Популарни постови

петак, 10. јун 2011.

DEVSTVO, MONASTVO, SUPRUZNISTVO


DEVSTVO

U Pravoslavnoj Crkvi, od samog pocetka Njenog ustanovljavanja, kroz sva doba Hriscanstva sve do danas, postoji prelepi obicaj devstva. Devstvo ima narocit znacaj za one koji ga mogu sacuvati. To je poseban dar Bozji i zato se ne daje mnogima. Sam Gospod nas Isus Hristos kaze: "Ne mogu svi primiti tu rijec do oni kojima je dano... Ko moze primiti, neka primi!" (Mt. 19, 11-12). Na prednosti devstvenog stanja ukazuje sveti apostol Pavle u svojoj Prvoj poslanici Korincanima: "Razlikuje se i zena od djevojke. Koja je neudata brine se za Gospodnje, kako ce ugoditi Gospodu, da bude sveta i tijelom i duhom; a koja je udata brine se za ovosvjetsko, kako ce ugoditi muzu. A ovo govorim za vasu sopstvenu korist, ne da vam nametnem zamku, nego za blagoobrazno i istrajno sluzenje Gospodu, u sabranosti... Tako i onaj koji udaje svoju djevojku dobro cini; ali koji ne udaje bolje cini" (1. Kor. 7, 34-35, 38). I sveti Oci Crkve visoko su cenili cistotu devstvene celomudrenosti i mnogo su pisali u pohvalu devstva. Po recima Metodija Tirskog (ili Patarskog): "Devstvo je vise od braka. Devstvo je osvestano zivotom Gospoda Isusa, te dok apostol dozvoljava brak kao ukrotilacku meru za plot, devstvo je stanje prvog coveka, uzdizanje celog covecjeg organizma na stepen zivota duhovnog, pobeda nad materijalnim zivotom i najbolji dar Gospodu."
Prepodobni Antonije Veliki kaze: "Devstvo je pecat savrsenstva, slicnost anelima, duhovna i sveta zrtva; venac spleten od cvetova dobrodetelji (vrline), miomirisna ruza koja ozivljava sve koji se nalaze blizu nje, najprijatniji miomir Gospodu Isusu Hristu, veliki dar Bozji, zalog buduceg nasledja u Carstvu Nebeskom."
"Devstvo", veli sveti Jovan Zlatoust, "jeste delo toliko veliko i cudno, da prevazilazi sve ljudske dobrodetelji. Devstvo je krasilo prve ljude vise nego careve dijadema i zlatne odezde. Sta je casnije, sladje, sjajnije od devstva? Jer ono daje sjaj blistaviji i od samih suncevih zraka, i odresivsi nas od svega zitejskog, uci nas da svetlim ocima sa paznjom sagledavamo Sunce Pravde. Kao sto dragoceno miro, iako se zatvara u posudu, puneci vazduh miomirom, ispunjava prijatnoscu ne samo one koji se nalaze unutar kuce, nego i one koji izvan nje stoje, tako i miomir devstvene duse napajajuci cuvstva pokazuje unutra sakrivenu dobrodetelj."
Sveti tajnovidac Jovan Bogoslov, koji vide buduce blazenstvo pripremljeno na nebu za devstvenike, pise: "I vidjeh, i gle Jagnje koje stajase na gori Sionu i sa Njime sto cetrdeset i cetiri hiljade, koji imahu Ime njegovo i Ime Oca njegovog napisano na celima svojim... jer su djevstvenici; ovo su oni koji idu za jagnjetom kuda god podje; ovi su otkupljeni izmedju ljudi kao prvina Bogu i Jagnjetu; i u njihovim ustima ne nadje se laz, jer su bez mane pred prestolom Bozijim" (Otkr. 14, 1, 4-5).
Mada sveti Oci Crkve devstveni zivot nazivaju ravnoangelskim, oni podsticu one koji vode takav zivot da se ne uznose i ne gorde pred onima koji su stupili u brak. Sveti Kirilo Jerusalimski pise: "I ti koji cuvas nevinost, nisi li od bracnika rodjen? Ne preziri bracnike koji u braku zive kako treba, koji stupaju u brak po zakonu, a ne po strastoljublju."
Sveti Oci Gangrijskog sabora pisu: "Mi i devstvo, sjedinjeno sa smernoscu, postujemo i uzdrzanje prihvatamo koje se sa cestitoscu i blagocascem cuva, i smerno otselnistvo od svetovnih stvari odobravamo, i castan bracni suzivot uvazavamo" (Gangrijsko saborno pravilo 21).
Sveti Atanasije Veliki ovako zbori: "Dva su puta u zivotu. Jedan je obican i zitejski, to jest brak; a drugi je andjelski, od kojeg nema uzvisenijeg, to je devstvo. Ako je ko svetovni put izabrao, to jest brak, to ne podleze osudi, ali nece primiti toliko darova, iako ce, medjutim, primiti neke, jer i on prinosi plod tridesetorostruk. A ako je ko prihvatio casni i nadsvetovni put, iako je njegov put zalosniji i tezi od potonjeg, takav ce primiti cudnovatije darove: jer prineo je plod savrsen, stostruk."
No ako oni koji cuvaju devstvo vode nedolican zivot, predani svetovnim zadovoljstvima: pijanstvu, igrama, raskosi, razmazenosti, svim mogucim porocima, ne pridrzavaju se pravila Svete Crkve, nisu saosecajni i milostivi prema bednima - takvo devstvo im nece doneti nikakvu korist, kao onim ludim devojkama iz Evandjelja, koje ne spremise ulje u posudama svojim i ostadose izvan svadbene odaje. "Gospodaru! Gospodaru!", govorile su, "Otvori nam. A on odgovarajuci rece im: Zaista vam kazem: ne poznajem vas" (Mt. 25, 11-12).
Sveti Grigorije Bogoslov pise: "U zivotu su moguca dva stanja - supruznistvo i devstvo, i jedno je vise i bogopodobnije, ali teze i opasnije, a drugo je nize, ali bezbednije. Ni devstvo ni supruznistvo ne sjedinjuju nas niti rastavljaju potpuno sa Bogom ili svetom, tako da bi jedno samo po sebi bilo vredno gadjenja, a drugo bezuslovne pohvale. Nasuprot tome, um mora biti dobar gospodar i u supruznistvu i u devstvu, te ih, kao neke tvari, umesno obradjivati i od njih praviti dobrodetelj. Iako supruznistvo ima zemaljsku osnovu, a bezbracni zivot zarucuje sa Svevladarom Hristom, desava se ipak da i devstvo obara na tvrdu zemlju, a supruzanski zivot da privodi Nebu. A kada bi za to jedan poceo da krivi supruznistvo, a drugi devstvo, oba bi govorili neistinu. Devstveni zivot je bolji, itekako bolji; no ako je predat svetu i zemaljskome, onda je gori od supruznistva."

MONASTVO

U prva tri veka su hriscani, koji su vodili strog zivot, zbog utvrdjivanja sebe u dobrim namerama (npr. izbegavanja greha, iskazivanja Bogu blagodarnih osecanja, pobudjivanja duse na blagocasce i slicno), s punom svescu polagali pred Bogom zavete posta, molitve, svakodnevnog ispitivanja svoje savesti, davanja milostinje, pozrtvovanosti za crkvu ili neko drugo bogougodno delo... Medju tim obetima postojao je i obicaj davanja zaveta devstva. U nase vreme je taj obicaj zamenilo monastvo.
Obeti monastva, a ujedno i devstva, bezbracnog zivota, nesticanja i poslusanja, daju se svecano, po posebno ustanovljenom cinu i posle dovoljnog ispitivanja onoga koji daje obete na te podvige. Podvig monastva je najsavrseniji savez dobrodetelji i najcistiji dar Gospodu. Istinsko monastvo sastoji se u dobrovoljnom samozrtvovanju svih dusevnih i telesnih sila na sluzenje Bogu i bliznjemu, umrtvljivanje ili odsecanje svih strasti, preziranje svih dobara ovoga sveta.
Sveti Oci Crkve mnogo su pisali o monaskim dobrodeteljima. Prepodobni Dorotej govori: "Ostale dobrodetelji, s obzirom da se ispunjavaju po duznosti, imaju tek znacaj poreza koji obavezno moraju da daju svi, kao podanici u drzavi caru; monasko poslusanje, nesticanje i devstvo kao dobrodetelji koje se vrse iz dobre volje, imaju znacaj dragocenih darova koji se prinose Bogu jedino iz ljubavi, slicno tome kako u drzavi znameniti ljudi osim poreza prinose caru i darove, i zato se udostojavaju bogatih nagrada, velike casti i cinova."
"Monaski obeti", veli sveti Vasilije Veliki, "jesu spasenje sveta. Njima se odvracaju rat i svetske posasti." A sveti Dimitrije Rostovski kaze da molitvama inoka Gospod drzi ovaj svet. Iako se ponekome monaske molitve cine male, one ipak celi svet utvrdjuju. Svet hriscanski se u Svetom Pismu uporedjuje sa vinogradom, kao i Izrailj u drevna vremena (Is. 5, 7). Pogledajmo na cemu se drzi vinova loza? Na jednoj suvoj, neplodnoj motki. Oduzmi od loze motku, pasce na zemlju, ostaje neplodna i gazi se. Oduzmi od hriscanskog sveta inocki cin, kao od loze suvu, neplodnu motku, i sta ce biti sa svetom? Prosudite sami...
Koliko su visoki i vazni monaski obeti, toliko su i opasni. Ako se poloze, moraju se cuvati sveto i nenarusivo u toku celog zivota, sve do smrti. Njihovo narusavanje je veoma kaznjivo i prekorno. Sveti Oci Crkve su strogo sudili narusioce i brak onih koji su ga sklopili posle obeta drzali su ne za brak, vec za blud i preljubu: odlucivali su ih od pricesca Svetim Tajnama, pa cak i od Crkve. Sveti Vasilije Veliki pise: "Ako je neko i mislio da ostavivsi svoj monaski zavet moze da ispravi svoj zivot, ipak nece izbeci sudu zbog toga sto je, kao vojnik Hristov, napustio Hrista, bas kao sto se i vojnik zemaljskog cara za izdaju ili bekstvo podvrgava najljucoj kazni." Monaske obete sveti Jovan Zlatoust smatra svestenim prinosom Bogu, a njihovo narusavanje naziva svetogrdjem i obmanjivanjem Boga, dok narusiocima odredjuje udeo jedino sa Ananijom i Sapfirom (Dap. 5, 1-11). Jer narusioci zaveta sluze kao sablazan za svet, na svoju osudu i na svoju pogibao.
Ne smeju ni da ostanu u bezbriznosti i nemaru oni koji nameravaju da sav zivot provedu u manastiru ne podrazavajuci zivotu svetih, vec se uzdaju samo u molitve svetih kojima je posvecen manastir. Oni misle da ce biti spaseni radi dobrodetelji svetitelja, dok sami nista ne cine za svoje spasenje. Takvi treba da znaju da Judejcima nista nije pomoglo to sto su se uzdali u svoga rodonacelnika Avraama, dok sami nisu imali dela pravednog Avraama, pa posto nisu imali Avraamovih dobrodetelji, sekira ih je Bozja bespostedno odsekla od nasledja Carstva Hristovog. Tako i zivljenje u manastiru i uzdanje samo u svetitelje, bez sopstvenih dobrodetelji, ne mogu spasti inoka. Ni manastirske zidine, ni monaski zaveti, ni sveti cin, ni sveto mesto, ni sveti Oci nece spasti onoga koji ne revnuje za svetiteljski zivot. Jednom je brat kome je nedostajalo revnosti dosao kod prepodobnog Antonija i zamolio ga da se pomoli za njega. Veliki starac mu je odgovorio: "Niti cu se ja, niti ce se Bog sazaliti nad tobom, ako se ti sam ne budes brinuo za sebe i molio Bogu." I tako dakle, sveti Oci nam pomazu samo onda kada se i mi sami o sebi brinemo i vodimo bogougodan zivot.

SUPRUZNISTVO

Supruznistvo je ustanovio sam Bog nakon stvaranja prvih ljudi, kako zbog razmnozavanja i sirenja ljudskog roda, isto tako i za uzajamno opstenje i olaksanje preteskog zemaljskog zivota. Rec Bozja ovako o tome kazuje: "I rece Gospod Bog: nije dobro da je covjek sam; da mu nacinim druga prema njemu" (Post. 2, 18). I nakon stvaranja zene postavio ih je u jednu supruzansku zajednicu. "Musko i zensko stvori ih. I blagoslovi ih Bog, govoreci: plodite se i mnozite, i napunite zemlju i gospodarite njom..." (Post. 1, 27-28). Ipak, zapovest o plodjenju nije ukinula devstvo. Sveti Oci kazu da je covek bio podvrgnut semenom zacecu, odnosno zacecu kroz telesno sjedinjenje, tek posle pada. Sveti Atanasije uci: "Prvobitna Bozja namera nije bila da se radjamo kroz brak i iskvarenost; krsenje zapovesti je uvelo brak (misli se na telesno opstenje) kao posledicu Adamovog prestupa, tj. kao posledicu odstupanja od zapovesti date mu od Boga" (Tumacenje 50. psalma). Jer Bog, Koji sve stvari poznaje pre njihovog postanja, znajuci da ce covek svojom voljom prestupiti Njegove zapovesti i da ce se predati propadljivosti, sazdao je sve da mu blagovremeno bude od koristi. "Posto je predznatelj Bog znao da ce covek prestupiti i da ce se potciniti propadljivosti, stvorio je iz njega zenu, druga prema njemu; pomocnicu, naime, radi radjanja kojim bi se vaspostavio ljudski rod posle prestupa." (Prepodobni Jovan Damaskin, Tacno izlozenje). Bog jeste rekao ljudima da se mnoze, ali je Bog (po sv. Grigoriju Niskom i sv. Jovanu Damaskinu) mogao i zeleo da uveca ljudski rod na drugi nacin: jer ni danas se ljudi ne mnoze plotskim sjedinjenjem, kaze Georgije Zadonski blazenog spomena, nego neiskazanom silom Bozjeg blagoslova. Sv. Jovan Zlatousti govori u istom duhu, objasnjavajuci nam da kada to Adam pozna Evu, zenu svoju: "Pazi kada se ovo desilo? Posle neposlusnosti, posle izgona iz raja; tada je pocelo plotsko opstenje; pre neposlusnosti oni su ziveli kao andjeli, i nigde nema pomena o tome. Posto pre nismo bili podredjeni telesnim strastima, zato je od pocetka devstvenost bila uzvisena." Slavni tumac Svetog Pisma Evtimije Zigavin govori to isto: "Da Adam nije sagresio, ne bi mu bilo nuzno da stupa u plotsko opstenje sa Evom. Jer greh je rodio taj vid sjedinjenja." A i sveti Grigorije Dvojeslov nam odatle izvlaci pouku, da nije telesno sjedinjenje supruznika bezakonje, nego pohota za takvim sjedinjenjem. Posto bez pohote nema telesnog opstenja, zakljucuje Grigorije, ni ono samo, mada u braku nije bezakonje, nije nevino.*
Devstvo je u Starom Zavetu bilo vrlo retko, a tek u Novom Zavetu je uzvisenost devstva nad supruznistvom pocela da se naglasava u svoj svojoj opravdanosti, mada ni supruznistvo nije izgubilo svoje dostojanstvo. Naime, i sam Gospod nas Isus Hristos pocastio je i blagoslovio supruzansku zajednicu Svojim prisustvom na svadbi u Kani Galilejskoj (Jn. 2, 1-9) i udostojio je cudotvornog pretvorenja vode u najbolje vino. On je uzvisio bracnu zajednicu medju svete tajne Svoje Crkve i potvrdio je neraskidivost ove zajednice, rekavsi: "A u pocetku stvaranja Bog ih je stvorio kao muza i zenu. Zbog toga ce ostaviti covek oca svojega i mater i prilepice se zeni svojoj, i bice dvoje jedno telo. Tako nisu vise dvoje, nego jedno telo. A sto je Bog sastavio, covek da ne rastavlja" (Mk. 10, 6-9). I sveti apostoli, svedoceci o vaznosti ove velike tajne, uporedjuju je sa duhovnom zajednicom Hrista i Crkve (Ef. 5, 23-32), nazivaju je uvazenom i casnom (Jev. 13, 4). Iz toga se vidi da je supruzanska zajednica za coveka jedno od visih dobara u zemaljskom zivotu.
Drevni ucitelji Crkve prekrasno prikazuju dostojanstvo i srecu hriscanskog supruznistva. Tertulijan pise: "Kako opisati srecu supruznistva koje zakljucuje sama Crkva, koje utvrdjuje molitva, zapecacuje blagoslov, objavljuju andjeli i naposletku utvrdjuje Otac. Kako je prijatno breme dvaju srca sjedinjenih jednom nadom, jednim ucenjem, jednim zakonom. NJih dvoje su kao deca jednog Oca, kao sluge jednog Gospodara; medju njima nema nikakvog nesporazuma ni u dusi ni u telu. Njih su dvoje u jednoj ploti (jednom telu). Gde je plot jedna, tu je i duh jedan. Oni se skupa mole, skupa preklanjaju kolena, skupa poste, uzajamno upucuju i poucavaju jedno drugo. Skupa prisustvuju u crkvi i na trpezi Gospodnjoj, skupa trpe progone, skupa se nasladjuju i spokojstvom. Nista jedno od drugog ne taje, jedno drugom nisu na teret. Slobodno posecuju bolesnike, bez ustrucavanja daju milostinju, bez rasejanosti stoje na molitvenim skupovima; skupa poju psalme i slavospeve, i medjusobno se podsticu na proslavljanje Gospoda."
"Svezani vezama supruznistva", pise sveti Grigorije Bogoslov, "jedno drugome zamenjujemo i ruke i sluh i noge. Supruznistvo i nejakog cini dvostruko jakim, pruza veliku radost blagonaklonima i tugu neblagonaklonima. Zajednicke brige supruznika olaksavaju im jad; zajednicke radosti su im oboma na veselje. Za jednodusne supruznike bogatstvo je prijatnije, a u oskudici je sama jednodusnost prijatnija od bogatstva. Za njih supruznicke veze sluze kao vrelo celomudrenosti i zelje, pecat neophodne odanosti. Kod njih je jedno pice od domaceg izvora, koje tudjinci ne okusavaju, koje nikuda ne otice i niotkuda ne pritice. Sastavljajuci jednu plot, oni imaju i jednu dusu, i uzajamnom ljubavlju podjednako jedno u drugom podsticu revnost za blagocasce. Supruznistvo, naime, ne udaljuje od Boga, naprotiv - jos vise vezuje za Njega, zato sto ono ima visi podsticaj." Primer hriscanskog dobrodeteljnog zivota supruznika prekrasno je prikazan u zitiju prepodobnog Andronika i zene mu Atanasije (vidi: Zitija svetih, 9. oktobar). I tako, hriscanski supruznici su duzni da istinski ljube Boga, usrdno ispunjavaju Njegove zapovesti, imaju postojanu uzajamnu ljubav i postovanje jedno prema drugom, i vernost, da ispunjavaju medjusobne supruznicke duznosti, imaju nepretvornu ljubav prema bliznjima, smernost, te da budu strpljivi u svim teskim i tuznim zivotnim okolnostima, nepokolebljivi u nadi i predanosti Bogu. Pod takvim zivotnim uslovima spasenje u braku bice nesumnjivo.

Uteha obudovelima

Veoma je cemerna i bolna sudbina obudovelih kada se desi da jedan od supruznika dozivi ovakav udes prevremeno, i to jos u mladosti. Udovstvo je osobito zalosno ako su supruznici bili sjedinjeni savezom hriscanske ljubavi i jednodusnosti: tada gubitak u ovom zemaljskom privremenom zivotu ne moze nicim da se nadoknadi. Lice koje ostane u udovstvu i usamljenosti, bez ikakve podrske i utehe, dozivljava mnogo neprijatnosti, jada, lisavanja i svakojakih preokreta u zivotu. A jos je tuznije kada ostane nekoliko malih sirocica bez ikakvih sredstava za zivot, i kad im nedostaje roditeljska paznja. Ipak, najteze je onim sirocicima ciji otac ili majka stupaju u drugi brak, a njih udaljuju od roditeljskog krova i brige. Takve roditelje u buducem veku ocekuje gorka sudbina: "Ako li ko o svojima a osobito o domacima ne promislja, odrekao se vjere i gori je od nevjernika", kaze sveti apostol (1.Tim. 5, 8). A sta u buducem zivotu ocekuje one roditelje koji ostavljaju svoju decu na milost i nemilost sudbine? Sam Spasitelj izgovara im presudu, govoreci: "Bolje bi mu bilo da mu se vodenicni kamen objesi o vrat i da ga bace u more, nego da sablazni jednoga od ovih malih" (Lk 17, 2). Na takve se gnev Bozji srucuje cesto jos u ovome zivotu.
Sveti apostol Pavle je pisao korintskim hriscanima: "A neozenjenim i udovicama velim: dobro im je ako ostanu kao i ja sto sam. Ako li ne mogu da se uzdrzavaju, neka se zene i udaju; jer je bolje zeniti se i udavati negoli upaljivati se" (1. Kor. 7, 8-9). Uostalom, on narocito hvali udovstvo, nazivajuci blazenijim one koji ostanu u udovstvu do kraja zivota, govoreci: "Ali je blazenija (udovica) ako ostane tako, po mojemu misljenju..." (1. Kor. 7, 40). A na drugom mestu svome uceniku, svetom apostolu Timoteju, daje pravila u vezi udovica, i savetuje mu da razlikuje i postuje samo istinske udovice, govoreci: "Udovice postuj, koje su prave udovice... A prava udovica i usamljenica nada se u Boga i provodi u molitvama i molenjima noc i dan... (istinska udovica je) osvjedocena u dobrim djelima, ako je djecu odgajila, ako je gostoljubiva bila, ako je svetima noge prala, ako je nevoljnima pomagala, ako je isla za svakim dobrim djelom" (1.Tim. 5; 3,5,10) Takve osobine trazi apostol kod istinskih udovica. Primer dobrodeteljnog udovickog zivota dostojnog podrazavanja predstavlja i sveta Antusa, majka svetog Jovana Zlatousta. A sam Zlatoust dirljivo poucava jednu mladu udovicu po imenu Tirasija, koja je nakon pet godina braka ostala bez svog cestitog muza, preminulog u cvetnim godinama. "Primila si tezak udarac", veli on, "i strela poslana odozgo pogodila te u najbolnije mesto; no posto ranjenici ne treba da provode sve vreme u placu i suzama, vec da se neodlozno pobrinu za lecenje rana, i tebi je korisno da primis reci utehe, i pustivsi nekoliko potoka suza, da se bar nakratko predas onima koji te nameravaju utesiti... Zene su i inace veoma osetljive na nesrecu; kada se tome jos pridruzi mladost i prevremeno udovistvo, tad je tuga mnogostruko veca, te ako ona koja je u nju upala ne dobije pomoc odozgo, onda je i neka slucajna misao moze satrti. U tome ja i nalazim prvi i najvisi dokaz bozanskog staranja o tebi; jer, pri iznenadnom sticaju tolikih beda ne upasti u ocajanje od zalosti i ne lisiti se prirodnog stanja razuma, to je delo ne ljudske pomoci nego Desnice Svevisnjega... Dok je s tobom ziveo tvoj blazeni muz, uzivala si ugled, paznju i brizljivost, a kad ga je Bog uzeo Sebi, tad je On Sam za tebe zauzeo njegovo mesto. A to nije moja misao, vec blazenog proroka Davida, koji kaze: Gospod... sirotog i udovicu prihvata (Ps. 145, 9), a na drugom Ga mestu naziva Ocem sirotih i Sudijom udovica (Ps. 67, 6)... Medjutim, da ti sam naziv (udovica), cesto izgovaran, ne bi ogorcavao dusu i uznemiravao te mislju kako ti se to desilo u najcvetnijim godinama, hocu prvo da ti kazem i objasnim to da naziv udovica nije naziv nesrece, vec pocasti, i to najvise pocasti. Ne navodi mi kao dokaz lazno misljenje gomile, nego evo ti zakona blazenog Pavla, ili bolje Hrista, jer sto god kaze Pavle, to kroz njega kaze Hristos: 'Da se ne upisuje medju udovice mladja od sezdeset godina' (1. Tim. 5, 9). Uostalom, ne dozvoljava on samo po tome uzrasnom svedocanstvu da se ona pribroji svestenom zboru (udovica), nego pridodaje i druge osobine: osvedocena u dobrim delima, ako je decu odgajila, ako je gostoljubiva bila, ako je svetima noge prala, ako je nevoljnima pomagala, ako je isla za svakim dobrim delom (1.Tim. 5, 10). Kakva paznja i ispitivanje! Kakve dobrodetelji zahteva apostol od udovice i sa kakvom ih tacnoscu nabraja! Ovo on ne bi spominjao kad joj ne bi hteo poveriti delo posteno i uvazeno... I na tome apostol nije prekinuo govor, nego je pokazao veliku brizljivost za udovicu i u drugim recima, rekavsi: 'A ona koja se odala nasladama ziva je umrla. A prava udovica i usamljenica nada se u Boga i provodi u molitvama i molenjima noc i dan' (1.Tim. 5, 65) I jos: 'Ali je blazenija ako ostane tako, po mojemu misljenju...' (1. Kor. 7, 40). Vidis li kakve se pohvale daju udovstvu, i to u Novom Zavetu, kada je vec zasijala lepota devstva?! Ipak, ni u to doba sjaj devstva nije mogao pomraciti svetlost udovstva, nego ono i sada sije, posedujuci sopstveno dostojanstvo. Dakle, kada mi spominjemo udovstvo, ti ne padaj duhom i ne smatraj to stanje sramotnim, jer ako je ono sramotno, onda je devstvo jos i vise. Ali ne, ne; da ne bude! Ako svi mi postujemo i uvazavamo one zene koje zive uzdrzano jos za zivota svojih muzeva, kako onda ne bismo postovali i hvalili one koje i po smrti svojih muzeva pokazuju predjasnju blagonaklonost? Stoga, ostavivsi suze i naricanja, staraj se da zivis onako kako je i on ziveo, ili jos bolje od toga, da bi se, izjednacivsi se sa njim po dobrodetelji, naselila u istoj (nebeskoj) obitelji i opet se sa njim sjedinila na beskonacne vekove, ne ovim bracnim savezom, vec drugim, mnogo preuzvisenijim; jer ovaj je brak samo savez tela, a tada ce biti sjedinjenje duse sa dusom, daleko tesnije, prijatnije i preuzvisenije."
U zakljucku se moze reci da nema koristi od takvog udovstva koje ne cuva cistotu celomudrenosti. Istinsko udovstvo se sastoji u cinjenju dobrih dela, kako kaze sveti apostol: "A ona koja se odala nasladama, ziva je umrla." Isto tako i bracna sreca samo tada biva blagougodna i pohvalna kada supruznici ispunjavaju sve zapovesti Bozje, pridrzavaju se pravila Crkve Hristove, priljubljuju se uz dobrodeteljni zivot, cuvaju bracnu vernost, medjusobno uvazavanje i druge dobrodetelji.
Recimo jos i to da je svakome od nas Gospodar poverio svoj talanat, srazmeran njegovim silama: jednome je poverio zlato, drugome srebro, i svako je duzan da se trudi da ga udvostruci. Gospodaru je, naime, bilo nedovoljno da primi svoj talant neokrnjen, on je zahtevao vracanje sa kamatom (Mt. 25, 15-27). Zato svako neka hita da cini svako dobro svome bliznjem po svojoj moci, da bi od pravednog Sudije cuo: "Dobro, slugo dobri i verni, u malome si bio veran, nad mnogim cu te postaviti; udji u radost gospodara svojega" (Mt. 25, 21), Kome prilici cast, slava i vlast u vekove. Amin!
preveo i obradio: A.

* Ovaj odlomak o ucenju svetih Otaca o devstvu i braku preuzet je iz clanka arhimandrita Luke Xordanvilskog, a ovde je objavljen iz sledeceg razloga: sve se cesce nailazi na tekstove onih autora koji, zeleci da pomire zivot Bozji sa zivotom onih koji robuju ploti, iskrivljuju prirodu hriscanske ljubavi. Oni zele da nas uvere da je ljudska ljubav sa svim svojim dusevnim i telesnim dimenzijama odraz duhovne ljubavi izmedju Boga i coveka, ili cak ljubavi medju Licnostima Svete Trojice. Polno zadovoljstvo oni u vecoj ili manjoj meri poistovecuju sa zadovoljstvom u Bogu. Ovakva su shvatanja bila izuzetno jaka narocito pocetkom 20. veka u Rusiji. U zadnjih nekoliko godina vlada prava najezda na izdavacke kuce (cak i one koje sebe drze za pravoslavne) u vidu knjiga i clanaka koji na ovaj nacin povezuju polnost i duhovnost; to je sve deo sireg talasa koji se naziva "novo doba", a odlikuje se budjenjem i slivanjem svih mogucih neznabozackih, demonskih verovanja (prim. prev.)