Популарни постови

среда, 03. август 2011.

Свети Симеон Нови Богослов 27. химнa


Какав треба да буде монах,
која је његова делатност,
и шта је његов напредак и уздизање
Дом душе своје у дворац претвори,
у којем ће Христос, Цар свега, живети
капима суза своји, ридањима и плачем
коленопреклоњењима и уздасима многим;
ако желиш, монаше, истински да монахујеш.
Али ни тада самовати нећеш, јер са Царем бит’ ћеш,
и самотник као што и ми смо - бивајући
с нама од целог света одвојен.
Ето, то је монах бити.
Сједињен са Богом и Царем, ти самац ниси
већ уброја се међ’ све свете, анђелски
сабитијник постваши, сажитељ праведника
и истински сунаследник свих Небесних!
Како сам бити може онај који тамо грађанство има,
тамо где сабор мученика и преподобних јесте,
где је хор пророка и апостола Божијих,
где је небројено мноштво праведника,
јерараха, патријараха и других светих?
Онај у коме Христос обитава, кажите ми,
како рећи може да он сам јесте?
Са Христом мојим Отац и Дух сапребива,
па како сам је, сједињен с’Тројицом као с’Јединицом?
Није сам с’Богом сједињен, иако самује,
иако у пустињи седи, иако у спиљи је!
Но, ко Њега нашао није, ко Њега познао није,
ко Његов Целив примио није, Оваплоћеног Бога
и Слова, тај уопште, авај, монах постао није.
Зато, сам је онај ко од Бога одели се, док ми,
пак, свак’ од нас, од осталих људи сасвим одвојени смо,
па усамљени као сироти сви смо, иако
чини се да јединство и суживот имамо,
мешајући се један с’другим у сабрању бројном.
Уосталом, душом и телом одвојени смо,
што као истинито и смрт показује, која
од сродника и пријатеља раздваја нас
и забораву за све сада вољене препушта,
исто као што ноћ, сан и дела житејска
очигледно јединствао многих руше.
Онај ко келију је своју добродетељима небом учинио,
па у њој кад седи созерцава Њега,
и Саздатеља неба и земље гледа, Њему се клања
и вазда са Светлошћу Незалазном сапребива,
Светлошћу невечерњом и неприступном
од које не одваја се, баш никако не удаљује,
ни дању ни ноћу, ни док једе и пије,
ни у сну, ни на путу или премештању,
тај, како жив, тако и мртав још јасније са
Њим у души целосно сапребива вавек.
Па како од невесте да се одвоји женик,
или муж од жене за коју се везао једном?
Кажи законодавче, неће ли закон поштовати
Онај што рекао је двоје једно тело биће, зар
неће Сам са њом (душом) један Дух бити?
Жена је, значи, у мужу, муж у жени, а
душа је, пак, у Богу, и Бог у души сједињује се
и у свим светима познат бива.
Тако са Богом сједињују се они што покајањем
душе своје у свету овом очистише,
па монаси постају, од других одељују се и
ум Христов примјау, чија и уста и језик
заиста нелаживи су, којим беседе
са Оцем Сведржитељем, којим вазда узвикују:
О Оче, о Свецару, о Створитељу свега и свих!
Келија небо њихово је, а они сунце, па
у њима Светлости Незалазне и Божанске има,
која озарује човека сваког што на свет долази овај,
и од Духа Светог рођен бива.
У њима ноћи нема. Али како?
Рећи ти не умем, јер дрхтим пишући о томе,
размишљајући језа подилази ме,
а учим те како, на који начин живе
они што Богу служе, па сад
Њега упркос свему траже, само Њега, и нађоше Га,
само Њега возљубљаше, само с Њим сједињени посташе
монаси као сами са Једним, па чак
да и у мноштву остављени буду.
Такви су истински монаси, монахујући сами,
који су с Богом јединим и у Богу сами,
од свих мисли и помисли ослобођени,
само Бога созерцавају у уму безмисленом,
као стрела у зиду у светлости утврђени,
или као звезда на небу – шта ли још рећи могу?
Ипак, они у келијама пребивају, као у неком
чертогу светлом, мислећи – они на небу живе;
истина ли може бити, хеј пази, не сумњај!
Будућ’ на земљи нису, иако земља држи их, а
у светлости будућег века живе,
у којој анђели пребивају и шетају,
која начала и власти држи,
која господства и престоле крепи.
Тако, иако у светитељима Бог почива,
али, ипак, свети у Богу живе и на земљи се крећу,
у светлости ходећи као по земљи.
О чуда, они као анђели и Свевишњег синови,
по смрти ће богови бити Њему сасуштаствени, Који
Бог по природи јесте, усиновљењем с Њим сједињени.
А то сад недостаје им, само од тела подржавани,
које покрива их и крије, као заточеници што
у затвору сунце гледају, и зраке његове што
кроз прозор продиру, али целог
не могу да га замисле или појме,
излазећи из тамнице да би га јасно видети могли.
Ето, то мучи их, што Васцелог Христа не сагледавају
иако Васцелог Га созерцавају, нити телесних
окова могу да се разреше, иако од страсти и
сваке пристрасности успокојише се, но од многог
избављени, сад једно држи их.
Тако онај који многим оковима окован је,
и не нада се спас од њих да нађе, а који
успе од већине окова да разреши се, а само
једним везан је, још (увек) и од других страда,
и ваздан усрдно од њега разрешење тражи,
да слободан се јави, да с радошћу ходи,
да за оним за чим чезне похита,
због чега избављење из затвора и желео је.
Њега и сви ми тражимо, Јединог
Који из тамнице може да нас избави!
У Њему, Чија красота заппрепашћује,
ишчезавамо, ум сваки изумљује,
душу сваку рањава и она љубављу пламти,
свезује и са Богом за увек сједињује!
Да, братијо моја, делањем Му прибегавајте,
да, друзи, крепите се, и одрицати се немојте,
против нас зборити немојте, сами варајући се!
Не реците – немогуће је да се Дух Свети прими,
не говорите – и без Њега спасење могуће је,
не казујте – и незнано је ко Њему причастан је!
Не велите да за људе Бог невидећи је,
не говрите – људи светлост Божију не зру,
и у данашње време то могуће није!
Никад то немогуће није, пријатељи,
већ сасвим могуће бива за оне што желе,
што воде живот од страсти чистећи се,
они себи чисто око разума начинише.
За остале греховна гнусоба, потпуно слепило јесте,
које, и овде и тамо, светлости Божанске лишава их,
и не варајте се, у огњу и мраку пратиће их.
Погледајте, друзи, како прекрасан Владика је!
Штедрољубиви Бог, Човекољубац Једини!
Он услишава и милује неизоставно, а и
неизоставно открива се, па објавит' ће нам
и показати светлост Своју светозарну!
Што се колебате, понижени, што сте немарни,
зашто више земно спокојство и славу љубите,
(славу) бесчасну, неславну, празну и сујетну?
Зашто безбрижним живот врлински називате?
Не тако, браћо, није, не заблуђујте се;
као они што живот имају, жену, децу,
па благу и слави привременој посвећени,
стреме и труде се да сан испуне,
тако и сваки покајник и служитељ Божији
треба да се труди и непрестано брине да
му покајање благопријатно буде,
а служење благоугодно и савршено,
јер се тада сасвим с Богом зближава,
цео сједињен бива с Њим у лице се гледајући,
смелост пред Њим стичући сразмерно труду
његовом да вољу Његову испуни, а и ми
да се удостојимо да је вршимо, па да задобијемо
удео у милости са свима ли светима, сада,
колико је у овом веку могуће, а тамо
Васцелог Христа, Васцелог Духа Божанственог
у Оцу да Га примимо у све векове. Амин.
преведено с македонског језика