8. pismo (Popu Karanu: O svjetskoj krizi)
67. pismo (Jednoj penzionerki koja se žali na modu u nošnji)
72. pismo (Jednoj obrazovanoj ženi koja se žali što nije odlikovana za dobročinstvo)
74. pismo (Političaru N.N. koji pita o političkom moralu)
75. pismo (Bogomoljcu kome se svi ukuani rugaju)
76. pismo (Čovjeku koji se žali da ne vjeruje u Boga)
77. pismo (Čovjeku koji je došao do visokog znvanja ali ne i do sreće)
81. pismo (Jednom rentijeru koji piše kako je osigurao sebe i svoje )
105. pismo (Jednoj majci: O kraljicama ljepote)
106. pismo (Jednom šegrtu koji traži saveta za duhovni život)
109. pismo (Komandiru Šćepanu Đ. koji pita: šta da radimo da nam bude bolje)
8. pismo
POPU KARANU: O SVETSKOJ KRIZI
Pitaš me, Božiji čoveče, otkuda sadašnja kriza, i šta ona znači?
Ko sam ja da mene pitaš o ovako krupnoj tajni? "Govori kad imaš nešto bolje od ćutanja", kaže sveti Grigorije Bogoslov. Pa iako smatram da je ćutanje sada bolje od svakog govora, ipak iz ljubavi prema tebi evo iznosim ti ono što mislim o pitanom.
Kriza je grčka reč, i označava sud. U Svetom Pismu ova se reč upotrebljava mnogo puta. Tako Psalmist govori: zašo se neće bezbožnici održati na sudu (Ps. 1, 5). Na drugom mestu opet: milost i sud pjevam (Ps. 101, 1). Mudri Solomon piše, da je od Gospoda sud svakome (Priče, 29, 26). Sam Spasitelj je rekao, da otac sav sud dade sinu, a malo posle opet: sad je sud ovome svijetu (Jn. 5, 22; 12, 31). Apostol Petar pak piše: jer je vrijeme da počne sud od doma Božijeg (1. Petr. 4, 17). Zameni reč sud sa kriza, pa čitaj; Zato se neće bezbožnici održati na krizi. - Milost i krizu pjevam.- Od Gospoda je kriza svakome. - Otac svu krizu dade Sinu. - Sad je kriza ovom svijetu. - Jer je vrijeme da počne kriza od doma Božijeg.
Do sada su evropski narodi upotrebljavali reč sud, mesto kriza, kadgod ih je snalazila neka nevolja. Sada je samo nova reč zamenjena starom, i razumljiva nerazumljivom. Kad je suša govorilo se: sud Božiji! kad je poplava: sud Božiji! kad je rat ili pomor: sud Božiji! kad su tuče, zemljotresi, gusenice, miševi i druge bede, opet i uvek - sud Božiji! A to znači: kriza kroz suše, kriza kroz poplave, kroz ratove, pomore itd. I sadašnju finansijsko-ekonomsku nevolju narod smatra kao sud Božiji, no ne govori sud nego kriza. Da bi nevolja bila umnožena nerazumevanjem! Jer dok se izgovarala razumljiva reč, sud, znao se i uzrok zbog koga je nevolja došla; znao se i Sudija, koji je nevolju popustio; znao se najzad i cilj popuštene nevolje. Čim je pak upotrebljena reč kriza, reč nerazumljiva svima i svakome, niko ništa ne zna da objasni ni zbog čega, ni od koga, ni k čemu? Samo se time razlikuje sadašnja kriza od kriza, koje su od suše ili poplave ili rata ili pomora ili gusenica ili druge neke napasti.
Pitaš li me za uzrok sadašnje krize, ili sadašnjeg suda Božijeg? Uzrok je vazda za vazda uvek isti. Uzrok sušama, poplavama, pomorima i ostalim bičevanjima roda ljudskog, uzrok je i sadašnjoj krizi: bogootpadništvo ljudi. Grehom bogootpadništva prouzrokovali su ljudi ovu krizu, i Bog ju je popustio, da bi ljude probudio, osvestio, oduhovio i k Sebi povratio. Modernim gresima - moderna i kriza. I zaista Bog se poslužio modernim sredstvom da urazumi moderne ljude: udario je po bankama, po berzama, po finansijama, po valutama novca. Ispreturao je menjačke astale po vascelom svetu, kao negda u hramu Jerusalimskom. Proizveo je nebivalu paniku među trgovcima i menjačima novca. Diže, obara, meša, zbunjuje, zastrašuje. Sve, da bi se ohole glavice mudraca evropskih i amerikanskih probudile, osvestile i oduhovile. Da bi se usidreni u luke materijalne sigurnosti setili duše svoje, priznali svoja bezakonja i poklonili se Bogu Svevišnjemu, Bogu Živome.
Dokle će trajati kriza? Dokle duh ljudi ostane nepromenjen. Dokle oholi prouzrokovači ove krize ne kapituliraju pred Svemoćnim. Dokle se ljudi i narodi ne sete, da nerazumljivu reč kriza prevedu na svoj jezik, te s uzdahom i pokajanjem ne uzviknu: sud Božiji!
Kaži i ti, časni oče, sud Božiji, mesto kriza, i sve će ti biti jasno. Pozdrav ti i mir.
67. pismo
JEDNOJ PENZIONERKI KOJA SE ŽALI NA MODU U NOŠNJI
Pišete da bi mogli živeti, Vi i Vaše tri ćerke, sa skromnom penzijom, koju primate kao udovica višeg oficira. Ali "moda odnese sve". Ćerke se otele ispod Vaše blage vlasti i stale pod surovu vlast mode. Uzalud Vi savetujete, objašnjavate, molite - one odgovaraju jedno te jedno: ti to, mama, ne znaš; to je kultura, prosvećenost, ukus. Zar da mi budemo izuzetak među devojkama? I tako govoreći traže svakog proleća i svake jeseni nove haljine, po modi. A u kući jad i oskudica. Kuća davno nekrečena. Nameštaj pohaban. Posuđe polupano. Posteljne stvari - same dronje. Trpeza bedna; kad ručate ne večerate. Za sve to nema para, ali za modno odelo, za ulicu, mora biti. Avaj: moda i ulica otele su od Vas starešinstvo u kući! Pitate šta da radite?
U Makedoniji bi Vam svi rekli: molite se Bogu, da ćerkama dadne dobar duh. Uz molitvu produžite savetovati. Neka se one rugaju; Vi samo govorite. Reči istine moraju kad tad nići i doneti ploda. Bog čuje; i u svoje vreme On će ponoviti Vaše pouke kćerima samo u oštrijem obliku. Jer i Biblija i naše iskustvo svedoče nam, da Bog retko šta tako oštro kažnjava kao nepoštovanje roditelja.
Govorite kćerima svojim, da modna nošnja u naše vreme nikako nije ni zahtev kulture ni prosvećenosti ni ukusa, nego jedino zahtev trgovine. Oni što izmišljaju modu i nameću je lakovernom svetu misle isključivo o parama. Pri toj svojoj trgovačkoj raboti oni ne pomišljaju na kulturu i prosvećenost ni koliko žaba na zvezde. To su obični velikovaroški varvari, koji na lukav način dolaze do para. Oni imaju svoje agente: crtače, slikare i vešte poznavaoce ljudskih strasti i slabosti. Za pare ovi im izrađuju sve novi i novi kroj ženskog odela. Iscrpljena duha do jehtičavosti u izmišljanju nove mode oni su u naše dane počeli nametati ženskom svetu takav kroj odela kakav se kosi sa najobičnijim pojmovima pristojnosti i stida kao i sa prostim pravilima zdravlja i domaćinstva. No zar se njih tiče moral sveta, i karakter ljudi, i stid devojački, i zdravlje nacije, i male penzije matera? Pare i samo pare - to je pobuda i cilj modnih tvorevina tih trgovaca i vojske njihovih agenata.
Recite još Vašim kćerima, da ovi arhitrgovci mode objavljuju svoje nove izume pod imenom kulture, prosvećenosti, lepote i ukusa, smejući se sebi u nedra i misleći samo o parama. Te velike reči, koje su nekad u Evropi s poštovanjem izgovarane, služe njima kao obična trgovačka marka na prodajnoj robi, od prilike kao naslikana zmija na flašama otrova, ili kao buldog na gramofonima, ili kamila na paketima čaja.
Nekada su dvorovi evropski davali primer i uzor u nošnji, pri čemu nisu uzimane u obzir pare nego baš ono što sad na jeziku Vaših kćeri zvekeće kao prazni praporci, naime: kultura, prosvećenost, lepota i ukus. Ali danas, na žalost, i dvorovi su podlegli tiraniji mode, koju nameću dućanske tecipare. Ona dvorska, vladarska nošnja još se vidi na našem čestitom narodu, naročito u Makedoniji i Crnoj Gori. Jedna Amerikanka, profesorka, našla se nedavno na Cetinju. Pa mi je pričala, kako je neko žensko društvo priredilo joj čaj. Crnogorke se javile na čaju u svojoj krasnoj narodnoj nošnji, a Amerikanka u svojoj modnoj haljini. "Ja sam se, veli, neiskazano stidela sama sebe; izgledala sam kao ciganka među caricama!"
Možete još pročitati Vašim kćerima onu pretnju proroka Isaije pomodarkama jevrejskim, pretnju koja se u toku vremena obistinila (Is. 3,16-24)*.
Od Boga Vam mir i zdravlje.
* prorok Isaija 3, 16-24:
Još govori Bog: što se poniješe kćeri Sionske i idu opružena vrata i namigujući očima, sitno koračaju i zvekeću nogama, zato će Bog učiniti da oćelavi tjeme kćerima Sionskim, i otkriće Bog golotinju njihovu. Tada će Bog skinuti nakit s obuće i vezove i mjesečiće, nizove i lančiće i trepetljike, ukosnike i podveze i pojase i stakalca mirisna i oboce, prstene i počeonike, svečane haljine i ogrtače i prijevjese i toboce, i ogledala i košuljice i oglavlja i pokrivala. I mjesto mirisa biće smrad, i mjesto pojasa raspojasina, mjesto pletenica ćela, mjesto širokih skuta pripasana vreća, i mjesto ljepote ogorjelina.
72. pismo
JEDNOJ OBRAZOVANOJ ŽENI KOJA SE ŽALI ŠTO NIJE ODLIKOVANA ZA DOBROČINSTVO
Žalite se, što niste primili dostojnu pohvalu ni odlikovanje za svoj veliki trud oko skupljanja priloga za neki dom sirotinjski. Drugi, koji nemaju ni polovinu Vaših zasluga, dobili su i jedno i drugo, a Vi ništa.
Bože moj, na što se Vi žalite! na ono što po Jevanđelju treba da Vas raduje. Još govorite, da ste Vi sve činili kao hrišćanka u ime Hristovo. No zar ne znate, da u čije ime čovek vrši neki posao od toga i očekuje nagradu? Tako je po Jevanđelju. Naime: nagrada se očekuje ne od onoga kome se nešto tvori nego od onoga u čije se ime tvori. Sluga čuva ovce u ime domaćina svoga, i očekuje nagradu od domaćina a ne od ovaca. Vojnik vojuje u ime svoga cara, i od ovoga očekuje pohvalu i odlikovanje a ne od onih sa kojima ni protiv kojih vojuje. Tako i Vi: ako ste kao hrišćanka u ime Hristovo činili neka dobra dela, treba od Hrista da očekujete nagradu a ne od ma kog drugog. Nije li Gospod obećao večnu nagradu svima onima koji dobro čine u Njegovo ime ili nepravdu snose zbog Njegovog imena? Nije li rekao On: Radujte se i veselite se, jer je mnoga plata vaša na nebesima? I još uz to: kad svršite sve što vam je zapoveđeno recite: mi smo nepotrebne sluge, jer učinismo sve što smo bili dužni činiti? Neko Nevidljivi poslao nas je u ovaj svet. Neko Nevidljivi odredio nam je službu u ovome svetu. Neko Nevidljivi izvodi nas iz ovoga sveta. Tome Nevidljivome mi imamo da se molimo, u Njega da gledamo, od Njega da iščekujemo. Šta nam mogu dati argati ravni nama i siromašni kao mi? I šta imamo mi da tražimo od onih koji posveminutno silaze u pučinu smrti, slično skakavcima što skaču sa obale u ponor?
Uostalom, jeste li baš sigurni, da Vi možete podneti slavu i pohvalu od ljudi? Sveti Jovan Lestvičnik mora da je poznavao čovečju prirodu bolje nego i Vi i ja kad je rekao, da "niko osim svetitelja ne može čuti o sebi pohvale od ljudi bez štete". Jer samo sveti ljudi proziru čoveka i vide, od kuda izviru pohvalne reči. Ponekad se i najmutnija voda zasija prema suncu isto kao i bistra. Ponekad se ispod tankog sloja vode skriva duboki mulj. Vrlo često takve su duše onih koji nas hvale. Zbog toga sveti ljudi i svete žene čujući o sebi pohvale cene ih ili kao neznanje ili kao namernu laž.
Više je ljudi izgubilo dušu od svetske slave i pohvale nego li od prezrenja i poruge. Znate li, kako Hristos računa one koji traže slavu i pohvalu od ljudi? U neverne. Čitajte Njegovu raspru s Čivutima, pa onda mislite, kojoj strani Vi pripadate. On je rekao: Ja ne primam slave od ljudi. To veli za Sebe. A za njih govori ovo: Kako vi možete vjerovati kad primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne tražite (Jn. 5,44)? S kim ste Vi, dakle: sa Hristom ili sa Čivutima? Ako ste na Hristovoj strani - što Vam ja od srca želim - onda ne smete iskati slave od ljudi nego samo slave koja je od jedinoga Boga. Ne zavidite ni malo onima koji se otimaju o ljudsku slavu i pohvalu. Naprotiv, žalite ih. Kao što će oni sami sebe žaliti kad se razočaraju. I opet Vam kažem: žalite ih: jer po zaslepljenosti svojoj dadoše večno za prolazno, božansko za zemaljsko, istinito za lažno.
Gospod neka Vas prosveti i blagoslovi.
74. pismo
POLITIČARU N. N. KOJI PITA O POLITIČKOM MORALU
Iz Vašeg pisma razumeo sam, da ste Vi skloni priznati neki posebni moral za politiku, različit od morala u drugim poslovima i odnosima ljudskim. To ne može ništa drugo značiti, ma kako se Vi o tome oprezno i fino izražavali, nego da se ono što se u svakodnevnim poslovima ljudskim smatra nepoštenim prizna u politici poštenim i ono što je u ostalim odnosima ljudskim nedopušteno u politici dopuštenim. Ta opasna težnja, ne prvo od Vas i ne od juče, učinila je, nažalost, da je narod zaista počeo politiku smatrati naročitim moralom, to jest - nemoralom. Nismo li i Vi i ja često slušali iz usta narodnih ovakav sud o nekome:
- Zar ti misliš da on govori istinu? Ne; on samo politizira!
Vidite li, koliki je bezdan između Vaše težnje i narodnog suda? Vaš poseban politički moral narod je nazvao prosto lažju i obmanom. A vi morate računati sa sudom narodnim, pošto je politika u najboljem svome smislu narodni posao, i to jedan od najvećih narodnih poslova. Ja znam šta Vi želite. Vi bi želeli pronaći neku naročitu veštinu, kojom bi se narod unapredio i država održala. I tu naročitu veštinu, neizbežno sličnu veštini kockanja, Vi biste hteli nazvati političkim moralom. Ja ne sumnjam da su Vaše pobude plemenite, no sve ostalo što Vi govorite pada van kruga morala, van kruga hrišćanstva, i van kruga kulture. To je preistorijsko igranje i nadigravanje između jačega i slabijega, pri čemu ako ne pomaže namešten osmejak pomažu zubi sa noktima, i obratno. Na sve to narod govori: pravda drži zemlju i gradove. Ako li Vi prezirete ovu gvozdenu aksiomu našeg naroda, kao "prostačkog" čujte šta kulturni Englezi tvrde: poštenje je najbolja politika. Bilo je vremena u dugom političkom školovanju Engleza, kada se i drukčije mislilo. Ali iskustvo ih je naučilo, da je zaista poštenje najbolja politika. Jedan veliki amerikanski državnik rekao je: kad amerikanci budu išli u parlament s onakvim mislima i osećajima s kakvim idu u crkvu, tada će naša država biti učvršćena i naš narod zadovoljan. Čak i kod drevnih pagana na našem dragom Balkanu najviše su se proslavili oni državnici, koji su se u javnim narodnim poslovima držali istih moralnih pravila kao i u svojim privatnim. Setite se pravednog Aristida kako je postupio kada se glasalo o njegovom progonstvu iz otadžbine. Neko nepoznat i nepismen zamolio je Aristida da mu napiše na komadu pečene zemlje: da se Aristid protera! A Aristid bez dvoumljena napiše to što je bilo na njegovu štetu.
Nedeljivost morala objavljena je i zakrepljena hrišćanskom verom jače nego ikad ičim. Jedan od glavnih uzroka sadašnje zabune i bede na ovom malom evropskom kontinentu jeste dvojstvo morala. Jedan se moral zahteva za privatan a drugi za javan život. Da ta dvoličnost ne vodi narode dobru svedoči nam postupak jerusalimskih starešina sa Hristom i potonja sudba naroda Izrailjeva. Sudeći unutra narod oni su lažne svedoke kažnjavali smrću, dok su na sudu Hristu tražili sami lažne svedoke. Dalje, među sobom su govorili da Isus radi u korist Rimljana (Jn. 11,48) a pred Rimljaninom Pilatom, da je Isus protiv Rimljana i protiv ćesara, jer sam sebe carem gradi (Jn. 19,12), dodajući licemerno: mi nemamo cara osim ćesara. To je dvojstvo morala. To je politički moral, kojim su judejski političari hteli spasti svoj narod, pa ga upropastili. Videći svu ovu spletku, svu nemoralnu petljavinu farisejsku protiv Sebe, Gospod im je prorekao: i ostaće vam dom vaš pust. Eto vam ploda od političkog morala. Eto strašne lekcije svima vođama narodnim, koji cepaju moral udaljujući se od one narodne gvozdene aksiome: pravda drži zemlju i gradove.
Mir Vam i zdravlje od Gospoda
75. pismo
BOGOMOLJCU KOME SE SVI UKUĆANI RUGAJU
Dok se nisi počeo Bogu moliti ti si bio svima mio. A sad najedanput u svojoj si kući kao usred neprijateljskog logora. Ranije si se opijao, i pušio, i po malo krao, i psovao, i izležavao u radne dane, i činio sve ostalo što je odvratno pred Bogom i poštenim svetom. Ipak si tada bio svima u kući mio. A sad kad si se uputio putem pravde, poštenja i molitve, sad su svi na tebe skočili kao ose.
Raduj se, brate, po sto puta raduj se. Zar ne vidiš da se Jevanđelje odigrava u vašoj kući. U istoj kući gde se do sada ćaskalo o porezu i kuluku i lopovima i jatacima i kmetovima, u toj istoj kući počela su se ispunjavati proročanstva jevanđelska. Vaša kuća uzdigla se do nebesa, postala js binom hrišćanske drame, uhvatila je vezu sa apostolskim i mučeničkim vremenima. Istorija crkve hrišćanske zbiva se u malom obimu u vašoj kući. Evo proročanstva Hristovih, koja su se zbila bezbroj puta na ovoj plansti zemaljskoj i koja se sad počinju zbivati u vašoj kući:
Svi će vas mrzeti imena moga radi; ali koji pretrpi do kraja taj će se spasti (Mt. 10,22). I neprijatelji čovjeku postaće domaći njegovi (Mt. 10,36). Blago vama koji plačete sada jer ćete se nasmijati. Blago vama kad na vas ljudi omrznu i kad vas odbace i osramote, i razglase ime vaše kao zlo radi Sina Čovječijega (Lk. 6,21-22). Zaista, zaista vam kažem da ćete vi zaplakati i zaridati, a svijet će se radovati; i vi ćete žalosni biti, ali će se vaša žalost okrenuti na radost (Jn. 16, 20).
Šta ima jasnije od ovih proroštava? Gle, ona se ispunjavaju i danas, ukraj tvoga ognjišta, na tebi. Zato primaj sve pogrde ne kao pogrde nego kao ordene. Znaj, da će se gonitelji tvoji pokajati; rugači tvoji će umuknuti, i ti ćeš se radovati. Danas si poslednji u domu oca tvojega, ali ćeš uskoro biti prvi. A oni koji te gone, služiće ti. To je prorečeno, i to se obistinilo na hiljade puta i na hiljade mesta.
Mir ti i blagoslov od Gospoda.
76. pismo
ČOVEKU KOJI SE ŽALI DA NE VERUJE U BOGA
Kakav si greh učinio da te snađe ta nesreća iznad svih nesreća? Da presečeš vezu sa izvorom života i carodavcem razuma? Da odrekneš Onoga, čije je večno biće očiglednije od našeg trenutnog bića i čijim se postojanjem jedino može utvrditi i naše postojanje?
Bog se ne skriva od čoveka. Čovek grešan skriva se od Boga; skriva i skriva sve dok Ga sasvim ne izgubi iz vida. Kao što stoji napisano za praroditelje ljudske kad zgrešiše: i sakri se Adam i žena mu ispred Gospoda Boga među drveta u vrtu. Kako tada tako i sada. Kad god čovek učini težak greh, on se krije od Boga za leđa prirode. I gubi se među tvarima, gubi se među drvećem i kamenjem i životinjama kao tobožnjim svojim rođacima, tone u senku prirode. I kao što se govori o pomračenju sunca u slučaju kada mesec zakloni ovoga svetlog cara prirode, tako bi se moglo govoriti o "pomračenju Boga", Sunca pravde, od strane onih koji su prirodom zaklonili od svojih očiju Stvoritelja prirode. No to je samo naš ljudski način govora. Jer pomračenje sunca ne znači, da je sunce izgubilo svetlost svoju nego samo da je nečim ta svetlost zaklonjena od naših očiju. Isto tako i pomračenje Boga ne znači, da se Bog uopšte izgubio i da Ga nema više, nego da je nešto stalo između Boga i čoveka i zaklonilo Boga od čovekova razuma. To nešto jeste greh čovekov.
Nije priroda kriva, ako bezbožnik nju obožava. Ona se sva protivi bogoodricanju, i smrtno mrzi i progoni bogoodricatelje i svoje obožavaoce. Priroda sva, od velikog sunca do sićušnog atoma jednoglasno i harmonično svedoči o biću i dejstvu Stvoritelja svoga. Stari Misirci su obožavali sve tvari, a iznad svega nekakvog crnog vola, zvanog apis. Prema jednoj legendi došao neki faraon da prinese žrtvu apisu. No kad se on klanjao pred tim nazovi bogom, spodbije ga vo rogovima i odbaci daleko od sebe. Sad vidim da si vo a ne Bog! uzvikne faraon ljutito. Na to mu apis odgovori: to sam i hteo da vidiš! i da se od sad klanjaš Onome koji je stvorio i mene i tebe.
Ti govoriš: teško mi verovati dok ne vidim! No čime želiš da vidiš: okom ili duhom? Ako li okom telesnim, onda bi Onaj koji je veći od vasione morao da se smanji i stane u tvoj ograničeni vidokrug. Vidiš li ti svoj razum očima? Međutim, naljutio bi se, kad bi ti neko rekao, da ne veruje da ti imaš razuma dok ga ne bi očima video. Ako li pak duhom želiš da vidiš Boga, onda Ga možeš videti, jer je duh čovečji prostraniji od vasione, i jer i Bog je duh. Samo duh tvoj treba da je čist, pošto je jedino čistima obećano da će videti Boga.
Beži što pre iz te tame, koja ti se kao pauk zavukla u dušu. Kad je Adam zgrešio, on je pobegao ispred Boga. No milostivi Stvoritelj nije pobegao od stvorenja Svoga nego se približio i viknuo Adama: Adame, gdje si? I tebe On viče, sasvim iz bliza, zar ne čuješ: Blagoje, gdje si? Okreni lice svoje ka svetlosti, sine svetlosti. Otac svetlosti poziva te s plamenom ljubavlju. Čuj i znaj: niko se u tvom rodu i narodu nije proslavio izuzev proslavitelja Boga.
Od Gospoda ti milost i zdravlje.
77. pismo
ČOVEKU KOJI JE DOŠAO DO VISOKOG ZVANJA ALI NE I DO SREĆE
Iz Vašeg pisma kao da suze teku. Paštili ste se doći do visokog zvanja. S time ste mislili doći odmah i do sreće. I mnogi drugi oko Vas činili su to isto. Zbog toga ste se morali boriti, gurati, strahovati. Računali ste, da će sreća - ne, nego i život - početi za Vas tek sa dobijanjem onoga visokog zvanja. Sve dotle Vi ste sebe smatrali nesrećnim, gotovo i nepostojećim. Najzad ste dostigli željeno. Nekoliko dana osećali ste se kao iznova rođeni. Potom je došlo razočarenje. Naravno, od sreće ste bili isto onako daleko kao i ranije. Samo što ste ranije verovali, da sreća postoji - tamo negde u visokim zvanjima - a sad ste i tu veru izgubili. Uzvisili ste se do oblaka ali ne i do zvezda. Sad se ljuto kajete, što ste lažnim putem jurili ka sreći podražavajući u tome mnoge druge. Zato želite da se vratite na svoj raniji skromni položaj, gde je breme odgovornosti manje a žaoke zavisti slabije. Možda će vam koristiti ova
priča o tantuzima u srebru
U jednom velikom parku beše priređeno narodno veselje. No bez ulaznica niko se nije puštao na to veselje. Mnogi su hteli ući, ali nisu mogli platiti ulaznice. U tom neki bogat čovek htede iskušati strasti ljudske, pa baci u gomilu sabrane dece punu šaku novaca. To behu sve lažne zlatice, tantuzi, a među onima samo jedan dinar od čista srebra. Pojuriše deca za tantuzima, svadiše se, izbiše, izgreboše, dok ih sve ne pokupiše. O srebrni dinar niko se ne otimaše, jer svak mišljaše: skuplje je zlato od srebra. Oni koji ugrabiše tantuze i držahu ih u svojim rukama osećahu se trenutno savršeno srećnim. Ali se ubrzo dogodi nešto za njih neočekivano i čemerno. Kad priđoše kapiji od parka i potražiše ulaznice, pokaza se da oni imaju lažan novac, i gradski stražari oteraše ih u tamnicu. Samo jedan od njih beše mudar, koji videći šta se radi s njegovim drugovima, hitno baci tantuz iz ruke pa otrča i uze onaj srebrni dinar. Ovim dinarom on plati ulaznicu i stupi u park na veselje.
tumačenje
Veselje je nebesko carstvo, ili carstvo besmrtne sreće. Tantuzi su telesne želje i zemaljske sujete i samoobmane, koje udaljuju ljude od carstva prave sreće i odvode ih u carstvo muke i tame. Čisto srebro predstavlja unutarnju dobrotu i istinu pravedna čoveka. Deca lakoma na obmanljivi sjaj ovoga sveta to su grešnici. Ono poslednje dete, koje odbaci lažno zlato pa prihvati pravo srebro označava pokajanog grešnika.
81. pismo
JEDNOM RENTIJERU KOJI PIŠE KAKO JE OSIGURAO SEBE I SVOJE
Ja sam u strahu za Vas. Pišete mi kako ste osigurali sebe i svoju decu tako čvrsto, da sada možete bezbrižno živeti. Vaša bezbrižnost, izgleda, izagnala je iz duše Vaše strah od Boga. Čime ste se osigurali? Novcem li? Zar ne čujete u ove dane, kako iznenadni pad banaka preko noći čini milionere prosjacima i, što je još gore, samoubicama? Kućama i dućanima? Zar ne čitate o učestalim zemljotresima, koji za minut obaraju gradove u hrpu ruševina? Nakupovali ste njiva i voćnjaka? Zar ste zaboravili skorašnje suše, i poplave, i oblake od skakavaca? Da ste čitali Jevanđelje, Vi bi utuvili reč Hristovu: obmana bogatstva (Mt. 13, 22). Čudi me, da baš u ove dane, kada gnev Božji krši svaki štit zemaljski, kojim ljudi hoće da zaštite sebe mimo vere u Njega, Svemoćnoga, Vi se smatrate zaštićeni tako ništavnim štitom kao što je bogatstvo, gomila zemlje. I podsećate me mnogo na Kineze, koji su u jednom ratu sa Japancima razapinjali nad glavom kišobrane, da bi se zaštitili od neprijateljskih mitraljeza.
Uz kažnjivu bezbrižnost što od bogatstva dolazi i što je mrzost pred Gospodom ja naslućujem i drugo zlo kod Vas, naime, da je Vaše bogatstvo pomešano s nepravdom. To znači jesti hleb sa crvima. Otrovaćete sebe i decu svoju. Čujte što sv. Zlatoust kaže: "Koji se nepravdom bogate bedniji su od ubožjaka; bolje je i prositi nego grabiti". Biblijska povest o Jovu svedoči nam, kako pravedan čovek može za jedan dan izgubiti sve zemaljsko bogatstvo, a kamoli tek nepravedan. Za jedan dan izgubio je pravedni Jov svu svoju imovinu, uz to još i sinove i kćeri. Izgubio je potom i zdravlje, pa kao ubožjak sav u ranama legao na bunjište i počeo jadikovati. Zar se ne bojite, da i Vas to može snaći? U svojoj bedi i bolesti pobožni Jov branio je dušu svoju od očajanja jakom verom u Boga; čime li ćete Vi svoju braniti? I šta će vas moći zadržati da ne izvršite samoubistvo, tj. da materijalnoj propasti ne dodate i propast duševnu? U Svetom Pismu Božijem piše: ko ljubi nepravdu mrzi na dušu svoju. U samoći, u tihim časovima noćnim, razgovorite sa savešću svojom, da li Vi zaista više volite nepravdu ili dušu svoju?
Požurite i bogatite se u Boga, po reči Spasiteljevoj. A bogatiti se u Boga znači bogatiti se onim bogatstvom, koje Bog voli i koje čoveka nikad neće ostaviti. To je bogatstvo vere i pouzdanje u Boga, bogatstvo milosti i sažaljivosti, istine i bratoljublja. Tim štitom zaštitićete Vi život svoj i život dece svoje sigurnije nego jednim celim zemaljskim carstvom, ma se ono prostiralo od istoka sunca do zapada.
Bog da Vas prosveti i blagoslovi.
105. pismo
JEDNOJ MAJCI: O KRALJICAMA LEPOTE
Javljate mi s bezumnom radošću, da Vam je ćerka izabrana za kraljicu lepote. Pa kao da očekujete, da Vam i ja čestitam. Mene je stid o tom i pisati, a mesto čestitanja izjavljujem Vam duboko sažaljenje. Ne znam zašto još kažete u pismu: "mojoj ćerki kao obrazovanoj devojci to veoma laska"? Jer šta da se reče o obrazovanim i neobrazovanim u naše dane? Među mnogobrojnim savremenim krizama kriza obrazovanosti je jedna među glavnim. Ko zna, da li se može nazvati obrazovanom jedna varoška dama pre nego jedna stidljiva čobanica u planini! Tu se nikad neće doći do saglasnosti dok god se ne vratimo na narodni pojam obrazovanosti, i ne kažemo, u harmoniji sa mnogomilionim glasovima narodnim: obrazovan je onaj ko ima obraza. A ko nema obraza, nije obrazovan, pa ma gde živeo, ma kakav položaj zauzimao i ma koliku gomilu znanja u glavi nosio.
U našim šumadijskim selima o lepoti se šaptalo a o karakteru glasno govorilo. To je dolazilo od dubokog saznanja narodnog, da je lepota nešto prolazno i od čoveka nezavisno, dok je karakter neprolazan i od čoveka zavisan. Znate li narodnu pesmu o Milici devojci? Kako je divno odgovorila nekim laskačima:
Nisam vila da zbijam oblake
No devojka da gledam preda se!
Biranje kraljica lepote moderni je običaj starih latinskih naroda. Ustvari to je samo jedna vešto prikrivena trgovina belim robljem. Jeste li pratili sudbu mnogih kraljica lepote u Evropi? Kako jezivo! Divlji brakovi, vanbračna deca - bedna deca! - senzacionalne bračne parnice, samoubistva. Evo vam rubrika, u koje se obično upisuju kraljice lepote! Pa zar i Vaša ćerka... Bolje da ste joj dali da čita zapis o junačkoj pogibiji oca joj na Ceru planini nego što ste je izveli na šareno i opasno biralište. Ko Vam može jamčiti, da se Vaša velika radost uskoro ne obrne u neiskazanu žalost, i u stid, stid da ćete se zaključavati u sobi i rukama kriti lice od jarkoga sunca? I Vi ćete znati da se komšiluk zlobno kikoće, i to će Vam još više srce parati.
Od svih iskušenja, koje čovek ima da savlada na samom sebi, lepota je svakako najneodoljivije iskušenje. Njoj su odolele sveta Katarina i Varvara i Anastasija i Petka i mnoge druge, koje su saznale u sebi jednu uzvišeniju krasotu od one na sebi. Ali da li će joj moći odoleti Vaša ćerka, koja nema neke jake duhovne vizije, i koja je uz to dragovoljno izašla jednom na trg lepote? Neka bi dao jaki Bog! No lepota kao i bogatstvo - još više od bogatstva - vodi oholosti, a oholost je glečer sa koga se neminovno sulja u pakleni bezdan.
Amerikanski trgovci filmova pronašli su sasvim proizvoljno, iz svoje glave, a radi bolje trgovine - da je izdajnik Juda bio najlepši od dvanaest apostola. To se naravno ničim u svetu ne može dokazati osim valjda jedino svršetkom Judinim. Kao što ste svakako čuli i čitali, njegov svršetak bio je sličan svršetku nekih modernih kraljica i kraljeva lepote. Taj "lepi" Juda pošto je izdao Sina Božijeg sišao je u potok i obesio se. I bacivši srebrnike u crkvi izađe, i objesi se.
Ko daleko ode u šetnju s đavolom teško se vraća na pravi put. Šta da Vam savetujem? Udajte ćerku što pre; i to što skromnije to bolje. Za nekog furundžiju ili kondurdžiju. Naravno, ako bi ovi čestiti ljudi rešili se, da prime na sebe takvu odgovornost. Tako se možete nadati, da ćete doživeti da se radujete svojoj zakonitoj unučadi, i Bogu da blagodarite. Po Svojoj svemoći Stvoritelj može zadržati čoveka da ne padne na klizavom putu, kojim se po neznanju ili slabosti uputio. Neka bi On bio na pomoći Vama i onima koje Vi najviše volite u svetu - deci Vašoj!
106. pismo
JEDNOM ŠEGRTU KOJI TRAŽI SAVETA ZA DUHOVNI ŽIVOT
Ne mogu ti iskazati, koliko me obradovalo tvoje pismo. Kad sam ga pročitao uzviknuo sam: evo junaka Tvoga, Gospode, blagoslovi ga! Jer zaista si junak, mada ti je tek petnaest godina. U kući svoga gazde gledaš svaki dan samo razdor, mržnju i siktanje. U magazi, gde puniš i prazniš sanduke, čuješ od svojih drugova samo psovke i bezobrazluke. Na ulici, i svuda unaokolo -sablazni, i samo sablazni. No tvoj junački duh ne prima nijednu od tih sablazni, što kroz oči i uši navaljuju na tebe. I tako s tobom se dešava ono: što video ne video, što čuo ne čuo.
Ah, kako si ti sve to drugačije zamišljao došavši iz svoga sela u varoš! Stupajući prvi put u tu varoš, pišeš, ti si video kuće sve lepše od vaše crkve u selu. I ti si sa trepetom i poštovanjem koračao ulicama ljuteći se na svoje noge što unose seljačku prašinu u tu goru od hramova, u tu neviđenu čistotu i svetinju. Pred mnogim visokim kućama prekrstio si se kao što se čovek krsti kad ugleda crkvu. Ali na jedanput dogodilo se nešto strašno za tebe, što ti je dalo na znanje, da to nisu crkve. Neko je iskočio iz takve jedne visoke građevine i psovao najveću svetinju što postoji na nebu. Avaj, u tebi se ustavilo disanje! Ti si se obrnuo nazad i počeo bežati ka svome selu. Ali si pri tom pomislio, da nikako ne možeš nazad. Zaplakao si gorko, pa otirući suze rubinom krenuo si opet u varoš. Od tada iz dana u dan ti si morao pribirati svu snagu, sav svoj mali život, da daš otpor užasima za užasima, koji su te okružavali. Ponekad si čuo zvono na crkvi, iako crkvu još nisi u tom mestu ni video, pa si pomišljao: to anđeli s neba zvone i objavljuju Strašni Sud pokvarenom svetu! Tvoje gazde nikad ne idu u crkvu, pa tako ni vi šegrti i kalfe. Sav goreći od želje za službom Božijom ti si se jednom usudio i zamolio gazdaricu da ideš u crkvu. Na to se ona grohotom nasmejala, uhvatila te za kosu, uvukla te u trpezariju gde se doručkovalo, i viknula kroz smeh: zamislite šta ovom malom popu pada na pamet - hoće u crkvu! I svi su se stali kikotati kao u ludilu.
No sve te bure samo su jače utvrđivale drvo tvoga života. Ukoliko je jače rasla mržnja prema sablaznima utoliko je jače rasla tvoja ljubav prema Bogu. I ti si se održao u veri, u poštenju i u čistoti. Veliki junače Božiji, Gospod neka te blagoslovi! Na Davida mi ličiš, koji je kao dečak ubio Golijata. I ti si pobedio mnoga golijatska zla, koja su ti htela dušu umrtviti. Pa sada kada si se s Božijom pomoći spasao od mnogih sablazni pitaš za savet i pravilo, kako dalje da spasavaš dušu svoju. Zlatno dete moje, budi hrabar i na dalje, i Bog te neće ostaviti. Samo, veliš, dva do tri pravila, da bi mogao lako upamtiti! Dobro, evo neću ti ni dati više od tri pravila:
prvo pravilo: čitaj zapovesti Hristove iz ovog malog Jevanđelja, koje ti šaljem;
drugo pravilo: izvršuj prema moći te zapovesti, koje pročitaš i dobro shvatiš; i
treće pravilo: moli se Bogu, da ti otvori razum, da pravilno razumeš što pročitaš, i da te Duhom Svojim omoća, da pročitano možeš ostvariti.
Bog neka te ukrepi blagoslovom Svojim.
109. pismo
KOMANDIRU ŠĆEPANU Đ. KOJI PITA: ŠTA DA RADIMO DA NAM BUDE BOLJE
Kako sam kažeš, ti si služio pod jednim vladarem mnogo godina. Nijedan dan nije prošao, a da ti nisi pomislio na svoga gospodara, na njegovu volju, na njegove zapovesti, na njegove namere. A taj vladar bio je smrtan čovek i - umro je. No postoji jedan Vladar, koji nije smrtan, i ne umire; koji je bio Vladar i nad tvojim vladarem kao što je i nad svima carevima i kneževima ovoga sveta. To je Gospod Bog, Stvoritelj i Svedržitelj neba i zemlje. Nije li sasvim slovesno i prirodno, da ljudi, podanici toga Vladara nad vladarima, svaki dan pomišljaju na Nj, doznaju Njegovu volju, ispituju Njegove zapovesti, proniču u Njegove namere? Ali baš to što je sasvim slovesno i prirodno mnogi su ljudi odbacili, pa pošli isključivo za svojom voljom, svojim mislima, svojim pravilima i zakonima. A plod toga očigledan je u ovo vreme: zabuna, zbrka, očaj, ambis oko ljudi i u ljudima.
Gledajući i sam sve ovo ti u čudu pitaš: šta da radimo, da nam bolje bude? Neću ti ja odgovoriti, nego puštam jednog svetog čoveka, da ti odgovori.
Priča se, kako je u staro vreme u Misiru bilo nastalo zlo stanje među ljudima, slično današnjem stanju u svetu. Onda se dva očajna druga iz Aleksandrije reše, da idu po svetu i traže da ako nađu bar jednog čoveka mudra i srećna. Posle dugog i uzaludnog traženja naiđu na svetog čoveka u nekoj usamljenoj dubravi. Ovaj im se pokloni do zemlje i radosno ih primi u svoju kolibu. Posle dugog razgovora i ispitivanja uvere se ona dva putnika, da su zaista našli čoveka, u kome su se susrele mudrost i sreća. Pa mu reknu:
- Ali, čoveče Božiji, mi ne možemo živeti kao ti! Kako, dakle da budemo srećni?
Zaplaka se čovek Božiji, pa uzdiže pogled k nebu i kroz plač reče:
- Nije ni nužno da vi živite kao ja. No da bi bili srećniji nego što ste, držite se ovih pravila:
- mislite o Bogu bar koliko mislite o ljudima,
- bojte se Boga bar koliko se bojite ljudi,
- poštujte Boga bar koliko poštujete ljude,
- molite se Bogu bar koliko se molite ljudima,
- nadajte se u Boga bar koliko se nadate u ljude,
- ištite pomoć od Boga bar koliko ištete od ljudi,
- vršite zakon Božiji bar koliko vršite zakon ljudski,
- blagodarite Bogu bar koliko blagodarite ljudima,
- slavite Boga bar koliko slavite ljude!
Saslušavši ovaj bukvar življenja i vladanja ona dva druga vrate se zadovoljni doma. To je i tebi odgovor, slavni komandire, pa ti vikni u uši i drugima. A ja samo mogu dodati: preko ovog bukvara niko i nikada ne može preći na težu knjigu.
Gospod neka te obraduje.
