Популарни постови

понедељак, 04. април 2011.

МОНАХ - ТАЈНИК ЖИВОТВОРНЕ СМРТИ

Основни смисао монашког живота најјасније се може сагледати у светлу крстоваскрсног подвига подвигопложника Христа, који у своме крајњем смирењу крсне смрти побеђује саму смрт и васкрсењем отвара двери бесмртности и нетрулежности палом човеку. Зато је православни монах, пре свега, исповедник-мученик, који делатно, својим подвижничким животом сведочи до крви благовест победе над смрћу. Његов подвиг није само аскетски процес етичког усавршавања, какав нам је познат и у другим религијама и философским системима, већ надасве, процес интегралног преображаја пале човекове природе у светотајинском и благодатном животу Цркве као тела Христовог. У своме непрекидном подвигу сараспињања распетом Богу-Логосу, на крсту добровољног страдања, монах свакодневно умире старом човеку заробљеном оковима биолошких закона пале и огреховљене природе, да би још за живота васкрсао као нова твар, обновљена силом Духа Светога. У том процесу он суштински постаје силом благодати Божије, нова твар, заснована на сасвим другачијим онтолошким претпоставкама. Монах постаје »бог по благодати», «небески човек», «анђео у телу», као што певају црквене песме.



Свети апостол Павле громко благовести велику тајну коју дубоко проживљава свака богочежњива душа правослваног монаха: «Све сматрам за ђубре да бих Христа стекао и познао Њега и силу Његовог васкрсења и заједницу Његових страдања САОБРАЖАВАЈУЋИ СЕ СМРТИ ЊЕГОВОЈ» (Фил. 3, 8-1О). Заиста, за монахе је овај пролазни живот саображавање смрти Христовој делатно остварење крштењског завета, јер крстивши се у смрт Христову сапогребују се Њему и постају једнаки са Њим једнаком смрћу, да би саваскрсли Христу. (уп. Рим. 6, 4-5). Зато је за монахе, који сваку реч Господњу подвигом крсне љубави одстрадавају, само једно важно - постати заједничар Христовог васкрсења и санаследник вечнога живота - нова твар која као живи кавасац бесмртности заквашава васцелу грехом умртвљену твар која уздише и тужи у оковима греха. На тај начин монах тихо и ненаметљиво, преображавајући самога себе благодаћу Божјом свештенодејствује својим молитвама, сузама и трудовима тајну васкрсења целоме свету.

Одушевљењи премудрошћу крста, која је пред очима света лудост, монаси, по речима апостола, живи се стално предају на смрт за Исуса, да би се и живот Исусов пројавио у смртоном телу њиховом. (уп. 21 Кор. 5, 10-11). Умирући својој огреховљеној вољи добровољним и безропотним послушањем; својим страстима – подвижничким уздржавањем; сујети светског живота – монашким смирењем и трпљењем, монаси задобијају истинску слободу, која се не може дефинисати у уским оквирима физичких закона, социјалних и политичких теорија, већ једино у свери благодатног живота у Христу Исусу. Они губе себе и заборављају, да би себе нашли и упознали на једном вишем нивоу постојања. Жртвују васцело своје биће као жртву свепаљеницу. Велики су то логички парадокси и чудесна је ово тајна скривена од премудрих овога света. Зато је сва силина живота која зрачи са лица православних монаха сакривена у тајни животворне смрти крсне, у дубини животоисточног гроба Христовог. А они, који су срцем познали ту тајну и кренули без икакве резерве за Господом, не чакају само обећање блаженства «загробног живота», већ хитају да са радошћу још у овоме животу умру у Христу да би задобили васкрсење душе и пре свопштег васкрсења и тако заживили у предукусу есхатолошке стварности и пре свршетка времена. Зато су облагодаћени монаси провесници бесмртног и вечног живота који блистају као парчићи неба у тмини светске долине суза.

Расцветали крст монашки

Тежак је ово подвиг, свакодневно липтање крви – подвиг у коме се све продаје да би се купио «бисер многоцењени». Али све те болове и туге монашког крста блажи тиха нада и радост вечне утехе, непоколобљива вера и увереност у сваку реч Божију. Где је крст, ту је и радост која долази за њим. Радост је заправо и зачаурена у дубини крста као његова најдубља тајна. Монашки крст је као расцветали Аронов штап, као оживела усахла утроба Сарина која рађа у вери по Божјем обећању. У знаку животворног расцветалог крста Господ подиже убоге и нишче, а горде овога света обара у стиду. То је чудесни знак који у себи скрива васцелу тајну божанског домостроја спасења, и зато је читав подвиг оваплоћеног Господа од витлејемске пештере до голготског крста разумљив и објашњив само у светлости смирене философије крста. Отуда је и монашки живот као живот крстоносни сав испуњен радошћу крста, наизглед бесполодан и сув зрачи великом силином животног оптимизма и наде. Одевени у црну ризу покајања и дубоко скрушени у молитвеном плачу, духоносни монаси су непресушни источници радости који напајају жедне и обремењене душе новом животном надом и вером. Као кринови процветали су у најзабаченијим пустињама пре монашке заједнице, које су убрзо постале места утехе и нове наде васцелој васељени. Како тада у древна времена, тако и сада монаси својим смиреним оптимизмом настављају да сведоче свету да се једина истинска радост може наћи у тајни крста.

Преображењем до «Првобитне красоте»

Монаси су духовни ратници који се у непрекидној борби са страстима ослобађају окова смрти. Свакој страсти протистављају супротну врлину: стомакоугађању – пост, телесној похоти – целомудреност, гордости – смирење ... и све своје жеље, прохтеве сахрањују у земљу блажене послушности и самоодречења, док сама благодат Божија не исправи и не обнови грехом деформисане природне силе њихове и даде им њихов природни и богомдани смисао и циљ. Свети оци нас уче: «Дај крв, да би примио Дух». И кроз ове речи пројављује се тајна крста – «умри савршено, да би живео савршено», саветује св. Варсануфије.



Да би достигли свој циљ или макар кренули ка идеалу истинског монашког живота, монаси све своје силе усмерују ка томе да изађу из окова свога самољубља и гордости, жртвујући и празнећи себе до бескраја. Они траже своје истинско «ја» губећи себе за овај свет и заборављајући своје «псеудо - ја». Да би постали истинске боголике личности, отворене у љубави према Богу и ближњем, они одбацују безличне маске себичне индивидуалности и одричу се својих лажних и неаутентичних потреба, чак и билошки природног сежући ка надприродном, само да би пронашли «првобитну красоту» коју нам је открио Нови Адам - Христос, обновивши пали лик старог Адама. Монах се не бори против онога што је Бог створио и «што добро бјеше веома». Он не устаје против Богом саздане природе, већ против силе греха која је оболестила и отрулежила природу отровом смрти, осмртивши оно што је саздано за бесмртност и нетрулежност. Та сила греха деформише човеков духовни организам, његову личност и природне силе унаказујући Божији лик у њему.

Зато да би се грех, смрт и ђаво победили потребно је све жртвовати. Господ нас позива; «Ако дакле, ко хоће да иде за мном, нека се одрече себе и узме крст свој». (Мк. 10, 21). У том позиву садржан је цели манифест монашког живота. Следити Господа не значи, дакле, само умом прихватити Његова морална и духован учења, већ, делати исту судбину са Господом до голготске смрти. Православни монах се зато не одриче само онога што «има», већ и онога што тренутно «јесте» у свом палом стању. Зато да би нашао себе, он цепа све своје и себе самог као крпу пред Богом, пред људима и сваком твари, те се облачи у христоподобно смирење. Он као мартир добровољног страдања живо сведочи премудрост тјне крста. Отуда су хиљаде монаха, са жаром ранохришћанских мученика, остављали луксуз и сјај светске сујете и бежали у рупе и јаме планинске одевајући се у ризу смирења и понижења, да би их господ оденуо нетрулежном ризом нетварне светолсти. Све су своје бацили пред Господом, омрзнувши на све што је пред сујетним светом часно и хваљено. Богаташи оставише своје богатство, цареви царство, мудраци своју светску мудрост. И, о чуда, они који некада живљаху у обиљу, слави и сјају светске моћи постадоше просјаци и убожјаци Христа ради, који у ритама, попут Јова многострадалног, на ђубришту вапију господу за милост.

Мудраци светски постадоше јуродиви; благоглагољива уста, Христа ради, занемеше најсмиренијим, али и најречитијим молчанијем. Сви они презреше свет, али не свет јао премудру творевину Божју, већ силу греха која се служи светом као оруђем вечне смрти и осуде; презреше трулежно и пролазно да би примили нетрулежно и вечно, као дар Божје љубави, а не као лично постигнуће. Оставише свет заражен отровом греха и смрти да би га у вечности налседили преображеног и благодаћу васпостављеног. Њихово следовање Христу није била ствар разумског убеђења, већ једног сасвим целовитог делатног преображаја којим онтолошки постају аутентичне личности какве их је Бог првобитно и одредио. Читава аскетика Православне Цркве дубоко је утемељена на премиси да је пали човек својим отуђењем од бога отуђио себе и од самог себе, да је његова личност у палом стању тек само маска, трагична карикатура грехом деформисаног лика Божјег, кога треба пронаћи и обновити светотајинским и подвижничким животом у цркви. Зато је аскетики живот православног монаштва, иако споља наизглед по многим својим формама сличан подвижништву неправославног Запада и Истока, потпуно уникатни и почива на сасвим другачијим антрополошким основама.

Сила која се у слабости пројављује

Прави монаси су истовремно и најслабији и најачи људи. Сила се њихова у слабости пројављује. И заиста, као што говори богомудри апостол: «Оно што је слабо пред свијетом изабра Бог да посрами јаке»., (1 Кор. 1, 27), велики светилници египатских и плаестинских пустиња били су често прости и једноставни људи, али у свом смирењу прозрели су премудрост крста Христовог и обукли се у његову силу. И као што некада, од простих рибара постадоше апостоли - просветитељи васељење, тако и ови свети старци засијаше божанском мудрошћу. Познавши немоћ и слабост свога палога бића смирише се пред Творцем, и будући немоћни постадоше свемоћни у Христу.Јер тек онда када потпуно изгубимо себе и све своје разапеномо на крсту потпуне преданости Господу, у нама почиње да делује друга сила која нам даје снаге за оно што је изнад наших моћи. Тајна великих подвига светих отаца није у томе што су они били снажнији и јачи од људи данашњег времена, већ у томе што су се потпуно одрекли света и светксих утеха предајући себе без остатка Господу, у крајњем смирењу и познању својих људских немоћи.



Када човек није више у стању да ишта учини, тада наступа Бог, који из прашине подиже нишче и убоге који му непрестано вапе скрушеним и умилним срцем. У нашем времену исувише је мало оних који су спремни да се одрекну себе, да потпуно одсеку своју палу вољу и трпљиво поднсеу вољне и невољне житијске скорби, јер данашњи човек је чврсто ослоњен на логику свога рационалног ума и на све је пере спреман осим на то да разапне свој ум и баци га у бездан логичке неизвесности крста. Као некада за Јевреје и старе Јелине, крст је и данас камен спотицања за многе људе.

Смирење - кључ подвига


Сви монашки подвизи: пост, бдење, уздражање, симораштво, молчаније, молитва и др. Сами по себи немају никакву делатну силу и моћ и немочни су пред силом смрти. Ти подвизи се самопоуздано и произвољно уз разне аскетске методе примењују у другим религијама као својеврсне магијске активности, које саме по себи могу донети неку тобожњу духовну слободу и просветљење. Приступ православног монаха је коренито другачији, јер монаси све те подвиге темеље на основном крстоносном подвигу смирења, који је потпуно стран и непознат у свим другим религијама света. Свети Оци дефинишу смирење као познање Божје свемоћи и своје властите немоћи, палости и оболешћности васцелог бића. Смирење је заправо свест и дубоки духовни осећај да смо ми пад, а Он једини Васкрсење, да смо ми смрт, а Он живот, да смо ми мрак, а Он једини светолост. А где је смирење без љубави, без страха Божијег, без плача и суза? Те основне духовне врлине једина су плодна земља на којој једном посађени поменути подвизи доносе духовни плод. Монах пости не зато што је пост сам по себи спасоносан, већ постећи по послушању, а не самовољно. Он делатно исповеда своје смирење пред Господом и да не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи која излази из уста Господњих, као што нас је сам Христос научио у свом кушању на гори. Пост сам по себи, када није праћен смиреном молитвом и када се произвољно упражњава може да буде веома погибељан и по тело и по душу човекову.



Монах живи у нестјажању и сиромаштву «ништа себи самом не стичући нити чувајући, сем оно што је на општу потребу, и то из послушања, а не по својој вољи». » На тај начин он делом исповеда да се не треба страсно везивати за твар, нити налазити телесну и духовну утеху у твари уместо у Творцу. Монах ћути не зато што је то врлина по себи, већ зато што себе сматра неуким и недостојним да било шта каже; он постаје «луд» за овај свет и одбацује мудровање овога света засновано на фантазији ума и помислима, да би се омудрио нетрулежном премудрошћу Христовом. Многи свети монаси живели су као неулгедни убожјаци исповедајући самим својим начином живота сву беду унутрашњег стања палог човека, да би се тако уподобили царинику и убогом Лазару и примили њихов удео у ономе свету. Они су бирали неудобна места за живот, пустаре, пешчаре, далеко од насеља, желећи да се у самоћи више приближе Господу. Искусни подвижници добро су знали да се телесни ум лако саображава околини и да се живот у луксузу и богатству често несвено погубно одражава на душу, која се тада теже смирава.

И св. Исак Сирин са тугом констатује да нема човека који је у стању да потпуно одоли искушењима света живећи у њему. Зато су се монашка станишта увек одликовала простотом и сиромаштвом, не би ли их како и сами услови живота васпитали у сиромаштву духа и простоти ума. Али ипак, подвиг који се најјаче изражава смирење пред Богом је подвиг послушности старцу који заправо представља истински темељ монашког живота. То је пре свега подвиг којим смиравамо своју вољу пред Божијом вољом која се изражава преко старца. Монах кроз послушање приноси на жртву оно што представља највеће богатство палог човека . слободу расуђивања, исповедајући делатно на тај начин потпуну своју предност и поврење пред Господом.

Сваки, дакле, монашки подвиг представља израз дубоког унутрашњег смирења човековог срца пред Господом, док ти исти подвизи вршени без потребног смиреног и скрушеног расположења душе и по својој вољи и расуђивању не доносе никакав духовни плод и срце подвижника још више испуњавају мраком гордости. Богу нису потребни наши подвизи, већ срце наше које ми својјим подвизима васпитавамо да отвори своје вери Божијој благодати, јер Господ никада на делује једнострано без макар најмањег учешћа наше слободне воље. Зато се монах труди не да сам својим силама промени себе, неким инстант «аутентним тренингом», већ да се смири, скруши у познању своје слабости, те тако привуче благодат Божију која је једина у стању да победи силу греха. Једино «срце скрушено и смерно Бог неће презрети». Многи православни монаси нису велики подвижници у посту, бдењу и другим телесним трудовима, али зато је њихов умерени подвиг заснован на послушању и растворен смирењем и дубоком свешћу о својој немоћи и огреховљености, довољан да их узведе у њиховом благодарном трпљењу свих животних недаћа до великих духовних висина. Богу нису потребни јаки и способни, мудри и паметни, већ смирени и послушни, који када их Господ у своје и Њему једино познато време, уздигне, неће божанске дарове приписивати себи и својим спососбностима, већ ће се још више смирити пред својим Творцем, као што плодовита воћка обремењена зрелим плодовима, сагиба своје гране ка земљи. Зато код парвославних подвижника нема оне магијске позе индијских факира и гуруа или барокно екстравагантних западних мистика; све је код њих дубоко општељудско, смерно и састрадално, јер дубоко осећају и знају да све што чине изнад својих моћи, то чине силом коју им БОГ даје, а себе сматрају тек невредним земљаним сасудима у које је по неизмерној и ничим заслуженој милости Божијој уливена благодат Божја, тако да преизобиље силе буде од Бога, а не од њих. (уп 2 Кор. 5,7).

Делатни богослов

Монаси не проучавају својим разумом неку апстрактну «истину» и не говоре о њој, већ одстрадавају пут јединог ИСТИНИТОГА, пут који једини води из лавиринта смрти и трулежи. Они не користе свој интелект да би досегли до најдубљих тајни Божијег откривења, већ смирују себе до земље. Обрезују свој ум молитвом и резвењем (молитвеним бдењем ума), јер добро знају да се до познања божанских тајни не долази аналитичким и спекулативним размишљањем, већ самим животом у Христу, тј. вршењем Божијих запосвести, опитним заједничарењем у смрти и васкрсењу Христовом. Зато су монаси пре свега, делатни богослови који се не баве теологијом као науком већ је живе својим животом. Теологија је данас у великој мери сужена нба један логички и филозофски систем, удаљен од практичног духовног живота и све је ређе плод молитвеног тиховања ума и богооткривења. Свети Оци, су теологију посматрали у светлу практичног излечења душе од страсти, као својеврсан терапеутички метод. Њима је била страна свака схоластичка систематизација болосовксих сазнања. Пред светом су говорили о божанским тајнама тек акда су их подвигом практично проживели и светотајински окусили. Зато је за њих свако теологисање без опита равно теомахији. Тј. богоборству.



Читајући свете Оце јасно увиђамо да богопознање није неки интелектуални гносеолошки процес већ живи сусрет са личним Богом – боговиђење и обожење, дакле, један свеобухватни онтолошли преображај, који се не може постићи без очишћења срца – «Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети». Зато монаси не проучавају Бога, већ, како рече један савремени духовник жтвују васцело своје биће, да би примили на дар оно што је божанско». Не мењају људе и свет око себе својим саветима и поукама, већ мењајући, освећујући и просветљујући себ е, мењају и преображавају на чудесен начин цели свет. Монах исуњен благодаћу, жива је икона божја, непресушни извор неизрециве теологије, и најтоплије утехе тужним и обремењеним. Он не говори свету о великим теолошким дубинама, јер је свестан да се не може разумети тајна Божја без претходног подвига покајања – преумљења (суштинске промене ума – начина мишљења, расуђивања),. И да нема истинског знанај без сирења, као ни правог боговиђења без чистог срца. Томе нас учи и св. Максим Исповеник, који каже да је знање без подвига фантазија. Зато монах, пре свега својим личним покајањем, смирењем, скрушеношћу срца позива свет вапијући: «Покајте се, јер се приближи царство небеско!»

Примери светих подвижника нас уче да је истинскобогословско сведочење везана за страдање, за крст Христов, и само онај који је Бога окусио пијући горку чашу страдања за Христа може и сме да просвећује и оплемењује свет око себе, и да богословствиује са смелошћу теолога-боговица, који не открива Бога својим огреховљеним разумом, већ кроз кога се сам Бог открива и делује. Дакле, само оањ који је Бога видео «какав он јесте» и опитно окусио «да је благ Господ», у сили крста и «распећу ума», добија благодатну силу која не преображава и не поучава убедљивошћу израза већ снагом духа.

Монаштво је од великог значаја за савремену теологију јер је сачувало и сведочи њен стародревни пророчки карактер – теологија која је пре свега реч ОД Бога, богооткривење, а не човекова реч и учење о Богу и божанским тајанама. Поред тога монашко предање чува и њен подвижнички и исихастички метод заснован на подвигу смирења, послушања и молитвеног очишчења ума и срца, јер се жива реч истинског богословља Духом пише само на таблицама очишћеног срца. (уп. 2 Кор. 3, 3-6). Другачији је пут академског теолога од пута подвижника монаха, који се на бави инетелекгтуалном рефлексијом већ молитвено бди на дверима свога срца. Након дуговременог труда, покајања, суза, он постаје способан да своји профињеним и омолитвљеним умом, разликује божанске од демонских енергија (дејстава) и да препознаје помисли не подврагавјући их логичком суду разума, већ осећајући их «по укусу». Зато нема тологије без духовног расуђивања, без способности «разликовања духова», нити овога без претходног подвига очишћења од страсти. Овај теолошки метод сасвим је супротан академском који се заснива на интелекуталном маштању, при коме огреховљени разум, још подвигом неочишћен и благодашу не освећен, сам на своју слику и прилику обликује слику о Богу и свету око себе. Зато је корен сваке јереси и гордости управо у намери да се «преправи», по аршинима пале природе и рационалне логике, оно што је у божанском откривењу тобож нелогично.

Овај теолошки метод потпуно је преовладао у теолошкој мисли неправославног Запада, где је створен један вештачки јаз оизмедју аскетске и академске тео.логије. Док прва иде у крајност најопскурнијег мистичког сентиментализма, друга се претворила у схоластичку и научну дисциплину. Православни монаси који су одувек чували подвижнички и исихастички карактер бословља, имају данас изузетно велику улогу у очувању аутентичног православног богословског предања.

Нови смисао твари

Сведочећи својим животом радост крста свету, тихо и молитвено, монах открива нови смисао и значај целе Богом саздане твари. Зато монах не презире свет, већ га посматра у светлости крста и васкрсења Христовог, у перспективи преображене лепоте у вечности. На тај начин он даје свету једну нетрулежну и бескрајно дубоку вредност. Својим личним подвигом сараспињања Христу кроз подвиге монашког живот, монах благовести нову истину свету – да се вредност и смисао овога живота и света може разумети само када «себе разапнемо свету и свет себи», када свет и све у њему воздигнемо на ниво вечности. Одричући се света и устајући против свих лажних мерила, односа и навика савремене човекобожне и антихристовске цивилизације, монах живо сведочи једну нову и аутентичнију слику стварности, сасвим другачију, богочовечанску логику постојања, или иконографски речено, једну «обрнуту онтолошку перспективу».



«Свет у злу лежи» и читава твар се после прародитељског греха погњурила у смрт и ништавило. Оно што је за вечност саздано да славослови творца, постаје оруђе ђавола, који користећи палог и огреховљеног човека «пре-саздава» свет, на своју слику и прилику и врши преправку Богом створеног поретка, «стварајући» преко њему подчињених људи тзв. «Нови светски поредак». Не видећи да је основни разлог «несавршенсости» и тобожње неправедности овога света управо у томе што је изгубио свој првобиттни литургијски однос са Творцем и творевином, пали човек се упиње да сам својим силама преобрази свет, да га учини хуманијим, праведнијими бољим. Читава савремена европска цифилизација плод је ове трагичне заблуде. Зато је Запад још давно одбацио једног «несавршеног и нелогичног» Бога и заменио га човеком хуманистом, који се јнош лажно прикрива иза лика Христа Спаситеља, сада већ вешто преправљеног по мерилима палог човека. Отуда толико мњого акције и реформаторског духа на папистичком и протестатском западу, толико труда да се људски и медђунационални односи хуманизирају чисто људским средствима и настојањима.

Насупрот томе, дух Православља, који се посебно јасно изражава у мноштву, наизглед је пасиван према свим кретањима и акцијама савременог света. Гледано западним очима, православно монаштво, па и цела Црква окамењени су у традиционализму и пасивности и не показују нимало кооперативности у изградњи «новог света». Свакако, овакви ставови показују крајње непознавање основних богочовечанских истина које нам је Господ открио у Цркви. Православни хришћани, а по готово монаси, који су крајње радикализирали свој однос према овоме свету и веку, гледају на њега свим другачијим очима. У дубоком осећању човековог пада и чудсеносг богочовечанског подвига искупљења крсним страдањем и васкрсењем монау-покајнику се пред очима открива сва дубина мпремудрости Божије. Човек који живи на приземном нивоу свакодневних телесних уживања заувек остаје збуњен пред чудесном загонетком света, кога доживљава као апсурд, слепу улицу која се завршава смрћу, трулежју и ништавилом. У том смислу,монаси су, ако тајанствени служитељи свету, позвани да као светилници светле указујући једини истински пут - пут распетоиг и васкрслог Христа Спаситеља. Зато они свету дају вечну вредност. За њих је свет велики дар Божији који својомм разноликошћу облика и структура живота одражава сву пуноћу премудрости Творца Логоса. Они на свет гледају као на нешто несавршено, што сами требају да побољшавају, преомене и хуманизирају, већ га посматрају у светлости свеопштег васкрсења, када ће Господ васпоставити васцелу твар и свему дати своје вечно и праведно место и поредак. Монах не посматра ствари у њиховој привременој и феноменалној стварности богоотуђења, већ созрецава логосност сваке твари у њеном вечном одређењу и циљу. Зато се и не тзруди да својом интелигеницијом или физичким способносима револуционише свет око себе. Не проповеда социјалне и политичке теорије, нити се предаје хуманиситиичком активизму. Он полази од себе и мењајући себе, жртвујући сав свој живот на жртвенику Божије љубави својим крсним страдањем облачи себе у добровољну смрт и сахрањује себе као зрно пшенично у земљу самоодречења и најдубљег смирења, да би тек умревши много рода донео. (уп. Јн. 12, 24-25). Васкрсавајући потом као нова твар, освећена и обожена благодатно заквашује васцелу творевину.



Обнављајући себе као микрокозмос у своме манастиру као радионици спасења и освећења твари, облагодаћени монаси обнављају васцели макрокозмос, јер је човек као ноилац лика божијег возглављење целе Божје творевине и сажетак целе њене логосне структуре, и у њему се извршава обожење целе твари. Зато је мисија монаха у свету тиха и ненаметљива, негова најречитија проповед саткана је од плачевних молитвених уздаха скруше ог срца. Овај смирени активизам потпуно је различит од самопоузданог активизма хуманистичког Запада. Православни монах је увек ддубоко свестган да је господ једини који даје смисаамо свему око нас и једини који побеђује смрт. Посебно је саваки човек за монаха непроцењива вредност, и то не неки «апстрактни човек», већ свака личност појединачно, која без обзира на своје национално пореколо носи лик божији на себи. Један старац је рекао: «Видео си брата свога, видео си Бога свога». Монаси зато не деле људе на добре и лоше и не просуђују их рационално и логички, јер једино Господ познаје срце сваког човека. Хришћански однос премадурогим људима не заснива се на рзхуму већ на љубави. Зато монаси гледају на све људе као на личности у развоју, духовном сазревањун и оздрављењу од греха. У лицу сваког човека, па био он и највећи грешик, виде одраз лика Христовог. Исто је тај лик Боижији у њему виће укакажен грехом, они му тим више састрадавају својом љубалвљу, нема богољубља без човекољубља сведоче Свети Оци, и зато је за монахе однос према ближњима највернији барометар њихове љубави прфема Богу. Свако монаштво које није човекољубиво никако не може бити ни богољубиво.То двоје је нарздвојиво. Али, истинско човекољубље се разликује од хуманистичке филантропије која не приступа човеку као носиоцу лика Божијег, већ сентименталистички и надасве утилитаристички претпостављајући човека, као највећу вредност цивилизације и самом Богу и првоверју. Та љубав није личносна већ безлична и апстрактна и најчешће је резултат пројекције неиживљеног самољубља. Човека истински може волети само нај који је у себи стекао ЈЕДИНОГ ЧОВЕКОЉУБЦА . ХРИСТА, и Христом љуби не само сваког човека већ и целу твар. Отуда највише човекољубља код највећих христољубаца, светитеља божијих, који су често у најуировијим подвизима бежали од овога света, од људи и насеља, да би се најпре приближили христу, а тек кроз Христа састарадавали палом човеку и твари.

Саслужитељи Христови у Литургији спасења твари

За разлику од обезбоженог човека данашњице који гледа на све око себе са нескривеним користољубљем и себичношћу, монах созерцавајући тајновиту логосност сваке твари у божанском поретку, према свету и свему у њему има, ЛИТУРГИЈСКИ ОДНОС, однос састградалне и саможртвене љубави , која је подстакла и самог господа да се обуче у обличије тела греха, да би пострадаои за човека и целу твар која уздише и тужи у распадљивости и смрти. Попут оваплоћеног бога Логоса који је из љубави, сам будући безгрешан, иузео на себе грехе света, монах, следујући своме Творцу, узима на себе све болове и патње света и тужи се васцелом васељеном. У том смислу, монашки подвиг обесмрћења и обожења није индивидуалног карактера, већ је од општег и саборног значаја за целу творевину. Облагодаћени монаси, обновљени духом Светим, остварују у себи идеал тзв. «духовног свештенства» на што су позв ани и сви хришћани. «Хиротонисани» благодаћу Духа Светога, они на жртвенику срца свештенодејствују мислене жртве – најчистије молитве за сву твар, саслужујући тако Христу, вечном Архијереју, у Литургији васпостављања и сапсења пале твари. Зато њихове молитве држе васељену, непрестано се уздижући пред престолом Божјим, као «мирис миомира духовног». На тај начин, сваки монах као и сваки други хришћанин, био он лаик или клирик, позван је да буде сатрудник Христу у делу спасења света. Тако човек заузима своје давно изгубљено богослужбено место саслужитеља Божијег.



Али, свакако, ова свештена служба монаха свој најдубљи израз налази у евхаристијској жртви која се свакодневно у манастирима приноси «за све и за сва» и представља централнуз тачку око које се одвија монашки живот. Литургија се у манастиру и после самог богослужбеног чина преноси и у трпезарију, у радионице, у бибилотеку, у сваку келију и на сва поје дина послушања која монаси обављају у богослужбеном поретку и расположењу, уз молитву и богомислије. Заправо је цели монашки живот, једна непрестана божанска литургија, у којој монаси приносећи евхаристијске дарове као првине васцеле твари приносе и цело своје биће у «коме се тајанствено усредсређују све божанске силе и енергије откривене у свету». Зато тек у божанској литургији монах живи своје исконско одређење. Он молитвено посреднички приноси Господу васцелу твар да би се цела васељена у Христу преобразила, осветила. Оцрквењујући себе саме литургијски кроз свете тајне и свете врлине монаси као свештеници Господњи оцрквењују и охристовљују целу Божју творевину и васпостављају њено богомдано све штено устројство. Зато свака делатност и сваки предмет у манастиру има своје литургијско место и улогу и све се у њему обавља молитвено и с благословом.

Манастир је по речима пре. Ав Јустина пре свега богослужење – евхаристијска заједница, црква и тело Христово. То је радионица бесмртности за вацелу огреховљену твар. Свака форма монашког живота издвојена из богослужбеног и литургијског поретка, губи свој духовни смисао и назначење. Чак и највећи пустињаци, анахорети, увек су директно или индиректно остајали састави део евхаристијске заједнице матичног манастира или скита.

Отуда тако императривни значај благослова старца и послушања у манастиру. Монашко послушање није тек нека практична досетка ради одржања потребне дисциплине, већ је то, заправо, свештени и литургијски однос. Један старац је казао: «Успокојио си старца свога, успокојио си и Бога свога. А, увредиш ли старца свога, знај да си увредио и Бога свога. Када се овај благодатни литургијски однос послушања наруши самовољом или непослушањем долази до отуђења непослушног појединца од самог Бога и благодатне заједнице у телу Христовом. Зато је монашки крст изнад свега крст одсечења своје воље, крст драговољне послушности, жртва на који приносимо не само своју вољу, већ и властито расуђивање, начин мишљења. Из овога јасно произилази да делатног покајања (преумиљења) не може бити без истинског оослушања, не само споољашњег . практичног, већ и унутрашњег – мисленог у коме сахрањујемо у земљу самоодрицања свој ум и слободу расуђивања да бисмо васкрсли обновљени у уму Христовом.

Дух монашког предања немогуће је усвојити теоретски и индивидуално,већ једино свакодневним постепеним литургијским урастањем кроз тајну послушања.

Исповедници крста Христовог


Улога монаштва у савременом свету је изузетно велика јер оно представља снагу која преображавајуће делује не само на сам живот Цркве, већ и на целу васељену. Иако је у данашње време свеопштег идолопоклонства и хуманистичке цивилизације и културе све више позива на реформу аутентичних видова монашког живота у правцу «хуманизације» монаштва кроз харитативно образовне и културно научне делатности, у духу православног монашког предања верно се чува аутентични лик монашког живота који је вековима важио и важи као најснажнији израз хришћанског максимализма и ранохришћанске силине вере и одушевљења који непрестано крепи и новим полетом надахњује целокупни живот Цркве. Чувајући свој стародревни подвижнички (аскетски) идентитет, православно монаштво је у општим условима сображавања духу овога времена, радикално супротављено неким основним постулатима и манирима човекобожне културе. Управо због таквог свога карактера оно је непроцењива ризница свеопштег историјског памћења Цркве и живи, делатни сведок и исповедник аутентичне вере павославне, њеног богословља, црквене културе и уметности и васцелог хришћанског етоса. Услед све веће секуларизације црквеног живота ствара се једна лажна дихотомија између «световног» и монашког живота. Притом се често заборавља да отачка литература не познаје ову разлику. Дух Православне Цркве је у суштини аскетски. Такав је и карактер црквених богослужења која су се развила на основу манасирских типика. Без обзира на место и начин свога живота сви хришћани су позвани да задобију спасење душе, да прођу кроз «уска врата» подвига и духовне борбе. Нажалост, данас је много оних који сматрају да за «световњаке» не важе строга монашка правила о посту, молитви, и послушању старијем као да су то неки тобож егзотични анахронизми који нису за све обавезни. Управо је зато велики значај монаштва јер оно непрестано сведочи есхатолошко назначење човека и целе твари и подвижнички етос Цркве Христове.

Монаси су изнад свега исповедници тајне крста који су у сваком тренутку свесни да су мртви за себе и за свет и живе једино Богом; осећају да су сами бескрајна слаботиња људска, а Он једина свемоћ. Свако поуздање у себе и своју палу природу за њих је корак у смрт, а свако одсецање своје пале воље и полагање наде на Господа отвара им двери новог живота у вечном царству Јагњета Божијег. Они тугују, а радосни су; наготују, а благодат их покрива; жеђују, а извори су живе воде божанске утехе; убоги су, сви све обогаћују; њихове мале келије, пећинице, рупе земаљске, најлепше су палате небеског Цара; срамоте их и исмевају, а они су још славнији; «по земљи ходе, а на небу обитавају; јуродствују пред светом премудрошћу крста и хитају дверима новог Јерусалима као првовесници бесмртности. Својим животом, својом речју, сваким делићем свога бића најречитији су исповедници и тајници животворне смрти и васкрсења Христа Спаса.

Јеромонах Сава (Јањић)
Часопис Свети кнез Лазар