Недеља 19. по Духовима
"И како хоћете да чине вама људи чините и ви њима онако. И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грешници љубе оне који њих љубе. И ако чините добро онима који вама добро чине, каква вам је хвала? Јер и грешници чине тако. И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете узети, каква вам је хвала? Јер и грешници грешницима дају у зајам да узму опет онолико. Али, љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајте у зајам не надајући се ничему; и биће вам велика плата, и бићете синови Највишега, јер је Он благ и неблагодарнима и злима. Будите дакле милостиви као и Отац ваш што је милостив." (Лк.6,31-36).
"Јер Богу тако омиље свет, да је сина свога јединороднога дао, да нико који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни" (Јн.3,16). Он је љубав и то извор љубави; дарежљив је, дуготрпељив, многомилостив. Ако се искрено кајемо, увек је спреман да нам милосрдно опрости грехе. Он је по речима псалмопевца Давида: "спор на гнев и веома благ. Не гневи се једнако, нити се довека срди. Не поступа с нама по гресима нашим, нити нам враћа по неправдама нашим. Него колико је небо високо од земље, толика је милост Његова к онима који Га се боје." (Пс.102,8-11).
Највећи пример милосрђа према људима показао је, Господ Исус Христос, који је себе принео на жртву, ради спасења рода људског. Сишао је са неба на земљу, да би нас уздигао са земље на небо. Дајући људима духовна блага по своме милосрђу Господ Исус Христос бринуо је о људској потреби за њихов живот; хранио је хлебом гладне, лечио болесне, тешио жалосне, бодрио малаксале, подизао пале и посрнуле, васкрсавао умрле, опраштао грехе људима који су се искрено кајали. Неисцрпно је милосрђе Божије. Безгранична љубав и свемоћ његова, који обнавља лик човечији и препорађа.
Писци светих јеванђеља његових, сведоче нам, да немоћи људске и болести нестају на реч Христову. Њему се и природа покорава на његову заповест и смрт пушта из својих ланаца узете људске животе. Сетимо се оног догађаја из светог јеванђеља од јеванђелисте Луке, у коме се говори о васкрсењу сина јединца жене удовице из града Наина. "И потом иђаше у град који се зови Наин, и с Њим иђаху многи ученици Његови и мноштво народа. Кад се приближише к вратима градским, и гле, изношаху мртваца, јединца сина матере његове, и она беше удовица и народа из града много иђаше с њом. " (Лк.7,11-12).
Можемо замислити бол, тугу и жалост мајке која сахрањује свога сина јединца – наду и утеху своју – храниоца свога, јер је била удова. Њену бол делили су са њом и многи суграђани. "И видевши је Господ сажали Му се за њом, и рече јој: Не плачи. И приступивши прихвати за сандук; а носиоци стадоше, и рече: Момче! Теби говорим, устани. И седе мртвац и стаде говорити; и даде га матери његовој." (Лк.7,13-15).
Слушајући овај јеванђелски текст, свакоме је јасно да није била жеља Христова, да покаже своју свемоћ, већ су велика љубав и милосрђе побудили Христа да васкрсне тог младића. И како да се овде не помену речи Светог Атанасија Великог, који је писао, да је Господ пришао, не да покаже себе, но да излечи и научи сараднике своје, да и они деле своју љубав и помоћ људима који су у нужди. Целокупно јеванђеље Христово је проповед љубави и милосрђа, које су се проповедале људима, не речима колико делима – непосредним примером. Крст, страдање и васкрсење доказ су његове љубави и милосрђа према људима.
Јавивши се апостолима својим после васкрсења, три пута је узастопце упитао апостола Петра: "Симоне Јинин, љубиш ли ме већма него ови?" На Петров одговор: "Господе, Ти све знаш, ти знаш да те волим. Рече му Исус; паси овце моје: (Јн.21,16-17). То трикратно питање Христово Петру о љубави према Христу и заповест: да чува овце његове, означава такву љубав, која је једновремено и љубав према онима за које је он дошао с неба, принео себе на жртву за све људе свих времена.
У тој и таквој љубави је суштина светог јеванђеља и хришћанства, које захтева да се човек одрекне себе, да би нашао себе у Богу и ближњему своме; у служењу Богу и ближњима. Та и таква љубав испуњавала је и срце апостола Петра; када је три пута одговорио Христу: "Ти све знаш, ти знаш да те волим".
По примеру Спаситеља света и апостоли су били милосрдни према људима. Трудили су се да помогну онима који су у беди или болести. Саветовали су своје следбенике да буду пажљиви према страдалницима. Тако апостол Павле говори о љубави: "Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича не надима се" (1. Кор.1,13,4).
Животно искуство показује да је милосрђе резултат љубави и без ње оно не може постојати. Само искрена љубав покреће хришћанина на добра дела, дела милосрђа. Први хришћани све што су имали, из љубави делили су свима који су били у нужди. Свети оци позивали су чланове цркве на дела милосрђа. По речима Кипријана Картагенског, милосрђе је уподобљење Оцу небеском,"оно без мучеништва доноси венац славе". Свети Јован Златоусти каже:"Милосрђе је најбоља добродетељ, изнад девствености и испосништва. Спаситељ ће на дан страшног суда да помиње само дела милосрђа".
Постарајмо се да свом земаљском животу, међу људима немилосрдно делимо своју љубав и милосђе браћи угроженој, које ће њима помоћи и избавити их из телесних недаћа, болести, а нама на страшном суду биће приписано као добро дело.
Протојереј-ставрофор
Хаџи-Радосав Ст. Митић