Популарни постови

среда, 03. август 2011.

Monaško opštežiće – iz među ideala i stvarnosti

Iguman manastira Studenice Arhimandrit Tihon (Rakićević)

„Koliko ja znam, jedini pad za monaha je da veruje svom srcu. Neki govore: „Čovek pada zbog toga ili zbog toga“, a ja, kao što sam već rekao, osim ovoga ne znam za drugi pad.“ Ava Dorotej (+620. god.)

„Koliko ja znam, jedini pad za monaha
 je da veruje svom srcu. Neki govore:
„Čovek pada zbog toga ili zbog toga“,
a ja, kao što sam već rekao,
osim ovoga ne znam za drugi pad.“
Ava Dorotej (+620. god.)
Pre četiri decenije, jedan upućenik u Pravoslavlje, Nemac, prof. Ernst Benc, napisao je: „Za oblast istočno-pravoslavnog monaštva takođe važi da se ideal i stvarnost često poklapaju samo delimično ili se uopšte ne poklapaju. Ideal je, međutim, i u vremenima potpune propasti istočnog monaštva uvek iznova spasavan. Stoga nije isključeno da, nakon sadašnje epohe prividno potpunog propadanja pravoslavnog monaštva, ne usledi razdoblje obnove i praktičnog ostvarivanja ovog ideala“ (Ernst Benc, Duh i život Pravoslavne Crkve, Beograd 2004, 105).
Nestajanje (tj. „propadanje“) istočnog monaštva, koje je pomenuti pisac primetio, nije dostiglo krajnje razmere. Mnogi vide današnje vreme kao period započete „obnove i praktičnog ostvarivanja“ ovakvog načina života. „Ideal“ je, izgleda, iznova spasen.
OPŠTEŽIĆE
Ovaj „ideal“ je kroz različite istorijske okolnosti „ostvarivan“ i „obnavljan“ na različite načine. Među njima, nas ovde zanima opštežiteljni način monaškog života. Među mnogim činiocima koji utiču na život monaških zajednica, neke prepoznajemo kao spoljašnje, na koje sami monasi ne mogu bitno da utiču, dok za neke primećujemo da su unutrašnji, na koje sami monasi i te kako mogu da utiču.
REMEĆENjE SPOLjA
Crkva uveliko računa na pomoć muškog monaštva kroz razne službe (sveštenosluženje, razni oblici duhovništva, misionarenje, obnova svetinja, itd.). Monasi, naravno, odgovaraju na ove potrebe. Njihov odgovor potrebama eparhija, tj. Crkve u celini, obično za sobom povlači učestale izlaske monaha iz manastira, a neretko i potpuni odlazak monaha iz matične zajednice, ako je ova uopšte i zaživela. Ovakva situacija donosi određenu korist vernom narodu i Crkvi u celini, ali, s druge strane, skupo košta muške manastire čije se zajednice iznova osipaju i razaraju. Potom se ponovo postavljaju novi počeci i opet se priželjkuje da se dođe do kakve-takve „ustaljenosti“. Za kratko vreme se u manastiru može obnoviti organizovan blagočestiv način života, ali se isto tako brzo može i prekinuti. Ovakvo stanje se teško može izbeći jer su manastiri nepresušni resursi za Crkvu. Bilo bi nezamislivo, i verovatno – samoživo, da muško monaštvo odbija da iziđe u susret ovakvim zahtevima.
Čak i sama mogućnost ozbiljnijih promena remeti unutrašnje spokojstvo monaha. Ovakav sistem iznova daje pobožnom svetu osvežavajuće impulse. Ali, on dovodi do toga da, i pored obnove i praktičnog ostvarivanja monaškog ideala, skoro da ne možemo oko sebe pronaći ustaljeno i istinski zaživelo muško opštežiće.
Ženski manastiri su, u pogledu svega ovoga, u daleko povoljnijem položaju jer su od sličnih obaveza rasterećeni. Jednom ustoličena igumanija sa sestrama ima više vremena pred sobom i bolje uslove da neguje zdrav autoritet u zajednici. Zato su ženski manastiri brojniji i teže se osipaju.
Osipanje muških manastira će mnogima pričiniti radost jer će ići na korist nečijih duhovnih potreba. Verovatno se mnogi monasi ne bi bavili duhovnim radom sa vernicima niti bi neki ženski manastiri dobili služaščeg i duhovnika, itd., da nije došlo do osipanja (da ne kažemo – propadanja) monaških bratstava. Monah koji započne neko korisno služenje koje je više-manje izvan njegove sopstvene opštežiteljne sredine, vrlo često može da ostane zauvek tako „zarobljen“ i da se nikada istinski ne vrati u bratstvo. Ako ne bi postojale granice ovakvim i sličnim aktivnostima monaha (i pored toga što su nekom od koristi), moralo bi da dođe do potpunog ukidanja monaških bratstava. Granice, ipak, donekle mogu postavljati sami monasi ako imaju uslove i ako znaju šta hoće.
Ipak, i pored svesti da bratstva moraju sebe da čuvaju, teško je boriti se protiv ovakve uobičajenosti. Briga za sopstvenu kuću i zajednicu često može biti protumačena kao egoizam i surovost prema drugima, ali ako monasi sami ne budu čuvali svoje zajednice, niko drugi neće im se smilovati.
Naravno, monaštvo može da postoji i bez bratstva. Ideal je iznova spasen. Ali, tada oni delovi položenih monaških zaveta koji se odnose na zajednički život ostaju na nivou mašte i želja. Imajući žeđ za oboženjem, monah i izvan bratstva može na umu imati reči prepodobnog Siluana Atonskog, koji je rekao: „Moje telo je pećina mojoj duši, a moja duša je pećina Svetom Duhu“.
Tužna je sudbina muških opštežića. Ona nekad izgledaju kao drveće kome se redovno potkresuju grane, te iako su stabla zdrava i imaju jak koren, nikada na njima ne možemo videti olistalu krošnju.
MONAŠKI USTAVI?
Možda bi bilo bolje kada bi se i same monaške zajednice borile za minimum vlastite samosvojnosti. Naravno, niko ni ne pomišlja da upotrebi određena poglavlja srednjovekovnih vladarskih tipika u smislu da treba ograničavati nadležnost episkopa. Ipak, minimalno držanje do dostojanstva sopstvene zajednice treba da prethodi tome da drugi tolerišu napredak opštežića. U svemu ovome, monaholjubivost samih episkopa mora da bude odozdo propraćena zdravom eklisiologijom koja dolazi iz samih manastira. Bez jemstva da će u njima biti zdrava crkvena svest (i poštovanje crkvene jerarhije), ni postojanje samih manastira ne može da donese korist Crkvi, već naprotiv, samo probleme.
Ideja da manastiri poseduju tipike, koji određuju i štite ustaljeni način života zajednice, potpuno je u duhu izvornog monaštva. Čak i letimičan istorijski pregled pokazuje da bez jasnog ustava ne može ni postojati opštežiće koje bi bilo stabilno, stabilno u tom smislu da je ustavom omogućeno trajanje ustrojene zajednice. Monaški uspeh Svete Gore se ne krije samo u nepristupačnosti poluostrva, nego upravo u Ustavu, tačnije rečeno – u tolerisanju Ustava od strane Crkve. Svakom srednjovekovnom manastiru se posle izgradnje davala pismena zaštita, koja je, naravno, prethodila dolasku monaha. Međutim, pojava monaštva koje ima krivo i izopačeno shvatanje duhovništva i Crkve (tj. pojava nezdravog zilotizma), u novije vreme, kompromituje izvornu ideju zaštićenog monaškog opštežića. Bežanje iz zajednice ovakvog tipa nije greh već nužnost. Nezrelo monaštvo prisiljava Crkvu da odbaci pomisao o porastu autoriteta samih bratstava u celini, jer – šta će nam nezdrava (i za Crkvu opasna) zajednica koja bi bila dugotrajna?
UNUTRAŠNjI ČINILAC – VEROVANjE SOPSTVENOM SRCU
Ali, pored spoljašnjih činilaca koji utiču na manastir, postoji lični odnos samog monaha prema sopstvenom bratstvu. Kvalitet ovog odnosa je u mnogome u njegovoj vlasti. Pažnju, konkretno, skrećemo na individualizam koji može biti uveden u harmoniju, tj. oplemenjen i kultivisan, a može da bude i neukroćen.
Ava Dorotej, u poukama koje se neposredno odnose na život u zajednici, govori kako neprijatelj („vrag“) „voli one koji se oslanjaju na sebe“. On objašnjava i zašto: „Zato što mu (vragu) oni pomažu i sami sebi pletu zamke“. Potom kaže: „Koliko ja znam, jedini pad za monaha je da veruje svom srcu. Neki govore: ‘Čovek pada zbog toga ili zbog toga’, a ja, kao što sam već rekao, osim ovoga ne znam za drugi pad. Ako si video onoga koji je pao, znaj da se oslanjao na samog sebe. Nema ništa teže i pogubnije od toga.“ (Pouke ave Doroteja, Manastir Hilandar 1965, 55)
Iz ovih reči je jasno zašto Studenički tipik kaže: „...pritecimo ka drugome, koji nam može rasuditi zle običaje, koji nam stvaraju pogubu duši“ (glava 16). I zaista, ko će samome sebi da ukaže na greške? Ko će samoga sebe da izobliči?
Treba znati: drugačije na ovaj problem gledaju pobožni ljudi, drugačije Crkva u celini, a drugačije gledaju oni koji poslušno žive u opštežiću. Može biti da jedino ovi poslednji, koji stvari sagledavaju iznutra (onakvima kakve one zaista jesu), imaju celokupan uvid u ovaj problem i ne sagledavaju ga periferno. Sopstvene nedostatke nam izobličava monaška zajednica, koja se u činu monašenja naziva, ni manje ni više, sveta družina.
„ISKUSTVO PROMENA“ I BUNT PREMA AUTORITETU
Ko je živeo u manastiru kada su se dešavale ozbiljne promene u opštežiću (npr. odlazak neke bratije iz manastira, prelazak bratije iz drugih manastira u njihov, promena igumana...), možda nikada neće moći da se stavi u položaj onoga ko tako nešto nikada nije gledao, onoga ko je od početka svog monaškog puta živeo u stabilnoj zajednici i imao od prvog dana pred sobom jasno postavljen autoritet. „Iskustvo promena“ u zajednici usađuje se u svest monaha i onde boravi kao neki skriven virus koji čeka priliku da se aktivira. Za razliku od ovoga, monah koji je toga bivao pošteđen, po prirodi stvari, biva iskreniji i odaniji poslušnik jer u svome iskustvu nema stečene sklonosti za borbu protiv autoriteta.
Suština problema sa kojima se suočava monah koji se nalazio u bratstvima koja su preživljavala transformacije (čak i najneminovnije, kao što je prirodna smena generacija) jeste u tome da njemu treba više unutrašnjeg napora da prihvati autoritet. Takav monah, ako se u srcu digne protiv igumana, istog trena u svome umu ima već spremne izgovore i opravdanja koja pobunu podstiču. Ako se ne odupre takvim pomislima, ovi „izgovori“ i ova „opravdanja“ (koja će tada da isplivaju iz podruma njegovog iskustva) biće mu dovoljni da ga učine nesposobnim i za najmanje poslušanje. U takvom slučaju, zaliveno prljavom vodom iz ovih podruma, zrno samovolje počeće da klija, sa ciljem da se biljka pojavi na svetlo dana – mržnja prema autoritetu dobiće antropomorfni oblik.
„Iskustvo promena“ je veliki i teško prevladiv hendikep. Onoga ko je ovim natovaren ne možemo mnogo ni kriviti za neke postupke koji bezazlenom poslušniku ni u um ne mogu da dođu. Duh bunta uvek iznova sve „rasuđuje“ i sve „proverava“, ali nažalost – naopako.
LEGALIZACIJA INDIVIDUALIZMA
Bez obzira na sve gore rečeno, odbijamo da neposlušnost prihvatimo kao nešto neminovno. Smatramo da je moguće prevazići ovakva iskušenja, a za takvo nešto postoje i uspešni primeri. Naravno, od borbe za zajednicu se uvek može odustati, što će se verovatno često i dešavati. Postojeće stanje se brzo može „legalizovati“ i „uznaprediti“ iznalaženjem novih obaveza za monaha, na primer obnovom novih manastira, što mnogi smatraju kao poželjno i dobro za Crkvu. Verovanje sopstvenom srcu, budući da često postaje pravilo života, tada se sagledava drugačije. Mi se, iz naše manastirske i ograđene sredine, nećemo upuštati u ovu problematiku jer je ona poverena onima koji stvari sagledavaju daleko šire i koji se brinu o Crkvi. Cilj ovog teksta je ukazivanje na činioce koji iznutra utiču na način postojanja monaških bratstava. Unutrašnja ideja opštežića, ma koliko mi pokušavali da je izbegnemo, jeste kristalno jasna. Ovu ideju Ava Dorotej pojašnjava rečima: „Koliko ja znam, jedini pad za monaha je da veruje svom srcu“.
ZAKLjUČAK
Monasi prilikom postriga polažu određene zavete. Ovi zaveti se direktno odnose na život u zajednici. Ako pažljivije pogledamo, u našoj Crkvi, i pored zaista živog muškog monaštva, izuzetno retko možemo naći primer zajednice monahâ koja se ozbiljnije ustalila.
Uzimajući u obzir mnoge činjenice, usudićemo se da zaključimo:
1) Način života muškog monaštva je kod nas poprilično individualizovan i neretko se skoro potpuno sastoji od samostalnog rasuđivanja monaha. Ovakva uobičajenost, tj. postojeće stanje, nije iste duhovne suštine sa duhovnošću monaškog opštežića i pored toga što se naši monasi redovno zavetuju upravo na opštežiteljni način života.
Ako bismo ovo postojeće stanje podvrgli strogoj kritici, morali bismo da kažemo da je neopštežiteljni i individualizovani monaški život „legalizovan“, „amnestiran“ i naknadno (ponekad iznuđeno i nevoljno) priznat od strane pobožnog crkvenog tela. Ovakav način monaškog života se lako utapa u duhovne, kako crkvene tako i narodne, potrebe i time stiče (samo)opravdanje. Ali uzalud se tešimo – ovo „utapanje“ neće moći da izgladi nedoslednosti (tj. suštinske nedostatke).
Ovi nedostaci su nekada plod neizbežnih okolnosti, a nekada nisu. Ponekad potiču od neposlušnosti i duha bunta. Ovaj duh često ne nazivamo pravim imenom, već se istina svesno prećutkuje jer nam je njegov vinovnik koristan kao trudoljubiv van svoje bivše zajednice. Ne ukidamo li ovim ćutanjem nekome šansu da počne sa preispitivanjem sopstvenih postupaka i da započne pokajanje. Na ovakav način sopstvena volja monaha dobija amnestiju i uzdiže se na viši nivo. Samovolja se predstavlja kao nešto dobro, a ne pogubno. Time se nesvesno, daleko bilo, dovodi na nivo norme. Ovakva „tolerancija“ otvara teoretsku mogućnost za izopačenje koje bi (u najekstremnijem vidu) moglo da se definiše ovako: ko se digne na Oca, umesto kazne primiće počasti i projaviće se kao koristan i darovit.
Ali, pošto postoje i mnogi objektivni i istorijski razlozi koji su više-manje uticali na osipanje opštežića, ne možemo biti oštri kritičari, nego kažemo drugačije:
2) Naše muško monaštvo nema dovoljno autonomije, tj. nema uslova da nesmetano unapredi živote svojih zajednica da bi podsećali na ono što se obično zamišlja kada se pomene pojam manastirskog opštežića. Sama mogućnost česte promene igumana unapred čini monaško bratstvo uniženim i izigranim. I ono što se postigne na polju opštežića, neretko je kratkog veka jer zavisi od samilosti spoljnih faktora. Ali, iako monaško bratstvo gleda na ovaj problem duboko iznutra, moramo reći da je cela Crkva šira od opštežića monaha, i njena briga za svet nadilazi i prevazilazi brigu bratstva za sopstveni mir i spasenje. Cela Crkva, kao i uvek, sagledava dalje od izdvojene zajednice, ma koliko ova bila orijentisana ka prepodobnom načinu života. Treba uvek imati u vidu da eklisiologija i duhovnost – Crkva i monaštvo u njoj – moraju imati istu duhovnu osnovu i potku.
Dakle, i pored činjenice da se „ideal i stvarnost“ monaha „često poklapaju samo delimično ili se uopšte ne poklapaju“, ideal opštežića je danas „iznova spasavan“ i spasen. Postoji mnoštvo detalja koji najneposrednije ukazuju na porast svesti o opštežiću, te stoga nije isključeno da ćemo ubuduće napredovati u obnovi i praktičnijem ostvarivanju ovog ideala.
JEDAN UM I JEDNO SRCE
„...da bismo jedno bili svi, isto mudrujući, isto pomišljajući, koje jedan isti pastir napasa i vodi, i kao neki zlatni lanac jedni za druge vezani, jedan drugoga držite se, i u jedno saudite se telo (Ef. 4, 16), pod jednom glavom, po božanstvenom Pavlu, neimarstvom Duha (Ef. 2, 20–22).“
(Studenički tipik, glava 17, O pouci igumana bratiji i o ispovedanju)