“Mora da vam je teško oče Jovane da slušate i primate ispovest ljudskih greha?..» Odgovorio sam: «To je – Pasha! To je velika radost – čuti iskreno pokajanje za bilo koje grehe (i što je čovekov greh veći to je radosnije njegovo pokajanje). Čovek oslobadja svoju dušu od smrti – i to je radost».
Arhiepiskop Jovan (Šahovski)
Ispovest se odvija izmedju čoveka i Boga, a ličnost sveštenika u ispunjenju Tajne nema nikakvo značenje. Ali Crkva nije samo Božanski, već i Bogočovečanski organizam. U svim Tajnama je prisutan taj lik Bogočovečanstva, pa tako i u Tajni ispovesti. Sveštenik, koji prima ispovest, je često pomoćnik onome koji se kaje na svom duhovnom putu, i tada ličnost sveštenika na ispovesti već ima svoj značaj. Ali se učešće sveštenika ne svodi samo na to.
U drevnoj ruskoj praksi sveštenik je razrešujući grehe, izgovarao: « Tvoji gresi su na mome vratu, čedo» - i stavljao bi ruku grešnika sebi na vrat, pokazujući time da ga Crkva uzima na sebe, kao zabludelu ovcu. To ne znači da sam sveštenik prima lično na sebe njegove grehe, ali on zastupa celu Crkvu, pokazujući time da se upravo to dešava u njenom životu: kada je bolestan jedan član, bolesna je cela Crkva. U tom slučaju cela Crkva strada preko u ličnosti sveštenika. Uvek, kada dolazi grešnik koji se kaje, upravo sveštenik treba da zastupa tu Crkvu, koja strada zajedno sa njim.
Ličnost sveštenika ima kolosalni značaj. On u Tajni ispovesti ne može ravnodušno da fiksira pokajanje njemu nepoznatog čoveka, već treba koliko je moguće duboko molitveno da primi u svoje srce grehe svoga čeda. Za sveštenika nijedna ispovest ne predstavlja samo običan razgovor, i njegovo učešće se ne svodi na to da je on pozvan da svedoči šta je potpuni prestup. Stanje sveštenika na ispovesti je – primanje na sebe kroz Crkvu bola brata koji strada.
S jedne strane, sveštenik je za vreme ispovesti duhovno otvoren za primanje tog bola. Imajući u sebi takvu spremnost i sastradalnu ljubav, koja podražava Hristu, duhovnik treba da bude potpuno otvoren kako bi svaka rana koju je čoveku naneo satana, greh i sopstvene strasti, bila bol i za samog sveštenika. Zastupajući Crkvu, on treba da oseti taj bol, da ga preboli, jer je Crkva jedinstveni organizam u kome se bol jednog člana odražava na čitavo telo.
S druge strane, pri izvršenju Tajne, sveštenik je beskrajno zaštićen Božijom milošću i blagodaću kako razorna sila greha ne bi uništila i njega samog. I Božija blagodat koja pokriva sveštenika je blagodat koja je darovana celoj Crkvi, kao isceljujuća blagodat, kao blagodat Duha Svetog, koja hrani siromašne i leči nemoćne, kako se o njoj govori u Tajni hirotonije. Crkva se u Tajni pokajanja otkriva i sa Božanske i sa ljudske strane. I s jedne strane, sveštenik, kao čovek, projavljujući Bogočovečanstvo Crkve, treba da uzme na sebe bol drugog, a s druge strane kao lik Prvosveštenika Hrista, treba da da čoveku isceljenje koje proističe od Boga, a preko čoveka.
Sveštenik u Tajni pokajanja nastupa kao milosrdni samarjanin (pogl. Lk. 10, 30-35), koristeći blagodat Crkve koja je sposobna da isceljuje rane. Sveštenik poseduje te darove, kako bi oni preko njega bili preneti grešniku koji se kaje. U tom smislu on nije samo sveštenik, njegovo sveštenstvo je – blagodatna sila Crkve, iako s ljudske tačke gledišta takav odnos prema pokajanju za mnoge sveštenike predstavlja pravi podvig.
Upravo sveštenik zastupa Crkvu, koja grešniku daruje isceljenje, i radost, koja obuzima čoveka u Tajni pokajanja u trenutku isceljenja od greha, to je ta radost kojom se raduje Crkva, kojom se raduje celo telo, kada se raduje jedan član, i sveštenik ne može a da ne oseti takva blagodatna stanja. To je upravo taj trenutak kada on istupa kao sama punoća Crkve Hristove.
Slično stanje je opisivao protojerej Gleb Kaleda, kada je odlazio da ispoveda zatvorenike i razgovarao sa onima koji su bili na samrti. Kratko pre svoje smrti ovaj 70-ogodišnji sveštenik, prosvetljen i pun radosti, govorio je: «Oci, zbog čega ne idete u zatvore? To je takva radost!» On je tu radost isceljenja neprekidno osećao na sebi kao radjanje novog života. Ona za sveštenika uvek predstavlja blagodatnu platu za bol, koji prima na sebe, i ta blagodat u Tajni ispovesti potpuno pokriva svu težinu, koju on stavlja na «svoj vrat», primajući na sebe ispovesti drugih ljudi.
Protojerej Aleksej Uminski
