проту Душана је Господ удостојио да поново својим звонким гласом служи Свету Литургију, али му власти никада нису дозволиле да пређе државну границу и посети гроб свога оца, који је, заједно са многим српским јунацима 1916. године сахрањен на острву Виду.

Проту Добривоја Јаковљевића из Јагодине, Епархија шумадијска, човека за кога се причало да није имао премца у вршењу своје свештеничке службе, осудили су на десет година робије. Управо ова висока оцена, како надлежних црквених власти, тако и његових парохијана, била је за Брозове послушнике, главни разлог за његово хапшење и казну. Наиме, сваког оног свештеника, кога је у народу био добар глас, они су сматрали својим непријатељем кога је требало, не бирајући средства, спречити у ширењу Истине.
Ако не би успели са застрашивањем, онда би приступали хапшењу, пребијању и слању на дугогодишњу робију.

Тако је јереј Десимир Никитовић, парох у Ритопеку, осуђен на петнаест година затвора.

Свештеника Јосифа Јосића, такође из Београда, осудили су на две године затвора.

Проту Трифуна Аранђеловића, пароха из Књажевца, осудили су на пет година робије.

Свештеника Илију Ранковића из Плочице, код Ковина, Епархија банатска, суд је 1948. године, осудио на шест, апроту Миодрага Миленовића, пароха из Крушчице, Архијерејско намесништво белоцрквинско, иста епархија, на три године затвора.

Свештеника Станислава Секулића из Банатске Паланке осудили су на пет година, а јереја Бориса Ливанова, пароха у Боки,такође Епархија банатска, осудили су на две године затвора.

На исту казну затвора, две године, осудили су и јеромонаха Фотија (Јосифовића) из Вишњићева, Епархија сремска.

Свештеника Кајицу Кострешевића, пароха у Скендер Вакуфу, Епархија бањалучка, осудили су на петнаест година робије.
Исту казну добио је и свештеник Стеван Марјанац из Крупе, док је прота Душан Млаћеновић, парох и архијерејски намесник Которварошки, добио пет, а јереј Драгутин Павић, парох у Дракеенићима, сви из Епархије бањалучке, четири године затвора.
Ове слуге Светог олтара Божијега сведочили су у комунистичким казаматима благо Име Христово и Њиме, као најлековитијим мелемом, лечили ране онима који су прошли тортуру сатанских сватова.
Јеромонах Никодим (Секулић), намесник манастира Рајиновца у Архиепископији београдско-карловачкој ухапшен је месеца јуна 1948. и суђен на две године робије због ношења литије у селу Рајиновцу.
У извештају Епископа сремског каже се "да су, ноћу измећу 28. и 29. јула 1948. године у 23 часа, упали непознати људи у стан пароха у Допсину, срез осјечки, епархија сремска и уз повике: "уби га, удри га", тукли га и злостављали и полумртва оставили. Власт је похватала те људе али их само саслушала, као и свештеника, и на томе се све свршило".
Протојереј Перко Ђиповић, парох у Кусцу, епархија рашко-призренска лишен је слободе када је хтео да обави парастос. Том приликом ударен је цевљу од пушке у леву слабину и спроведен у МНО у Милешево.
Епископ бањалучки извештава Свети архијерејски синод "да су омладинци села Штрбац у срезу прњаворском, Епархија бањалучка, 11. апрпла 1948. године, пред црквом напали свештеника који је хтео да служи Свету Литургију и уз разне претње присилили га да цркву напусти и оде не обавивши богослужење. Исто се поновило у истој цркви и 19. априла 1948. године".

Јереј Живан Срећковић из Обрежа, одмах по завршеном верском обреду на дан сеоске славе притворен је од стране МНО у један подрум, пун гадежи и прљавштине и држан и мучен.

Јереја Бранислава Павића, пароха из Рујевца, иста Епархија, осудпо је Срески народни суд у Санском Мосту на једну годину затвора.

Свештеника Предрага Радовановића из Ребровца суд у Бањалуци је осудио на две године робије.

Нешто, временски краћу казну, у трајању од једне године и шест месеци, изрекао је бањалучки Војни суд свештеникуЈовану Улетиловићу из Српца.

У Бањалуци су, на по једну годину затвора, осуђени и свештеници Војин Инђић из Рековца, Илија Ракић из Палачковаца и Никифор Кукавчић из Лепенице, код Прњавора.
Свештеници Михаил Шарић из Кузура и Владимир Радзјанко, оба из Епархије бачке, осуђени су на осмогодишњу казну затвора.

Јереј Миладин Бајазетов и ђакон Младен Ружић, из исте Епархије, осуђени су на по четири године затвора.

Свештеник Драгутин Радовановић, парох маиловачки, Епархија браничевска, осуђен је, од стране суда у Пожаревцу, на осам година робије.

Игумана Павла (Панића), старешину манастира Манасије, и свештеника Гљеба Квјатковског, пароха лучићког, Епархија браничевска, осудили су на по пет година затвора.

Протојереј Драгутин Маринковић, парох параћински, осуђен је "на трајан губитак српске националне части и шест година тешког принудног рада".

Док су свештеници Боро Симоновић из Тополовника, Миливоје Тирнанић из Свилајнца, Живојин Арковић из Трњана, Милан Барнић из Голупца, сви из Епархије браничевске, осуђени су на по две године затвора.

Јереј Иван Петровић, парох у Чубри, Епархија горњокарловачка, осуђен је на двадесет година робије.
Из исте Епархије осуђени су свештеници Томаш Томашевић из Грабовица на четири, и Владимир Иванчевић из Липовца на две године строгог затвора.

Епископ тимочки Емилијан, актом од 10. јула 1945. године, извештава Свети архијерејски синод "да су ухапшена два парохијска свештеника: јереј Божидар Стефановић, парох вратарнички и Стеван Стошић, парох први михаиловачки, оба из намесништва брзопаланачког.
Свештеника Божидара Стефановића, каже даље Епископ, ухапсили су 17. маја 1945. године под оптужбом да је био командант места, шеф пропагандне организације Драже Михаиловића, да се састајао са вођама ове организације и др. У затвору у Зајечару је издржао педесет дана, све до суђења, које је одржано 20. јула 1945. године, када је као невин пуштен на слободу.
А јереја Стевана Стошића, ухапсила је Озна у Јабуковцу, 13. јуна 1945. године, под оптужбом да је реакционар, јер је у канцеларији имао краљеву слику и забрањивао својој деци да певају партизанске песме, да је захтевао од школске деце да га не поздрављају пионирским поздравом већ са 'помози Бог и добар дан', као и то, што су, приликом претреса његовог стана нашли против комунистичку литературу. Јереј Стошић, каже се даље у акту, из затвора у Јабуковцу је спроведен у зајечарски затвор, одакле је, након четрдесет дана, 20. јула 1945. године, пуштен да се брани са слободе с тим да се не сме удаљавати ван свог места становања".

Свештеника Божидара Јовића из Равног, срез Бугојно, Епархија бањалучка, Војни суд у Сарајеву осудио је на осам година робије, које је издржао у зеничком казамату.

Јереја Николу Синкевића, пароха из Смилчића, Епархија далматинска, осудио је Војни суд за област Далмације на казну смрти стрељањем, а затим му исту преиначио на петнаест, па на десет година, које је издржао у Старој Градишки.

Од стране истог суда кажњен је, ни мање ни више, већ на двадесет година робије јеромонах Јона (Вејиновић). Тешко је и претпоставити шта је све овај мученик преживео од силника који су му палили бензин у носу, а клештима чупали браду и кидали делове тела.

Монахиња Леонида, настојатељица манастира Петке, у Загребу је осуђена на двадесет година робије, док је сестраТајсија од истог суда у Загребу добила шест година. Обје су казну издржавале у Славонској Пожеги.

За попадију Катарину, супругу свештеника Милана Пашића, пароха из Ужица, кога су убили комунисти, може се слободно рећи да је била не пола попа, већ поп и по. Снагу за оно "и по" давало јој је, управо, протино ппсмо писано непосредно пред стрељање.

"Драга Като!

Пишем ти ово писмо и молим те да га сачуваш деци као успомену. Истина, други својој деци остављају у наслеђе новац и палате, а ја, напротив, остављам им моје име и јуначку смрт која је већи капитал него новац и палате.
Мрети се мора. То је Божји закон и нешто што мора свакога постићи. Кажу људи: умро је природном смрћу кад неко умре после болести. Ја умирем насилном смрћу, па то није природно, али је свеједно. Смрт је смрт и она мора доћи. Како ће доћи, ми то не решавамо. То је ван наше моћи.
Ти, Като, буди јунак. Претрпи овај бол. Он је тежак, али се поднети мора. Ми имамо петоро деце. Њих нам је Бог дао и дужност нам је да се о њима бринемо. До сада смо се бринули заједно. Од сада та брига прелази на тебе саму. Ти ћеш се уплашити и рећи: шта да радим? Знам ја то. Отуда ти ово писмо и пишем. У њему је мој савет. И на њега се ослони, па ће поред свег зла бити добро бар толико док деца порасту. Дакле:
Замоли Остоју и нека дође Јован са колима и све ствари и намештај претерај у Љубање. Оно без чега можеш продај. Продај све душеке. За њих ћеш узети нешто пара, које су ти сада за исхрану деце најпотребније. Узми и онај душек од Јована Пишчевића, који сам му дао. Ствари дотерај Радовану или Остоји, ако би он хтео да те прими. Уосталом, и код Радована можеш бити.
Душан би требао да иде у Криву Реку код мојих. Ако Никола остане жив, нека ради са њим. Ако богословија проради ти га пошаљи да школу сврши. Ваљда ћe водити рачуна о њему као сину свештеничком. Ако не буде богословије Душан ћe остати на селу. Нека ради моју очевину.
Ацо нека продужи школу ако хтедне. Може остати у служби у којој је сада. Могао би вас помоћи. Уосталом, он је велики и паметан, па о њему немам много бриге.
Лепа нека напусти школу. Има она машина па нека се научи радити. Јула је са машином све вас спремила.
Мима ми чувај. Он је осетљив и тешко ће ме прежалити. Зато не пуштај гласа пред њим. Учини све да ме заборави. Док прирасту Ацо, Душан и Лепа, ваљда ће помоћи Мима и Наду. Ако ти се догна, ти овај део имања продај. Ако Радован и Јула буду живи, они ће ти помоћи саветима. Рачунам на пашеноге, Миливоја Тешовића, попа Рада и још ће се ваљда наћи људи да ти помогну.
Рачунам да ћеш добити пензију. Она ће бити мала, јер дугујем свештеничкој задрузи па ће месечно нешто обустављати. Трабало би да за моју сахрану добијеш 3000 динара. Али под оваквим приликама од тога неће бити ништа. Уосталом, она два дуката одмах продај. То нам је сва готовина. Уосталом, о томе се договори.
Ја сам дужан Благоју Савићу 1000 динара. Отиди код њега и реци му да ми опрости што немам сад вратити. Кажи му да остављам деци аманет да му то врате. Он је мој добар пријатељ.
Замоли га да ти да још мало пара за моју сахрану. Ако би примила моју плату за септембар, могла би му од тога нешто вратити, ако би ти за сахрану дао. Можда ћу добити и октобарску плату. Све зависи како ће се прилике одиграти.
Што се тиче моје сахране учини овако: Наручи прост сандук без икаквих украса и необојен. Тај ће те сандук коштати 400 динара. Покров узми обичан од хартије. Може човек да буде сахрањен у златном ковчегу, ништа му то не помаже. А ја сам био увек скроман и хоћу да се сахраним као просјак. Ти ћеш доцније видети да је ово мудро било. И овако уради, јер је то мој аманет који не би требала да погазиш."
На крају писма прота јој је наложио да га опоје његов школски друг свештеник Радосав. "Децу не води, каже он, јер ће имати кад да ми на гроб дођу ако буду живи. Не тугуј. Има Бога.

Све вас воли и љуби ваш Милан."

На жалост, комунистички безбожници се на мученичкој протиној смрти нису зауставили. Настављајући са сејањем зла, убили су му два сина: Душана, ученика богословије и Александра, ђака учитељске школе.
Књижевник Боривоје М. Карапанџић, у својој књизи "Грађански рат у Србији" сведочи да су Душана комунисти ухватили живог и свезали за колац. Затим му је крвник, уз речи "Ово ти је за Бога", испалио један метак у главу, затим други, рекавши; "Ово ти је за краља" у десну страну груди и трећи "За Отаџбину" у срце.
Мислећи да и то није доста, ухапсили су и протиницу Катарину 1945. године и осудили на једанаест година робије, које је издржавала у Забели код Пожаревца.
Слично њој прошла је и попадија Ружа, удова почившег јереја Милорада Николића, коју је Војнодивизиони суд у Нишу осудио на три године затвора.

Многе свештеничке супруге састрадавале су са својим ухапшеним мужевима и помагале им у ношењу претешког бремена. Слободно се може рећи да се скоро свака пресуда изречена свештенику односила и на попадију.
"Страха ради, који је многима образ укаљао" ретки су били они који су имали храбрости да им врата отворе, а још рећи они који су били спремни да им у тој невољи у помоћ притекну. Ако су им и пружали руку онда је то већина чинила да би их уцењивала и придобијала за себе и свој покрет, попут Светозара Вукмановића - Темпа, који се после погибије брата му, свештеника Луке, у својим мемоарима хвали чињеницом да су сви сирочићи, дакле Лукина деца, захваљујући, управо њему, (њих четворо) постали чланови СКОЈ-а, дакле, оне исте партије која им је убила оца. Мука је то којом би се изаткала обимнија књига од "Јадника" Виктора Игоа, и да се опет у њој ни приближно не опишу сва страдања која су попадије, окружене страхом и презиром околине, претрпеле бринући о деци и ухапшеним мужевима.
Властодршци нису имали милости како према свештеницима, тако ни према њиховим породицама, већ су се својски трудили да песмом и халакањем, кунући се "Љубичици", (једна од метафора за Јосипа Броза), њихов бол и лелек натерају на понирање у болне им груди.
На жалост, од силних аплауза и парола, многи нису ни чули жрвањ "добростојеће фабрике за производњу непријатеља", који је даноноћно млео непослушне,

Тако је мостарски суд осудио на три године затвора свештеника Антонија Цвитановића, а Ђорђа Грујицу, пароха чапљинског, оба из Епархије захумско-херцеговачке, на једну годину затвора.

Јеромонаха Владимира (Кубанског) из манастира Сукова, код Пирота, осудили су на четири месеца затвора.

А да од горег има још горе показују нам врле комунистичке судије, изрекавши свештенику Милутину Продановићуиз Годачице, код Краљева, Епархија жичка, казну затвора у трајању од петнаест година.
У Пожаревцу нас је - казивао је овај честити прота - у једном тренутку било тридесет шест (36) свештеника, где су нас на разне начине мучили и понижавали. Данима смо, чак, и на Васкрс сећао се он - морали да вучемо цистерну са фекалијама.
О оданости Христу овог служитеља Светога олтара Божијега сведочи у својој књизи "У предворју пакла", свештеномученик Сава Банковић, који је с њим једно време заједно био у Забели.
Наиме, у кругу затвора била је капела у којој се пре рата редовно служило и осуђеници причешћивали. "У почетку је" - каже прота Сава Управа дозвољавала да се у њој повремено служи Света Литургија, али не задуго. Једне недеље у време службе упала је затворска милиција у капелу и све осуђенике истерала напоље, Једини који их није послушао био је свештеник Милутин Продановић, рекавши "да га стрељају ту у цркви, али да он неће изаћи док се служба не заврши", Наравно, за ово је следила казна, тако да су га одмах после богослужења одвели у самицу.

Иначе, где год је било више свештеника у једном затвору, као што сведочи прота Милутин Продановић да их је у Забели било тридесет и шест, затворска Управа је, поред разних мучења, тешког физичког рада и других малтретирања, често организовала и специјалне видове "забаве", као што је, рецимо, била трка свештеника. Трудили су се да што више понизе сведоке Истине, који су и у најтежим тренуцима остали усправни свесни Христових речи "да ко претрпи до краја, тај ће се спасти." (ср. Мт 10, 22).
Ова трка се, обично, изводила недељом, или неким другим државним празником, пред многобројном затворском публиком и полицијом која је падала од смеха. Прво би свештенике постројили на црту, а затим их терали да по неколико стотина метара један другога, наизменично, трчећи носе на леђима. Онај који би одбио да јаха свог сабрата, убрзо би се покајао, јер би то, уместо њега, учинио неки од полицајаца, или, пак, робијаш који је тим чином желео да искаже свој патриотизам. Тако би онда обојици свештеника било много теже, јер би се ови "јахачи" понашали као да су на правим коњима, захтевајући од њих "кас" тј. да трче брже, успут их ударајући рукама по глави, а ногама по ребрима. Навијање и арлаукање "ватрених навијача" орило се изван затворских зидина, поготову када би "забава" достизала свој врхунац, тј. када би неки од свештеника, под теретом и ударцима јахача, падао на земљу. Тада би полицајац, бесан што губи трку, попут звери наваљивао на њега и тукао га до бесвести.
Међутим, мора се рећи да су мучитељи имали "меру" и да их никада нису, у једном дану, све тукли. Наиме, обично би се заустављали на једном свештеномученику, односно на ономе који би посустао и први пао. Задовољили би своје крвничке апетите и потом га, обично би то био најстарији прота, препустили "осталим тркачима" да га обливеног крвљу, носе у павиљон,
После овог "спуштања завесе" "приредба" би сс обично завршавала, а одвратни смех и кикот полицајаца прелазио би у псовке и бес који се, попут авети ширио затворским кругом.
Свештеника Михаила Урошевића не знам да ли су јахали, али знам да су га осудили на седам година робије.

Јереја Средоја Чутовића из Мачката, Епархија жичка, осудили су на једну годину затвора.

Јереја Јована Аврамовића из Мајдана, архијерејско намесништво таковско, Младена Николића и Богољуба Јосића, парохе из Врбице, сви из Епархије жичке, осудили су на по пет година затвора.

Свештеника Жарка Томовића, пароха мионичког, осудили су на осам година робије, док су ВукашинаРистивојевића, пароха ставског, оба из Епархије шабачко-ваљевске, осудили на осамнаест месеци затвора.
Отац Вукашин је, на жалост, био парох у свом родном месту и оптужили су га људи, ако се тако и могу назвати, који су добро познавали не само њега, већ целу му фамилију, као вредне и честите домаћине. Дакле, и поред тога, ти изроди били су спремни да част и образ баце под ноге, само да би се додворили сатани коме су верно служили.

Свештеника Синишу Јовановића, осудили су на три године, док су јереја Богосава Ковачевића из Осечине иВенијамина (Николића), игумана манастира Боговађе, сви из Епархије шабачко-ваљевске, осудили на по четири године затвора.
Протојереја Милорада Јовановића, пароха у Осладићу, такође Епархија шабачко-ваљевска су, 1946. године, ухапсили и осудили на једну годину и шест месеци затвора, које је издржао у Пожаревцу.
Међутим, када се он вратио са робије, онда су му ухапсили сина Томислава, ученика трећег разреда Богословије Светог Саве у Београду и, 1949. године, осудили на две године и шест месеци затвора.

Заједно са њим, 1949. године, ухапсили су још пет ученика Богословије: Владана Ковачевића, ДрагољубаДрагојловића, Милана Ђокића, Драгана Новаковића и Божидара Дрињаковића, сви из Епархије шабачко-ваљевске, под оптужбом "да су друштвено опасни".
Сви су добили исту казну затвора, (две године и шест месеци) и потом, по казивању проте Владана Ковачевића, упућени у логор који се налазио у селу Суботинцу, код Алексинца. Одавде су свакодневно одвођени у алексиначке руднике где су радили најтеже физичке послове.
Од поменутих ученика само су двојица, Томислав Јовановић и Владан Ковачевић, по изласку из затвора, наставили прекинуто школовање и примили свештенички чин. Цео радни век провели су на раду у "винограду Господњем" и данас, као пензионисани пароси, служе: прота Владан у Бранковини, а прота Томислав у Саборној цркви у Београду.
Свештеник Константин Константиновић из Доњег Видова, Епархија браничевска, осуђен је на пет година затвора. И он је, по сведочењу проте Саве Банковића, у Пожаревачкој Забели, заједно са другим свештеницима, вукао цистерну са фекалијама.
Свештеник Радмило Милићевић осуђен је на двадесет година робије. Нажалост, само овај податак сам нашао у архиви Светог архијерејског синода, а сигуран сам да би се о њему, као и о сваком, овде, поменутом свештенику, могла написати једна књига. Надам се да ћу успети, за неко следеће издање, да сазнам нешто више о њему, а ако ништа друго, оно бар, одакле је, где је и колико је од ове казне одробијао.
Јереј Никола Спасић вероучитељ из Лесковца осуђен је и послат на десетогодишњу робију у Сремску Митровицу, док су петогодишње казне добили Коста Јовановић из Врањске Бање, Михаило Цветковић из Сурдулице и монахиња Ксенијаиз манастира Свете Богородице у Мрзеници.
На по четири године затвора осуђени су свештеници Драгомир Никетић из Крушевца, Драгослав Вељковић из Макрештана и Владимир Димитријевић из села Сечаница, сви из Епархије нишке.
Из исте Епархије на три године затвора осуђен је и свештеник Душан Радовановић из Нишевца, између осталог и зато што је говорио "да народ треба да верује у Бога и да иде у цркву, да се деца крштавају и одрасли венчавају по прописима Православне цркве".

Свештеник Милутин Раденковић, парох стрмначки, Епархија жичка, осуђен је на две године робије.

На осамнаест месеци затвора осуђен је свештеник Живан Савић из Мачковца.

После изречене пресуде на десет година строгог затвора у Стару Градишку упућен је свештеник Саво Ружић, парох из Гређана, код Славонског Брода, Епархија пакрачка (славонска).
У овом казамату две године друштво му је правио и свештеник Марко Солар, парох из Дијелка, такође из Епархије пакрачке (славонске).

Јереја Бранка Јокића, из Призрена, Епархија рашко-призренска, осудили су на девет година робије.

За разлику од њега, свештеника Станислава Васиљевића, пароха средачког осудили су на пет, а ГлигоријаБаљошевића, пароха из Ораховца, оба из Епархије рашко-призренске, на три године затвора.

Јереја Стојицу Поповића из Трговишта, Епархија тимочка, осудили су на десет година робије.
Из Епархије тимочке осуђен је и свештеник Иван Петровић, парох зајечарски, на двадесет година робије.

На петнаест година осуђен је свештеник Драгољуб Младеновић из Минићева, такође Епархија тимочка али ми није познато, као ни за многе друге свештенослужитеље, где је и колико од ове казне издржао. У сваком случају знам да су ретки они који су остајали до краја. Овај податак нам говори, не да су властодржци били милостиви и осећајни, већ да је главни циљ њиховог дугогодишњег прогона српског свештенства био, управо у томе, да се заплаши и растера народ. И како је исти још до суђења, скоро у потпуности, постизан, (јер би се док траје истрага сва средства информисања утркивала да свештеиика што више оцрне, а народ заплаше) то им је свештеник, по изрицању пресуде, више бивао неважан. Наиме, кога је, сем, наравно уже породице, интересовала жртва коју су, после неравноправне борбе, склањали из арене.

Свештеник Блажо Мартиновић из Боке Которске, Митрополија црногорско-приморска, осуђен је на двадесет година робије, а да ми, такође, није познато колико је иза решетака остао.

Из исте Епархије осуђени су и свештеници Антоније Јакшић, парох никшићки, на петнаест година и НиколаМандић, парох из Херцег Новог, на три године робије.
Јеромонах Симеон (Ђачанин) из манастира Петковице осуђен је на четири године затвора, док је искушеник из овог манастира Дика Лазаревић добио пет година робије.
Свештеник Синиша Вранић из Вреоца, Епархија шабачко-ваљевска, осуђен је на пет година затвора.
Прота Синиша Јовановић, парох јеловички, осуђен је на три године, а Војислав Марковић, парох горњодобрићки, оба из Епархије шабачко-ваљевске, на две године и шест месеци затвора.
Окружни суд у Ваљеву, 1949. године, казнио је на годину дана затвора свештеника Милутина Стојановића, пароха баричког, што је на дан Светог Апостола и Јеванђелиста Марка (Марковдан) организовао литију.
Многи су свештеници у одеждама одвођени у затвор, попут Милана Жорића, пароха кладовског, који је на Васкрсни уторак 1948. године ухапшен, и на тај начин литија спречена.
Када је, овим поводом, патријарх Гаврило лично интервенисао код Слободана Пенезића Крцуна, потпредседника Извршног већа НР Србије, овај му је рекао: "Нема никаквих литија ни записа изван црквених порти."
Међутим, представницима безбожничке власти није било довољно што су хапсили и судили многим свештеницима због сеоских литија, већ су почели да плаше сам народ и прете онима, који су били запослени, а ишли у литију (и уопште у цркву) да то више не чине, јер ћe, иначе, бити истерани са посла.
Јереја Мила Навалу из Српских Моравица су позвали на војну вежбу, где је остао три месеца, наравно, није био једини. Многе свештенике су редовно, посебно о великим празницима, позивали на војне вежбе, како би народ духовно обезглавили и заплашили.
Свештенику Николи Ђурђевићу чак нису дозволили да изврши опело, већ су га отерали на партизански марш, тврдећи да му је то "много прече од мртве бабе".
Свештеника Луку Видаковића, пароха ариљског, Епархија жичка, ухапсили су 1948. године. Као и многи други, и он је невин, провео на робији у Нишу две године.
И другог пароха ариљског, Ратомира Милићевића, лишили су слободе 1952. године. Разлог, само њима знан. Иначе, остао је упамћен у својој парохији, као врло ревностан и непопустљив пред било чијом силом, па ни комунистичком. Овај вредни посланик на "њиви Господњој" одробијао је годину и шест месеци у нишком затвору.
Свештеника Ратомира Дугалића, пароха у Ражани, код Косјерића, такође Епархија жичка, осуђивали су неколико пута. Знајући да сваки долазак њима у руке подразумева и батине, (ретки су срећници који су прошли без ове "порције") онда је јасно зашто се овај мученик од последица зверског поступања у комунистичким затворима упокојио 1954. године.

Свештеник Милован Поповић, парох конатички, код Лазаревца, Епархија шумадијска, од стране Окружног народног суда у Београду, осуђен је на казну затвора у трајању од десет година.

Јереј Живојин Марковић, парох трњански, осуђен је на две године затвора што је на Петровдан држао литију.

Јереја Радована Нововића, пароха косаничког, осудили су 1947. године на две године и шест месеци затвора, док сујереја Владимира Кнежевића осудили на два месеца.

Затворске казне издржали су и свештеници Панто Булатовић, парох павинопољски и Драгољуб Јовановић, парох штаваљски, који је, заједно са Витомиром Пурићем, парохом нововарошким, сви из Епархије будимљанско-полимске, после изласка на слободу, протеран, и то не само из парохије, већ и из среза сјеничког.

Епископ тимочки Емилијан известио је Свети архијерејски синод "да су надлежне државне власти наредиле јерејуАнтонију Непомњашчем да у року од десет дана напусти Отаџбину."
Истим поводом је Светом архијерејском синоду писао и Митрополит дабробосански Нектарије жалећи се "да су власти позвале свештеника Драгомира Петровића, пароха боричког, архијерејско намесништво рогатичко, у Одсек унутрашњих послова где су му наредили да у року од четрдесет осам часова напусти, како, парохију тако и Босну и Херцеговину, наводно, зато што је рођен на територији Републике Србије. Такође је, извештава даље Митрополит, наређено и свештенику Владимиру Лазаревићу, пароху у Рудом, да у року од три дана напусти парохију, јер је непожељан."

Године 1948. Епископ рашко-призренски Владимир извештава Свети архијерејски синод "да је архиђакон Гаврило(Ковачина), сабрат манастира Високих Дечана, осуђен на десет година, док је протојереј Бранко Јакић, парох призренски, осуђен на девет, а јереј Станислав Васиљевић, парох средачки на пет година затвора."

Епископ бањалучки Василије извештава "да је свештеник Љубиша Динић, парох јошавички, архијерејско намесништво бањалучко, протеран из парохије и да му, и поред интервенција код надлежних органа, још увек није дозвољен повратак."

Епископ сремски Никанор пише Синоду "да је свештеника Михаила Котљаревског, пароха у Дечу, одвео председник Месне задруге у канцеларију, где му је у присуству десетак партијских функционера саопштио да више не сме вршити верске обреде у том месту и да би му најбоље било да се сели из Деча."

Епископ шабачко-ваљевски Симеон (Станковић) у свом извештају каже: "Са жаљењем морам напоменути да у току прошле године нисам могао чинити канонске посете Епархији, иако сам имао у програму да посетим неколико цркава (у Ваљеву, Лелићу, манастиру Пустињи, Причевићу, Докмиру и у Коцељеви). Све су ове посете морале изостати ради хајке, чак и прогона цркве, архијереја и свештеника. Свети архијерејски синод, нада се Владика Симеон, ће у извештају о свом овогодишњем раду свакако опширније известити Свети архијерејски сабор о предњој хајци и прогонима, који су за мене били препрека, да, са жаљењем, нисам могао чинити канонске посете".

Комунистичке власти су, по извештају Епископа будимљанско-полимског Макарија, "свештеницима:протојереју-ставрофору Александру Бојовићу, пароху беранском, протојереју Стевану Балшићу, пароху сјеничком, тејерејима: Душану Поповићу, пароху пећарском, Михаилу Дашићу, пароху поличком, Милошу Јоксимовићу, пароху павино-пољском и Панти Булатовићу, такође пароху павино-пољском, забраниле кретање по парохијама."
Исти Епископ, само после неколико месеци поново извештава Свети архијерејски синод, жалећи се на прогон свештеника и верника у подручној му Епархији.
"Дана 19. јуна 1948. године, каже Владика, ухапшен је свештеник Недељко Ракочевић, парох великожупски, због тога што је пред Духове носио Литију у својој парохији, поступивши према распису Светог архијерејског синода. Сеоска милиција је употребила силу и растерала литију, а именованог свештеника окривила као сазивача овог збора те га је ухапсила и до данас држи у затвору, мада је именовани свештеник претходно обавестио народне власти када ће носити литију".
"Уједно Вас извештавам - пише даље Епископ Макарије - да су дана 28. јуна 1948. године, "непозната лица" упала, ноћу, у кућу домаћина у селу Бабинама где је заноћио свештеник Богољуб Јовановић и том приликом извели су га из куће и испребијали.
Стога још једном молим, завршава Епископ Макарије, Свети архијерејски синод, да се лично заинтересујете код Председништва Владе да се престане са оваквим прогонима Цркве, или да народу отворено кажемо да је вера забрањена и да је Црква у прогонству."
Свети архијерејски синод је овим поводом интервенисао, као и за све друге случајеве, нарочито за ухапшене свештенослужитеље, али је од Владе ретко кад, да не кажем никад, стизао позитиван одговор. Чак би се могло рећи да су скоро увек била у оптицају два одговара: Први у коме су "молили" "да се Синод, заједно са патријархом постара, не да се свештеници ослободе робије, већ да не долазе у затвор," и други, "да су свештеници криви, јер се баве непријатељском пропагандом и сарађују са окупатором."
И поред оваквих одговора, Свети архијерејски синод је непрестано интервенисао и тражио од Председништва владе Србије објашњење "по случају затварања многих свештеника, вероучитеља rt школске деце."
Све поднесене жалбе, као и она против одлуке нових власти којом је 15. маја 1946. године забрањена Спасовданска литија у Београду, остале су без икаквог одговора.
И што је још горе, обавезно после поднете жалбе, насиље се настављало још већом жестином. Тако је у "фабрику за производњу непријатеља", убрзо, уведена и трећа смена, што сведочи акт Епископа тимочког Емилијана који извештава Свети архијерејски синод "да су органи Удбе лишили слободе пароха и архијерејског намесника борског, јереја МилорадаСтојановића, 4. јуна 1949. године око два часа, ноћу у његовом стану у Бору." Овај свештеник је од стране суда у Зајечару осуђен на пет година затвора.
У Зајечару је такође осуђен и свештеник Коста Јовановић, парох из Врањске Бање, на пет година и шест месеци затвора. Казну је, са многим свештеномученицима, одробијао у Сремској Митровици.
Слично њима прошао је и свештеник Андрија Раичевић, парох љешкопољски, који је ухапшен и ноћу одведен у Титоградски затвор, о чему Митрополит црногорско-приморски Арсеније извештава Свети архијерејски синод.

Тако су ухапсили и јереја Живу Болдорца, пароха источког, Епархија рашко-призренска, и осудили на једну годину затвора.

Свештеник Александар Јанчић, парох темнићки, Епархија шумадијска, осуђен је на две године и шест месеци затвора.

Свештеници Драгомир Никетић, парох крушевачки и Драгослав Вељковић, парох маркешански, Епархија нишка, осуђени су на по четири године робије.

Јеромонах Исакије (Коширин) осуђен је на годину дана затвора као и јереј Цветан Нецић, парох винарачки.

Свештеник Миодраг Михајловић, парох нишки осуђен је на две године затвора.

Јеромонах Пахомије (Краљ) из манастира Никоља и Михаило Урошевић, парох гружански, осуђени су на по седам година затвора.
Јереј Ђуро Грујица, парох чапљински, Епархија захумско-херцеговачка, осуђен на једну годину затвора, наводно што је "увредио шефа државе".

Јереј Милорад Николић, парох орешачки, срез тимочки, осуђен је на пет година и шест месеци затвора, а јерејТомаш Томовић, парох грабовички, на четири године, док је Војислав Алексић, парох трећи зајечарски, сви из Епархије тимочке, добио три месеца затвора.

Епископ моравички Хризостом, Викар Његове Светости патријарха српског пише Синоду "да је јереј ДрагољубМарковић, парох треће парохије при храму Светог Цара Константина и Царице Јелене у Београду, ноћу 3. октобра 1949. године лишен слободе".

У другом свом извештају он каже "да су свештеници Душан Кордић, духовник Цркве Ружице у Београду и јерејДушан Иванчевић, инспектор верске наставе, 1950. године лишени слободе.

Исте године је ухапшен и прота Душан Крсмановнћ, архијерејски намесник из Новог Пазара".

Без обзира шта је овим мученицима, поготову проти Душану Иванчевићу, који је био инспектор верске наставе, писало у пресудама, разлог овог утамничења је, свакако, било њихово чврсто одупирање жестоким гушитељима верске наставе, који су били спремни на све.
Наиме, до 1948. године комунисти су, како-тако, трпели веронауку у школи, што се види и из извештаја који је поднео Светом архијерејском синоду прота Душан Иванчевић.
Само у Београду, каже он, у школској 1946/47. години, веронаука је предавана у двадесет основних и четрнаест средњих школа. У банатској Епархији у двадесет школа (18 средњих и 2 основне). У бачкој у шездесет пет (43 основне и 22 средње). У Сремској у двадесет девет (24 основне и 5 средњих). У пакрачкој Епархији у шеснаест (14. основних и 2. средње). У загребачкој у двадесет седам места. У Дабро-босанској у шеснаест. У Зворничко-тузланској у скоро свим сеоским школама, али ни у једној градској. У шумадијској у дванаест школа."
На жалост, после 1948. године, дакле када је дошло до уједињења СКОЈ-а и народне омладине, односно после Петог конгреса Комунистичке партије Југославије, на верска предавања је стављена тачка. Одлучено је да се убудуће свим силама спречи одржавање верске наставе, јер она по њима "заглупљује омладину, спречава напредак и развијање друштва, слика човеку леп живот после смрти и одвраћа му пажњу од борбе за постизање стварне среће на земљи". Комунистима је стављено у задатак да се овоме морају одупрети речју u штапом (Лењин), јер прави комуниста мора бити доследан атеиста, безбожник, човек који тврдо стоји на темељима напредне науке."
После ове одлуке кренула је лавина којој се мало ко смео одупрети. Веронауци је, не само у школи, већ уопште изречена смртна пресуда, а сваком свештенику који би се дрзнуо да и даље окупља децу и омладину претио је "штап", односно, затворска казна. Донета је одлука да се за све оне који би тим поводом били ухапшени јавност обавести "да су лишени слободе, не зато што су били борци за верску наставу, већ што су државни непријатељи."
Због овога су страдали многи храбри и неустрашиви свештеници, наравно, под другим измишљеним оптужбама, тако да ни они сами нису зналн да је ово био разлог њиховог утамничења.
Ђакона Саборне цркве у Загребу, Симеона Сакуља, не знам да ли су због веронауке ухапсили, али знам да су га, 19. децембра (на Светог оца Николаја) 1949. године осудили на три године и шест месеци затвора.

У новембру исте године ухапшен је и осуђен на три године затвора јереј Милан Кевић, парох окучански.

Свештеника Петра Жоржа, пароха у Нарти, архијерејско намесништво бјеловарско, осудили су, 1948. године, на једну годину и шест месеци затвора. Казну је, заједно са многим мученицима, издржавао у Старој Градишки.
Јереј Војин Инђић, парох рековачки, од стране окружног суда у Бањалуци осуђен је на једну годину затвора.

Епископ шабачко-ваљевски Симеон, године 1950. извештава Свети архијерејски синод "да су ухапшени игуманманастира Боговађе Венијамин (Николић) и сабрат овог манастира јеромонах Макарије (Новаковић) и да су обојица осуђени на по четири године затвора".
Исте године ухапшен је и осуђен на девет месеци затвора и свештеник Манојло Говедарица, архијерејски намесник невесињски, Епархија захумско-херцеговачка.

На две године затвора осуђен је јереј Стојан Станковић, парох из Чечаве, архијерејско намесништво добојско, док је Душан Поповић, парох милошевачки, архијерејско намесништво грачаничко, оба из Епархије зворничко-тузланске, осуђен на девет месеци.

Фебруара 1950. године ухапшен је и свештеник Јован Кукић, парох ољашки, архијерејско намјесништво славонско-пожешко, Епархија славонска, али немам података колико је осуђен.

Протојереја Василија Довганића, пароха врчинског осудили су 1951. године на две године робије. Приликом транспорта он је тешко настрадао у железничкој несрећи код Винковаца.
Године 1952. лишени су слободе свештеници Божидар Милошевић, парох големоселски, из намесништва врањског, и Аранђел Стаменковић, парох сувојнички, из намесништва суричко-пољаничког, оба из Епархије врањске.
Епископ тимочки Емилијан извештава Свети архијерејски синод "да су власти 1951. године ухапсиле јерејаВладимира Лазаревића".
Митрополит црногорско-приморски пише "да је 1952. године осуђен на две године затвора протојереј-ставрофорНикола Марковић, архијерејски заменик и члан црквеног суда у пензији".
Епископ бањалучки Василије извештава да је "месеца децембра 1951. године ухапшен јереј Симо Кантар, парох омарски, а 21. фебруара 1952. године и протосинђел Василије (Стриљчек), настојатељ манастира Гомионице".
Исте године Епископ нишки Јован извештава "да је ухапшен свештеник Новица Поповић, парох темачки".
По ко зна који пут и Епископ будимљанско-полимски Макарије извештава Свети архијерејски синод, "да је ухапшенјеромонах Пахомије (Латинчић), старешина манастира Бање код Прибоја на Лиму".
Митрополит дабробосански Нектарије, администратор Епархије зворничко-тузланске, извештава да је "јеромонахСава (Дражилов), парох у Кожухама и Копривни, срез добојски, 8. марта 1952. године лишен слободе, из разлога што је без дозволе основао у Кожухама црквени хор и што је сакупљао, у храни, прилоге за издржавање ученика у богословијама." Овај мученик је осуђен на четири године затвора.

И у Епархији шабачко-ваљевској 1952. године осуђени су свештеници Павле Врбица, парох у Љубовији на три и Јован Обреновић, парох борински у намесништву лозничком на годину затвора.

Исте године ухапшен је и јереј Бранислав Шабић, парох вуконски, у намесништву тамнавском.

Свештеник Владимир Славковић, парох у Железнику, осуђен је 1953. године на четири године затвора.

Протојереј Алексеј Кришко, Рус по народности, клирик Епархије дабробосанске, осуђен је на једанаест година робије.

У Банату су 1953. године осуђени јеромонаси Иларион (Каназир), парох у Шурјану, намесништво вршачко, на две године и осам месеци и Теофан (Грујић), парох у Купинику, исто намесништво, на осам месеци затвора.
Иначе, у неким местима Баната, из којих су протерани Немци, комунисти су донели одлуку да све немачке, али вероватно ради равнотеже, и српске цркве поруше. Храбри свештеници су се овом злу одупирали и само захваљујући њима спасени су многи велелепни храмови.

Тако у Житишту, кад је руља порушила немачку цркву, хтела је и српску, али их је храбри свештеник БранкоЂаковачки зауставио и спасио храм од уништења који је посвећен Светом великомученику Георгију.

Исто је и свештеник Јован Келић поступио спречавајући безбожнике да поруше богомољу у Банатском Карађорђеву, и наравно обојица су због овога кажњени.
Оваквих примера, има много.

У сремској Епархији су 1952. године ухапсили и осудили јеромонаха Рафаила (Бабића), администратора парохије у Мохову.

У бачкој су 1953. године ухапсили и осудили на шест година робије свештеника Михаила Шарика, пароха у Куцури, архијерејско намесништво бечејско.

Нешто боље је прошао свештеник Лазар Новаковић, парох у Госпођинцима, који је осуђен на једну годину и осам месеци затвора.
Исте године лишен је слободе, по трећи пут, јеромонах Макарије (Поповић), сабрат манастира Свете Тројице код Пљеваља.

Године 1955. осуђен је свештеник Андреја Димитријевић, парох рибарски, срез хомољски на казну затвора у трајању од пет година.

Пошто су властодршци о свему водили рачуна, па и о томе да у сваком затвору у земљи борави најмање по један свештеник, а како у то време Голи Оток није имао свог "духовника", то су одлучили да, из пожаревачког казамата, тамо упуте оца Андреја. Тако је овај слуга Светога олтара Божијега три године и шест месеци издржао на голооточком острву смрти.

Те, 1955. године, осуђен је и садашњи парох београдски прота Андреја Арсић на казну затвора у трајању од две године и шест месеци.
Наиме, њега су, као свршеног ученика Богословије, позвали у армију, Одазвао се уредно и упућен је у Бар, где је остао све до пред крај војног рока, када су га преместили у Титоград, бившу и садашњу Подгорицу. Овде су га, након неколико дана, ухапсили и кренули са ислеђивањем. После деветомесечне истраге Војни суд у Сарајеву је донео пресуду и упутио га у зенички казамат. Одавде је, након извесног времена, премештен на Голи Оток где је остао не до краја робије, што обично бива, већ и деветнаест дана дуже.
Заједно са њима био је и свештеник Живојин Трајковић из села Шилова код Гњилана. Он је на овом острву, где је и сам ђаво завидео црвеним мучитељима, провео једну годину и шест месеци, а како се, са осталима, тамо "провео", само Бог зна.

Године, 1957. од стране Војног суда ратне морнарице у Сплиту, наводно због ширења "непријатељске пропаганде", осуђен је свештеник Србољуб Булић, Епархија жичка, на три године робије. После војних затвора у Пули, Сплиту и Загребу послат је на Голи Оток.

Свештеника Богољуба Јовановића, пароха у Граховљанима, Епархија славонска, намесништво пакрачко, осудили су, 1955. године, на пет година робије, које је издржавао у затворима Старе Градишке и Лепоглаве.

Године 1956, осуђен је, од стране суда у Панчеву, на две године затвора јеромонах Фотије (Јосифовић), администратор парохије у банатској Суботици.

Исте године и на исту казну затвора суд у Неготину је осудио јереја Милорада Поповића, пароха кобишничког, Епархија тимочка.

Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Симеон (Злоковић) актом од 13. фебруара 1961. године извештава Свети архијерејски синод о физичком премлаћивању свештеника Славољуба Пантића, пароха у Личком Петровом Селу и Драгољуба Дамјановића, пароха из Велике Попине.

Свети архијерејски синод је актом бр. 417/ зап.65 1961. године од Републичке и Савезне верске комисије тражио интервенцију, али одговор никада није стигао.

Његова Светост Патријарх Герман, као администратор Епархије жичке, доставио је Светом архијерејском синоду пресуду Судије за прекршаје у Краљеву, којом су свештеник Мирољуб Јосифовнћ са својих седам парохијана, због прославе Светог Саве, прекршајно кажњени.
Препис ове пресуде и жалбу уложио је Свети архијерејски синод Комисији за верске послове НР Србије, али, на жалост, пресуда им није преиначена.

Епископ, сремски Макарије (Ђорђевић), извештава Свети архијерејски синод да је јеромонах Максимилијан(Зељајић) као парох моклушевачки, због крштења деце у дому родитеља прекршајно кажњен од суда у Винковцима.

Опет је Свети архијерејски синод писао Комисији за верска питања СИВа, али их они нису удостојили одговора.
Исти Епископ извештава да је 1965. године прекршајно кажњен протосинђел Антоније (Стевановић), парох из Купинова, као и свештеници: Павле Врбица, парох из Добановаца, Божидар Марковић, парох из Бољевца и НиколаТасић.

Када се Свети архијерејски синод заложио за њихово ослобођење, од Савезне верске комисије је дошао одговор у коме се каже "да се не може интервенисати, јер су њихове кривице доказане."

Епископ сремски Макарије 1961. године извештава Свети архијерејски синод "да је милиционер Јосип Баричевић на Велики Петак ушао у цркву у Орловику, вређао присутни народ, псовао, говорио разне вулгарности и успут верницима поделио по неколико шамара".
На жалост, оваквих примера је било скоро у сваком месту, где су не само полицајци, већ и други комунистички силници, скрнавили цркве, вређали вернике, претили, тукли, или, пак, на велике празнике организовали војне вежбе у црквеним портама баш у време трајања Свете Литургије.

Свети архијерејски синод се 1961. године, поводом извештаја Епископа Макарија, актом бр. 1584/зап. 334, жалио Комисији за верска питања НР Хрватске, која је, за дивно чудо, актом бр. 08250/11961. године известила Свети архијерејски синод "да је милиционар Јосип Баричевић позван на одговорност." Да ли се шта даље по овом питању предузело, није познато, али је и ово био велики корак.

Епископ нишки Јован актом бр. 329 и 379. године 1960. извештава Свети архијерејски синод да су лишени слободе свештеници Љубивоје Милошевић, парох стајевачки, архијерејско намесништво врањско и свештеник Никола Сиасић, парох житорађски и архијерејски намесник топлички.
Свети архијерејски синод је опет интервенисао, али без успеха.

Јереј Борислав Димитријевић, парох базовички, осуђен је на три године, а Богољуб Јосић, парох врбнички на две године и два месеца затвора.
Међутим, комунистички злочинци нису водили рачуна, само, о попуњавању КПДомова "духовницима" већ су, у исто време, бринули о Окружним као и о општинским затворима у којима су казну издржавала (по неколико месеци) прекршајно кажњена лица. Тако су архимандрита Атинагору (Милановића) из манастира Папраће, Епархија зворничко-тузланска, послали да два месеца проведе иза решетака са овим осуђеницима.

Слично њему, и из исте Епархије, прошли су и прота Србислав Блажић из Братунца као и свештеник МиланТопаловић из Чађавице.
Проту Ђуру Марјановића, (44 године службе), пароха из Лушци Паланке и архијерејског намесника санског, ухапсили су по пријави Илије Дивјака и Мирка Станаревића, који су тврдили да је прота рекао "да су Срби највише страдали у Другом светском рату", и због ове истине осудили на шест месеци затвора.

Протосинђела Стефана (Чакића), професора Богословије у Призрену, осудили су на шест месеци затвора зато што није дозволио да ученици ове школе учествују на политичким демонстрацијама.

Протојереја Божидара Арсића, из Ужичке Пожеге су неколико пута хапсили и прекршајно кажњавали.

Вероватно рекордер у овоме, "по неколико пута" био је свештеник Светозар Стојановић из Љуберађе, код Ниша, од кога се, чак, и општински судија за прекршаје уморио.

Свети архијерејски синод је, актом бр.2520/ зап.441, 1962. године, преко Савезне верске комисије, за њега интервенисао тражећи "да се заштити и живи слободно као и сви други грађани", али без успеха. Суђења су и даље "пљуштала", те је Свети архијерејски синод, поново, 1963. године интервенисао, али је, као и први пут остао без одговора.
Чак би се могло рећи да су оца Светозара ове интервенције и коштале, јер су му, после њих, пpeсуђивали још равно двадесет пута.

Да би "попунили" општински затвор казнили су и свештенике: Здравка Живковића из Нових Карловаца, Епархија сремска, на шест месеци и Ђорђа Божиновића, пароха кривовирског, архијерејско намесништво бољевачко, на два месеца затвора.

Свештеника Здравка Живковића из Нових Карловаца, Епархија сремска, послали су на шестомесечну казну, док су за јереја Ђорђа Божиновића, пароха кривовирског, архијерејско намесништво бољевачко, мислили да су "доста" и два месеца затвора.

Јереј Милорад Цветковић, парох суботиначки, из Суботинца, срез Алексиначки, осуђен је на четири, а ЉубомирСтојановпћ, парох витковачки, Доњи Љубеш, на два месеца затвора,

Протојереја-ставрофора Станимира Апостоловића, садашњег пароха београдског, коме су 1945. године, без суда и пресуде, убили оца Николу, су 1952. године, као ученика другог разреда Богословије, осудили на два месеца затвора, наводно што је једним говором у манастиру Сланци "позивао верне против народних власти". Казну је издржао у самици београдског затвора, на месту где се данас налази општина Звездара.
Свештеник Драшко Милетић, парох баљковачки, је 1954. године осуђен на осам месеци затвора.

Свештеника Живка Тодоровића, пароха у Лелићу, Епархија шабачко-ваљевска, су осудили на два месеца затвора, само због тога што је пред сеоским активистима, који су се после избора, негде педесетих година, жалили на мали одзив грађана, рекао "па шта би ви хтели, да народ да свој глас једном милиону комуниста да би ујармио осталих двадесет милиона".

Свештеника Драгољуба Васића, пароха засавичког, у Мачви, иста епархија, због сакупљања прилога за обнову цркве прекршајно су казнили 1965. године.

Свештеника Добросава Петрушића из Новог Села, Врање, казнили су што је у задружном дому пререзао шездесет (60) славских колача. Таман колико је било колача, толико је добио и дана затвора.

На исту казну затвора осуђен је и свештеник Александар Митић из Козјег Дола, код Врања.

Свештеника Арсенија Лазаревића, је суд у Крагујевцу прекршајно казнио због прославе Св. Саве. И не само њега: многи свештеници су због тога кажњавани, а да и не помињем колико је деце, тих малих мученика, било застрашивано, па чак и тучено од стране "савесних" учитеља због учешћа на Светосавским рециталима.
Свештеник Душан Константиновић из Меленаца, Епархија банатска, је 1965. године сакупљао добровољни прилог ради увођења струје у храм. Међутим чим су активисти сазнали за ову акцију, одмах су га привели судији за прекршаје, који га је казнио са петнаест дана затвора.
Исте године је и свештеник Томислав Стојановић, парох градачки из Ивањице, кажњен са шездесет дана затвора.
Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Емилијан извештава да је прекршајно кажњен свештеник Станоје Жикић из Соко Бање са двадесет дана затвора.
Комунистичке коловође у сатанском колу су "процењивале" шта је за кога свештеника довољно и која ће му казна најбоље одговарати. Тако за свештеника Љубишу Динића из Лешака код Санског Моста, Епархија бањалучка, су мислили да су довољне само батине. Њега је, како Епископ бањалучки Г. Василије извештава Свети архијерејски синод, "милиција, без икаквог разлога, физички напала и претукла".
Овим поводом се Свети архијерејски синод, актом бр. 1877/зап. 480 из 1958. године жалио Савезној верској комисији, која, као и обично, није ни одговорила.
Неуморни Владика Макарије и док је био Епископ будимљанско-полимски, а и касније као сремски, непрестано је извештавао Свети архијерејски синод о свим насиљима која су од стране комунистичке власти вршена над његовим свештеницима и верним народом. Тако је 1965. године известио и о хапшењу проте Димитрија Јакшића, пароха из Инђије, који је, као и многи други, ни за шта, осуђен на казну затвора у трајању од четири године и шест месеци.

Његова Светост Патријарх српски Герман је лично интервенисао и на једвите јаде успео да га, као срчаног болесника, из затвора преместе у болницу ради лечења. Опорављао се, а затим поново робијао, па се опет лечио све док се, 11. децембра 1972. године није упокојио.
Болесни комунистички умови одлучили су и за свештеника Миленка Сердаревића, пароха буквичког, Епархија зворничко-тузланска, да су довољне само батине. Њега су, 1967. године, претукли што им није дозволио да у црквеној порти подигну споменик са петокраком. И док је он сав поломљен лежао на земљи, једна "савесна" афежејка му је мокраћом (опкорачивши га) залила ране.
Међутим, да се ови злотвори не би предомислили и послали га у неку од робијашница он је побегао из земље.

Свештеника Михаила Гачића, пароха у Појезини, код Дервенте, сада у Обудовцу, такође Епархија зворничко-тузланска, су 1976. године, осудили на два месеца затвора због тога што је деци за Светосавски рецитал давао "националистичке песме". Казну је, попут многих, издржао у добојском Окружном затвору.
У то време, у Сремској Митровици, суђено је свештенику Александру Средојевићу, Епархија шабачко-ваљевска (сада парох у Београду), кога нису послали на робију, али јесу, и то за највеће празнике, преко двадесет пута, позивали на војну вежбу.
Општински судија за прекршаје у Сврљигу казнио је свештеника Стојана Петрићевића, пароха лалиначког, Епархија нишка, због растурања "Православног Мисионара" и друге црквене штампе у својој парохији, на казну затвора у трајању од два месеца.
Свети архијерејски синод је фотокопију овог решења доставио Комисији ИВа Скупштине СР Србије, за односе са верским заједницама и умолио ју је за интервенцију, да се ово решење поништи и свештеник ослободи казне. На жалост, одговор није примљен нити је казна поништена.
Епископ жички Стефан извештава Свети архијерејски синод "да је милиционер Драгослав Секулић 27. јуна 1977. године премлатио свештеника Љубишу Бојића. И то му није доста, већ га и даље на сваком кораку прогони, понижава и удара."
Одговор Савезне верске комисије на жалбу Светог архијерејског синода никада није примљен.
Садашњег пароха београдског проту Љубодрага Петровића, тадашњег пароха у Доњем Крупцу код Алексинца, годинама су прогонили, малтретирали, застрашивали и приводили на информативни разговор како би убедили оне "горе" да су будни и да вредно раде. Кад им је ово постало монотоно, одлучили су да га 1962. године ипак ухапсе. На срећу је избегао дугогодишњу робију, али не и вредне доушнике који су га попут сенке пратили.

Због обичне писаће машине, коју је 1974. године, један добротвор поклонио манастиру Јовању, настрадала јеигуманија Екатерина, настојатељица овог манастира.
Наиме, пошто је машина била са латиничним словима, Игуманија је позвала Владу Стегњајића, мајстора из Чачка, да их замени ћириличним. Овај је дошао, договорили су се, и однео машину у Чачак.
После неколико дана банула је полиција у манастир. Стрпали су игуманију Екатерину у марицу и правац у СУП, где су је оптужили да је, заједно са Владом Стегњајићем и његовим оцем, штампала антидржавне и антикомунистичке летке ради подривања државе. Ислеђивање је трајало из дана у дан. Дођу марицом по њу у манастир Јовање, затим је одвезу у чачански СУП, где је сатима испитују, а онда пусте да се сама возом враћа у манастир.
Трајало је ово малтретирање годину дана све док нису подигли оптужницу. На срећу, на главном претресу је нису послали у затвор, али ни ослободили, јер је стално била под будним оком полицијских доушника, који су свакодневно по задатку долазили у манастир и мотрили на њено понашање.

Протонамесника Марка Срдића, пароха у Босанском Грахову, позвали су радници Службе државне безбедности Тодор Пањковић, Миле Милић и Милан Љубојевић у Мотел "Басташица" код Дрвара, како би га придобили на сарадњу. Када су видели да је тврд орах и да од посла неће бити ништа, онда му је Тодор Пањковић, звани Тоша, запретио да ће га упамтити и да ће скупо платити своју тврдоглавост. Није дуго чекао да Тоша одржи реч. Десетог јануара 1976. године био је ухапшен и затворен у бихаћки затвор. Кренула је истрага, малтретирање и режирање. Искусним "посланицима" није било тешко да пронађу лажне сведоке, подигну оптужницу и донесу пресуду. Ничему нису били тако вични као овоме. Нити им је и једна фабрика тако успешно радила, као ова за "производњу непријатеља".
После шестомесечне тортуре, 26. јуна 1976. године, осудили су га на девет година робије и одмах упутили у зенички казамат.
Врховни суд је ову пресуду смањио на шест година, а поводом 29. новембра 1977. године Председништво СФРЈ га је помиловало са још три године.
Ово играње са годинама није показатељ њихове доброте и милосрђа, већ њихове силе и бестијалности. Дакле, није питање зашто су му скинули шест година, већ зашто су му оставили три, које је одробијао, односно, да ли је уопште и требао бити ухапшен?
Овог свештеника, као ни многе друге, безбожни властодршци нису успели да поколебају, већ је, по изласку из тамнице, још ревносније наставио да проповеда и сведочи Реч Божију, како у Кистању тако, касније, и у Београду.
На жалост, од затворских последица и тортуре упокојио се, 5. новембра 2001. године, у педесет другој години живота, и сахрањен је на гробљу у Калуђерици.

Једног свештеника, по казивању Томе Васића, човека који је преко тридесет година провео у фочанској и зеничкој тамници, казнили су, негде седамдесетих година, на два месеца затвора, зато што је пред неколико "савесних" доушника рекао да Броз није Бог и да ће и он једног дана да умре.
Кад је касније, 1980. године Броз стварно умро, он је у књигу жалости, (у коју се, иначе, морало сво грађанство да упише) записао: "Ипак се десило оно што сам рекао, а није смело да се каже".
Када су ово прочитали вредни службеници државне безбедности одмах су га пронашли, ухапсили и осудили на шест месеци затвора.
Дана, 15. маја 1980. године, само, неколико дана после Брозове смрти, ухапшен је јереј Саво Јовић, тадашњи парох обудовачки, Епархија зворничко-тузланска, под оптужбом "да је величао Србе, њихову историју и културу, а, у исто време, замерао онима који се учлањују у комунистичку партију тврдећи, да тиме сами себи копају јаму. Говорио је за ту безбожничку партију "да је уперена против православља, и да има за циљ да нас, као народ, ослаби, културно и морално понизи, духовно и економски уништи."
Своју оптужбу, службеници државне безбедности, заснивали су на једном писму, које је он, још 1975. године, из Сремских Карловаца, као ученик Богословије, упутио Илији Јањићу, другу из основне школе, критикујући га што се, управо, тих дана учланио у комунистичку партију. Јањић је ово писмо и још један летак, који му је неко послао из иностранства, касније искористио за састављање анонимке, коју је, у јануару 1976. године, послао Општинском комитету савеза комуниста у Лопарама.
"Јављамо се и ми Срби, јер се више трпјети не може, каже се у том Јањићевом писму, на које га је Јовић, по тврђењу Удбе инспирисао. Обраћамо се вама, Србима, члановима Комунистичке партије, и питамо вас: Јесте ли свјесни шта радите? Да ли знате да је партија којој припадате уперена против српског народа и православља? И да има за циљ да нас ослаби, понизи, културно, морално, духовно и економски уништи. Зар не видите да својим преданим радом у тој безбожној партији несебично вучете кола зла, кола која руше пред собом све што је свето и честито? Отворите очи па ћете видјети и свој крај. Држава вам је као трула јабука коју облажете лажома. Сви фондови су вам празни, губици велики. Дужни сте цијелом свијету. Хоћете да вам јадни народ, који сте отјерали из земље, доноси девизе, црнчећи и робујући туђину, а ви полако да трошкарите. Паразити! Бацате народу прашину у очи, да не би видио ваш лоповлук и превару. Ако се неко само усуди да се усправи и подигне свој глас, брзо завршава у тамници, гдје га ваша полиција "преваспитава". Тамо убијате људе, а и они који имају срећу да изађу живи, одбијених бубрега, пљују крв, и у мукама убрзо скончавају свој живот. Упамтите да ће вам се то осветити. Већ се назире ваш крај, крај којим he се затворити најтамнија странице наше историје".
Иако поменуто писмо свештеник Саво Јовић, тада ученик Богословије, није писао ни послао Општинском комитету савеза комуниста у Лопарама, већ Илија Јањић, они су га, ипак, оптужили и осудили по чл. 133 КЗ СФРЈ.
Седам месеци истраге, трајала је тортура и полицијско иживљавање. Само онај ко је прошао кроз њихове руке зна каквим су се све методама служили. Због тога, да не би имали сведока, и нису дозволили ни једном адвокату да га посети, а камоли да присуствује истражним радњама. И не само адвокату, већ га нико, ни од чланова његове породице, четири месеца није видео, нити је он кога видео, сем полиције, која га је даноноћно ислеђивала. (Овакво понашање службеника државне безбедности, наравно, није био изузетак. Тако су, обично према свима поступали. Свесрдно су се трудили да оптужницу што боље "наките" и прибаве што више лажних сведока који би потврдили "непријатељско деловање" ухапшенога.)
Из ноћи у ноћ, саслушавања су већином вршена ноћу, предочавали су му изјаве сведока, од којих су, многи на главном претресу (Милан Удовичић и Константин Којић) рекли да су били присиљени да потпишу текст који су им службеници државне безбедности потурили. Наравно, међу сведоцима било је и таквих који су једва дочекали прилику да својим сведочењем докажу оданост режиму, као и оних са "ушног одељења", како су робијаши у Зеници називали цинкароше који су професионално радили за полицију. Један од таквих доушника био је и Ранко Филиповић, који је годинама мотрио на кућу роднтеља Сава Јовнћа. Водно је строго рачуна кад Саво долази из Богословије на распуст, да ли н кога доводи са собом, колико остаје и ко им све борави у гостима. Кад се, пак, Саво 1976. године, рукоположио и отишао на парохију, Филиповићу су, вероватно, поверили други задатак, а њему поставили новог "чувара". Пливајући у тим прљавим водама, од 1976. до суђења свештенику 1980. године, Филиповић је заборавио садржаје својих извештаја које је подносио "послодавцима", тако да на суђењу није умео да их понови. Чак се толико збунио да је у једном тренутку узвикнуо: "Људи, ја нисам сигуран да ли је на оптуженичкој клупи Саво, или његов брат Никола". Међутим, и поред свих нелогичности у његовим изјавама, суд му је у потпуности поверовао. И да је само њему.
Један од сведока, Божо Гајић, је теретио свештеника што му је давао на читање књиге: "Србинова душа", "Јадници", "Браћа Карамазови" и "Грешне душе" тврдећи, по прочитању, да су исте биле веома "опасне".
"Волим - рекао је овај сведок - да читам књиге, нарочито са историјском садржином, али сам се изненадио када ми је окривљени, једном приликом, рекао да је краљ Александар Карађорђевић историјска личност и да је био велики војсковођа".
Сличну изјаву дао је и сведок Мирко Глишић из Календероваца, код Дервенте, рекавши: "Окривљени ми је у току 1977. године причао како су четници у његовом мјесту спасили српски народ од усташа и Нијемаца".
Овај сведок му је замерио и што је "позивао Србе да иду у цркву, да се причешћују, венчавају, да крштавају своју дјецу и да славе крсну славу".
А сведок Максим Тодоровић из Обудовца, код Брчког, је рекао да га је "окривљени, без икаквог повода упитао: "Знаш ли ти, Максо, зашто Срби тако воле Тита а Хрвати га не воле, иако је Хрват?" То питање ме је изненадило - каже он - и ја сам оштро реаговао, рекавши да, на жалост, још увијек има појединаца који не воле Савез комуниста!"
Из ове изјаве види се да је свештеник Саво, пред неким од њихових доушника, коментарисао неразумно српско понашање према Брозу, човеку-звери који је Србима нанео више зла него било ко у историји, али не пред несрећним Максимом. Међутим, да тог шпијуна не би изводили на суд, лакше је било све ставити у уста јадном старцу, који се касније, на главном претресу, збунио, па није ни знао да понови оно што је пре само неколико месеци потписао.
По изласку са робије, одмах је дотрчао и пред обудовачком црквом, у присуству неколико сведока, молио свештеника да му опрости за лажно сведочење, јер су га, наводно уцењивали сином, који је у то време радио у брчанском СУПу.
Међутим, није Максим био једини који се кајао. И већ поменути сведок, Божо Гајић, такође из Обудовца, клечао је пред свештеником и тражио опроштај. Признао је да су га присилили на лажно сведочење, јер су га уцењивали робијом, тврдећи да им није тешко да, таквима као што је он (који је после рата проведеног у ропству, наставио да живи у Америци све до пензионисања) наместе коју годину затвора! Да не би изгубио слободу, пензију, једном речју, све оно што је годинама желео, пристао је на лажно сведочење.
Сведок Марко Петковић из Календероваца код Дервенте је изјавио: "Окривљени је волио историју и народне пјесме, величао је српски народ и српску културу, а никада друге народе и њихове културе. Једном је у својој кући, на слави пред свим гостима, изговорио ријечи пјесме:

"Нико нема што Србин имаде,
Србин има своју крсну славу,
крсну славу и Светога Саву. "

Затим је тврдио како је окривљени често причао о Мојковачкој бици, којом приликом је величао српску војску а омаловажавао турску."
Суд је, на жалост, ову изјаву прихватио, иако поменута битка и није била између српске и турске војске. Уосталом, њих то и није интересовало, већ да, преко несрећних сведока, докажу како је свештеник годинама радио на ширењу непријатељске пропаганде, односно "неистина о друштвено-политичким приликама у земљи". Циљ им је био да "произведу" још једног непријатеља и тако оправдају "будност" у свом патриотском раду. Иначе, по речима Милана Остојића, високог службеника Државне безбедности Босне и Херцеговине, у овој Републици је било ангажовано између 3.000 до 4.000 полицајаца и доушника на праћењу свештенослужитеља. "Зарађено" се морало оправдати, поготову имајући на уму чињеницу да су у то време већ била осуђена два римокатоличка свештеника и двојица хоџа. Ради те равнотеже, о којој се у Босни веома водило рачуна, ухапшенима су придодали два српска свештеника Саву Јовића и Неђу Јањића. Дакле, да се не би "огрешили" о ово правило, "врли прегаоци" Окружног суда у Тузли су, 10. октобра, 1980. године, свештеника Саву Јовића, (председник судског већа је била, Српкиња по рођењу, Милена Нинковић) осудили на казну затвора у трајању од шест година. Ову пресуду је Врховни суд Босне и Херцеговине у Сарајеву смањио на пет година од којих је, у зеничком казамату, уз најтеже физичке послове, малтретирања и понижавања издржао четири године, шест месеци и петнаест дана.

Поводом овог хапшења Епископ зворничко-тузлански Василије је известио Свети архијерејски синод, који је, одлуком бр. 210/зап.806, тражио од Комисије Извршног већа Скупштине СР БиХ за односе са верским заједницама пуштање на слободу јереја Саве Јовића, пароха обудовачког.
Пошто од ове Комисије није стигао никакав одговор, Свети архијерејски синодје поново, 1983. године, одлуком Син.брЛ92/зап. 930, тражио од СИВа и ИВа СР БиХ "ослобођење јереја Саве Јовића од даљег издржавања казне."
На жалост, Свети архијерејски синод је и трећи пут 1984. године, истим пнстптуцијама упутио акт бр.380/1132 на који никада није стигао одговор.
Чак је и патријарх Герман, у пратњи епископа тимочког Милутина и далматинског Николаја, 1, јуна 1981. године, приликом посете Добривоју Видићу, председнику Председништва СР Србије, Душану Чкребићу, председнику Скупштине СР Србије и Живомиру Станковићу, председнику Комисије Извршног већа СР Србије за односе са верским заједницама, тражио да се ослободи даљег издржавања казне свештеник Саво Јовић, тврдећи "да је престрого кажњен за дело које му је стављено на терет".
На жалост, ни ова интервенција није уродила плодом. Из зеничког затвора је изашао 28. новембра 1984. године.

У јесен, 1980. године осуђен је и, већ поменути, свештеник Неђо Jaibiih, парох из Борика, Епархија дабробосанска, зато што је на крштењу свога сина, 28. септембра, у свом стану са гостима певао "националистичке песме", међу којима су:

"На Ловћену Његош спава
најмудрија Српска Глава",

и

" Ој Србине, ти се не бој виле,
јер је вила Србина родила ".

Полицијски доушник, Миле Балчаковић, учитељ у месној осмогодишњој школи дошуњао се под прозор парохијског стана и чим је чуо шта се пева, одмах је отрчао у СУП и све пријавио.
Свештеника Неђу и друге "певаче": Миломира Ашоњу, Момчила Јањића, и Војка Нешковића су по кратком поступку прекршајно казнили на по два месеца затвора.
На овоме би се, вероватно, и завршило да се нису појавили "савесни" новинари: Ђуро Козар, у листу "Ослобођење" и "Свијет", и Дубравка Кенић на ТВ Сарајево, који су, из дана у дан, овим догађајем "плашили" народ и узнемиравали јавност. Ово су чинили упорно, све док ннсу јавног тужиоца "присилили" да се "сети" и овој "певачкој грунн" прекршајни затвор преиначи у истражни и против њих покрене кривични поступак.
Тако је Окружни суд у Сарајеву, 30. децембра 1980. године (председавао судија Милорад Потпарић) свештеника Неђу Јањића осудио на шест година робије (други су прошли са нешто блажим казнама) и упутио у зенички казамат.
Ову пресуду је Врховни суд Босне и Херцеговине преиначио па је Неђу Јањићу изрекао казну затвора у трајању од четири године и шест месеци, Миломиру Ашоњи две године, а Момчилу Јањићу и Војку Нешковићу по три године.
Чиме ли се суд руководио у одмеравању ових казни, вероватно ни њему није било јасно. Јер, ако су сви певали, онда би свима требало да следи иста казна. "Вероватно по слуху, или по боји гласа", како је често знао да каже Живојин Лукић, један од политичких осуђеника у Зеници.
Ову пресуду је Савезни суд у Београду, чији је председник био Бошко Брајовић, укинуо и вратио Окружном суду у Сарајево на поновно одлучивање.
Коначно је овај суд донео пресуду којом је свештенику Неђу Јањићу изречена казна у трајању од две године И шест месеци, Миломиру Ашоњи једна година и шест месеци, док су Момчило Јањић и Војко Нешковић добили по једну годину и осам месеци затвора. Сва четворица су казну, уз тешке физичке радове, издржали у зеничком казамату.
Међутим, да и правда у овом периоду није била ухапшена, онда би тај суд свештеника Неђу Јањића и друге "певаче", ослободио, а ухапсио полицијског доушника Мила Балчаковића, који је дошао под туђи прозор да "заради Јудине сребрњаке", а заједно с њим и лажног сведока Драгана Брђанина, као и "вредне" новинаре Ђура Козара и Дубравку Кенић.
Поводом и овог хапшења Патријарх Герман је тражио пријем код Председника Скупштине СФРЈ Драгослава Марковића и захтевао "да се јереју Неђу Јањићу, пароху у Борикама, укине пресуда Окружног суда у Сарајеву".
На жалост, и поред овог сусрета, он није био ослобођен Зенице.
Године 1981, на монтираном процесу у Тузли, осуђени су на казну затвора, у трајању од по шездесет дана,свештеници Петар Лукић, архијерејски намесник и парох бијељински, Вајко Спасојевић, парох из Пожарнице код Тузле и Цвико Мојић, парох из Бијељине, сви из Епархије зворничко-тузланске.
И поред интервенције надлежног архијереја и патријарха Германа, казну су издржали у тузланском затвору, у оном истом у коме су, Петру и Вајку, после Другог светског рата, и очеви робијали.
Епископ зворничко-тузлански Василије актом бр. 42Ш од 10. фебруара 1983. године доставио је Светом архијерејском синоду извештај протојереја Славка Максимовића, архијерејског намесника брчанског, у коме се каже "да је јереј РаденкоГлигић, парох у Лончарима, лишен слободе, и после детаљног претреса његовог стана и парохијског дома од стране службеника државне безбедности из Тузле, кажњен пресудом Општинског суда за прекршаје у Орашју на Сави на казну затвора у трајању од шездесет (60) дана."
Вероватно, пошто нису нашли ништа, одлучили су да је ова казна довољна за "покриће трошкова" људи који су цео дан "дангубили" претресајући сваки ћошак његовог стана и службених просторија.

Свети архијерејски синод је интервенисао код Верске комисије РИВа Босне и Херцеговине, али никада и никакав одговор није стигао.

Тако су се власти оглушиле и на акт Светог архијерејског синода у вези привођења свештеника СлободанаРадојчића, пароха из Линца (Аустрија).
Наиме, њега су 1983. године позвали у сремско-митровачки СУП, па разговор где је ступио на сцену Жика Огњеновић, врли службеник Државне безбедности. У почетку је кренуо са сасвим обичним питањима, од тога: "кад је свештеник дошао на одмор, колико ће остати, како живи у иностранству, па све док није прешао на конкретније ствари, нудећи му да ради за њих". Кад је то овај, и поред упорног инсистирања, одбио, онда је Жика изгубио сваку контролу. Псовао му је мајку, сестру, све по списку, млатарајући рукама, вриштећи и претећи му. Ово Жикино дивљање трајало је неколико сати, односно све док, овом заљубљенику у Броза и комунизам, нису стигли претпостављени и посаветовали га да свештеника пусти.
Уз речи упућене Радојчићу да се "нада његовом поновном доласку и сарадњи", Жика га је крвожедним погледом испратио из сремско-митровачког СУПа.

За разлику од свештеника Слободана Радојчића, Драган Степковић, студент Богословског факултета Српске православне цркве, иначе син протојереја Драгослава Степковића из Крагујевца, Епархија шумадијска, је много горе прошао. Њему је Војни суд у Сарајеву (где је служио војни рок) зато што је, наводно, пред другим војницима коментарисао верске слободе у СФРЈ, као и величао Епископа жичког Николаја Велимировића, 1984. године, изрекао казну затвора у трајању од две године и десет месеци.

Године 1985. на два месеца затвора осуђен је свештеник Милорад Петровић из Козлука, Епархија зворничко-тузланска, а у Ужицу је исту казну већ робијао свештеник Драги Раковић, парох из Прибоја на Лиму, што, наравно, доказује да је од 1945. па све до 1985. године, из дана у дан, неко од свештенослужитеља Српске православне цркве био на робији.
Наравно, овде се не налазе имена свих свештеномученика који су били од "рук злодјеј" хапшени, понижавани, бријани, вређани и пребијани. Мноштво је оних, до чијих података, на жалост, нисам дошао, који су, у скорелој крви са лисицама и ланцима на рукама по комунистичким тамницама, мемљивим и влажним самицама, слушали пискаве удбашке гласове: "Какав је то тај твој Бог, кад је допустио да паднеш нама у шаке? Зар не видиш да смо ми јачи од Њега". И који су на ове богохулне речи одговарали молитвом и трпљењем.
Нека им Господ свима ране благослови, дакле, свима, који Га се ни у најтежим тренуцима свога живота нису одрекли и који су у зверињој кући комунистичких "усрећитеља" својим животом, у вери чврсто стојећи, храбро сведочили Христа Васкрслога, и који су, управо, том вером, а не пркос по револуционарним паролашким заносом, стрпљиво истрајавали, успевши да погасе "све огњене стреле нечастивога" (ср. Еф 6, 16), и допринесу да се точак зла и несреће заустави и покрене на другу, бољу и лепшу страну. Страну живота.