Популарни постови

субота, 02. април 2011.

ХИЛАНДАР, КОЛИКО ЉУБАВИ У ЈЕДНОЈ РЕЧИ

Кроз његово име Божија милост се излива на православне и друге праведнике. А како га описати:



Хиландар је пре свега непресушни извор духовне мудрости, Божији храм на земљи благословеној, дом Светог Саве и Светог Симеона, заштитник верних српских владара и српског народа као и свих православних; део је врта Пресвете Богородице, кога је даровала српском народу на спасење и духовну радост. Он је извор најтоплијих спасоносних молитви, борац против неразума, немудрости и неморала данашњег времена; он је позив Господа Исуса Христа да се вратимо поштењу, мудрости и части наших предака, чувар је моштију више од сто светитеља. У Њему се налази један од највећих делова Часног Крста. Његови зидови вековима пркосе времену, чувајући Тајне Божије и за будућа покољења.

Хиландар је добио име по своме обновитељу, војводи Хиландариосу. Касније то име је потврђено као Богоугодно следећим догађајем:

Наиме, на месту где се налази данашњи Хиландар, међусобно су се поубијали војници једне те исте војске, која је послата да ороби манастир:

"Непријатељ беше кренуо са две стране на ову Свету обитељ и то у два супротна правца. У том паде густа магла. Нападачи, не видевши да пролазе манастир, наиђу једни на друге и не разазнајући се у тмини, поубијаше се тако да их је од хиљаде једва троје остало. Ово троје видевши у овоме прст Божији, оду у манастир, испричају калуђерима целу ствар и сами приме образ монашки." Реч хилиас значи хиљаду, а андара - магла.



Самим доласком на тло Свете Горе, посетилац може осетити светост ове земље. Велику радост је већ могао видети у раздраганом лету великог броја галебова на путу ка њој. Ова земља је удостојена Богородичиним доласком и благословом да буде врт тиховања и молитве свим оцима који су свој живот посветили Богу. Богородица је тада благословила, да је Света Гора земља мушкараца и да на њу не сме крочити женска нога. Тешка манастирска врата отворена су сваком добронамерном мушкарцу, који је дошао да се поклони великом броју светиња. Неизрецива је радост поклонити се икони Мајке Божије Богородице Тројеручице, за коју су везана многа чуда:



Икону Богородице насликао је Свети апостол Лука на табли, на којој су обедовали Господ Исус Христос, Пресвета Богородица и праведни Јосиф. Она је била породична својина Јована Дамаскина, када је у 8. веку кулминирала јерес иконоборства, чији је покретац био византијски самодржац Лав трећи Исавријанац. Јован Дамаскин, подстакнут Божијом ревношћу, дошао је у сукоб са јереси овога цара. Калиф града Дамаска, лажно обавестен од стране византијског цара да је Јован завереник против калифата, нареди да се Јовану одсече десна рука, што је одмах и извршено. Када је онај дан Јован приклањао вечеру, замоли да му се да Његова одсечена рука. Држеци левом руком своју одсечену десну руку и спајајући је са телом, он се целе ноћи молио пред иконом Богородице и после неког времена уморан заспа. У сну му се јави Богородица и рече му да му је рука исцељена, а да заузврат треба да настави своју праведну борбу против иконоборства. Пробудивши се он виде да му је рука потпуно здрава, једино је на месту где је била одсечена остала црвена нит, да га подсећа на ово чудо. У знак захвалности Свети Јован се постарао да на доњој левој страни иконе припоји у сребру изливену руку, сличну одсеченој. Због тога се ова икона Пресвете Богородице назива Тројеручицом.



Тројеручица је први пут својом топлином озарила манастир Хиландар када ју је донео Свети Сава, из манастира Светог Саве Освећеног из Палестине, где се замонашио Свети Јован Дамаскин. Свети Сава Освећени је пред своје блажено упокојење дао заповест да се по његовој смрти игумански штап причврсти за његов гроб. Тада је прорекао да ће у будућности у манастир као поклоник доћи један царски син његовог имена и да ће приликом његовог поклоњења гробу, игумански штап пасти. Освећени је заповедио да се том царском сину као благослов да игумански штап, заједно са иконом Богородице Млекопитатељнице. Знајући за ово пророство Светог Саве Освећеног, Свети Јован пре своје смрти остави завештање, да се и његова икона Богородице Тројеручице да том истом царском сину. После пет векова, хиландарски монах Сава долази да се поклони гробу Светог Саве Освећеног. Тада игумански штап паде, а монаси којима је завештање пренето, испунише жељу Светих и дадоше Светом Сави игумански штап и иконе Богородице Млекопитатељнице и Тројеручице. Тада је Свети Сава донео ову икону у Хиландар.

У 14. веку икона Богородице Тројеручице прелази у власништво манастира Студенице. Пред напад Турака, монаси овог манастира су се постарали да спасу највредније драгоцености , па су икону Тројеручице привезали на леђа једном магарету кога су пустили да иде вођено вољом Пресвете Богородице. Магаре је прешло готово целу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору. Угледавши га манастирски оци похиташе да скину икону са леђа магарета, након чега је магаре пало мртво. На том месту, данас постоји капела, као знак сећања на тај чудесни повратак иконе Мајке Божије, којој певамо:

"Радуј се, јер си твојој светој вољи бесловесно магаре чудесно покорила,
Радуј се, јер си на магарету Икону Твоју благодатну из Србије на Атон чудесно пренела,
Радуј се, јер си пустињу светогорску миомирисом светиње испунила,
Радуј се, јер си хиландарску обитељ милошћу својом облагодатила". 


Због велике почасти, као знак благодарења Богу, монаси су ову икону поставили на горње место у олтару Саборне Цркве. Неколико десетина година касније, Игуман манастира Хиландара умире. Тадашње браство је било сачињено од монаха различитих националности, па је сваки предлагао свог сународника за новог Игумана. Пошто никако нису могли да се сагласе, Пресвета Богородица решава тај проблем. Неколико јутара икона Мајке Божије сачекала је монахе који су долазили на јутрење на игуманском месту. Они су је враћали у олтар, мислећи да је неко греском померио икону. На крају монаси одузеше кључеве еклисиарху за кога су сумњали да је починитељ овога дела и сами закључаше врата претходно проверивши да неко није остао унутра. Када су следеће јутро ушли у Цркву, видеше да икона поново стоји на игуманском престолу, схватише да она сама тако хоће и заблагодарише Богу. Док су разговарали о овом догађају у манастир дође један пустиЊак свима познат по својим врлинама и рече им да му се јавила Богородица и рекла да монасима манастира каже да она постаје Игуманија и да они међусобно треба да се помире. Од тада, икона Пресвете Богородице Тројеручице није померана са свог игуманског престола. Сви монаси пре служеЊа у Цркви врше поклоне пред Њом, као пред Игуманијом.



"Радуј се, јер срца братије, која узима благослов од Иконе Твоје, испуњаваш страхом и побожношћу"

Брижне душе наших хиландарских отаца, послале су копију иконе Богородице Тројеручице у Србију да се пред Њом могу поклонити сви они који нису у могућности да оду на Хиландар. Наш град био је удостојен посетом ове Иконе у трајаЊу од 5 дана.

И данас се пред иконом Богородице Тројеручице догађају чуда. За то, најбољи доказ су предмети од злата и сребра најчешће у облику исцћељених делова тела, који представљају дарове излечених поклоника, а који су искачени пред иконом Мајке Божије.

"Радуј се, Помоћнице наша, Која нам помажеш Иконом Својом, Тројеручицом"


У манастиру Хиландару је, све благословено. Божија милост пројављује се и кроз лозу Светог Симеона.

После упокојења Светог Симеона, за време службе, из његовог гроба и са његовог лика на зиду потекло је миро, које је одмах чинило чуда. Свети Сава је Свете мошти свога оца пренео у Србију, у манастир Студеницу, где се и данас налазе. Иако је Свети Сава овим испунио жељу свога оца, хиландарски монаси су били јако тужни сто је Свети старац отишао од њих. Њима на утеху, из гроба Светог Симеона изникла је лоза, која бесплодним супружницима по њиховој вери даје потомство. Свети Симеон се по упокојењу јавио монасима и рекао им, да све док лоза рађа, дотле ће и његов благослов бити над Хиландаром. Лоза излази из његовог гроба, пролази кроз зид Цркве напоље и грана се уз специјално за њу направљену конструкцију. Монаси кажу да она већ 800 година сваке године, без изузетка, рађа плодове.

Најпознатије чудо везано за ову чудотворну лозу, десило се у 16. веку, када је солунски паша који није имао деце дошао у Хиландар и затразио грожђе. Ускоро, благодарећи овој лози добио је сина, кога је из захвалности донео у Хиландар да служи манастиру. Монаси су му рекли да је његов син показатељ Божије милости према њему и да он треба да га задржи. Ипак, желећи да се некако одужи манастиру и братији, паша је Хиландару поклонио велико имање ван граница Свете Горе које се зове Каково. Са тог имања манастиру данас стижу највећи приноси. Хиландарци свакоме ко затражи дају ово грожђе, са упуством за употребу. Наравно, грожђе помаже само онима који имају чврсту веру.



Не постоји довољан број речи да се опише Хиландар. Ваљда се таква светиња и не може описати речима. Његова главна Црква Ваведења Пресвете Богородице, два висока кипариса у порти, Његова трпезарија, високи пирг Светог Саве, нетакнута природа, плене сваког посетиоца и у души му изазивају осећај Богоугодног смирења. Хиландар још представљају и духовношћу плене Крст цара Душана, пирг краља Милутина, непресушни бунар Светог Саве. Његова костурница чува кости многих упокојених монаха. Његова башта под западним зидом привлачи пажњу својим изгледом јер “њој је равна само башта рајска и прекрасна авлија версајска." Малену Цркву Светог Трифуна, на рубу баште користе монаси који обрађују земљу, када има пуно посла, да не би морали у време молитве да иду у главну Цркву.

Хиландар је још драга браћо и сестре предивно појање оца Илије, ведрина плавих очију оца Никанора, смирење оца Саве, ревност оца Кирила, чврста реч оца Василија, послушност оца Никодима, мудрост старца Митрофана ... И кад звук клепала у раним јутарњим часовима означи нови дан и звона означе почетак молитве у Цркви Ваведења Пресвете Богородице, док ми јос спавамо, осећајмо се спокојним јер се наши хиландарски оци моле за нас.

Причати о Хиландару, а не говорити о Богу и спасењу које нам нуди, о светитељима, њиховом животу, врлинама, подвизима у вери и поукама празан је говор и наука која говори о сенци, уместо о духовној светлости пред којом ове сенке нестају. Сетимо се беседе владике Порфирија, који прича о начину прославе хиландарског јубилеја:



"Многи фактори, институције, структуре нашег народног бића улажу све своје снаге да би увеличали тај догађај, то сећање на велику светињу, манастир Хиландар. Организују се бројни скупови, симпозијуми. Једни расправљају о лепоти архитектуре, други о значају иконографије, трећи о књигама које су тамо написане, четврти о епископима који су стасали духовно и проистекли из Атонске Горе, пети - да и наша држава има своје темеље, своје извориште управо у манастиру Хиландару ... Наравно, добро је поводом 800 година Хиландара славити све ове димензије које сам навео. Али, да би смо истински, на прави начин прославили јубилеј, ми морамо славити православно, хришћански. Ста то значи? Славимо монахе који су зивели у Светој Гори и без којих не би постојале ни оне зидине, ни лепота фресака, ни кЊиге безбројне - да нису постојале сузе покајне, подвизи и грашке зноја које су натапале Гору Атонску. То је био тај подвиг и корен из којег је проистекло све оно што се зове манастир Хиландар. Зато, ако хоћемо истински да славимо те подвижнике и светитеље који су тамо живели, сам Хиландар као такав, ми морамо пре свега да се потрудимо да својим животом, свако по својој мери и на своме месту, да се на њих угледамо. Јер то је истинско славље, истински јубилеј."
Из ових речи оца Порфирија јасно нам је да Хиландар не треба представљати и славити модном ревијом или сличном назови културном манифестацијом. Њему се прво диви душом, па онда очима.
Хиландар смо и сви ми који га волимо, који са њим живимо, са којим се боримо за исту једину светлост, светлост јачу од свих светлости, за Исуса Христа. Хиландар је и Србија, јер осећа сваку њену патњу. У тешким временима он је наша незаменљива духовна снага, покретач свега доброг и мудрог кроз име Божије. Величајући име Свете Тројице, Пресвете Богородице, Светог Саве, Светог Симеона и Свих Светих, будимо свесни да док је Хиландара биће и Србије и најчистије вере Христове.