Популарни постови

петак, 08. април 2011.

"БЛАЖЕНИ СИРОМАШНИ ДУХОМ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО..."


СВЕТИ ЈУСТИН (НОВИ) ЋЕЛИЈСКИ
ЕВАНЂЕЛСКА БЛАЖЕНСТВА




"БЛАЖЕНИ СИРОМАШНИ ДУХОМ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО..."

Своју Беседу на Гори, у којој излаже вечне, и стога увек нове, божанске истине, Спаситељ држи на гори. Погледај, вели Свети Златоуст,како је Христос био далеко од славољубља и гордости. Он није водио за собом народ, него када је требало да исцељује, Он је сам ишао свуда, посећујући градове и села. А када се скупило много народа, Он седе на једном месту и то не у граду, не ни на сред трга, него на гори, - учећи нас тиме да ништа не чинимо из славољубља, да се удаљујемо од вреве, нарочито када треба философирати и размишљати о важним питањима. Када је сео, приступили су Му ученици. Видиш ли како они напредују у врлини, и како су брзо постали бољи? Народ је мотрио на чуда, а ученици су желели да већ чују нешто узвишено и велико. То је п побудило Христа да почне проповед. Он је не само исцељивао тела, него је и душе лечио: час је чинио једно, час друго. Том бригом, како о души тако и о телу, Он затвара бестидна уста јеретика, показујући тиме да је Он виновник свеколиког живота. Тако је поступио и сада. Еванђелист каже: Отворивиш уста своја, учаше их. Зашто је ово додано:отворивши уста своја? Да бисмо дознали да је Он учио чак и онда, када је ћутао, не само када је говорио; учио, час отварајући уста, час проповедајући делима својим.[1]
Народ приступа Исусу, вели Блажени Теофилакт, да би видео чудеса, а ученици - ради науке. После чудесних исцељења тела Он лечи и душе, да бисмо сазнали да је Он - Творац и душа и тела. Речено је: огпворивши уста своја. Да ли је то излишно? Није, јер је Он учио и не отварајући уста. На који начин? Својим животом и чудесима. А сада их је учио, отворивши уста.[2] Речено је, вели Блажени Августин, да је Он отворио своја уста, док је у Старом Завету обичавао да отвара уста пророка.[3]
Прва Спаситељева мисао у Беседи на Гори, и у овој прва Божанска врлина, и у првој врлини - прво блаженство јесте: Блажени сиромашни духом, јер је њихово царство небеско. - Посреди су три стварности: блаженство, сиромаштво духом и царство небеско, али су толико испреплетане међу собом, толико зависне једна од друге, да сачињавају једну недељиву, органску стварност, једну недељиву еванђелску истину. Ту је главно ово: прво блаженство и само царство небеско припада сиромашнима духом.
Ко је сиромашан духом? Сиромашан је духом човек који свим бићем осећа да је његов људски дух крајње сиромашан, крајње недовољан, крајње убог, да би могао живети сам од себе, већ му је увек потребан Онај који је јединн богат духом: Бог. Сиромашан је духом човек који осећа да ниједна његова мисао, ниједно његово осећање, ниједно његово дело, не могу ни живети ни успети, већ морају издахнути и нестати, ако се не хране Богом, не обесмрте Богом. Сиромашан је духом човек који свим бићем својим осећа да је сав људски дух његов крајње сиромашан према свебогатом Духу Божјем, и сва људска мисао његова - крајње сиромашна Према свебогатој мисли Божјој, и сав људски живот његов - крајње сиромашан према свебогатом животу Божјем, те се он непрекндно труди и мучи да свој дух допуни и усаврши Духом Божјим, да своју мисао усаврши и довршн Богом, да свој живот испуни и обесмрти Богом.
То осећање сиромаштва духовног - почетак је хришћанства. Јер оно непрестано подстиче човека да се богати Богом (ср. Лк. 12, 21). А Бог је толико богат свим што је бесмртно и вечно, да је човек, ма колико се богатио Њиме, увек пуки сиромашак према Њему. То чини, те осећање духовног сиромаштва стално прати хрншћанина на васцелом путу његовог еванђелског усавршавања. Све муке и подвиге на том дуго.м иуту он подноси са изузетном радошћу, са изузетним блаженством. Јер се у самом осећању духовног сиромаштва налази бесмртно осећање изузетног блаженства, блаженства за које знају само - сиромашни духом. То и јесте прво духовно чудо које чудесни Господ Христос чини са својим следбеницима: прва врлина, иако тешка и мучна, сва је испуњена блаженством; и уколико је човек више упражњава, утолико се више по целом бићу његовом разлива ово изузетно блаженство. И стога је хришћанин све жеднији тог милог, тог блаженог осећања. И нигде краја његовом блаженству, јер нигде краја његовој смерности, Да, смерности! Јер друго име за сиромаштво духом јесте: смерност.
Смерност је почетна врлина, и почетак свих врлина; као што је гордост почетни грех, и почетак свих грехова. Треба још додати: смерност је и душа свих еванђелских врлина. Јер без ње - свака еванђелска врлина постаје порок. Стога је смерност - темељ хришћанства, на коме хришћанин зида помоћу осталих светих врлина своју "вечну кућу" (2 Кор. 5, 1). У сфери мишљења, смерност се пројављује као смиреноумље[4]; насупрот гордости, која се у сфери мишљења пројављује као гордоумље. Смиреноумље значи: смирено умовати, смирено мислити, држати ум свој у границама вере и светости (ср. Рм. 12, 3). Смиреноумље захтева од човека дуго и истрајно благодатно вежбање у владању над својих мислима, осећањима, расположењима. Ту човек сваку своју мисао, и осећање, и расположење ограђује огњеним појасом смерности, вере и молитве, да не скрену и залутају у примамљиве прашуме греховних сласти и саблажњиве поноре лукавих страсти.
Блаженство прве богочовечанске врлине, смерности, зависи, као и сва остала блаженства, од Једино Блаженог: Бога и Господа. Смерност духовно везује човека са Богом, који и разлива по души његовој блаженство кроз смерност и ради смерности. На тај начин човек доживљује као прву еванђелску стварност ову истину: прво човеково блаженство зависи од Бога, са којим га, као са извором свих блаженстава, духовно сједињује прва еванђелска врлина, смерност. Уз ову прву иде друга еванђелска стварност: смерност је прво осећање које човека везује са небом; оно толико онебеси човека да и само царство небеско учини његовим. То до неслућених размера појачава блаженство сиромашних духом. Они заиста живе на земљи као на небу: јер је њихово царство небеско. Они још за живота на земљи имају царство небеско и његова блаженства, јер је Господ рекао: њихово је царство небеско, а не: њихово ће бити царство небеско. То значи: смерношћу човек постаје грађанин неба, сажитељ Анђела. Њоме он преноси темељ свога бића са земље на небо, где ни мољац греха не квари, нити лупежи - страсти - поткопавају и краду дуцшна вечна богатства. Смерност води у царство небеско, у царство свих божанских врлина, којима бесмртно живе света небеска бића: Арханђели и Анђели. За њих су божанске врлине - једини закони живота, једина правила живота. Стога је Свети Ипарије у праву када каже да нам је Господ у својој Беседи на Гори "прописао правила небеског живота" - coelestis vitae praecepta constituit.[5] Jep je позив Христових следбеника да буду анђели на земљи. To су у пуној мери постигли многобројни Светитељи, које Црква назива и земаљским анђелима и небеским људима. А они су то постигли, на првом месту, тиме што су прву блажену еванђелску врлину, смерност, претворили у своје стално и неизменљиво расположење.
Иако напоран подвиг, човек доживљује смерност као прву небеску радост, као прво блаженство, у коме и јесте царство небеско. Јер смерност на невидљив, али сигуран, начин сједињује душу смернога са Господом Христом који је срцем смеран (Мт. 11,29). Очигледна је еванђелска истина и стварност: смерност је сила, чудотворна и блажена сила, која се излива из Господа Христа и улица у христоносце. Ако божанска, апсолутна смерност, има тело и лице, онда је Богочовек Христос и њено тело и њено лице (ср. Флб. 2, 39). У Њему она је доживела и своју свевредност и своју вечност. Као таква, она изгони из човека главну стваралачку силу греха: гордост.
Смерност је Бога учинила човеком (ср. Флб. 2, 39), да би човека учинила богом по благодати. А где је Бог, ту је и небо, и царство небеско; ту и рај. Јер гордост је збацила с неба првоанђела Луцифера, и његов рај претворила у пакао. То што је гордост урадила с првоанђелом на небу, ради и са људима на земљи. Чим уђе у човекову душу, и зацари се у њој, претвара рај њен у пакао. Уствари, пакао и није друго до апсолутно царство гордости. Гордости - која неће Бога, мрзи Бога, одриче Бога. Гордости - којој не треба Бог. Ако би хтело да се говори о проклетствима људским, онда би прво било ово: Проклети горди духом, јер је њихово царство зла - пакао.
Искуство сведочи: смерност је прво блаженство за човеково биће, а гордост - прва мука. Другим речима: смерност је рај, гордост је пакао. Пример? Светитељи смерношћу доживљавају рај joui овде на земљи; а гордељивци гордошћу доживљују пакао још овде на земљи. Ако хоћете: анђео и јесте оваплоћеље смерности, бесмртне смерности пред Богом, а ђаво - оваплоћење гордости, бесмртне гордости пред Богом. Зато је христолика смерност сила са којом се нерадо бори ђаво. И ако се бори, не може је никада победити. Напротив, то је сила којом човек, као најсигурнијим оружјем, побеђује ђавола. У једном сусрету, то је сам ђаво признао великом подвижнику, Светом Макарију Египатском. Ти постиш, говорио је он Светом Макарију, а ја никад не једем; ти бдиш, а ја никад не спавам. Али има нешто чиме ме побеђујеш. А шта је то? упита Свети Макарије. Твоја смерност, - утучено одговори ђаво, и ишчезе.
Прво еванђелско блаженство сачињава и прву еванђелску заповест. Заповест као блаженство, - то је нешто ново, зар не? Да, сасвим ново. Бити блажен у самом подвигу, у самом доживљају, у самом делању, иако тешком и врло тешком, иако мучном и врло мучном, - то је новина Богочовекових спасоносннх врлина. Смерност, прва еванђелска врлииа, јесте и подвиг и доживљај и делање. Пошто је увек потребна хришћанину, он је мора стално доживљавати као свој непрекидни подвиг и непрестано духовно делање. Значи: ова врлина има почетак а нема завршетак. И стварно, човек њоме доживљује своју прву бесмртност, своју прву вечност, јер ствара у себи осећање, расположење, које нма трајати бесмртно, вечно. У исто време, човек тиме проширује себе на сав свет, на сва небеса, на само царство небеско; постаје бескрајан, бесконачан. То је прва његова бескрајност, прва његова бесконачност. И то не - црна бескрајност, мрачна бесконачност, већ светла, мила, божанска, христовска.
Прва реч у Беседи на Гори је: блажени. А дотле: Све дотле људи нису знали за право блаженство. Били су проклети. Јер су свуда око њих, изнад њих, испред њих, испод њих били безбројни греси, безбројне смрти. А међу њима, а заробљени од њих, могу ли људи бити блажени? Сигурно не, све док робују њима. Али, да би се људи осетили блажени у овом свету, потребно је да најпре своје осећање присаједине Христовом осећању света. То је једини начин да проклетници греха и смрти доживе као блаженство и овај живот и овај свет. Даје им се бескрајно много, а тражи се од њих бескрајно мало. Шта? - Да смире душу и срце пред Христом Богом најпре, а затим - пред свима људима и пред свима тварима. Другог излаза нема из пакла свеопште људске проклетости и уклетости. Не треба се варати: ништа се Божје, ништа рајско, ништа небеско, ништа блажено не може у овом свету ни доживети, ни стећи, ни имати без - смерности. Зато је сушта божанска истина све што је речено у првом блаженству: Блажени сиромашпи духом, јер је њихово царство небеско.
Тумачећи прво блаженство, богомудри благовесмик Свети Златоуст пита: Шта значи: сиромашпи духом? и одговара: То значи - смерни и скрушени срцем. "Духом" је Спаситељ назвао душу и расположење човеково. А зашто Он није рекао: смиренп, него: сиромашни? Зато што је ова друга реч изразитија од прве. Сиромашнима Он називаовде оне који се боје и дршћу од заповести Божјих. Њих и кроз пророка Исаију Бог назива својим угодницима, говорећи: На кога ћу погледати? На сиромашнога и на скрушенога духом и на онога који дршће од речи Мојих (Ис. 66, 2). Смерност има много ступњева: неко је умерено смеран, а неко - врло много. Ову другу врсту смерности хвали и блажени пророк, када, описујући нам не просто смерно срце већ веома скрушено срце, каже: "Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и смерно Бог неће одбацити" (Пс. 50, 19). Такву смерност назива блаженом овде и Христос. Све највеће невоље, које притискују сву васељену, дошле су од гордости. Тако и ђаво, који раније није био такав, постао је ђаво од гордости. Тако и први човек, саблажњен од ђавола пагубном надом, пао је и постао смртан; он се надао да постане Бог, а изгубио је и оно што је имао. Тако и сваки после Адама, маштајући о својој једнакости са Богом, падао је у безбожност. Пошто је, дакле, гордост врхунац зала, корен и извор сваке безбожности, то Спаситељ и спрема лек који одговара болести, поставља овај први закон као чврст и безопасан темељ. На том темељу се може без опасности зидати и све остало. Не буде ли пак тог темеља, онда, макар се човек до небеса подизао животом, све ће се то лако срушити и имати рђав завршетак. Нека се човек одликује постом, молитвом, милостињом, целомудријем или неком другом врлином, све се то без смерности руши и пропада. Тако се десило с фарисејем. Пошто се био попео на сам врх врлина, он се сурвао с њега и изгубио све, јер није имао смерност, - мајку свих врлина. Као што је гордост - извор сваке безбожности, тако је смерност - почетак сваке побожности. Стога Христос, желећи да са кореном ишчупа гордост из душе слушалаца, и почиње од смерности.[6]
Поводом првог блаженства Свети Григорије Ниски каже: Ко је добровољно осиромашио себе од свега порочнога, и не склања у своје скривнице ниједну ђаволску драгоценост, него пламти духом, тај се, по речима Господа Христа, налази у блаженом сиромаштву, чији је плод - царство небеско. Господ каже: блажени сиромашни духом. Говорили смо, и сада опет понављамо: крај добродетељног живота је уподобљење Богу. Али Бестрасни и Чисти је потпуно неподражљив за људе, јер никако није могуће да се страстан живот уподоби природи која у себи не допушта страсти. Ако је једино Бог блажен, као што каже апостол (1 Тм. 6, 15), а за људе је учествовање у блаженству могуће кроз уподобљавање Богу, - то пак подражавање је веома тешко -, онда из тога следи, да је људском животу блаженство недоступно. Али, и у Божанству има нешто што се, као могућно, предлаже за подражавање онима који желе. Шта је то? - Сиромаштво духа; тако Св. Писмо назива добровољно смиреноумље. Као пример тога апостол показује сиромаштво Божије, сиромаштво Христово, говорећи: Он, богат будући, нас ради осиромаши, да се ми Његовим сиромаштвом обогатимо (2 Кор. 8, 9). Пошто, дакле, све остало што се односи на Божанску природу, премаша меру људске природе, а смерност је нешто сродно нама који по земљи ходимо, од земље смо начињени, и у земљу се враћамо, - то се и сам човек, који се уподоби Богу у ономе што је за њега природно и могуће, облачи у то блажено обличје. И нека нико не сматра да се напредовање у смиреноумљу постиже лако и без напора. Напротив, то је теже од сваког другог добродетељног потхвата. Откуда то? Отуда што је непријатељ нашег живота, када је човек, примивши у себе добро семе, заспао, - посејао у нама главно од супротног семења: кукољ гордости. Јер оно чиме је себе сама збацио на земљу, тим самим је и бедни род људски одвукао у општи пад; и за природу нашу не постоји такво друго зло као што је ова болест, изазвана гордошћу. Пошто је страст охолости прирођена скоро свакоме ко припада роду људском, то Господ од тога и почиње блаженства: као неко првобитно зло Он чупа гордост из наше навике тиме што саветује да се уподобљавамо добровољно Осиротеломе, који је истински блажен, да бисмо, у чему можемо и колико снаге имамо, уподобивши се Њему добровољним сиромаштвом, учествовали и у блаженству. Речено је: "Ово да се мисли међу вама што је у Христу Исусу, који, ако је и био у обличју Божјем, није се отимао да се испореди с Богом, него је понизио сам себе узевши обличје слуге" (Флб. 2, 57). - Зар има веће осиромашење од овога: Бог узима обличје слуге? Зар има веће смирење од овога: Цар свих бића ступа у заједницу са нашом убогом природом? Цар над царевима и Господар над господарима добровољно се облачи у обличје слуге; Господ твари борави у пећини; Сведржитељ не налази места у гостионици него Га мећу у јасла неразумних животиња; Чисти и Свецели узима на себе прљавштину природе људске, поневши на себи и све сиромаштво наше, претрпљује чак н смрт. Видите ли меру добровољног сиромаштва? Живот доживљује смрт; Судију воде на суд; Господ живота свега постојећег подвргава се осуди судије; Цар свеколике надкосмичке силе не отклања од себе руке извршилаца казне. У томе, вели апостол, треба да видимо меру смиреноумља.[7]
Постоји и друга врста сиромаштва, мисли овај свети мислилац, која такође служи за стицање небеског богатства. Господ каже: "Продај све што имаш и подај сиромасима; па хајде за мном, и имаћеш благо на небу" (Мт. 19. 21). И овакво сиромаштво није далеко од сиромаштва у првом блаженству. "Ето ми смо оставили све што смо имали, вели ученик Господу, и за Тобом идемо; шта ће дакле бити нама" (Мт. 19, 27). А какав је одговор на ово? - Блажени сиромашни духом, јер је њихово царство небеско. Сиромашан је духом ко је телесно богатство заменио душевним богатством, ко је земаљско богатство стресао са себе као неки терет, да би, поставши узвишен и ваздушаст, узлетео горе, к Богу. Како се то постиже, показује псалмопевац: "Просу, даде убогима; правда његова траје вавек века" (Пс. 111, 9). Ко је ступио у заједницу са сиромашнима, изабрао је себи оно што и Онај који нас ради осиромаши. Господ је осиромашно, да се и ми не бисмо бојали сиромаштва. Али Онај који је нас ради оспромашпо, царује над целокупном твари. Стога, осиромашиш ли са Осиромашеним, онда ћеш и ти царовати са Царујућим. Јер блажени сиромашни духом, јер је њихово царство небеско.[8]
Господ није рекао, вели Зигабен, блаженн сиромашии имањем, већ: блажени сиромашни духом, то јест они што су смирени слободном вољом и душом.
Овде је сиромашним назван смеран; сиромашан = πτωχος; долази од κατεπτηχεναι, што значи: бојати се. Јер смиреноуман - ο ταπεινοφρων - се увек боји Бога, као онај који Му никад није угодио. Гле, какав је темељ поставио учењу! Јер пошто је високоумље - η υψηλοφροςυνη - и ђавола сурвало, и првозданог (Адама), који је хтео да постане Бог једењем забрањеног плода, истерало из раја, те постало корен и извор свих зала, Господ као лек против њега прописује смиреноумље и поставља га као корен и темељ врлина.[9] У смерности духа Господ је поставио темељ савршеног блаженства.[10]