Манастир ГРАДАЦ

Манастир Градац је подигнут 1268. године. Задужбина је краљице Јелене Анжујске, принцезе француског порекла, а жене краља Уроша.

У средњовековном простору манастира сачуване су две цркве и остаци монашких зграда распоређених уз оградни зид.

Главна
манастирска црква, посвећена Богородичином празнику Благовести, је
најранија грађевина у Србији у којој је готика изражена у већој мери.
Спој византијских и романичких утицаја који одликује архитектуру рашке
групе цркава присутан је и овде, али обогаћен многим новим решењима
облика, конструкције и украса, блиских градитељству Запада, где је
готика у то време већ увелико била владајући стил. Основа плана као и
романоготичке и готичке појединости украшавања фасадеБогородичине цркве
имају сличности са Студеничком црквом


Назив
места био је познат и пре оснивања истоименог манастира у 13. веку,
највероватније зато што је ту постојала тврђава или њени остаци.
Архиепископ Данило II у животопису краљице Јелене напомиње да је она
изградила цркву “ на месту званом Градац ”. На узвишењу изнад
манастира, које мештани зову Петров крш, одакле се стеновит терен
окомито спушта до западног дела средњовековне монашке насеобине, налазе
се остатци грађевине са два одељеља. Могуће да се ради о византијском
утврђењу из VI века, у чијем је подножију, на месту каснијег
средњовековног манастира, постојала црква.


Богородичина
црква у Градцу је једнобродна грађевина са куполом. Лађу цркве чине три
одељка: припрата, наос и олтарски простор. Уз припрату су озидане две
капеле, а управно на централни простор храма, краци трансепта образују
простор певница.

Припрата је шира од главног дела цркве, а над припратом конструкцију
чини крстасти свод са ребрима, која имају конструктивну улогу и блиска
су раноготичком стилу.


Када сте у цркви, наос одаје утисак много веће
пространости но што очекујете гледајући цркву споља. Снимак је са сајта
манастира.


Наос цркве има два дела: западни и средњи травеј над којим је
конструисана купола. Ова два дела су у основи јединствен простор,
раздвојен двостепеним пиластрима, на чије се најистакнутије делове
наставља попречан полукружни лук.Оваква отвореност према средишњем
простору, позната у једнобродним старијим храмовима, обележила је епоху
рашке монументалне архитектуре.

Уз подужне зидове травеја, испод пода, смештене су две гробнице, а над
њима мермерни саркофази, са јужне стране је ктиторска гробница, а гроб
и саркофаг на северној страни је припадао највероватније неком од
блиских рођака краљевске породице.

Над средишњим травејем издиже се сасвим особена кришкаста купола на
осмоугаоном тамбуру, иначе веома заступљени у архитектури Запада. Наос
цркве са певницама најбоље је осветљен простор у српској сакралној
средњовековној архитектури, тамбур има осам прозора а на бочним
зидовима налазе се бифоре.

Олтарски простор се састоји од троделног источног травеја и три апсиде
на истоку. Одвојен је од наоса са два пиластра и два ступца , између
којих је смештена мермерна олтарска преграда.


Фасаде
су биле омалтерисане белим малтером, фине стуртуре и добро углачане.
Портал и сви прозори, осим оних на тамбуру имају беле мермерне
оквире.Особеност фасада су четири контрафора. Подстрешја кровова су
украшена слепим аркадама ослоњеним на конзолице, а на угловима на
лезене. Градачке аркаде имају обележја протоготике, какве постоје на
јерусалимским светилиштима.

Црква има четири портала. Западни портал је најбогатије обрађен у стилу
готике. У Италији су у XIII. веку посредством монашких редова највише
грађени портали са луковима преломљеним у темену.



Изнад улазног портала је најбоље очувана фреска Благовести, коме је храм и посвећен.

Сви прозори на главном делу цркве су двојни. Најсложенији и најлепши прозори су на западној фасади цркве и на олтарској апсиди.

Упечатљивом архитектонском украсу градачке цркве не може се поуздано
утврдити ни јединствен узор ни следбеник. Њене готичке особености нису
имале утицаја на развој архитектуре у Србији.


Стабилна
ситуација у земљи краља Уроша, економски напредак, релативно добри
односи са суседима и централизација власти погодовали су развоју
културе и уметности. Политичке прилике у православним земљама
Средоземља допринеле су да Србија XIII века буде једини прави наследник
сликарства Византије. Сликари су долазили из најпознатијих уметничких
радионица Цариграда и Солуна, ретко су били из домаће средине, и радећи
за српске владаре и црквене великодостојнике остварили су дела
врхунског уметничког домета.


(Фотос са сајта манастира.)


Фреске у градачкој цркви, довршене око 1275. године, само су делимично
очуване: у наосу неколико сцена из еванђелског циклуса, у припрати
фрагменти циклуса Богородичиног живота: на западном зиду молитва Свете
Ане у врту, Сусрет Јоакима и Ане, Рођење Пресвете Богородице и Миловање
Богородице, и на северном зиду Ваведење Пресвете Богородице. а испод
преломљених лукова на западном зиду, изнад улаза у наос биле су велике
фигуре Пресвете Богородице и Светог Архангела Гаврила.


(Фотос са сајта манастира.)

Сликарство наоса, на златној позадини са имитацијом мозаика, рађено је
по угледу на сопоћанско, док је распоред сцена скоро исти као у
Студеници; Успење Пресвете Богородице је на северном зиду. На јужном
зиду је фреска Рођења Христовог, с детаљима догађаја од Рођења до
Бекства у Египат. На луку јужне певнице делимично је очуван лик
старозаветног пророка Гедеона. Живопис је монументалног стила, осим
ових сцена на јужном зиду, које су наративног карактера. Сликарство
Градца представља последњи одблесак велике сопоћанске уметности,
наговештавајући продирање новог стила епохе Палеолога.


Темељи манастирских грађевина западно од цркве,


Западно од ове цркве откопани су темељи кружне поросторије, која би
могла бити темељ крстионице, мада нису пронађени никакви елементи-
водонепропустљив малтер, уређаји за довод и одвод воде и друго- који би
ову предпоставку потврђивали.


Градац
смо посетили половином септембра по тмурном дану са облацима који су
били над околним брдима. Стицајем околности поново смо били у том крају
почетком октобра и дошли да направимо снимке и по лепшем времену. У том
другом обиласку, поред западног уаза у цркву затекли смо археолошке
радове. Види се плава цирада која штити откопано.


Испред
Богородичине цркве пронађени су темељи старијег храма. Зид његове
апсиде лежи испод прага главног портала богородичине цркве. Храм је био
једнобродан, са апсидом на истоку, полукружном споља и изнутра.


Једна од надгробних плоча око цркве.

О времену настанка најстарије цркве у Градцу може се размишљати само на
основу њеног плана. Изградња протезиса у западном делу цркве упућује на
време пре средине VI века, осим тога у V и VI столећу подигнут је и
највећи број крстионица, нарочито у Јустинијаново време је сакрално
градитељство имало замаха.

Чињеница
да је краљица Јелена, образована жена, на српском двору провела животни
век, имала је широког утицаја на образовање и културу. При манастиру је
основала прву девојачки школу у којој су се образовале српске племкиње.

Црква Св. Николе сликана са источне стране.


Црква Светог Николе је једнобродна цркава са правоугаоном апсидом, што
је део градитељске школе Приморја. Ђ Бошковић је истакао да је ово тип
католичке монашке цркве, који су донели на наше подручје вероватно
фрањевци, а у Градцу је јединствен случј његове примене у српским
православним манастирима.


Унутрашњост цркве Св. Николе.


(Горњи текст је су изводи са сајта манастира Градац)


Manastir je za vreme turske vladavine uglavnom bio bez monaha a zatim i
bez krovnog pokrivača na crkvi koji je odnet. Godine 1910. je
postavljen zaštitni krov na manastirsku crkvu, tokom 1963—1975.
izvršena je potpuna rekonstrukcija glavne crkve, unutrašnjost hrama je
bila u velikoj meri sačuvana.


Последњи поглед на манастир пре но што пут зађе за окуку.


Манастир је на уздигнутој заравни изнад Градачке реке, поред села
Градац, око 12. км од Брвеника који је на Ибарској магистрали, око 60
км од Краљева и 10 од Рашке. Постоји и пут кроз Голију ка Ивањици али у
време наше посете, по речима мештана, није био у најбољем стању на
једном делу.