Stanje u kome se nalazi dusa nakon blagodatnog budjenja jeste stanje koje moze da izazove samo blagodat. Istina, o svemu sto se desava tada u dusi coveka moze da rasudjuje svaki gresnik i sam, moze cak i sam da izazove slicna osecanja; ali ova slobodna delovanja nisu uopste isto sto i blagodatno budjenje. Vlastita razmisljanja gresnika obicno skrecu u uopstavanje, a blagodatno dejstvo ogranicava paznju gresnika na samoga sebe; ova prva razmisljanja klize samo preko povrsine duse, ne doticuci se srca, a ako se i doticu ponekad, onda lagano, bez posledica; dok blagodatna budjenja ulaze u samu dubinu bica ljudskog i doticu se najiskonskijih njegovih temelja: jer je Bogu svojstveno da govori pravo u srce. I osecanja koja ponekad pobudjuje gresnik dugim i napornim razmisljanjem o stvarima koja najvise zapanjuju su potpuno nepouzdana. Ona na silu prodiru u srce, opstaju u njemu s naporom, i spremna su da nestanu zajedno sa nestankom napora, ne ostavivsi ni najmanjeg traga svog prisustva; a osecanja koja su probudjena blagodacu dopiru do najdubljih osnova srca, tamo se urezuju, ispunjavaju ga, iako bismo mi hteli da ih napregnutim razmisljanjem otklonimo, a kada se stisaju, uvek ostavljaju iza sebe duboke tragove. Stoga se uzalud nada onaj ko sam sebe zeli, bez blagodati, da probudi iz grehovnog sna. Sve sto ostaje slobodi coveka ovde je molitva za ovo budjenje, usrdna, iskrena, pracena obecanjima o tome da ce istrajno (postojano) slediti priziv Bozji. “Kao sto je nasoj prirodi tudja zloba, ali se prestupom prvog coveka spolja prikrala i mi smo je primili u sebe, te se ova skoro pretvorila u nasu prirodu: tako kroz nesrodni nasoj prirodi nebeski dar Duha, treba ovu izagnati iz prirode nase, i ponovo uspostaviti u nama onu prvobitnu cistotu. Ali ovo dusa moze da zadobije samo mnogim prozbama i molitvama”.
“Neka vapi dusa svom snagom Gospodu da je kroz blagodat Duha ucini dostojnom da se oslobodi od strasti”.
