Популарни постови

среда, 05. октобар 2011.

Питање Духовнику


Питања духовнику можете постављати, путем наше елекронске поште
Ево неких одговора, који Вам могу разрешити поједине дилеме .
Да ли можете да ми објасните зашто Богородица има различита имена као што су Богородица Хвостанска, Љевишка, Пештанска, Пречиста, Тројеручица, Владимирска, Одигитрија, Пелагонитиса, Казањска, Млекопитатељница, Царица, Соколичка....??? У различитим текстовима стоје различита имена.
Пресвета Дјева Марија, мајка Господа Исуса Христа је једна и за њу је одомаћен назив Богородица јер је родила истинитог Бога и истинитог човека. Када говорите о њеним различитим именима ви свакако мислите на њене чудотворне иконе које по манастиру у коме се налазе носе имена, но то не значи да се ради о различитим особама јер је Богородица једна као што је и Богочовек Христос један.
Објасните ми појам Пантократор (Христос пантократор)?
Лик Христа Пантократора осликава се у кубету храма и представља Сведржитеља који господари небом и земљом.
Пре неколико година сам преузео од родитеља крсну славу –Ђурћевдан. Приметио сам да многи купују неке венчиће од разног биља и да се на Ђурђрвдан ујутру умивају водом у којој се такође налази разно биље. Да ли је то православни обичај?
Свакако не, али се кроз традицију одомаћио у свести нашег човека и од обичаја прерастао у нешто што се поистовећује са самим празником. За Ђурђевдан, као и за сваког другог светитеља кога прослављамо као своју крсну славу потребно је славски колач и славско жито донети у храм Божји да би молитвом свештенослужитеља били освећени. То је сасвим довољно и јединосвојствено православљу, но никако не треба одбацивати обичаје који нису у супротности са православним учењем али им не треба придавати већи значај него што им припада.
Ко је и када извршио христијанизацију над Србима? Да ли су Срби својевољно прихватили хришћанство или су били приморани на покрштавање?
Србима су хришћанство почели да проповедају представници западног хришћанства и тада је највероватније над њима и било присиле да би прихватили хришћанско учење. Но тек када су Света браћа Кирило и Методије били послати да међу Србима проповедају Јеванђеље Христово на њиховом говорном језику Срби су прихватили Христову истину и почели да живе по учењу цркве. Но тек у време Светога Саве народ српски постаје уистину православан јер их је он „поросио Духом Светим и истином“ тако да се с правом Свети Сава назива српским Јеванђелистом. Он је са пуно љубави и разумевања био свима све да би их утврдио у Христовој истини тако да је од дивље руже калемњењем чинио да ружа буде оплемењена са прекрасним цветом. Православна црква никоме и никада није своје учење наметала силом већ се држала и сада држи речи Христових: „Ко хоће замном да иде...“.
Молим вас да ми одговорите за коју помоћ се чита акатист Светом Серафиму Саровском?
Читање сваке молитве па и акатиста има за циљ тражење посредништва од тог Светитеља коме се молитвено обраћамо пред престолом свемогућега Оца небескога да би наше молитве биле услишене од Господа. Читајући акатист Светом Серафиму Серовском, великом руском светитељу, ми узносимо хвалу Богу и Светоме Серафиму. Акатист овом великом Божијем угоднику читају особито људи који пате од болести ногу.
Како открити да је нека особа уплетена у верску секту? Које могу бити последице и на који начин помоћи таквој особи, а нарочито ако нам је стало до ње а она не жели нашу помоћ?
Када неко буде уловљен од „вукова у јагњећој кожи“ лако га је препознати јер почиње да избегава цркву, да лоше говори о свештенству, да се не причешћује, а упорно говори о томе да је он хришћанин и да верује у Бога али не признаје цркву и неће да верује онако како уће „попови“. Последице могу бити погубне за душу такве особе јер напуштање свете православне цркве и улажење у секту јесте својеврстан вид духовног самоубиства. Њима је тешко помоћи јер се понашају као они „који Богу службу чине“ будући да су прелашћени од духа зла. Ако нам је таква особа драга и не жели помоћ јер није свесна болесног стања духа у коме се налази остаје нам да се за љу молимо у својој домаћој молитви и да је препоручимо цркви да се моли за њу. То је једини начин да таквим особама помогнемо.
Да ли бисте могли да ми кажете шта је то ипостас, пошто сам чуо од једног свештеника да употребљава тај израз у беседи? Да ли је Христос имао ипостас и колико?
Ипостас – обличје (Јевр. 1,3) у богословском смислу ипостас означава лице, личност. Бог се јавља у три лица: Бог Отац, Бог Син и Бог Дух Свети. Дакле, Христос има једну ипостас – лице и две природе, божанску и човечанску, ѕато је Господ Исус Христос истинити Бог и истинити човек – Богочовек.
Читао сам нешто о разлици између онтологије и етике у цркви, мислим да је неки владика писао о томе. Да ли можете да ми објасните?
Етика, учење о моралу. Основни проблеми етике су: са једне стране учење о врлинама и о савести или о схватању дуга, са друге питање о слободи воље и о вишем добру. Последње питање односи се на питање о крајњим циљевима. Религиозна етика више добро види у ономе што хришћански богослови називају царством Божијим, т.ј. у савршеном и хармоничном општењу виших духовних бића са Богом, са целим светом и једних са другима. Ово је централна тачка хришћанске етике.
Онтологија се тиче истине света. То дакле, што признамо за истину, која је нешто што треба да буде биће, да буде суштина постојања једнога бића, и зато везујемо и треба да везујемо, онтологију за истину. Међутим, ми често пута тога нисмо свесни, али без обзира у нашем животу, у нашем схватању истине то је најдубље повезано – истина је повезана са самим бићем. Шта је истина за цркву, т.ј. шта је истина цркве и истина света?
Да бисмо лакше схватили шта је то истина цркве и истина света морамо да се упознамо са учењем Јелинске философије и са њиховим схватањем проблема истине. Једна тенденција која је иначе била присутна до Сократа, и она је била везана за сам свет, за суштину, природу света. То је нешто што је непролазно и што чини само биће овога света, његова суштина. Све оно што је пролазно не може се третирати као истина света, зато што истина сама по себи не може да буде истином ако је пролазна, није на неки начин постојана, није непролазна, није вечна. Зато конкретна бића, конкретне форме постојања у овом свету су пролазна и у њима нема истине. То све значи да у ниједном човеку, и у ниједном бићу за себе, као покретном не треба тражити истину. Истина се налази у целом. За Платона истина света била је идеја света, идеја света која је вечна и која је као таква непроменљива, и она будући да је вечна и непроменљива нужно постоји, као постоље, као ипостас на коме постоји све што постоји. Зато је у Платоновој философији а касније и у неоплатонистичкој историја играла врло слабу улогу, ако не и никакву, и чак историја је сматрана као нечто зло, управо због тога што историја у свом течењу је морала да буде стављена у други табор и да буде као нешто зло. Оно што треба резимирати то је да је Платон сматрао да је истина овога света тај вечни свет идеја, на основу ког је створено ово овде што се креће и пролази.
У односу на Јелинско поимање радикална новина је: Хришћани у Новом завету саопштавају једну чудну реч коју везују за истину, која Јелинима није ишла у главу, а то је да се истина твори, истина чини. Нови завет, дакле, констатује – да истина твори, и на овај начин поистовећује, т.ј. прави прве кораке у поисовећивању истине постојања са животом. Још ако додамо констатацију Светог апостола Павла да овде не живимо гледањем, него вером, и да Хришћани немају овде своје отаџбине него очекују другу на небесима биће нам јасно зашто Свети Максим Исповедник говори о томе да је Стари завет сенка, Нови завет икона, а будући век је истина овога света. Дакле врло јасно лоцира постојање овога света за један будући догађај. И у односу на ту истину која је веза за будући век овај садашњи тренутак је икона, не дакле истина.
Свети Максим Исповедник говори да је овај свет створен да постане једна космолошка литургија – космичка литургија. Ово је важно у толико што, пре свега у односу на Јелинско схватање истине света, доноси нешто сасвим ново. Овде се на неки начин истина не лоцира у свету, није везана за само стварање света, дакле за његову суштину, него је везана за улазак света у евхаристијску заједницу. Али, то је толико важно што на овај начин уласком света у евхаристијску заједницу свет уствари твори истину и човек када уноси себе и свет у евхаристијску заједницу он чини истину.
Дакле, без живота по етичким нормама које у себи носи Нови завет немогуће је разумети онтологију као проблем истине света и човека у њему који се припрема да оствари савршену хармонију у општењу са Богом и са целим светом.
Много пута сам се сусрео са појмом Екуменизам. Молим вас, објасните ми тај појам?
Још од времена поделе хришћанске цркве на источну и западну, тачније од 1054. године присутна је жеља за јединством цркве јер Господ Исус Хрстос је рекао да је основао цркву: „Којој ни врата Адова неће одолити“, дакле једну цркву а не више цркава. У новијој историји све више се говори о екуменизму, односно о жељи да се успостави контакт између римокатоличке цркве и православне цркве, наравно никако не изузимајући протестанте са жељом да се на тај начин дође до јединства. Да би могло доћи до јединства потребно је да се римокатоличка црква врати изворном хришћанству и његовом учењу које је формулисано од стране Светих Божијих људи (који су били надахнути Духом Светим) на Васељенским саборима. Што значи да је потребно да се римокатоличка црква врати заједници из које је сама изашла и допринела да се касније из њеног крила појаве различита протестантска учења. Када православни богослови учествују на екуменским састанцима неправедно их људи који не познају суштину проблема осуђују као „издајнике православља“ што апсолутно не стоји јер православна црква је настављач светоотачког учења и чувар вере Христове.
Зашто је Христос морао да дође на земљу? Зар није могао да нађе други начин да ослободи свет од греха?
Одмах пошто је првосаздани човек преступио Божију заповест и био изагнат из Раја Господ је обећао да ће послати искупитеља роду људскоме рекавши: „Још мећем непријатељство између тебе и жене, између семена твога и семена њезиног, оно ће ти на главу стајати, а ти ћеш га за пету уједати.“ У том протојеванђељу Господ је указао да ће помоћи палом човеку. Једини начин да Бог помогне човеку а да притом не наруши човекову слободу био је да Бог постане човек, да би човек постао Бог. О томе најбоље говори познати амерички проповедник Били Грем који прича једну величанствену причу која показује зашто је било потребно да се Христос појави на земљи, у времену и простору. Он говори о томе како је још као дечак шетао са својим оцем по ливади иза куће и непажњом нагазили су на један мравињак. У том тренутку мрави су се узнемирили, почели су да склањају своје настрадале, да склањају залихе хране и да чисте своје тунеле и пролазе. Били је рекао оцу да, с обзиром да су њих двојица одговорни за штету коју су нанели мравима, треба да им помогну, на шта му је отац одговорио:„Сине, једини начин да помогнемо мравима јесте да и сами постанемо мрави“, дакле, једини начин да Бог помогне човеку био је да постане сличан човеку у свему осим у греху.
Како најреалније доживети сусрет са новорођеним Богомладенцом? Да ли нам обичаји у томе довољно помажу или је суштина на другој страни?
За сусрет са новорођеним Богомладенцом припремамо се постом и молитвом и учешћем у богослужењима која нас песмама које се певају и молитвама које се читају припремају за овај величанствени празник. Обичаји који су се одомаћили у нашем народу имају свој симболички смисао и значај, али никако не смемо дозволити да нашу веру сведемо на обичаје и обреде. Најбољи начин да реално доживимо сусрет са живим Богом јесу богослужења надасве света Божанска Литургија, која је централно богослужење јер се на њему приноси бескрвна жртва ради свега и за све. Учешћем на светој Литургији и сједињењем са Христом кроз свету тајну причешћа ми осећамо предукус оних блаженстава које је Господ припремио онома који га љубе. Дакле, кроз свето причешће ми доживљавамо најреалнији сусрет са Богомладенцом, и тако добијамо залогу будућег вечнога живота јер Господ благовести: „Ко не једе тело моје и не пије крви моје нема живот вечни“.
Да ли постоји ценовник за свештеничке услуге?
Јуда је проценио и одредио цену Непроцењеноме продавши га за 30 сребреника. Заиста, немогуће је говорити о цени онога што је непроценљиво, свештеник обављајући, како Ви кажете „услуге“ моли се Господу за Вас и Ваш дом, а сложићете се да то нема цену. У Светом писму стоји записано: „Ко олтару служи, од олтара и да живи“ . Нико не може боље да познаје своје парохијане од надлежног свештеника, нико не може више да их воли и да брине о њима од њега, и сигурно је да ни један свештеник неће свештене радње које обавља наплатити непримерено него ће увек бринути о својим парохијанима и трудити се да буде умерен. Ако се деси да неки свештеник одступи од оваквог начина опхођења према својим парохијанима ту су црквене власти које ће га упозорити да има више разумевања за материјални положај у коме се налази наш народ.
Шта подразумева духовно руковођење и чиме човек треба да се руководи опредељујући се за духовника?
Човеков духовни живот је изузетно захтеван и зато готово да је немогуће да човек изграђује своју духовност, самим тим и своје спасење, без некога ко је искусан у духовној борби и руковођењу, да би му олакшао и приближио пут спасења. Идеално би било када би надлежни парох био наш духовник, јер нико не познаје боље прилике у нашим домовима, а ако хоћете и у нашим срцима, од пароха из чије ће руке Господ тражити наше душе. Но, ако из неких разлога то није могуће онда је потребно помолити се Господу и препустити Њему да нам укаже ко ће бити наш духовни руководитељ.
Ако, по процени верника, комуникација са духовником није донела очекивану духовну корист, да ли је пожељно да га промени?
Пре свега, питање је шта ми и с којим правом очекујемо од духовника? Живимо у времену када је мало ко спреман да преузме одговорност за највећи дар који му је дао Господ, дар живота. Сви очекују да им неко други реши проблем, не схватајући да на тај начин сами себи ограничавају слободу коју им је Бог дао. Један од наших отаца рече: „Ја сам ту да те научим да пливаш, а сад пливај сам“. Постоји група „боготражитеља“ која, по речима једног нашег епископа иде од цркве до цркве, од манастира до манастира, и тражи духовника. Понашајући се успут као многобошци који верујући у многе богове у ствари немају ни једног. Дакле, треба се држати једног духовника, слушати његове савете и надасве осећати поштовање и љубав према њему.
Ко су Апостоли? Каква је улога Апостола?
Апостоли су сведоци Христове истине и у исто време проповедници који су Христово јеванђеље пронели широм васељење. Били су то обични, неуки галилејски рибари који на дан Педесетнице примањем Духа Светога постају неустрашиви проповедници, о чему сведочи Апостол Петар када каже: “Оно што чусмо, оно што видесмо и што рукама својим опипасмо, то вам проповедамо“. Зашто неуки галилејски рибари? Да не би оно који слушају, до тада нечувену науку, помислили да је то плод њиховог умовања, него да би схватили да је то Божанска наука. Наравно, било је међу њима и високо учених људи за то време, али су они своју ученост ставили у службу Јеванђеља, тако да најученији међу њима каже: „Не живим ја него живи Христос који је у мени“.
На који начин човек постаје Светац?
Основни смисао човековог живота је у вршењу воље Божије из љубави и слободе коју треба да осећа као син према оцу. То је једини начин и једини пут који човека води Богопознању и себепознању, а самим тим и светости, јер Господ благовести: „Будите свети као што сам и ја свет Господ Бог ваш“, а апостол Павле хришћане свог времена назива светима. Сви смо ми позвани на светост, само треба да се потрудимо да јеванђељску истину Богочовека Христа преточимо у свој реални свакодневни живот.
Шта је света тајна покајања – исповест?
Наш Богомудри митрополит Анфилохије свету тајну покајања назива преумљењем, што ће рећи, одрећи се свога ума, а живети умом Христовим што потврђује велики апостол Павле када каже: „А ми ум Христов имамо.“ Говорећи о покајању велики руски писац каже: „Зло и добро променише своја места, оно што је до јуче изгледало као добро, показало ми се као лоше, а оно што је до јуче изгледало као лоше, показало ми се као добро.“ Што недвосмислено показује да искрено покајање тражи корениту промену на боље јер, како рече један наш духовник: „Много је оних који се исповедају, али је мало оних који се кају.“
Да ли је душа човекова смртна? Да ли смрћу човека умире и његова душа и у мировању чека долазак коначног суда Господњег? И да ли ће васкрсење мртвих бити у телу или само у духу? Јер реч сахрана, уколико је добро разумем, долази од речи сохрани или сачувај што би требало да значи да ће наша душа и тело бити сачувани до васкрсења мртвих и коначног суда Господњег.
Човекова душа јесте бесмртна те самим тим са умирањем тела душа не умире. Ви сте у праву када кажете да реч сахрана долази од речи сохрани или сачувај, што значи да ће наша тела бити сачувана до васкрсења мртвих и коначног суда Господњег. На глас трубе Господње тела умрлих ће васкрснути, наравно преображена, да би заједно са душом изашли пред Господа и дали одговор. Одговорићемо Господу шта смо учинили са највећим даром – даром живота. Да ли смо га правилно искористили славећи име Божије и живећи сагласно Његовој Божанској вољи, или пак у нарушавању закона Божијег. Од тога зависи да ли ћемо се наћи са десне или са леве стране Христа Спаситеља.
Занима ме да ли можете да ми објасните шта тачно представља кум на крштењу и које су његове дужности у даљем животу према свом кумчету?
Ако се крштава новорођенче онда кум јесте духовни отац који је у многоме важнији од физичког оца јер он треба да се брине о духовном и душевном узрастању новокрштенога и да својим животом показује пример свом куму.
Скоро сам био на предавању на коме је у неколико наврата помињан Страх Божији, па ме занима да ли можете да ми објасните шта је у ствари страх Божији и да ли то значи да се требамо непрестано плашити од Бога?
Премудри Соломон је рекао: „Почетак мудрости је страх Божији“, што не значи да ми треба да осећамо робски страх према Господу који је свесавршена љубав, него будући да знамо да је он праведни судија морамо из синовске љубави да се трудимо да живимо сагласно Његовој вољи као што дете које осећа љубав свога оца ипак осећа страх ако се оглуши о очеву вољу. Дакле, не треба се непрестано плашити Бога већ се треба трудити да срца своја очистимо од греха да би припремили станиште за ту безграничну љубав Божију која тада прави престо свој у нашем срцу.
Зашто се коначни суд Господњи назива страшни суд и зар није правилније назвати га праведним судом јер ће Господ, како је казано судити по нашим делима и одговараћемо само за оно што смо учинили?
Без обзира на квалитет нашега живота овде на земљи нико не може да буде апсолутно сигуран да ће се наћи са десне стране Христа Спаситеља. Чак и велики праведници осећали су страх од смрти, самим тим и од суда. Један светитељ каже у тренутку када осећа близину свога одласка у вечити живот: „Ево дана кога се са ужасом сећало тело моје, ево дана кога је са радошћу ишчекивала душа моја“. Дакле, Страшни суд је у исто време и праведан јер ће на основу онога чеми је тежило срце наше и бити одређено место трајног пребивалишта нашој души. На Страшном суду ћемо у Христу као првоврховном судији препознати првосаздану лепоту и видети какви смо требали да будемо, и одмах ћемо бити свесни како пред Господа излазимо са душом која је унакажена грехом. Отуда се тај тренутак с правом назива Страшним судом.
Желео бих да знам да ли је могуће и да ли је богоугодно молити се за преминулог који је био некрштен? Да ли је могуће крстити неког уколико је он у бесвесном стању, тј. у коми? Поред тога чуо сам да је пракса нашег народа о изласку на гробље седми дан погрешна и да би уствари требали да излазимо трећег, деветог и четрдесетог дана. Шта је од ова два правилно а ако је ово друго, онда ми објасните зашто је тако?
Треба се молити за умрле који нису крштени, но то треба чинити у својој личној молитви јер у цркви можемо приносити молитве само за чланове цркве, односно за оне који су крштени. Ако је у питању новорођенче, свакако га треба крстити јер веру у Господа изражава његов кум, али ако је у питању одрасла особа, онда је такву особу немогуће крстити без њеног свесног пристајања на тај свети чин. У праву сте, правилно је ово друго и има итекако смисла. По светоотачком предању, када душа напусти тело, прва три дана обилази места која је за живота највише волела, односно места за која је највише била везана. Тако душе боготражитеља обилазе света места а душе оних који су били превише везани за оно што је материјално везују се за тај простор који им је много значио и за оне које су волели. Отуда потреба да се трећег дана молимо за душу умрлога. Потом анђео хранитељ води душу умрлога да види Рај и да се упозна са оним што чека душу праведника. Има ли шта нормалније, него деветог дана, када душа предстане пред лице Божије, од молитве коју приносимо Богу за њу? Анђео хранитељ потом са душом умрлога обилази пакао да би се умрли упознао са местом мучења и видео чега се лишавају они који нарушавају закон Божији. Четрдесетог дана је привремени суд на коме се одређује привремено станиште душе умрлога и зато се тога дана црква појачано моли кроз обављање четрдесетодневног парастоса. Било би идеално када би родбина или пријатељи умрлога истог дана по упокојењу тражили од монаха који служе свакодневно литургију да одслуже четрдесет заупокојених литургија. Уз веру и наду у живот вечити са молитвом цркве и својом личном сигурно је да ћемо учинити оно што душе од наших преминулих рођака и пријатеља од нас очекују.
Зашто се каже да је српски народ изневерио, одбацио Светог Саву?
Може само да се говори о индивидуалном изневеравању идеје Светог Саве а никако о одбацивању од целог српског народа. Свети Сава је толико много дао свом народу да без обзира на толике храмове који су посвећени овом великом Божијем угоднику наш народ не може достојно да му се захвали за све оно што је учинио и сада чини за наш народ. Било је тренутака у поратној историји када је Свети Сава био избачен из школа које је он основао, из болница које је он основао, али на срећу сада није тако и мислим да наш народ засигурно схвата величину и дело овог дивног светитеља. А од нашег личног односа према Светом Сави и према Христовом јеванђељу зависи да ли ћемо уистину бити „порођени Духом Светим“ од најплеменитијег изданка нашега народа.
Ако се налазимо у иностранству, да ли се требамо молити у другом православном храму који није под окриљем СПЦ?
Када се човек нађе у иностранству, а осећа потребу да редовно присуствује Светом Богослужењу треба свакако да оде у било који православни храм ако у том месту не постоји храм који припада Српској Православној Цркви. У целом свету постоје руски православни храмови, грчки и многи други, тако да је сваком искреном боготражитељу у многоме олакшан пут до истине.