Посланица о покајању неком брату, хришћанину, где се показује шта је потребно да чини онај, који се након што је пао у грехе и стекао зле навике покајао и поставио почетак исправљању
Научени смо божанским писмима, да никада не очајавамо, чак ни ако учинимо многе грехе, нити опет да много полажемо у силу епитимије, наложену нам од духовног оца за наше грехе. Тако да ни онај ко се подигао након пада, т.ј. престао да греши, не сме да буде сувише смео због тога, ни онај који је пао не треба да очајава, већ и ко је много сагрешио нека са смелошћу прибегне покајању, и ко је учинио само незнатне погрешке, да не мисли да је добио опроштај грехова само због својих добрих дела, него и он нека покаже покајање, и то не само оно покајање, које се врши речима или се показује постом, сухоједењем, лежањем на земљи и другим сличним телесним лишавањима, премда и ово све долази у обзир, већ оно покајање које бива у сакрушењу и болу душе и срца, какво је показао пророк Давид упркос томе што је живео у свету и био обремењен многим неопходним бригама.
Јер он опоменувши се колико је разгневио благог и милостивог Владику тиме што је постао преступник заповести и показао Му се неблагодаран, заборавивши Његове многе и неизрециве дарове и доброчинства, сав свој живот је боловао због тога у души и проливао горке сузе, како нас је сам уверио. Сам је себе бичевао бичем своје несреће, и бедног положаја, сам је себе на сваки начин сакрушавао и смиривао ричући од уздаха срца својега, како нас о томе свакодневно обавештавају његови псалми. Давид је сам себe oвакo мучио, не марећи за то да је био цар, и да је био дужан да се брине о толиком народу, о жени и деци, о дому и царству.
Шта је чинио Манасија и сви други који су се покајали после њега о којима и ти сам знаш, као на пример: Петар, врховни од Апостола, митар, разбојник, блудница? И зашто наводити многе, шта је урадио блудни син расточивши очево наслеђе са цариницима и блудницама? За каква дела су сви они добили опроштај грехова? Да ли за своје постове или бдења? Да ли за милостињу раздану беднима или за какав други тежак телесни труд? Не нису због тога добили опроштај, већ због искреног покајања, за скрушење и бол срца, за сузе излите из дубине душе, због осуђења своје сопствене савести. Познавши своје грехове, сваки од њих је осудио и окајавао себе и плакао из душе и за то добио опроштај својих грехова.
Исто то и сада бива са онима који прибегавају Христу топлим сузама и истинским покајањем. И ни пред ким од таквих човекољубиви и свеблаги Господ не закључава и никада неће закључати човекољубну бездну своје благости. Опроштај грехова ниједном грешнику не бива ни због каквих дела, да се не би неко због тога погордио, већ по Божијем човекољубљу и благодати.
Треба уосталом знати, није довољно само искрено покајање од све душе за грехе, већ и тврда намера да се више не пада у те исте грехе и да се не враћа натраг. А тај захтев да не падамо опет у те исте грехе, јако тешко можемо очувати уколико се са свом ревношћу и усрђем не окружимо благопотребном заштитом и не обучемо се у духовно оружје, да би уз помоћ њих могли да противстанемо демонима, нашим мисленим непријатељима. Јер како смо ми већ због грехова били поробљени непријатељима и подјармљени телесним сластима и страстима већ смо се подчинили и служили ђаволу, онда сласти и страсти свакако теже да се опет подигну у нама, да би нас опет као робове нечастивих, увукле с насиљем на служење непријатељу нашем, ђаволу и на бег од служења нашем Владики, Христу, кроз преступљење Његових заповести и преступљење обећања која смо му дали у покајању. Дакле да се и нама не би десило да овако пострадамо, требамо да у помоћ из Светог Писма позајмимо оружије против сваког непријатеља који нас напада, како нас својим примером учи божанствени Давид говорећи: -тога ради заповести Твоје држим да су верне, на сваки пут лажни мрзим- (Пс.118,128). Похоти, побуђеној вражијим помислима станимо на пут опомињући се смрти, страшног суда и неиздрживих мука ада; лењости станимо на пут усрђем и ревношћу, стомакоугађању - постом, сластољубљу - уздржањем, многоједењу - малоједењем или неједењем, распаљивању тела - представом вечног огња; упражњавајмо честу молитву Богу скупа са бдењем и постом. Ако овако будемо поступали против сваке страсти која устаје на нас (не могу их све набројати, да се реч не би одужила), и стекнемо врлину која је супротна тој страсти онда ћемо по свој прилици бити сачувани неповређени и нерањени врагом, јер ће нас тада врлине сачувати као неке силне војске. Ако би прекидање злог обичаја било могуће без зноја и труда, тада би једино уздржање било довољно за спасење онима који се кају. Али није тако.
Kао допуну ономе што сам ти до сада написао, пишем ти и напомену о томе шта си још дужан да чиниш и испуњаваш. Ево шта: када се савршава божанствена литургија и свештеник или ђакон каже: ви који сте оглашени изиђите, изађи из цркве и стани у припрату (у предворје храма), и за то време не говори ни са ким него се опомињи својих греха и плачи. Када се божанствена литургија заврши можеш опет ући у цркву. Када падне вече, након повечерја, пођи на неко усамљено место и испуни следеће молитвено правило: трисвето, 50. Псалам, т.ј. –Помилуј ме, Боже, по великој милости својој…-; Господи помилуј – 50 пута; Господе опрости мени грешноме – 50 пута; 6. Псалам, т.ј. –Господе, немој ме обличити у јарости Својој нити ме наказити у гневу Своме –; Господе, ако сагреших речју, делом или мишљу, опрости ми. Додај и 25 метанија (појасних поклона). У среду и петак уздржавај се од меса, сира, јаја, рибе, вина и уља, по правилу светих Апостола. У посту: Апостолски, Богородично-успењски и предрожденски (божићни) не једи месо, сира и јаја, а од осталога кушај са мером, са уздржањем. Молитве, т.ј. псалме, како је речено, и поклоне испуни у то време удвостручено. У велику четрдесетницу не разрешавај на масло и вино, осим у суботу и недељу, већ зној (мучи) своје тело по својој мери, како приличи хришћанима који желе да се спасу. Молитвено правило испуњавај удвојено и током свете Четрдесетнице, као и у другим постовима. Још се требаш уздржавати од божанствених и страшних тајни, т.ј. не причешћујући се пречистим телом и пречесном крвљу Господа нашега Исуса Христа; а ја ти још саветујем и да се уздржаваш од благословеног хлеба или антидора (нафоре). Све то чувај до онда када твоје помисли и расположење не одступе од злих греховних дела, док не стекнеш тврду намеру да никада више не остављаш добра дела и врлине и савршено не замрзиш грех. Када пак на крају увидиш у себи самом да си достигао тако добро стање, то јест да си потпуно омрзао грех, и утврдило ти се расположење да чиниш добро, и када се притом уз испитивање увериш да је твоја решеност да се уздржаваш од греха несумњива, тада, брате мој, приступи божанственим тајнама са несумњивом вером да то што пробаш није само прост хлеб и није само просто вино, но се уистину причешћујеш крвљу и телом Божијим.
Поступивши тако начинићеш се причасником славе Христа Господа, и посредством ових тајни ћеш добити савршено отпуштање грехова, примићеш у себе вечни живот и начинићеш се сином светлости и дана. Ако пак, пре него што испуниш све речено, т.ј. пре него што покажеш дужно покајање, осмелиш се да се причестиш телом и крвљу Христовом; онда ће се сви демони, видевши те како си презрео Бога и недостојно се причестио, устремити на тебе и ухвативши те немилосрдно и нечовечно, поново ће те низвргнути у ров пређашњег стања. Тада ћеш уместо хришћанина постати христоубица и бићеш осуђен заједно са онима који су распели Христа, како говори апостол Павле: -Тако који недостојно једе овај хлеб или пије чашу Господњу, крив је телу и крви Господњој- (1. Кор. 11,27), т.ј. потпашће под такву осуду, под какву су допали и они који су распели Господа.
Више од овога ти нећу писати. Бојим се да ће ти бити претешко. Ти пак, брате, ако и учиниш нешто више од овога себи ћеш стећи корист, и својој души уготовити вечна блага. То што сам ти написао да чиниш написао сам ти не у том смислу да ћеш (једино) овим трудом очистити душу и стећи опроштај грехова, већ да ће ти на тај начин бити лакше да у души држиш спомен својих грехова и сакрушаваш се тиме. Када бих знао да ћу те овим ражалостити не бих твојој љубави написао ни ово мало. Ја од тебе желим само једно, да би у сакрушењу и боловањем за прошлим одсекао своје зле греховне навике и пресекао своја безпредметна дела. То одсечење и прекраћење са скрушеношћу ће те неприметно сачувати. А ако ти можеш да ово постигнеш без поста и других трудова, ја ћу једино тиме бити задовољан. Пиши ми чешће о твом здрављу да бих видео твоју веру и љубав према мени, и топлије те се сећао када подижем своје недостојне руке ка Богу. Благодат Божија да буде са Духом Твојим. Амин.
СИМЕОН НОВИ БОГОСЛОВ
Научени смо божанским писмима, да никада не очајавамо, чак ни ако учинимо многе грехе, нити опет да много полажемо у силу епитимије, наложену нам од духовног оца за наше грехе. Тако да ни онај ко се подигао након пада, т.ј. престао да греши, не сме да буде сувише смео због тога, ни онај који је пао не треба да очајава, већ и ко је много сагрешио нека са смелошћу прибегне покајању, и ко је учинио само незнатне погрешке, да не мисли да је добио опроштај грехова само због својих добрих дела, него и он нека покаже покајање, и то не само оно покајање, које се врши речима или се показује постом, сухоједењем, лежањем на земљи и другим сличним телесним лишавањима, премда и ово све долази у обзир, већ оно покајање које бива у сакрушењу и болу душе и срца, какво је показао пророк Давид упркос томе што је живео у свету и био обремењен многим неопходним бригама.
Јер он опоменувши се колико је разгневио благог и милостивог Владику тиме што је постао преступник заповести и показао Му се неблагодаран, заборавивши Његове многе и неизрециве дарове и доброчинства, сав свој живот је боловао због тога у души и проливао горке сузе, како нас је сам уверио. Сам је себе бичевао бичем своје несреће, и бедног положаја, сам је себе на сваки начин сакрушавао и смиривао ричући од уздаха срца својега, како нас о томе свакодневно обавештавају његови псалми. Давид је сам себe oвакo мучио, не марећи за то да је био цар, и да је био дужан да се брине о толиком народу, о жени и деци, о дому и царству.
Шта је чинио Манасија и сви други који су се покајали после њега о којима и ти сам знаш, као на пример: Петар, врховни од Апостола, митар, разбојник, блудница? И зашто наводити многе, шта је урадио блудни син расточивши очево наслеђе са цариницима и блудницама? За каква дела су сви они добили опроштај грехова? Да ли за своје постове или бдења? Да ли за милостињу раздану беднима или за какав други тежак телесни труд? Не нису због тога добили опроштај, већ због искреног покајања, за скрушење и бол срца, за сузе излите из дубине душе, због осуђења своје сопствене савести. Познавши своје грехове, сваки од њих је осудио и окајавао себе и плакао из душе и за то добио опроштај својих грехова.
Исто то и сада бива са онима који прибегавају Христу топлим сузама и истинским покајањем. И ни пред ким од таквих човекољубиви и свеблаги Господ не закључава и никада неће закључати човекољубну бездну своје благости. Опроштај грехова ниједном грешнику не бива ни због каквих дела, да се не би неко због тога погордио, већ по Божијем човекољубљу и благодати.
Треба уосталом знати, није довољно само искрено покајање од све душе за грехе, већ и тврда намера да се више не пада у те исте грехе и да се не враћа натраг. А тај захтев да не падамо опет у те исте грехе, јако тешко можемо очувати уколико се са свом ревношћу и усрђем не окружимо благопотребном заштитом и не обучемо се у духовно оружје, да би уз помоћ њих могли да противстанемо демонима, нашим мисленим непријатељима. Јер како смо ми већ због грехова били поробљени непријатељима и подјармљени телесним сластима и страстима већ смо се подчинили и служили ђаволу, онда сласти и страсти свакако теже да се опет подигну у нама, да би нас опет као робове нечастивих, увукле с насиљем на служење непријатељу нашем, ђаволу и на бег од служења нашем Владики, Христу, кроз преступљење Његових заповести и преступљење обећања која смо му дали у покајању. Дакле да се и нама не би десило да овако пострадамо, требамо да у помоћ из Светог Писма позајмимо оружије против сваког непријатеља који нас напада, како нас својим примером учи божанствени Давид говорећи: -тога ради заповести Твоје држим да су верне, на сваки пут лажни мрзим- (Пс.118,128). Похоти, побуђеној вражијим помислима станимо на пут опомињући се смрти, страшног суда и неиздрживих мука ада; лењости станимо на пут усрђем и ревношћу, стомакоугађању - постом, сластољубљу - уздржањем, многоједењу - малоједењем или неједењем, распаљивању тела - представом вечног огња; упражњавајмо честу молитву Богу скупа са бдењем и постом. Ако овако будемо поступали против сваке страсти која устаје на нас (не могу их све набројати, да се реч не би одужила), и стекнемо врлину која је супротна тој страсти онда ћемо по свој прилици бити сачувани неповређени и нерањени врагом, јер ће нас тада врлине сачувати као неке силне војске. Ако би прекидање злог обичаја било могуће без зноја и труда, тада би једино уздржање било довољно за спасење онима који се кају. Али није тако.
Kао допуну ономе што сам ти до сада написао, пишем ти и напомену о томе шта си још дужан да чиниш и испуњаваш. Ево шта: када се савршава божанствена литургија и свештеник или ђакон каже: ви који сте оглашени изиђите, изађи из цркве и стани у припрату (у предворје храма), и за то време не говори ни са ким него се опомињи својих греха и плачи. Када се божанствена литургија заврши можеш опет ући у цркву. Када падне вече, након повечерја, пођи на неко усамљено место и испуни следеће молитвено правило: трисвето, 50. Псалам, т.ј. –Помилуј ме, Боже, по великој милости својој…-; Господи помилуј – 50 пута; Господе опрости мени грешноме – 50 пута; 6. Псалам, т.ј. –Господе, немој ме обличити у јарости Својој нити ме наказити у гневу Своме –; Господе, ако сагреших речју, делом или мишљу, опрости ми. Додај и 25 метанија (појасних поклона). У среду и петак уздржавај се од меса, сира, јаја, рибе, вина и уља, по правилу светих Апостола. У посту: Апостолски, Богородично-успењски и предрожденски (божићни) не једи месо, сира и јаја, а од осталога кушај са мером, са уздржањем. Молитве, т.ј. псалме, како је речено, и поклоне испуни у то време удвостручено. У велику четрдесетницу не разрешавај на масло и вино, осим у суботу и недељу, већ зној (мучи) своје тело по својој мери, како приличи хришћанима који желе да се спасу. Молитвено правило испуњавај удвојено и током свете Четрдесетнице, као и у другим постовима. Још се требаш уздржавати од божанствених и страшних тајни, т.ј. не причешћујући се пречистим телом и пречесном крвљу Господа нашега Исуса Христа; а ја ти још саветујем и да се уздржаваш од благословеног хлеба или антидора (нафоре). Све то чувај до онда када твоје помисли и расположење не одступе од злих греховних дела, док не стекнеш тврду намеру да никада више не остављаш добра дела и врлине и савршено не замрзиш грех. Када пак на крају увидиш у себи самом да си достигао тако добро стање, то јест да си потпуно омрзао грех, и утврдило ти се расположење да чиниш добро, и када се притом уз испитивање увериш да је твоја решеност да се уздржаваш од греха несумњива, тада, брате мој, приступи божанственим тајнама са несумњивом вером да то што пробаш није само прост хлеб и није само просто вино, но се уистину причешћујеш крвљу и телом Божијим.
Поступивши тако начинићеш се причасником славе Христа Господа, и посредством ових тајни ћеш добити савршено отпуштање грехова, примићеш у себе вечни живот и начинићеш се сином светлости и дана. Ако пак, пре него што испуниш све речено, т.ј. пре него што покажеш дужно покајање, осмелиш се да се причестиш телом и крвљу Христовом; онда ће се сви демони, видевши те како си презрео Бога и недостојно се причестио, устремити на тебе и ухвативши те немилосрдно и нечовечно, поново ће те низвргнути у ров пређашњег стања. Тада ћеш уместо хришћанина постати христоубица и бићеш осуђен заједно са онима који су распели Христа, како говори апостол Павле: -Тако који недостојно једе овај хлеб или пије чашу Господњу, крив је телу и крви Господњој- (1. Кор. 11,27), т.ј. потпашће под такву осуду, под какву су допали и они који су распели Господа.
Више од овога ти нећу писати. Бојим се да ће ти бити претешко. Ти пак, брате, ако и учиниш нешто више од овога себи ћеш стећи корист, и својој души уготовити вечна блага. То што сам ти написао да чиниш написао сам ти не у том смислу да ћеш (једино) овим трудом очистити душу и стећи опроштај грехова, већ да ће ти на тај начин бити лакше да у души држиш спомен својих грехова и сакрушаваш се тиме. Када бих знао да ћу те овим ражалостити не бих твојој љубави написао ни ово мало. Ја од тебе желим само једно, да би у сакрушењу и боловањем за прошлим одсекао своје зле греховне навике и пресекао своја безпредметна дела. То одсечење и прекраћење са скрушеношћу ће те неприметно сачувати. А ако ти можеш да ово постигнеш без поста и других трудова, ја ћу једино тиме бити задовољан. Пиши ми чешће о твом здрављу да бих видео твоју веру и љубав према мени, и топлије те се сећао када подижем своје недостојне руке ка Богу. Благодат Божија да буде са Духом Твојим. Амин.
СИМЕОН НОВИ БОГОСЛОВ
