Плаштаница је платно са извезеним или насликаним Христом непосредно после скидања са Крста. На плаштаници се налази представа скидања са Крста и полагања у гроб, а ту је и представа Богородице, Јосифа, Никодима и еванђелисте Јована.
Плаштаница се износи у току појања стиховњих стихира на вечерњем богослужењу Великог Петка и полаже се увек заједно са Јеванђељем на средину храма на посебан сто.
Развој плаштанице је прилично сложен и доводи се у везу са развојем воздуха, великим входом и вечерњом службом Великог Петка. Воздух је платно које је символ покрова у који су Јосиф и Никодим увили тело Христово. У њега је увијано Јеванђеље и свештеник га је износио прислоњено на груди или на рамену док су се појале стиховње стихире вечерње Великог Петка и полагао га на сто у средини храма где му се народ поклањао до краја јутрења Велике Суботе.
Тада је на јутрењу Велике Суботе, на трисветом великог славословља, које се појало споро, Јеванђеље обношено у литији и полагано на свету трпезу која символично представља гроб Господњи. Када смо говорили о воздуху, битно је рећи да су символизми и пракса Великог Петка утицали на то да се на воздуху слика или везе тело мртвог Исуса Христа. Судећи по сликовитим представама скидања са крста и полагања у гроб, представа Исуса на воздуху све више је потискивала Јеванђеље које је par excellance символ Христа, да би доцније прерасла у самосталан литургијски предмет у "плаштаницу", која се додавањем Богородице, Јосифа и Никодима, јеванђелисте Јована, мироносица и анђела развила у слику "оплакивања Христа", док је воздух поново попримио своју стару, једноставну форму. Касније је плаштаница почела да се износи у току појања стиховњих стихира на Велики Петак, увек заједно са Јеванђељем, на средину храма на посебан сто. Тамо је била предмет поклоњења и манифестовања побожности верника (цвеће, ароматична уља) до момента символичног "полагања у гроб" после завршетка "опела", односно јутрење Велике Суботе.
Сто на који се полаже плаштаница, који је символизовао камен на коме је тело Христово било припремљено за полагање у гроб, временом се толико развио да је добио и балдахин (киворијум), по угледу на Свету трпезу или кувуклију Светог гроба. Када се стигло до ове тачке било је онда лако да се дође до погрешног тумачења овог стола као Гроба Господњег, а полагање Јеванђеља и плаштанице се почело сматрати као полагање у гроб, и на крају да би конфузија била већа на њему је почела да се служи Литургија Велике Суботе.
Плаштаница се износи у току појања стиховњих стихира на вечерњем богослужењу Великог Петка и полаже се увек заједно са Јеванђељем на средину храма на посебан сто.
Развој плаштанице је прилично сложен и доводи се у везу са развојем воздуха, великим входом и вечерњом службом Великог Петка. Воздух је платно које је символ покрова у који су Јосиф и Никодим увили тело Христово. У њега је увијано Јеванђеље и свештеник га је износио прислоњено на груди или на рамену док су се појале стиховње стихире вечерње Великог Петка и полагао га на сто у средини храма где му се народ поклањао до краја јутрења Велике Суботе.
Тада је на јутрењу Велике Суботе, на трисветом великог славословља, које се појало споро, Јеванђеље обношено у литији и полагано на свету трпезу која символично представља гроб Господњи. Када смо говорили о воздуху, битно је рећи да су символизми и пракса Великог Петка утицали на то да се на воздуху слика или везе тело мртвог Исуса Христа. Судећи по сликовитим представама скидања са крста и полагања у гроб, представа Исуса на воздуху све више је потискивала Јеванђеље које је par excellance символ Христа, да би доцније прерасла у самосталан литургијски предмет у "плаштаницу", која се додавањем Богородице, Јосифа и Никодима, јеванђелисте Јована, мироносица и анђела развила у слику "оплакивања Христа", док је воздух поново попримио своју стару, једноставну форму. Касније је плаштаница почела да се износи у току појања стиховњих стихира на Велики Петак, увек заједно са Јеванђељем, на средину храма на посебан сто. Тамо је била предмет поклоњења и манифестовања побожности верника (цвеће, ароматична уља) до момента символичног "полагања у гроб" после завршетка "опела", односно јутрење Велике Суботе.
Сто на који се полаже плаштаница, који је символизовао камен на коме је тело Христово било припремљено за полагање у гроб, временом се толико развио да је добио и балдахин (киворијум), по угледу на Свету трпезу или кувуклију Светог гроба. Када се стигло до ове тачке било је онда лако да се дође до погрешног тумачења овог стола као Гроба Господњег, а полагање Јеванђеља и плаштанице се почело сматрати као полагање у гроб, и на крају да би конфузија била већа на њему је почела да се служи Литургија Велике Суботе.
Научници су утврдили још један неоспорив доказ оригиналности Плаштанице. То је полен биљака. Заиста, он је вечан ! И за сваку врсту биљке он је посебан. Зато, идентификујући полен тачно се може пратити пут Плаштанице.
На њој је нађен полен 49 разних биљака. Од тог броја 13. врста расту само у области Јерусалима и у области пустиње Негев као и у области Мртвог мора.
20. врста могу се наћи само на југо-западу Сирије и у северној Турској (где се и налазио Цариград и где је она боравила до 1204 године када су је украли Латини).
16 врста могу се наћи и у Европи.
И даље, научници су испитивали и Хитон Христов који се чува у Триру као и Мараму (на руском - Судар) који се налази у Шпанији у Овиједу. И на њима, такође, је пронађен полен из области Јерусалимске.
СВ. ЈОВАН ДАМАСКИН - О СВЕТОЈ ПЛАШТАНИЦИ
Већ у VIII веку св. Јован Дамаскин, у својој “Трећој одбрамбеној речи против оних што одбацују св. иконе”, говори: “Други вид (поклоњења) - када се ми поклањамо материјалним предметима, кроз које и у којима је Бог савршио наше спасење или до доласка Господњег или после Његовог домоустројавања у телу, као н.пр. гора Синај, Назарет, Витлејемске јасле, пећина, св. Голгота, крсно дрво, клинови, сунђер, штап, свето и спаситељно копље, одежда, хитон, плаштаница, пелене, св. гроб - источник нашег васкресења, камен гробни, св. гора Сион, затим гора Маслинска, Овчија врата, блажени Гетсимански врт, - све то и слично поштујем и клањам им се; поштујем и сваки св. храм Божији и свако место на ком се проузноси име Божије, - не ради њихове природе, већ због тога што су они сместилиште божанственог деловања, и кроз њих и у њима благоволео је Бог да саврши наше спасење, јер ја поштујем и поклањам се и анђелима, и људима, и свакој материји, која има учешће у божанственом деловању и служи моме спасењу, ради божанственог деловања. Ја се не поклањам јудејима, јер они нису учесници божанственог деловања и нису у циљу мог спасења распели Господа славе, Бога мојега, већ пре, - покренути завишћу и мржњом према Богу и добротвору”.
Из наведених речи св. Јована Дамаскина је видно, да је у његово време Св. Плаштаница Христова већ била предмет поклоњења.
-из књиге Закон Божији - протојереј Серафим Слободск
Већ у VIII веку св. Јован Дамаскин, у својој “Трећој одбрамбеној речи против оних што одбацују св. иконе”, говори: “Други вид (поклоњења) - када се ми поклањамо материјалним предметима, кроз које и у којима је Бог савршио наше спасење или до доласка Господњег или после Његовог домоустројавања у телу, као н.пр. гора Синај, Назарет, Витлејемске јасле, пећина, св. Голгота, крсно дрво, клинови, сунђер, штап, свето и спаситељно копље, одежда, хитон, плаштаница, пелене, св. гроб - источник нашег васкресења, камен гробни, св. гора Сион, затим гора Маслинска, Овчија врата, блажени Гетсимански врт, - све то и слично поштујем и клањам им се; поштујем и сваки св. храм Божији и свако место на ком се проузноси име Божије, - не ради њихове природе, већ због тога што су они сместилиште божанственог деловања, и кроз њих и у њима благоволео је Бог да саврши наше спасење, јер ја поштујем и поклањам се и анђелима, и људима, и свакој материји, која има учешће у божанственом деловању и служи моме спасењу, ради божанственог деловања. Ја се не поклањам јудејима, јер они нису учесници божанственог деловања и нису у циљу мог спасења распели Господа славе, Бога мојега, већ пре, - покренути завишћу и мржњом према Богу и добротвору”.
Из наведених речи св. Јована Дамаскина је видно, да је у његово време Св. Плаштаница Христова већ била предмет поклоњења.
-из књиге Закон Божији - протојереј Серафим Слободск
