Родитељски статус је свештен. Али у исто време он даје право родитељима да злоупотребе своја овлашћења. Многи родитељи знају шта се у Светом Писму говори о деци, али уопште не желе да знају какве захтеве Бог поставља пред њима. Управо се ту скрива горки корен породичних сукоба и дуготрајних грађанских ратова између родитеља и деце.
"Зар ти, дакле, који учиш друге, себе не учиш? " (Рим. 2,21). Чувајте се да не будете фарисеј у властитој кући, чувајте се да не будете писмознанац који пред свима одреда маше "словом", показујући свима у породици како ко треба да се понаша. Ова схема неће деловати, јер "слово убија, а Дух оживљује " (2 Кор. 3, 6). Не променивши себе, нећете променити свет око себе.
Зауставимо се на најважнијим моментима дијалога свештеника с родитељем који искрено хоће да схвати проблем лоших односа са својим дететом.
Пре свега, неопходно је разјаснити колико је оправдан разлог родитељевог узнемиравања поводом детета. Једноставније говорећи, треба разјаснити да ли је дете психички нормално или су пак претерани страхови самог родитеља? Јесу ли тешкоће, чудноватости и настраности понашања детета испољавање независности, самосталности, поседовања представа које се разликују од родитељских, или су пак у његовом понашању, изјавама и реакцијама заиста присутне неке особине које сведоче о патолошким психичким или социјалним поремећајима.
Затим је важно разјаснити каква осећања настају код родитеља према свом детету, као и то шта је у основи обраћања свештенику за помоћ: властити проблеми или брига за дете? Тежња да му помогне или жеља да стекне помоћ и подршку за себе, да се ослободи властитог страха, осећања кривице и сувишности? Можда је цела ствар у претераним очекивањима да ће у старости дете бити његов ослонац и да ће сав свој живот посветити физичкој, моралној и материјалној подршци остарелом родитељу?
Једна од изузетно озбиљних опасности у хришћанском васпитању детета је покушај родитеља да контролишу религиозни живот своје деце. На све могуће начине се борећи за хришћанско васпитање, ја говорим о недопустивости насилног улажења у област најинтимнијег живота детета, ја сам против контроле његовог духовног живота. У млађем узрасту, када дете има од пет до седам година, то се изражава у потпуно невиним питањима: "Па шта ти је баћушка рекао на исповести?" То се не сме чинити! Општење свештеника и детета на исповести мора остати тајна, тајна његове исповести.
Обично у прелазном узрасту, око тринаесте-четрнаесте године, дете престаје да иде у цркву, на исповест. Али у извесном тренутку оно ће изненада изјавити мами своју жељу да оде и да се исповеди. На ово мама може одговорити: - Мислим да је то твоја лична ствар. Ако хоћеш иди, зашто ме онда питаш.
Овај мудри родитељски одговор даће могућност детету да схвати одговорност за своје односе с Богом, да схвати одговорност сопственог духовног избора.
Знајући да дете већ поседује почетне навике у молитви, понекад га можемо упитати није ли заборавило да се помоли ујутру или увече. Нипошто му не треба досађивати питањима: 'А колико си молитава прочитао?", "Вероватно си читао непажљиво"... У оваквом случају у свести детета Бог постаје нешто налик на родитеља који га вечно гњави и досађује му.
Једна моја познаница (сада је она попадија), чији је отац био православни свештеник, од малих ногу је благочастиво ишла на исповест и причешће. Али у 14. години се удаљила у потпуности од Бога и први пут се заиста исповедила тек са 25 година. Очигледно је да су њени родитељи били довољно мудри и препустили су јој могућност оваквог удаљавања од цркве, захваљујући чему је и дошло до њеног враћања... Сада она помаже свом супругу да служи у једној сеоској парохији, учи децу Еванђељу у сеоској недељној школи.
Родитељи морају да схвате да се њихова деца налазе у опасном и тешком положају, у окружењу најјачих саблазни овога света. Њихове душевне снаге су слабе, оне су несразмерне са савременим саблазнима које су дубоко продрле у све сфере нашег живота, тако да је њихово удаљавање од цркве потпуно природно. Она испитују овај свет, она траже свој пут. И само је безусловна љубав родитеља, безусловно прихватање детета, умножено личном искреношћу односа с Господом, у стању је да сачува његову дечију веру.
"Хришћанско васпитање није учење односа, то је учење ступати у живе односе. Хришћанска антропологија не може да замисли могућност дресуре човека, то јест, да човек буде издресиран на одређене реакције; хришћанско васпитање је стицање унутарњег система вредности, који и руководи човековим животом" - истиче архиепископ Ивановски и Кинешемски Амвросије. [1]
Нису увек за своје несреће и неуспелу судбину крива деца, иако се то и догађа у животу. Блудни син није могао да пребаци оцу због своје упропашћене судбине, као што ни Каин није могао ни за шта да оптужи Адама. Али осим појединачних ситуација постоји још и фундаментални Божији закон, и њега је немогуће заобићи. Господ је пребацио одговорност васпитања деце на родитеље. У формирању личности детета, његовог мишљења, што значи у формирању његове судбине, одлучујућу улогу имају родитељи. Ако дете живи у атмосфери родитељских свађа, сукоба и пркошења, оно по правилу израста као непослушно и оцу и мајци. Оно не може да одлучи кога да слуша: јер међу њима нема слоге, те, на крају крајева, оно не слуша никога. Свака свађа, свако неслагање одраслих у присуству деце, јако и знатно поткопава родитељски ауторитет у њиховим очима.
"Поучавајмо нашу децу тако да претпостављају врлину свему другоме, а обиље богатства да сматрају за ништа" - рекао је св. Јован Златоуст; и даље код истога читамо: "Ако си лепо васпитао свог сина, а он свога, а овај свога - то ће бити као нека стабљика најбољих живота који ће израсти, добивши зачетак и корен од тебе и доносећи ти плодове старања о потомцима".
НАПОМЕНА:
1. Архиепископ Амвросије Шчуров, Беседа архипастира, Иваново, 1998.
