У овом тешком и страдалном времену наше свете цркве и народа, требало би се нешто рећи и мучеништву за веру Христову, о томе узвишеном богоугодном живљењу у Христу и ношењу крста Његовог до краја; до свршетка живота нашег Њега ради, кроз мучеништво за веру.
Један Свети отац је размишљао: „Као што је дисање неопходно за тело и без њега човек не може да живи, исто тако и без дисања Духом Божјим, душа не може да живи. Што је ваздух за тело, то је Дух Божји за душу. Шта то значи дисати Духом Божјим? То значи живети с Њиме и бити испуњен Њиме.”
Сви они који су истински дисали Духом Божјим, током свога овоземаљског живота, исплели су један велики венац око Престола Господа нашег Исуса Христа. Један букет из тог венца, који је узрастао „у меру раста висине Христове”, удишући Духа Божјег, су и Свети Мученици Христови.
У животима Светих Мученика, запазићемо оно што свима нама недостаје. А то је управо оно њихово мучеништво за Христа. Они су положили своје животе за Онога кога никада нису видели. Истина, они, многи, а и сви ми, чули смо за Христа, па опет, размислите, да ли би неко од нас пристао да свој живот да у руке човеку кога никада није видео.
У тог Непознатог човека они, а и ми верујемо, јер смо за Њега чули и Његово присуство осетили бар једном у животу, било при некој Светој тајни, обреду или молитви. А они, Свети Мученици су по речима Владике Николаја, знали за Њега, не веровали, него баш знали; јер им је Он при највећим патњама и страдањима био сапатник и састрадалник, јер Бог неће оставити „свеца свог” самог и напуштеног, као што смо ми урадили, када је Он страдао на крсту.
У Светом писму стоји: „Благо ономе који не виде а поверова” и још „Царство небеско се напором узима и подвижници га задобијају”. Све ово су они испунили, а ми? Колико смо ми претрпели, пострадали и били пљувани и наружени за Христа. Нимало, или врло мало. Знамо да је Господ све то за нас претрпео; а колико смо му узвратили? Апостол Павле каже: „скупом ценом сте плаћени, како ћете се откупити”. И заиста, ко смо ми и шта смо, да сам Бог пролива своју Свету Крв за нас. Ко смо ми и шта смо, да се Господ усели у прах земаљски, од кога смо саздани и који ће то постати по смрти нашој, јер је речено: „вратићеш се у земљу, од које си и узет” !
Због чега је Он то дозволио себи? Због тога да би нас, грешнике, очистио од греха, осветио и освећене сјединио са Собом, обожио нас, учинио светим и бесмртним.
Тога ради, драга браћо и сестре, посегнимо за Христом који нас зове к себи: „Ходите к мени сви који сте уморени и натоварени, и ја ћу вас одморити”. Потражимо смисао живота, смисао душе, смисао света. Замислимо се над животом својим и над животом вечним. Ниједно страдање за Христа није неиспалтљиво јер „велика је наша награда на небесима”. Не бринимо толико за животима нашим, и не бојмо се смрти. Мада, нема сумње, најтежи од свих јармова на земљи, јесте јарам смрти, крст смрти. Али одкако је тај најтежи крст постао крст Богочовека Христа, Он је процветао васкрсењем, и кроз васкрсење даровао човеку и роду људском бесмртност и живот вечни.
Ово све су знали и Свети Мученици, Свети Георгије, Свети Димитрије, Свети ђакон Авакум и Првомученик Стефан, а сада смо и ми то сазнали, те „ко има уши да чује, нека чује” ! Мученици су то добро чули и разумели.
Њиховим молитвама нека Преблаги Говорник и нама да, да и ими „добро чујемо” и разумемо Јеванђеље Његово, а да би смо све садашње и будуће муке лакше поднели, на славу Његову. АМИН.
16. октобра 1997.
Један Свети отац је размишљао: „Као што је дисање неопходно за тело и без њега човек не може да живи, исто тако и без дисања Духом Божјим, душа не може да живи. Што је ваздух за тело, то је Дух Божји за душу. Шта то значи дисати Духом Божјим? То значи живети с Њиме и бити испуњен Њиме.”
Сви они који су истински дисали Духом Божјим, током свога овоземаљског живота, исплели су један велики венац око Престола Господа нашег Исуса Христа. Један букет из тог венца, који је узрастао „у меру раста висине Христове”, удишући Духа Божјег, су и Свети Мученици Христови.
У животима Светих Мученика, запазићемо оно што свима нама недостаје. А то је управо оно њихово мучеништво за Христа. Они су положили своје животе за Онога кога никада нису видели. Истина, они, многи, а и сви ми, чули смо за Христа, па опет, размислите, да ли би неко од нас пристао да свој живот да у руке човеку кога никада није видео.
У тог Непознатог човека они, а и ми верујемо, јер смо за Њега чули и Његово присуство осетили бар једном у животу, било при некој Светој тајни, обреду или молитви. А они, Свети Мученици су по речима Владике Николаја, знали за Њега, не веровали, него баш знали; јер им је Он при највећим патњама и страдањима био сапатник и састрадалник, јер Бог неће оставити „свеца свог” самог и напуштеног, као што смо ми урадили, када је Он страдао на крсту.
У Светом писму стоји: „Благо ономе који не виде а поверова” и још „Царство небеско се напором узима и подвижници га задобијају”. Све ово су они испунили, а ми? Колико смо ми претрпели, пострадали и били пљувани и наружени за Христа. Нимало, или врло мало. Знамо да је Господ све то за нас претрпео; а колико смо му узвратили? Апостол Павле каже: „скупом ценом сте плаћени, како ћете се откупити”. И заиста, ко смо ми и шта смо, да сам Бог пролива своју Свету Крв за нас. Ко смо ми и шта смо, да се Господ усели у прах земаљски, од кога смо саздани и који ће то постати по смрти нашој, јер је речено: „вратићеш се у земљу, од које си и узет” !
Због чега је Он то дозволио себи? Због тога да би нас, грешнике, очистио од греха, осветио и освећене сјединио са Собом, обожио нас, учинио светим и бесмртним.
Тога ради, драга браћо и сестре, посегнимо за Христом који нас зове к себи: „Ходите к мени сви који сте уморени и натоварени, и ја ћу вас одморити”. Потражимо смисао живота, смисао душе, смисао света. Замислимо се над животом својим и над животом вечним. Ниједно страдање за Христа није неиспалтљиво јер „велика је наша награда на небесима”. Не бринимо толико за животима нашим, и не бојмо се смрти. Мада, нема сумње, најтежи од свих јармова на земљи, јесте јарам смрти, крст смрти. Али одкако је тај најтежи крст постао крст Богочовека Христа, Он је процветао васкрсењем, и кроз васкрсење даровао човеку и роду људском бесмртност и живот вечни.
Ово све су знали и Свети Мученици, Свети Георгије, Свети Димитрије, Свети ђакон Авакум и Првомученик Стефан, а сада смо и ми то сазнали, те „ко има уши да чује, нека чује” ! Мученици су то добро чули и разумели.
Њиховим молитвама нека Преблаги Говорник и нама да, да и ими „добро чујемо” и разумемо Јеванђеље Његово, а да би смо све садашње и будуће муке лакше поднели, на славу Његову. АМИН.
16. октобра 1997.
