Популарни постови

недеља, 05. јун 2011.

НЕСТОРOB ЛЕТОПИС ( одломак )



Нестор Летописац

Велико је и одговорно звање историчара. Знамо ми и за Плутарха и Тацита и Флавија и Н.М.Карамзина. Но, за нас, за руску историју, нема већег ауторитета од преподобног Нестора Летописца. Он је отац руске историје. Он је с правом придодат лику светих, у земљи руској просијавших.
     
     Од стварања света
      Да пророк Мојсије, научен од Бога, није оставио извештај о почетку и стварању света, о прародитељима људским, све би то било предано забораву. Слава Богу, Он је у људе усадио потребу за памћењем. И очевидце догађаја, љубитеље старина, надахњивао је да претварају време у реч, записану или преношену са колена на колено.
      По обрасцу тада већ познатих позноантичких и ранохришћанских хроника, Летописац Нестор је почетак руске историје везао за Стварање света: од Адама и Светског потопа.
     
     Келија, која је сместила свет
      Године живљења Летописца падају на сам почетак другог миленијума- на XI век. За њега сасвим недавно, 988 г., воде Дњепра примиле су себи Кијевљане који су се крштавали, који су били живи сведоци тога чуда. Но, већ су Русију потресале међусобне распре и напади спољњег непријатеља. Потомци кнеза Владимира нису могли или нису хтели бити сложни.
      Из келије Печерског манастира, гледао је на свет монах Нестор. Мала је његова келија али је сместила у себе цео свет, целу Свету Русију.
      Ко је био преподобни Нестор? По неким подацима он је дошао у обитељ код светог старца Теодосија Кијевско-Печерског са 17 година. Постоји и верзија да је Нестор у ствари митрополит Иларион, аутор ''Речи о Закону и Благодати'', који је пред крај живота отишао у манастир због радова летописања.
      У то време по речима светог Нестора ''црнорисци су као светила сијали у Русији. Једни су били бодри учитељи, други су били чврсти на бденију, или на коленопреклоној молитви, неки су постили по цео дан или по два дана, други су кушали само хлеб и воду, неки варено зеље, други само сирово. Сви су пребивали у љубави: млађи су се покоравали старијима, нису се смејали и говорили пред њима и исказивали су покорност и послушање; а старији су исказивали љубав према млађима, поучавали их и тешили, као очеви малу децу. Ако би неки брат упао у какво било сагрешење, тешили су га и из велике љубави делили епитимију на двоје, на троје. Таква је била узајамна љубав уз строго уздржање''.
      Овде је све толико јасно да разјашњење треба можда само код речи ''делили епитимију'': казну коју је добио сагрешени, преузимали су на себе и његови другови. На пример делили су број свакодневних земних метанија.
      Зар није дивно што су, израстајући у атмосфери молитве, љубави, сагласности и уздржања, монаси били украс Русије? Манастире су тада звали расадницима просвете. Веома добра реч ''расадник''. То су били пластеници, место где се гаје расади будућег растиња.Тамо почиње живот нужан и користан.
     
     Послови и дани
      Шта може бити интересантно у животу монаха? Он не иде у војне походе, не путује, не лови дивље звери, један дан му личи на други. Он не разликује време у години, догађаји у животу изван манастирских зидина га не дотичу. Шта он ради? Он спасава своју душу. Но, најглавније, он се моли за своје ближње, за отаџбину. Страшно је и замислити шта би било када би нестало молитве монаха. Све невоље су наилазиле на Русију тада када су ишли напади на православну веру.
      И дани монаха Нестора нису се разликовали од дана других црноризаца. Једино се разликовало његово послушање:он је по благослову настојатеља писао историју Русије.
      Летописац је свуда себе називао ''грешним'', ''злим'', ''недостојним рабом Божијим''. У тим оценама себе нема сликања: човек достигавши висину смирења, види у својој души и најситнија сагрешења. Да би себи представили духовни ниво светих, пробајмо проникнути у изречено:''Свети су сматрали за грех и сенку мисли о греху''. Приметимо: не сам грех и чак не ни мисао о греху, него буквално сенка мисли о греху.
      Временски, прво сочињеније Несторово је било ''Житије светих кнезова Бориса и Гљеба у светом крштењу Романа и Давида''. У њему је висока молитвеност сједињена са тачношћу описа где је морална поука приказана у самом приповедању. Нестор говори о стварању човека, његовом паду и устајању по милости Божијој.
      Тешко тугује он због тога што се хришћанска вера споро шири по Русији. Пише:''Међутим како су се свуда умножили хришћани, идолски жртвеници остали упражњени, земља руска је остајала у пређашњој прелести идолској, зато што није ни од кога слушала речи о Господу нашем Исусу Христу: Нису нама долазили апостоли и нико није проповедао реч Божију''.
      Други његов рад је ''Житије преподобног Теодосија Печерскога''. Нестор је као сасвим млад послушник видео светог Теодосија, затим је много година касније учествовао у обретењу моштију преподобног и ето саставио његово житије. Оно је написано једноставно и надахнуто.''Мој циљ је- пише Нестор- да црнорисци после нас читајући житије светога и видевши његову доследност, прослављајући Бога прослављају и угодника његовог и тако се учвршћују у подвигу, особито тим што се у земљи руској јавио такав муж и угодник Божији''.
      Несторова ''Повест временных лет'' до нас је дошла у облику нешто каснијих издања: Лаврентијевог рукописа (1377 године), Првог Новгородског рукописа (14 век) и Ипатијевског Летописа (15 век). Претпоставља се да је Нестор искористио материјал ''Древног свода '' (9 век), Свода Никона (70 гг.11 века) и Почетног свода (1093-1095). У тексту су очевиднe подударности са византијском хроником Георгија Арматолија.
      Поузданост и пуноћа писања преподобног Нестора је таква да њој и дан данас припегавају историчари као провереном извору сведочења о древној Русији.
     
     Главно животно дело
      ''Повест временных лет'' је велико дело оца руске историје. Не временных него ''временных лет'', које обухватају не неки мали период него огромне године руског живота, целу епоху. У целини она се овако зове:''Ово је повест древних времена, откуда је пошла руска земља, ко је први у Кијеву почео да кнежује и откуд је настала руска земља''.
      Ми нисмо тиква без корена, људи који немају порекла. ''Повест'' Нестора као и књиге Карамзина, Иловацког, Татишчева, Соловјева, треба да буду наше насушно штиво.
      Нестор види руску историју у контексту светске. Несумњиво да је Свето Писмо познавао до у детаље, затим грчки и латински језик, античку филозофију и књижевност, византијске зборнике хроника и легенди, манастирске записе, историјске зборнике, био је упознат са причама трговаца, војника и путника. Све је то он осмишљавао са једним циљем- да покаже историју Русије као неодвојиви део светског историјског процеса.
      Свод игумана Лаврентија, како сматрају књижевни критичари, садрже најмање искривљен списак ''Повести'' Нестора. Та редакција се завршава описом чудесног догађаја од 11.02.1110 године када се над Печерским манастиром надвисио огроман светлећи стуб.
     Нестор осмишљава историју строго са православне тачке гледишта. Он говори о светим равноапостолним Ћирилу и Методију, приказујући велику срећу крштења Русије и плодове њеног просвећења. Равноапостолни Владимир је главни јунак Несторових Повести. Летописац га пореди са Јованом Крститељем. Подвизи и живот кнеза приказани су подробно и са љубављу.
      Но Летопис Нестора не можемо назвати само историјом Русије, њенога крштења, црквеном или грађанском хроником. То је историја Руског народа, размишљања о изворима руског сазнања, руског поимања света. Није то било просто набрајање јарких догађаја или нешто слично европским животописима, већ дубоко размишљање о месту у свету новог младог народа- рускога народа. Откуда смо ми? Чиме смо прелепи? Чиме се разликујемо од других народа? То су све питања која су стајала пред Нестором.
     
     Завештање
      Преподобни Нестор је преживео пожар и разарање Кијевско-Печерске Лавре 1196 године. Последњи његови радови проникнути су мишљу о јединству Русије, о сједињењу њеном са вером хришћанском.
      А.С.Пушкин, стварајући свог летописца Пимена у драми ''Борис Годунов''(1824-1825) узео је за његову основу црте карактера летописца Нестора који тежи истини чак и ако се она некоме и не свиђа и која ''уопште не улепшава приповедача''.
      Летописац је завештао Печерским иноцима да наставе његово животно дело.
      Његови наследници у летописању су: преподобни Силвестер, игуман Визубицког Кијевског манастрира, игуман Мојсије који је продужио летопис до 1200 године, игуман Лаврентије- аутор знаменитог Лаврентијевског летописног свода 1377 године.
      Треба поменути и епископа Владимирског Симона, који је, како су говорили, написао Кијевско-Печерски патерик- књигу о монасима Кијевско-Печерске Лавре.
      Сви они су се ослањали на преподобног Нестора: За њих је он високи учитељ-и као књижевник и као молитвеник. Мошти преподобног Нестора пребивају нетрулежне у Ближњим пештерама Лавре.
     
     

     
     Превод из месечника ''Русский Дом'', бр.11-2009 г.
     Превео: Ранко Гојковић