Светитељ Василије Кинешемски
Једна стара легенда јасно нам казује како су понекад бесплодне наше молитве.
Давно-давно живео је један свети старац, који се много молио и често туговао због грехова људских. И чудио се зашто тако бива да људи у цркву иду, Богу се моле, а живе лоше. А и греха нема мање... Једном је с таквим мислима утонуо у сан. И као да га је светозарни ангел, обгрливши га крилом, подигао високо-високо изнад земље... Што су се више пели, све слабије и слабије су се чули звуци са површине земље. Замукли су људски гласови, утихнуле песме, граја, сва бука метежног световног живота. Тек повремено однекуд су допирали хармонични, нежни звуци - као неке далеке лауте.
- Шта је то? – упита старац.
- То су свете молитве, - одговори ангел, - само се оне овде чују!
- Али зашто се тако слабо чују? Зашто их је тако мало? Зар се сада не моли сав народ у храму?...
Ангел га погледа, и лице му беше тужно.
- Желиш да знаш?... Гледај…
Далеко доле видео се велики храм. Чудесном силом отворио се његов свод и старац је видео све што се дешавало у њему. У храму је било много људи, велики хор стајао је на клиросу, а у олтару - свештеник у пуној одежди. Текла је служба. Каква служба - било је немогуће рећи, јер се ниједан звук није чуо. На левом клиросу чтец је нешто читао, брзо-брзо је цоктао и померао усне, али речи отуда, навише, нису долазиле.. На амвон је полако дошао ђакон, веома висок, углађеним покретом руке наместио је своју бујну косу, потом подигао орар, широко отворио уста, и... ни гласа. На клиросу хоровођа је делио ноте: хор се спремао да пева. «Па, хор ћу, вероватно, чути...» - помисли старац. Хоровођа је ударио тонском виљушком по колену, принео је до ува, испружио руку и дао знак за почетак, али је и даље царовала потпуна тишина. Било је веома чудно то гледати: хоровођа је махао рукама, лупкао ногом, басови се црвенели од напрезања, тенори се истезали на ножним прстима, високо дижући главу, уста у свих отворена, али појања ниоткуда... - «Како то?» - питао се старац. Погледао је потом оне који се моле. Било их је веома много, разног узраста и положаја: мушкараца и жена, стараца и деце, трговаца и простих сељана. Сви они су се крстили, клањали, многи нешто шапутали, али ништа се није чуло. Читава црква била је нема.
- Зашто је то тако? – упита старац.
- Сићи ћемо, видећеш и разумећеш ... – рече му ангел.
Они се полако, невидљиви за све, спустише у храм. Елегантно одевена жена стајала је испред свих и, било је очигледно, усрдно се молила. Ангел јој се приближио и тихо је додирнуо руком... Старац је изненада видео њено срце и разумео њене мисли: - «Ах, она непријатна жена управника поште! – мислила је. – Опет у новом шеширу! Муж – пијаница, деца – у дроњцима, а она се модира! … Гле, како се шепури!.» Поред ње је стајао трговац у квалитетној сукненој подјовки и замишљено гледао у иконостас. Ангел му је дотакао груди, и пред старцем се одмах разоткрише његове скривене мисли: - «... Каква штета! Продато забадава... такву робу данас више не можеш да купиш! … Мора да сам хиљаду изгубио, а можда и хиљаду и по...» Даље је стајао млади сељак. Он се готово није ни молио, све време је гледао улево, тамо где су стајале жене, црвенео се и премештао с ноге на ногу. Ангел га је додирнуо и старац је прочитао његово срце: - «Ех, добра Дуњаша!... Све има: и лице, и навике, и посао... Ето такву жену хоћу! Хоће ли то бити?»
Многе је дотакао ангел, и сви су имали сличне мисли, пусте, празне, житејске. Пред Богом су стајали, о Богу нису мислили. Само су се претварали да се моле.
- Разумеш ли сада? – упита ангел. – Такве молитве до нас не долазе. Зато се и чини да су сви они заиста неми...
Тада се изненада зачуо стидљиви дечји гласић: - «Господе! Ти си благ и милостив... Спаси, помилуј, исцели јадну маму!» У углу, на коленима, стиснуо се уза зид неки дечачић. У очима су му сијале сузе. Молио се за своју болесну маму. Ангел је додирнуо његове груди, и старац је видео дечје срце. У њему - туга и љубав.
- Ево какве се молитве чују код нас! – рекао је ангел.
