Ој Главо Богословна, којој се руго свет,
Ој Главо пуна рана, и на њој трнов сплет.
Ој чело с којег је теко, у муци крвав зној,
Ја Те се сада сећам, ох прими поздрав мој.
Ти си подно мука пуно, на Крст си распет жив,
Небеска моја круно, и ја сам томе крив.
И ја се кајем горко, кајем се душом свом,
Смилуј се Христе Спасе, смилуј се греху мом.
Не скрени ока Твога, не одбиј вапај мој,
На сина немоћнога, не излиј укор Свој.
Ја немам куд ни коме, ја немам други пут,
Под Твојим Крстом само, ту ми је једини пут.
Ох, камо моје среће, да могу живот свој,
Захвалан дати за Те, Пастиру верни мој.
И хвала теби, хвала, што за нас испи жуч,
Јер Твоја смрт је дала, људима рајски кључ.
И дај да се увек сећам, смртнога часа тог,
При сваком кораку своме, целога века свог.
И кад ми буде мрети, и вид ми затре мрак,
С висина Твојих Светих, пошаљи ми један зрак.
И муке кад ме стигну, Твој ми укажи Лик,
И с болом Твојим Спасе, кликнуће покајник.
Неће ми дрхтати рука, самртни бришући зној,
Ако се сетим мука, што је подно Господ мој.
Увек ћу гледат Тебе, и Твој ћу чути глас,
Ох, срећан коме дајеш, овакав смртни час.
