Популарни постови

уторак, 07. август 2012.

АРХИМАНДРИТ ЈОАНИКИЈЕ КОЦОНИС СТАРЕЧНИК (изреке светогорских стараца)


47. СЛОВО О БЛАГОДАТНИМ ДАРОВИМА ДУХА СВЕТОГА

Непосредно пре свог упокојења у Палестини, Свети Сава Освећени рекао је свом послушнику:
"Проћи ће много година и овамо ће на поклоњење доћи српски принц који ће носити моје име, Сава. Даћете му икону Пресвете Богородице Млекопитатељнице (Галактотрофузе). Кад се поклони мом гробу, на њега ће пасти мој штап ("патерица"), који ћете му дати као благослов за напасање народа Божијег."
Кад је ово зачуо Свети Јован Дамаскин, ученик Светог Саве Освећеног, затражио је да се истој личности, српском светитељу Сави Хиландарском, дарује и икона Пресвете Богородице Тројеручице, која је исцелила његову одсечену руку.
И заиста, догодило се онако како је и предсказао Свети Сава Освећени. Кад је након шест векова у Свету Земљу дошао српски светитељ Сава и тамо се поклонио, добио је ове две иконе и штап. Однео их је келију Преображења у којој је живео у Кареји. Од тог доба, ова келија се понекад назива "Патерица" (штап) а понекад "Типикарион", јер се тамо, уместо других богослужења, свакодневно чита цео Псалтир.

***

Свети Павле Ксиропотамски, ктитор (задужбинар) два манастира, Ксиропотама и Светог Павла, био је, како се то некад називало у Византији, "ипат философије". Чудесна је била његова беседа на Ваведење Пресвете Богородице, као и канони по гласовима посвећени Четрдесеторици мученика и јамбски канон Часном Крсту.

***

Преподобни и богоносни отац наш Максим Кавсокаливит пливао је у мору дарова који извиру из непрестаног источника благодати и којима се украшавају сви светитељи.

***

Имао је један сасвим особит дар који се даје само изузетнима. Преподобни Максим Кавсокаливит летео је ваздухом и тако прелазио с једног места на друго. Он је и символично и дословно био птица Небеска. Очевидац његовог благодатног летења био је и сам његов животописац, Теофан Перитеориу. Ево како он описује тај догађај:
"Не желим да сакријем оно што о њему знам. Познавали смо се и често смо се сусретали. Догодило се да сам са једним братом пошао из манастира Ватопеда и запутио се у његову каливију у Кавсокаливији. На жалост, он није био тамо. Био сам тужан и лутао сам унаоколо жудећи да га негде сретнем. Попео сам се иза каливије и погледао према путу кир-Исаије. Спазио сам га код увале Архелаон, на даљини од око две миље. Ту раздаљину је чинио тешко проходан и каменит пут. Проходан пролаз уопште није постојао. Тада сам - о, чуда! - угледао светитеља уздигнутог високо изнад земље, у ваздуху! Идући према мени, летео је (!) изнад шума и гребена као крилати орао.
У том тренутку сам се престрашио. Почео сам да вичем: 'Велики си Господе и чудесна су дела Твоја, и нема речи која би могла опевати чуда Твоја!' Будући да сам био преплашен повукао сам се уназад, а он се у трен ока створио испред мене и појао...
Пао сам пред његове ноге да бих му се поклонио. Он ме је непрестано запиткивао: 'Колико сте већ овде?' Тада ме је присно и очински ухватио за руку и увео у каливију. Након што ме је извесно време поучавао, рекао је следеће: 'Пази да никоме не говориш о ономе што си видео, све док сам ја жив. Знај да ћеш једног дана бити игуман, а затим и митрополит Ахриде. Чекају те многа искушења. Буди трпељив и подражавај Христа, Који је био распет на Крсном дрвету. Он ће ти помоћи у искушењима, патњама и у твојој мученичкој борби.'
И заиста, у мом животу се остварило све оно што је предсказао и изобразио својим пророчким речима."

***

У области манастира Есфигмена подвизавао се и преподобни Теоклит, који је постао филаделфијски архијереј. Заједно с преподобним Никифором, поучавао је умној молитви Светог Григорија Паламу.

***

Преподобни Митрофан и Дионисије (16. век) подвизавали су се у Малом скиту Свете Ане. Ту постоји једна пећина коју је марљиво братство монаха Герасима Химнографа и јеромонаха Дионисија преобразило у капелицу. Светитељи, међутим, нису дозволили пренос својих светих моштију. Многи су осетили миомирис који се ширио по области у којој су се светитељи подвизавали.
Божанствени Дионисије био је посвећен изучавању светих списа и световне науке, због чега су га прозвали "Ретор" ("Беседник"). Поједноставио је бројне беседе разних Отаца, сачуване у библиотекама многих светогорских манастира, а написао је и књигу названу "Клупко".

***

Преподобни Акакије Кавсокаливијски поседовао је дарове предвиђања и прозорљивости. Имао је моћ да божанским просветљењем сагледа унутрашње стање сваког човека. Уколико би неко покушао да нешто сакрије, макар то била и најпростија помисао, он би то разоткрио давањем савета који би се најнепосредније односио на оно што се настоји сакрити.

***

Свети Сава Ватопедски, Христа ради јуродиви, подвизавао се током дужег периода у јорданској пустињи, у једној пећини, где је био послушник у манастиру Часног Претече. Он је благодаћу Божијом задобио дар споразумевања са животињама, успостављајући особиту везу и пријатељство, какви су постојали пре човековог грехопада, са лавовима који су живели у околини. Ево како је о томе казивао својим ученицима:
"Пријатељи моји, често ми се дешавало да, благодаћу Божијом, имам велике користи од мог пријатељства са зверима. У пустињи се често дешавало да сусретнем лавове који су корачали поред мене као да смо пријатељи. Обично сам се слободно кретао међу њима онда кад их је било по два или три у групи. Брижљиво сам их испитивао. Посматрао сам положај њихових очију, телесну величину, природну узвишеност, величанствено окретање врата у леву и десну страну, њихове краљевске и одважне скокове. Сигуран сам да сте већ слушали о њиховим оштрим канџама и о осталим појединостима... Лавови су ми без икакве сметње допуштали да боравим међу њима. Желели су моје друштво и стајали су у мојој близини кротко и дружељубиво као да смо стари пријатељи.
Испитујући све то о чему сам вам већ говорио, стекао сам чудесно познање о стварању Божијем, какво никад раније нисам имао. Снажна жаока славе и љубави Божије продирала је у моју душу. Због тога сам се често опомињао великог Давида, који је позивао звери и васцелу твар да прослављају Бога. И ја сам заједно с њим с неизрецивом радошћу и дивљењем појао онај блажени стих: Како су величанствена дела Твоја, Господе! Све си премудрошћу створио... (Пс 103,24)."

***

Беспрекорни исихаста Иларион Ивиронски био је увек погружен у молитву и поседовао је дар прозорљивости. Руска лађа, коју је цар послао у манастир Дионисијат, чекала је три дана да би од овог просветљеног слуге Божијег добила одговор о исходу Кримског рата (1854). Коначно су добили одговор и пророштво овог старца се остварило. Он им је рекао: "Русија ће патити и на крају бити побеђена, али неће имати територијалне губитке", како се заправо и догодило.

***

Врлински дионисијатски монах Јаков био је један од оних који су се својим очима и ушима уверили у прозорљивост старца Илариона. Посетио га је једном, још док је био искушеник, и он га је издалека ословио по имену:
"Изволи, Јоване, чедо моје!" Тад га је први пут видео.
Старац га је том приликом посаветовао и, између осталог, рекао му да буде послушан и да не жали што је његов брат Георгије отишао из Дионисијата, јер је тога дана стигао у манастир Ксенофонт. Након тога одвео га је у капелицу Светог Јакова. Положио је своју руку на главу искушеника и рекао:
"Воли и поштуј апостола чије име носиш. Он ће ти бити најбољи заштитник."
"Оче, ја се не зовем Јаков, моје име је Јован", рекао је искушеник.
"Знам, чедо моје. Ти ћеш бити Јаков", одговорио је старац. "Међутим, док се не замонашиш, само ти ћеш знати оно што си данас чуо од једног будаластог испосника." Предосетио је своју смрт, што му је омогућило да у вези с тим искаже своје последње заповести и жеље.

***

Године 1880., из манастира у Наксосу стигао је старац Аверкије, пламтећи од чежње за подвижничким животом. За своје обитавалиште одабрао је једну пећину која се налази у Новом Скиту. Водио је немилосрдну битку са телесним и душевним страстима и са ђаволом, тлачитељем људског рода. Живео је у посту, бдењу, вишечасовним молитвама, достигавши високу меру врлине и задобивши дарове прозорљивости и прорицања.
Током једног свеноћног бдења непозван је ушао у олтар и пришао Часној Трпези, где је угледао Самог Господа, Који га је позвао да му покаже да је његово име уписано у Књигу живота. Осим тога, Господ му је рекао да би требало да умножи своје подвижничке напоре.
Двадесет дана пре него што се то догодило, предвидео је пожар у манастиру Светог Павла, као што је предвидео и да ће у време Елефтерија Венизелоса на престо доћи нови краљ, Александар.
Често се дешавало да проникне дубоко у срца оних који су ради причешћа приступали тајинству божанске Евхаристије. Био је у стању да расуђује о духовном стању тих особа и у зависности од тога био је радостан или тужан.

***

Следећу повест казивао нам је испосник Дамаскин из пустиње Светог Василија: "Једном сам се толико разболео да сам био на самрти. Након извесног времена посетио ме је врлински монах Софроније, из заједнице "Јанакопула" у околини Велике Лавре, који се у једном периоду бринуо о винограду.
'Шта се догодило те вечери', упитао је он, 'кад си тражио моју помоћ, тако да сам морао да устанем и да се молим за тебе? Помислио сам да се нешто морало десити.'
Зачудио сам се, јер никад не бих очекивао да бивши радник покаже толику врлину и такав дар."

***

Отац Дамаскин је ово исприповедао да би нам показао да постоје трезвеноумни оци богати различитим благодатним даровима. Међутим, они то показују само у ретким приликама. Често ни сами нису свесни тих дарова, како би их смирење спречило да изгубе то што поседују.
"Кад током ноћи изађем напоље да бих извршио своје правило и да бих се помолио, видим и чујем небеске ствари", рекао је старац Петар Осиопетритис.

***

"Немој мислити да сам ја овде сам, јер имам ову животињицу", рекао је отац П. неком поклонику и показао му једну жабицу. "Сипам мало воде у корење парадајза испод овог дрвета, тако да жаба ни у чему не оскудева. Она ће такође постати монахиња...
Видиш, брате, у пустињи се све припитомљава. Чак се и звери потчињавају човеку Божијем. Једном сам у каливији имао мноштво мишева. Чим бих узео тестеру да пресечем неко дрво, око мене би се окупило петнаестак мишева који су се играли у пиљевини. То је дуго потрајало. Јадници су били гладни, али ја нисам имао чиме да их нахраним. Због тога су једног дана побегли и више се нису појављивали."

***

У Ивиронском скиту живео је блажени монах Христофор пореклом из Арте. Рођен је 1730. године, а касније је постао ученик Евгенија Вулгариса. Постао је један од најученијих светогорских монаха осамнаестог века. Саставио је многе службе и написао велики број вредних књига. Није се истицао само својом мудрошћу него и врлинским животом уопште, као и љубављу према безмолвију које очишћује душу. Придружио се групи преподобних отаца "кољивара".

***

Незаборавни старац Гаврило, "деда", из манастира Дионисијата, приповедао нам је о некадашњем архимандриту Хризостому Хаџиданилу, који је живео отприлике пре једног века. Био је дипломац Богословске школе на Халки (поред Константинопоља), али и Универзитета у Хајделбергу, професор којег је француска влада одликовала орденом. Упркос томе, био је смирен и простодушан, тако да је свакога питао за дозволу, чак и кад је требало да учини најмање ствари. Ни од кога није тражио почасти.
Пред крај живота, кад је служио као манастирски вратар, на његов длан чудесно су слетале дивље голубице, које је хранио мрвицама хлеба. Биле су толико питоме да кад би једну прекорео и отерао да би и друге могле да једу, ова остајала и слетала на његово раме, не приближавајући се при том осталима!

***

У околини манастира Ставроникита живео је један руски подвижник око којег су се окупљале птичице да би јеле из његове руке.
Виђао сам и друге пустињаке који су бивали окружени мноштвом птичица разних врста. Оне су лако и без страха слетале на главу, руке и рамена, радовале се и цвркутале.

***

О благодатном дару поучавања, беседништву и мудрости у Духу Светоме, којима се одликовао новојављени светитељ Никодим Агиорит (Светогорац), "убоги исцелитељ" наших душа, писао је његов савременик и животописац, монах Јефтимије:
"Ох, оци моји, како да о том тужном сећању пишем без суза? Кад је наш несрећни род почео да велича и прославља Бога, тад му је и дарована непоколебива светиљка. У тешким временима кад се безверје и безбожност распростиру по читавој земљи, дарован је руководитељ заблуделима и утешитељ ожалошћенима. Да, ја то не исповедам само због његових књига, које су просветлиле и које ће до краја просветљивати васцелу Христову Православну Цркву, него то говорим и због онога што сам свакодневно виђао, јер су готово сви, који су били рањени грехом, напустили архијереје и духовнике и похитали убогом Никодиму да би нашли исцелење и утеху у својој жалости. Нису долазили само монаси из манастира, скитова и келија него и хришћани из разних земаља, не би ли га видели и не би ли их Никодим утешио у њиховим жалостима. Много пута нам се на неки начин жалио; није се жалио због обремењене браће, јер је читавог живота писао и тумачио духовне ствари које ће бити од душевне користи браћи хришћанима; није се, кажем, жалио због њих, него зато што је на тај начин био спречен да се бави божанственим делањем и зато што је чезнуо да ноћи и дане посвети божанственој и умној молитви, на којој је стално ревновао. Све дневне и ноћне часове посвећивао је или тумачењу Светог Писма или молитви, при чему би главу приклонио ка левој страни груди, погрузио ум у срце и умно призивао: 'Господе Исусе, помилуј ме'. Због тога нам је често говорио: 'Хајдемо, оци, на неко пусто острво, да бисмо се избавили од света!'"

***

Живео је овде један милосрдни и добронамерни руски монах по имену Августин, који је у свом дворишту сабрао све болесне мазге из околине и бринуо се о њима, као да је животињски болничар и старатељ. У његовом срцу постојао је пламен милосрђа за васцелу творевину, за свако створење Божије. Његова келија била је припојена манастиру филотеју.
У време док је био искушеник, манастир његовог покајања (Свети Пантелејмон) послао га је у свој метох. Тамо је патио због великог телесног искушења, јер је била присутна и кћер метохијског радника. Да би надвладао искушење, скакао је у реку. Након тога, тражио је да се подвизава изван манастира, да га не би поново послали у тај метох.

***

Био је овде и један подвижник по имену Пахомије. Био је неписмен и знао је само "Христос васкрсе...". У својој келији бавио се рукоделијем, а неко од монаха би му каткад донео храну. Место на којем је радио било је окружено мноштвом змија које су га ометале у послу. Морао је да их узима у руку и да их избацује напоље. Једном се догодило да му је нека велика змија толико сметала да ју је везао око струка као појас, а затим наставио своје рукоделије. У том часу у његову келију ушао је монах који му је доносио храну. Чим је спазио змију, много се престрашио и рекао Пахомију да је избаци напоље како му не би нанела неко зло. Старац му је одговорио Христовим речима: Ево вам дајем власт да стајете на змије и скорпије и на сву силу вражију, и ништа вам неће наудити (Лк 10,19) и Знаци онима који вјерују биће ови... узимаће змије у руке; ако и смртно што попију, неће им наудити (Мк 16,17-18).

***

Румунски монах, отац Иринарх, живео је у Претечином скиту. Рођен је у општини Милест, у округу Долц у Румунији. Иако веома учен и полиглота, био је ћутљив, смирен и трпељив. Двадесет великих томова с насловом "Историја Свете Горе" представља његово животно дело, дело великог надахнућа и јединствено у својој врсти, које се протеже на десет хиљада страна.

***

Монах Исаија из Претечиног скита такође је био Румун. Рођен је у месту Аниноаса у Румунији.
Упркос томе што није био много образован, постао је мудар учитељ и духовни руководитељ ка делатној врлини. Многе душе монаха и мирјана доживеле су у његовој близини дубоко покајање и унутрашњи препород. Био је подвижник и поседовао је говорнички дар да прелешћене душе приведе Христу.

***

Хаџи-Георгије је још као искушеник пројавио разнолике благодатне дарове. Благодат Божија посетила га је док је био још веома млад.
Једном приликом, у зимско праскозорје, док су се сви молили у каливији и извршавали своје правило, зачуо је глас њиховог старца: "Монаси моји, спасите ме!" Пожурио је и одмах то саопштио најстаријем сабрату али му се овај несрећник наругао:
"Одлази одавде, прелешћени, и следи своје правило. Не обраћај пажњу на то..."
Искушеник Гаврило (како се тада звао Хаџи-Георгије) послушао је његов савет. Међутим, и по други пут је зачуо вапијући глас њиховог старца, који је овог пута рекао: "Монаси моји, спасите ме. Налазим се поред Крста у близини Зигоса, испред Керасије, и у великој сам опасности. Помозите ми!"
Отишао је код остале сабраће и рекао им: "Наш старац је у опасности и налази се изнад Крста!"
Онај брат му се поново наругао: "Толико си прелешћен! Чуо си глас старца код Крста, који се налази на два сата хода одавде!"
Тад је Гаврило почео да га преклиње: "Брате мој, прекрсти се и помоли на бројаници, и видећеш!"
И заиста, чим се брат пар пута прекрстио и почео да се моли изговарајући Молитву Исусову, зачуо је очајнички глас њиховог старца.
Истог тренутка су конопцима везали штапове за стопала како би могли да корачају по снегу и пошли су у том правцу. Требало им је готово пола дана да од Кавсокаливије дођу до Крста. На многим местима снег је досезао висину од једног метра.
Њихов старац, отац Неофит, ходао је од скита Свете Ане према Керасији и заморио се од напора. Утонуо је у снег и није био у стању да се креће. Кад су пристигли његови монаси, био је толико утонуо у снег да је једва дисао. Најпре су га пренели у Керасију, где му је указана прва помоћ, а затим су отишли у Кавсокаливију. Остаје чињеница да је Гаврилова молитва (тј. молитва Хаџи-Георгија) спасла оца Неофита.
Хаџи-Георгије, велики у врлинама и подвизима, имао је и благодатни дар споразумевања са животињама. Ово се догодило у време кад је као искушеник Гаврило живео у кавсокаливијској каливији Светог Георгија. Један дивљи вепар упао је у башту и начинио велику штету. Отац Неофит је тад заповедио искушенику Гаврилу да веже вепра својим појасом и да га доведе пред њега. Осим тога, заповедио му је да га затворе у шталу и да начине јасле из којих ће га хранити. На крају се искушеник Гаврило обратио вепру:
"Кад си гладан, дођи овамо и монаси ће те нахранити, али немој уништавати башту ових отаца."
Тако се дивљи вепар настанио на овом месту. Кад би огладнео, ушао би у шталу и јео.
Исприповедаћемо и о једном сличном догађају:
Једном приликом неки дивљи вепар појавио се и у башти керасијске заједнице, где је уништио поврће. Хаџи-Георгије је заповедио својим послушницима да га обавесте уколико поново буду угледали вепра. Једне вечери животиња је поломила ограду и ушла у башту. Чим је спазио вепра, старац га је осенио крсним знаком и заповедио да остане непомичан. Потом га је ухватио за ухо, а вепар је, кротак као јагње, кренуо за њим у шталу. Тада му је наредио да ту три сата остане без хране. Кад је то време истекло, ослободио га је и рекао:
"Благословена животињо, зар ти цео Атос није довољан? Зашто си дошао овамо и уништио оно мало поврћа којим се хране ове душе? Сад иди и не враћај се више, иначе ћу ти удвостручити 'правило'."
И заиста, вепар се од тог доба више није појављивао.
Многи Руси и Грци долазили су да би упознали просветљеног човека Божијег, Хаџи-Георгија. Једном је овај подвижник послао писмо цару у којем му саветује да одређеног дана не прелази кочијама преко моста. Цар је пренебрегао овај савет. Међутим, када се након тачно шест месеци догодила несрећа коју је прорекао Хаџи-Георгије, цар се тога сетио и од тада је према њему осећао велико страхопоштовање.
Кад се Хаџи-Георгије као изгнаник обрео у Константинопољу, његово благодатно присуство значило је божанску утеху за хришћане, иновернике, па чак и за Турке. Посредством овог очишћеног сасуда подвижништва, Божија благодат је творила чуда. Чудотворан је био чак и његов појас, јер су болесници који су га носили били исцељени. Жене које су се током порођаја нашле у опасности, порађале су се безбедно и срећно, а ђавоимани су се ослобађали нечистих духова.
Овај заштитник и исцелитељ учинио је многа доброчинства и Турцима. Многи од њих исцељени су од различитих болести. Сви су га поштовали, па су га чак и прозвали "бизим-баба", што значи "наш отац".

***

Поштовани старац Герасим из Малог скита Свете Ане казивао нам је о једној простој и облагодаћеној души, о подвижнику Петру или Петракију ("Малом Петру"), једном од најстаријих и најмудријих отаца нашег доба, који је био члан заједница Данијелита и Томита. Подвижник отац П. донео је одлуку да се потчини пустињаку Петру. Међутим, у време кад се припремао да крене, из Каруље је дошао сам пустињак. Он је више часова пешачио од Каруље до манастира Филотеја, где је нашао оца П. Ту му је рекао да га не може прихватити као послушника, јер је обавештен да ће умрети.
И заиста, на дан Светог Петра Атонског, 11. јуна, у његову келију дошло је мноштво отаца, јер је он прослављао тај дан. Након што их је послужио ратлуком и водом, сео је на једну клупицу и мирно предао душу, какав је био и читав његов мирни и свети живот, док су за то време његови саподвижници још увек јели ратлук и пили воду којима их је он послужио.

***

Старац Теофилакт био је један од светих ликова у збору небожитеља из скита Светог Василија. У вези с њим проповедају да је једна срна рањене ноге изашла из његове каливијице и легла испред ње. Старац јој се приближио и самилосним гласом почео да разговара с њом, као да је човек:
"Седи да ти превијем ножицу и онда ће ти бити добро."
Срна је послушала и мирно села. Старац је "љубављу за васцелу творевину и милосрдног срца" узео два штапића и комад завоја и, као прави ортопед, превио сломљену ногу несрећном створењу. Након тога ју је сажаљиво помиловао и рекао:
"Иди сада, лепотице моја, уз благослов Пресвете Богородице, и дођи након тридесет до четрдесет дана да бих ти скинуо завој."
И заиста, кад је прошло означено време, срна је дошла у старчеву каливију! Скинуо јој је ортопедски повез и срна је била потпуно исцељена.
Упокојење овог светог човека било је блажено. У последњим тренуцима овоземаљског живота, његово лице заблистало је као лице ангела и било озарено као пун месец.

***

Монаха X. узнемиравала је дивља битка коју је ђаво водио против њега, због чега је једном приликом посетио добро познатог и облагодаћеног духовника, оца Игњатија Катунакијског.
"Благословите, свети духовниче."
Старац му је детаљно исприповедао о његовој борби, као да говори о неком трећем лицу. Уместо сваког другог одговора, он му је с очинском нежношћу рекао:
"Драги мој Хрисантићу (како га је звао због обиља љубави), немој страховати и немој се плашити оних који убијају тело, али душу не могу убити."
Слепи духовник, који више није видео привремену светлост, посматрао је унутрашњим очима. Пријемници његове душе могли су да приме многе ствари. Свети Дух га је о свему обавештавао.

***

Приповедао нам је један савремени подвижник:
"Размислите о змији која је током читаве зиме лежала испод камена, а кад се спремала да измили на сунце ми смо је убили. Замисли да те Бог створио као магарца, јер је он Господар и чини шта хоће. На тебе би положили товар, господар би сео на твоја леђа, потерао би те ка неком понору и тукао. Зар то желиш? Ако размислиш о свему томе, оптеретићеш се и магарчевим бременом. Тад ћеш прославити Бога, јер те је Он створио као човека који може да задобије Рај, јер за човека постоји и Рај и пакао, а за животиње не постоји."
"Ако волиш животиње, оне те гледају на други начин, као пријатеља. До грехопада, животиње су у Рају биле пријатељи људи. Адам је поседовао благодатни дар прозорљивости - духовног зрења, тако да је видео потребе свих животиња и помагао им. Све животиње су биле кротке и подивљале су тек након грехопада."

***

Босоноги старац Авакум имао је невероватно памћење. Осим тога, био је живи благодатни пример дарова Духа Светога. Упркос томе што је био готово неписмен, задивљујуће је познавао Свето Писмо. Изговарао је стихове напамет, разговетно и сигурно, ред за редом из Старог и Новог завета, и давао тумачење сваког стиха. Понекад седећи на земљи, понекад сатима стојећи усправно, држећи у рукама бројаницу или мало кандило, добри старац је очију блиставих од радости и ликовања непрестано изговарао и тумачио реч Божију.

***

Старац Герондије, који је због послушања отишао у метох Каламицион, био је истински чувар и нежни заштитник животиња. Сваког поподнева, животиње су долазиле у Каламицион, који има слатку воду, да утоле жеђ. Чим би зачуле глас старца Герондија који је говорио "дођите, дођите", оне би му се приближиле, наслониле главу на његове груди, а затим се удаљиле.
Кад би се изгубила нека од тих животиња, о. Герондије би се помолио Светом Модесту, а затим покушао да је пронађе. Кад би се нека од њих разболела, молио би се истом светитељу и животињи је одмах било боље.
У то време из Солуна су долазили месари који су куповали манастирске животиње. Сав тај новац манастир је давао школама у поробљеним земљама. Старац Герондије је био веома кротак и будно је мотрио да не наруши послушање свом старцу. Због тога му се дивило васцело манастирско братство. Једног дана браћа су га запитала како је постао тако кротак а он им је одговорио следеће:
"Док сам био у свету, повређивао сам свако живо биће - и козе, и овце, и стоку. Узнемиравао сам их, викао на њих и безразложно их ударао. Кад сам стигао овде, током једног читања чуо сам да је Варлааму, који је ударао своју магарицу, Бог говорио устима те животиње и да је она рекла: 'Шта сам ти учинила да ме удараш?' Од тог доба, у мени се десила велика промена. Одлучио сам да бринем о животињама и то сам са задовољством и учинио. Оне су ми се радосно потчињавале и приближавале кад их позовем. После те моје унутрашње промене, у моју душу ступили су мир и спокојство.
Током зиме много тугујем, јер не постоје штале него само одаје од сламе у којима бораве. Ујутро излазе по хладноћи да би нашле храну, а увече су радосне што ће отпочинути у ти сламнатим одајама."

***

Оци манастира Дионисијата приповедали су нам о старцу Исааку. Његовом смирењу и простодушности су се чак и звери покоравале. Као манастирски пекар, о. Исаак је у пекари држао једну змију дугачку метар и по, којој је дао име "Елафиатис". Припремао је кашу од брашна којом ју је хранио. Кад би то појела, змија би заспала на старчевом душеку. Змија је заузврат извршавала своју службу, односно протеривала је мишеве из пекаре. Све док је старац Исаак био у пекари, ту је била и змија. Међутим, чим је други брат преузео службу, змија је ишчезла.

***

Једном приликом је старац Теофилакт из Новог Скита видео нечисте духове како глачају ципеле неког монаха. Тај монах се касније одрекао монашке схиме и вратио у свет.
Другом приликом, старац је рекао да је видео нечисте духове како исмевају монахе који су запоставили своје духовне дужности и окренули се вештаственом и вештаственим добрима. Један подвижник, који је још увек жив, рекао је да многи монаси падају у искушење трговине и да заборављају своје душе.

***

Старица Тимотеја, игуманија манастира Макрималис Псахнон на Еубеји, казивала нам је о старцу Авимелеху, подвижнику:
"Овај старац ми је рекао: 'Имај на уму да ће те у будућности свештеник предложити за игуманију једног манастира. Међутим, не би требало да то прихватиш. То ти неће бити од користи.' И заиста, његово пророчанство се остварило. Други пут је рекао: 'Једној од твојих монахиња долази помисао да утекне из манастира. Пази да не побегне, јер ће пропасти.' Та иста монахиња је касније исповедила помисао о бекству."

***

Многопоштовани идиоритмик, јеромонах Атанасије из манастира Ивирона, живео је у манастиру свог покајања као најпростији подвижник. Увек је носио најјефтинију одећу и никад није имао чарапе. Био је уздржан и мало је јео (хранио се најпростијом храном коју је добијао у манастирском архондарику). Живео је у две собе прекривене паучином, чији су зидови били чађави и исписани разним цитатима из Светог Писма и философским изрекама. Овај истински философ узвишеног ума познавао је многе језике и био образован у иностранству. Био је мудар и облагодаћен и у говорној и у писаној речи, али је превасходно био дубок и опитан човек, одан Православљу, преиспуњен умилењем, тајинствено погружен у тајинство живота у Христу и монашко живљење. За монаха је пострижен кад му је било шеснаест година и од тог доба почиње да служи Цркви. Боравио је у Русији, Константинопољу и околини Солуна, где је радио као учитељ. У једном периоду служио је као парохијски свештенику Напуљу, у Италији, а затим у Триполитиди, при Александријској патријаршији, где су намеравали да га рукоположе за епископа. Након што је 1938. године ходочастио у Свету Земљу, следеће године обрео се на Светој Гори, у манастиру Ивирону, где се одрекао свештенства и живео као прост монах, као што су у прошлости многи чинили након доласка на Свету Гору. Његово смирење и покајање били су постојани и непрекидни. Говорио је самом себи: "Нико други, нико као ти није грешан, и за тебе нема друге наде осим оне која долази од расечених Ребара..."
У његовој близини, на хиљаде душа пронашло је духовно руковођење, просветљење, утеху и помоћ од његових облагодаћених и оживљујућих речи преиспуњених умилењем, које су текле као непресушни извор, каквог сам га и ја запамтио тамо, у архондарику идиоритмијског манастира Ивирона.
Овај незаборавни монах упорно је тврдио и подвлачио да само подвиг и делатна борба стварају зрелог хришћанина и истински духовну личност. Стално је указивао и на опасности с каквима се суочавају монаси који живе и раде у свету.

***

Отац П. је веома често говорио: "Слава теби, Боже!" Изговарао је то саосећајно, свесно и радосно, јер му је Бог подарио још једну прилику да помогне неком брату...
Отац. П. је поседовао дар "утехе". Посећивали су га растужени, огорчени, очајни и они који се боре с искушењима, како монаси тако и мирјани, и након што би беседили с њим одлазили су укрепљени, утешени, растерећени и окриљени надом. Уистину, велики је благодатни дар утехе, који прогони духа пометње и бојажљивости.

***

Познавао сам и њему сличног човека, "утешитеља", који је силу и просветљење примио одозго, од Свеблагог и Свесветог Утешитеља, Духа Истине - свима добро познатог јеромонаха, оца Порфирија, који је потекао из Кавсокаливије. Безбројне су душе које су поред њега пронашле духовно руковођење, светлост, трпљење и исцелење. Док је био на Светој Гори, где се подвизавао и очистио од страсти, боравио је код стараца из заједнице Светог Георгија у Кавсокаливијском скиту, у атмосфери најстрожег послушања и непрестане молитве. Будући да се још као младић озбиљно разболео, био је приморан да оде у свет, где је од тог доба живео као савремени старац нашег светог Православља. "Не осећам да говорим нешто важно", рекао ми је. "Једноставно, говорим оно што ме Бог просветли да кажем." Осим тога, поседовао је дар мудрости, знања, прозорљивости и пророштва, што потврђују и сведоче безбројни случајеви наших савременика - монаха, свештеника и мирјана.

***

Српског исихасту, оца Георгија, сусрели смо најпре као библиотекара у манастиру Светог Пантелејмона, а касније и као пустињака у Старом манастиру. Био је академски образован и говорио је више језика. Мој старац га је дубоко поштовао. Био је то човек учења, умне молитве и трезвеноумља. Могли сте га видети с подвижничким штапом и бројаницом, погнуте главе, ћутљивог и погруженог у молитву. Мој старац и ја ватрено смо чезнули да га видимо. То се и остварило кроз божанствену поруку која је потврђена кад смо га срели, иако претходно није био обавештен о нашој посети.
Између осталог, поседовао је и дар мудре речи.
Рекао нам је следеће: "Духовни живот је непрекидно обитавање у Богу. Другим речима, Останите у мени, и Ја ћу у вама... (Јн 15,4)". "Нико се не може сматрати богословом без апофатичког богословља. Треба живети догмама наше Цркве и догматским истинама, како би оне постале опит. Ради тога морамо остварити личну Пасху - тј. морамо да освојимо прелаз.[1] NULLA CUPIDO IGNOTI - не чезнем ни за чим непознатим.
Ако не упознамо Бога, не можемо га ни задобити. Боговиђење је богопознање. Онај ко созерцава Бога, созерцава и ствари Божије... Суштина Божија је непричасна, али су причасне Његове енергије. Доступне су Његова слава и Његова лучезарност, које происходе из суштине Божије. Просветљени одразом, упознајемо личности, разумевамо тешке одломке из Светог Писма, примамо божанствене поруке, све спознајемо... Световне идеје и световно уопште прекидају наше самосабрање и чине нас спољашњим, древним људима. Ко је у стању да опише радост Светог Причешћа или оно што неизрециво ликовање речи 'Христос васкрсе' значи за наше биће... Најбоља молитва је 'Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме'."

***

Када желе да окарактеришу успех неког монаха и његов исправан ход по путу спасења и савршенства, Светогорци често кажу: "Овај човек је видео зеца!"

***

Облагодаћени старац Гаврило, игуман манастира Дионисијата, оставио је за собом успомену благог и способног човека. У себи је сјединио и духовни и управљачки таленат. Више пута смо се уверили у његово расуђивање и очинску бригу. У односима с цивилним властима био је беспрекоран. Светогорско предање поставио је изнад свега. Током богослужења и свеноћних бдења подсећао је на непоколебиви стуб. Стајао је у својој стасидији, први улазио у цркву, а последњи излазио из ње. Да ли се уопште могу описати умилење, радосна жалост и непоновљива изражајност с којима је читао Шестопсалмије или уводне химне? Његово читање било је живи израз радосне жалости[3] наше Православне Цркве, којом је наше богослужење прожето до саме сржи. Још увек осећам како у мени одјекује његов глас, потресајући дубину мога бића.
Једном ме је узео за руку и повео у манастирску трпезарију, где се налазе чудесне фреске, а затим указао на Светог Јована Синајског (Лествичника). Тада ми је рекао: "Њега се мораш опомињати, чедо моје, и следити његов свети пример."

***

Знаменити учитељ музике, нови Кукузељ и светогорски славуј, румунски монах Нектарије певао је као оваплоћени ангео.
Ученици овог појца казивали су о његовом преподобном животу: "Никада га нисмо видели да се смеје или шали. Очи су му увек биле оборене ка земљи. Током дана више пута би плакао и дубоко уздисао. Био је погружен у умну молитву."
Он није био само човек ангелског гласа него и човек ангелских врлина. Превео је текстове свих мелодија са грчког на румунски језик.