У већини уџбеника и радова који се баве проблемом историје човечанства наилази се на констатацију како је људски род на прелазима векова увек доживљавао кризу, која је подразумевала како позитивне тако и негативне исходе у даљем развоју цивилизације. Тако смо и ми данас на почетку 21. века заиста сведоци тешко замисливих научних, технолошких и медицинских достигнућа, али смо истовремено и сведоци, па и жртве, опскурне глобализације, промовисања морално-социјалних анти-вредности или боље речено наметања и представљања греха као нечег сасвим природног, па чак и неопходног. Колико је владајућа култура агресивна у таквој својој мисији, јасно говори чињеница, да међу припадницима јавног живота никоме и не пада на памет да о греху говори као оном који нас једини отуђује од Бога и Љубави Божије.
Докле је све то довело просечног припадника тек зачетог електронског доба? Довело га је до потпуног безнађа, до тешких психопатолошких поремећаја, и то до те мере да је сасвим неизвесно шта за оне преостале припаднике савремене цивилизације значи бити човек; које је његово назначење; зашто постоји; одакле долази и куда иде.
Колико год је човек на свим пољима науке и уметности показао и доказао да је овладао, али на жалост, понекад и злоупотребљавао све оно што му је Бог даровао; толико је, пак, очигледно да није овладао собом, да није ни упознао себе. Међутим, тај вечни немир у овој долини плача из које не може да побегне, ипак га подсећа да овде немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи (Јев. 13, 14), и приморава га да се загледа у недокучива пространства свог унутрашњег бића.
Нисмо ли последње две деценије прошлог века и сами сведоци огромног интересовања за мистику и све врсте тајанствених учења и појава. Многе су та трагања одвела пагубним странпутицама источњачких секти и квази-мистике, али велик је број и оних који се као блудни синови вратише у Дом Оца Небеског (Лк. 15, 11-32) и у окриље мајке Цркве, јер у православној литургијско-исихастичкој традицији препознаше Извор воде живе (Јн. 4,14).
МОЛИТВЕНО ТИХОВАЊЕ
У ПРАВОСЛАВНОЈ ТРАДИЦИЈИ
Ходите к мени сви који сте уморни
и натоварени (Мт. 11,28)
Божанствени апостол Павле каже: Ко позна ум Господњи (Рим. 11,34). А ја кажем: Ко упозна ум човека, који је постао безмолвник и телом и духом, каже свети Јован Лествичник у својој поуци о молитви тј. о њеном најузвишенијем облику које се назива тиховањем, безмолвијем или исихијом.
Исихија је реч грчког порекла, а значи ћутање, тиховање, унутрашњу усредсређеност. У православној традицији ова реч има много комплексније значење, јер је стара 16. векова. То је историја тајне човековог срца и проналажења оног мира који превазилази сваки ум (Филип.4,7). Отуда је исихазам аскетска традиција монашког порекла (4-5. век), која се као покрет духовног и богословског препорода организовала увођењем Исусове молитве као начина постизања стања унутарњег усредсређивања и мира у којем ум тј. срце слушају и отварају се Богу. Многи сматрају да је најбољи превод ове речи на српски језик молитвено тиховање.
Наиме, сваки верујући православни хришћанин који се у извесној мери посветио проучавању и пажљивом ишчитавању светоотачке литературе зна да велики подвиг тиховања подразумева хођење уским путем вере (Вера је крило молитве. Вера је стање душе у коме нема двоумљења, коју никаква тешкоћа не може збунити. (Св. Јован Лествичник)) и трпљења (Трпљење је несломљив бол душе, коју никакве незгоде, ма колико тешке биле, не могу уздрмати… Трпљење је свакодневно очекивање мука. Трпљење је одсецање изговора и мотрење на себе. (Св. Јован Лествичник)), који једини истински може помоћи човеку да позна самог себе (Човек је онај који је познао самог себе. (ава Пимен); Самопознање се добија кроз христопознање, коме претходи христољубље. (св. Јустин Ћелијски).)
Свакако треба напоменути да исихазам тј. молитвено тиховање ни у ком случају није одвојено од литургијске тј. светотајинске духовности Цркве. Напротив, оно је освећена стаза богопознања коју нам оставише Свети Оци, а кроз коју се остварује најприснији однос човека са Богом - и оно у потпуности увире и извире из литургијског живота Цркве.
Иако су исихастички текстови углавном писани за монахујуће, св. Петар Дамаскин сасвим јасно каже: То је подвиг који је потребан свим људима. Без њега је немогуће задобити духовно знање и смиреноумље…
За оце исихасте и оне подвижнике који их подражавају молитвено тиховање тј. упражњавање Исусове молитве није само себи циљ. Оно је пре свега учитељ и помагач у стицању врлина од којих се посебно издвајају покајање тј. преумљење (Ђаво је у нама самима. У нама се води унутрашњи рат. Ако је унутрашње зло побеђено, онда ће се и спољашње покорити као слабије. (св. Јован Касијан)) и трезвоумље, које подвижника доводе до богопознања тј. обожења.
У православној духовности срце није само физички орган већ средиште човековог бића, његово најаутентичније ја. Истовремено оно је и унутрашњи дом (1. Цар. 8,6) у који се улази у стању самоиспражњења (кенозе) и жртве, јер се у њему збива сједињење са Христом (Када неко види Бога, више није у стању ништа да каже. Само плаче од радости. (старац Јосиф Исихаста)). Према томе, срце даје јединство људској личности, а умна молитва тј. молитва срца омогућује да човек досегне суштинско стање јединства и целовитости сопствене личности, јер тек тада у најскривенијим деловима свога бића може немо да узвикује: Ава оче, (Мк. 14, 36) добро нам је овде бити (Мт. 17, 4). Зато је добро приметио један православни писац када је рекао: Оно што је најтеже и одлучујуће у уметности молитве јесте тиховање. (Калистос Вер, Сила Имена)
ЗАКЉУЧАК
Вјерујем, Господе, помози мојему невјерју (Мк. 9,24)
Ко ступа у манастир и све даје Христу, тај улази у Цркву. Можда ће неко упитати: зар они који живе сами у некаквој пећини ичим помажу Цркви? Да, пећински монаси помажу Цркви на тајанствен или мистичан начин. Онај ко живи у пећини не сади, истина, дрвеће и вртове, нити пише књиге, нити ствара друге тековине које потпомажу живот или напредак, али он ту у својој пећини ствара, развија се и обожује.
Подвижници бораве у пећини да их нико не би одвајао од духовног живота. Својом љубављу, надахнутим и чистим животом, а првенствено својим животом они помажу Цркви. Рећи ћу вам нешто што ће вам се учинити и као претерано, али децо моја хоћу да ми верујете. Реч је о доприносу монашке молитве. Слушајте ме пажљиво!
Претпоставимо да имамо седам свештенослужитеља који су теолози и проповденици речи Божије, а при томе су и свети по свом животу. Имају и ненадмашни говорнички дар. Сваки од њих опслужује по једну парохију, а свака од тих парохија састоји се од неких десет хиљада парохијана. Дакле сваког дана њихову реч чује седамдесет хиљада људи. Хиљаде људи слушајући их, преображавају се, кају се, враћају се Христу; спасавају се читаве породице.
Један мохах, кога нико не види док седи у некој пећини, својом смиреном молитвом утиче много више. Он један, наспрам оних седам, постићи ће веће резултате. Ја то тако видим, сигуран сам у то. Ето колико је значајна монашка молитва. Монах је сам у келији, али таласи његове молитве допиру до свих људи, ма колико они били удаљени. Молитвом монах учествује у свим људским проблемима и чини чудеса.
Овако је беседио блажени старац Порфирије Кавсокаливит (1906-1991), који је и у наше време засијао као живи сведок Живог Бога, проповедајући да је Бог Љубав (1. Јн. 4,16) и да жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине (Еф. 4,13).
Да ли се може појмити радост, али и одговорност сваког православног хришћанина који је у овом номинално прогресивном, али суштински апсолутно декадентном друштву пронашао Извор воде живе, и може заједно са апостолом Томом да узвикује: Господ мој и Бог мој! (Јн. 20, 28), свим својим бићем схвативши ко је, зашто је и куда иде!
