Nema coveka bez greha. Bez greha je jedino Bog. Svi mi, bez razlike, gresimo svakodnevno, bilo u znanju ili neznanju, namerno ili nenamerno, javno ili tajno, pod raznim vidovima. I mada su nam gresi razliciti, svi mi, gresnici, imamo nesto zajednicko, svima nama svojstveno, a to je namera da svoj greh, koliko god je to moguce, prikrijemo. I da ga, ako se slucajno otkrije, na sve moguce nacine pravdamo, i da tako produzavamo grehovno stanje, jer nam se greh osladio.
Tek kada iz naseg srca progovori savest, ili kada, zbog tog greha svoga, pocnemo patiti i stradati - ne samo u duhovnom vec i u materijalnom i u fizickom pogledu - tek tada mi pocinjemo da se treznimo od grehovnog pijanstva i da sagledavamo bedu i jad koji su nas doveli u takvo stanje. Sam Spasitelj nam kaze da biva "veca radost na nebu za jednoga gresnika koji se kaje, negoli za devedeset i devet pravednika kojima ne treba pokajanje" (Lk. 15, 7).
Kako je bedan, zalostan, jeziv i besmislen zivot nepokajanih dusa! A kako je divan, prekrasan i pun cilja zivot onih dusa koje su uspele da se iscupaju iz grehovne mreze, da se vrate u Ocev zagrljaj i da tu ostanu vecito, u tom mirnom, blazenom i tihom pristanistu, gde nas nikada ne mogu stici iskusenja, varljive i lazne sladosti ovozemaljskog zivota. U to nas, na potresan i uzbudljiv nacin, uverava Gospod nas Isus Hristos kroz pricu danasnjeg svetog Jevandjelja o bludnom sinu (Lk. 15, 11-32). Pazljivo upoznajmo sadrzinu, da bismo izvukli pravilan i koristan zakljucak i, tako, pouku za nase spasenje.
Jedan covek imao je dva sina. Mladji sin zatrazi od oca svoj deo imetka i ovaj mu ga dade, a sin ode od kuce i ziveci u bancenju, pijancenju i uzivanju, ubrzo potrosi sve sto je imao. Nemajuci vise od cega da zivi, on se ponudi jednom coveku u dalekoj zemlji da mu cuva svinje. Kako je bila velika glad u toj zemlji, on se zadovoljavao d jede roscice od svinja, ali ni to mu nisu davali. U velikoj bedi, on dodje sebi, seti se bogatog ocevog doma, te odluci da se vrati, da zamoli oca za oprostaj i da ga primi makar za svog slugu. Iz daleka spazi otac svoga izgubljenog sina, izadje mu u susret, i videvsi bedno stanje njegovo, sazali se, zagrli sina i poljubi ga. A bludni sin rece ocu: "Oce! sagresih nebu i tebi, i vec nisam dostojan nazvati se sin tvoj" (Lk. 15, 18-19). Radosni otac naredi slugama da sina obuku u novo odelo, da mu stave prsten na ruku, da zakolju ugojeno tele i da se svi raduju i vesele, "jer ovaj moj sin bese mrtav i ozive; i izgubljen bese i nadje se" (Lk. 15, 24). Kad veselje i radost behu na vrhuncu, vrati se sa posla stariji sin. Kada je cuo od slugu sta se dogodilo, razljuti se i ne htede uci unutra. Dobri otac izadje da ga uvede, ali sin odbi poziv rekavsi da mu je zao i krivo sto se priredjuje ovakva gozba u cast njegovog brata, koji je sav svoj imetak potrosio ziveci bludno i besciljno, a njemu, koji vredno danonocno radi i sluzi, nije nikada dozvolio da zakolje ni jareta i da se proveseli sa svojim drugovima. A otac mu na to rece: "Cedo! ti si svagda sa mnom, i sve moje jeste tvoje. Trebalo je razveseliti se i obradovati, jer ovaj brat tvoj mrtav bese, i ozive; i izgubljen bese, i nadje se" (Lk. 15, 31-32).
Ova prica ima veliki znacaj i pouku za ljude koji grese i udaljuju se od Boga, ali se i kaju. Njeno simvolicko znacenje je sledece:
Covek, koji je imao dva sina, jeste Otac nas nebeski - Bog. Sin, koji je napustio dom svoga oca, oznacava ljude koji se udaljuju od Boga i zive u grehu i poroku. Sin koji je stalno sa svojim ocem i zivi u poslusnosti, oznacava ljude koji zive posteno, cestito ispunjavajuci zapovesti Bozje. Pa kao sto se nevaljali sin pokajao i vratio svom ocu, koji ga je primio sa radoscu i veseljem, tako i Bog po svojoj milosti prima one koji se iskreno i ponizno kaju za svoje grehe i obracaju Mu se.
Izgovorena pre mnogo i mnogo vekova, ova mudra prica Gospoda naseg Isusa Hrista, evo, i danas je sasvim nova i aktuelna, kao da je juce kazana. Zar danas nema sinova koji traze svoj deo od oca ili majke? Kao mozda nikada ranije, ocevi i majke naseg veka, a narocito u ovom delu sveta, suoceni su sa problemom kako da sprece svoju decu da pre vremena napuste roditeljski dom, da pre vremena misle o zivotu bez roditeljske kontrole, da, pre vremena, ziveci tako nekontrolisanim zivotom, trose imetak na kojekakve provode i zabave, ne misleci na ocev znoj. Samo je jedno resenje za ovo sudbonosno pitanje danasnjice: da neprestano se trudeci vaspitavamo nasu decu u duhu nasih i njihovih predaka, da zavole roditeljski dom i da se klone drustva, zabava i mesta, koja mogu njihove duse zatrovati. Samo tako imaju deca sansu da sutra budu vredna i postena i u svakom pogledu ipravna, te da budu ponos i uteha nase starosti. Vaspitavajuci ih u divnim i nikada i ni od koga dostiznim pravilima nase svete pravoslavne hriscanske nauke i morala, ne smemo nijedan dan da propustimo a da im ne ispricamo ili procitamo poneku pricu i pouku iz svetog Jevandjelja, cija spasonosna moc podize pale, hrabri malaksale, leci bolesne, vakrsava mrtve.
Ali i pored svega toga, moze se desiti da mi ili nasa deca upadnemo u mrezu mraka. Jer nas dusmanin je djavo, koji, kako kaze sveti apostol Petar, kao gladna zver juri gledajuci gde ce koga da ugrabi. I ako se slucajno nadjemo u tami, neka nam primer bludnog sina zasija pred ocima. Ma kako da smo pali, ma kako da smo se ogresili, ma kako da smo se uprljali, ne zaboravimo da nema greha koji prevazilazi milosrdje Bozje. Sta nam tada potrebuje najvise, bez cega nema i ne moze biti spasenja? Da, to je iskreno i duboko pokajanje. Jer nema greha neoprostivog osim greha neokajanog. Potrebno je sto pre "doci k sebi", sagledati grehovno stanje, setiti se blazenog stanja u kome se dusa nalazila pre pada u greh i vatreno zazeleti povratak u izgubljeni Ocev dom. Neka opet svane pred nasim ocima neopisiva radost i bezgranicno prastanje oca koji je ugledao svoga izgubljenog sina i cuo njegove divne reci pokajanja. Kao sto je ovaj otac zaboravio na sve rdjave postupke svog sina, rasirio ruke i sa velikom radoscu ga ponovo uveo u svoj dom, tako ce i dobri Otac nas nebeski rasirenih ruku uvek primiti i uvesti u svoj Dom svaku izgubljenu ovcu i prirediti veliku radost u svome Carstvu nebeskom. A kada se jednom vratimo Domu Oca nasega, ostanimo tu vecito, jer tu je pravi zivot, prava radost i prava sreca.
Naucimo se, na kraju, jos necemu iz price o bludnom sinu. Kada neki nas brat ode iz Ocevog zagrljaja i posle dugog vremena opet se pokajnicki vrati, a Otac ga doceka u veselju i velikoj radosti, nemojmo mu zavideti kao stariji brat bludnom sinu, vec duboko u srcu primimo Oceve reci: "Cedo! ti si svagda sa mnom...".
U grehu smo i mi izgubljeni i mrtvi. Pokajmo se za grehe nase i Bogu se obratimo, da bi se dusa nasa razveselila i s Bogom sjedinila u duhovnoj radosti.
Zato se obratimo Ocu nasem nebeskom: molitvama, srcem i razumom, da nam grehe oprosti, i recimo: Oce, sagresismo nebu i Tebi i nismo dostojni da se nazovemo decom Tvojom, jer svaki dan gresimo prestupajuci svete zapovesti Tvoje koje si nam dao da ih ispunjavamo radi naseg dobra i radi naseg spasenja. Milost je Tvoja velika i neizmerna, pa nam grehe nase oprosti i pokajanja nasa primi, kao sto je otac primio svoga sina koji se pokajao i njemu obratio. Pomozi nam i odrzi nas na Tvom pravom istinitom putu, kako se od Tebe ne bismo nikad udaljili, vec sa Tobom bili i tebe slavili u sve dane zivota naseg.
Amin.
