1. Та добар је Бог Израиљу, онима који су чиста срца.
2. А ноге моје умало не зађоше, умало не попузнуше стопала моја,
3. Јер се расрдих на безумнике видећи како безбожници добро живе.
4. Јер не знају за невољу до саме смрти, и тело је њихово претило.
5. На пословима човечијим нема их, и не муче се с другим људима.
6. Тога ради опточени су охолоћу као огрлицом, и обучени у обест као у стајаће рухо.
7. Од дебљине избуљено им је око, срце пуно клапе.
8. Подсмевају се, пакосно говоре о насиљу, охоло говоре.
9. Уста своја дижу у небо, и земљу пролази језик њихов.
10. И зато се онамо навраћају неки из народа његовог, и пију воду из пуног извора.
11. И говоре: Како ће разабрати Бог? Зар Вишњи зна?
12. Па ето, ови безбожници срећни на свету умножавају богатство.
13. Зар, дакле, узалуд чистим срце своје, и умивам безазленошћу руке своје,
14. Допадам рана сваки дан, и муке свако јутро?
15. Кад бих казао: Говорићу као и они, изневерио бих род синова Твојих.
16. И тако стадох размишљати да бих ово разумео; али то беше тешко у очима мојим.
17. Док најпосле не уђох у светињу Божију, и дознах крај њихов.
18. Та на клизавом месту поставио си их, и бацаш их у пропаст!
19. Како зачас пропадају, гину, нестаје их од ненадне страхоте!
20. Као сан, кад се човек пробуди, тако пробудивши их, Господе, у ништа обраћаш утвару њихову.
21. Кад кипљаше срце моје и растрзах се у себи,
22. Тада бејах незналица и не разумевах; као живинче бијах пред Тобом.
23. Али сам свагда код Тебе, Ти ме држиш за десну руку.
24. По својој вољи водиш ме, и после ћеш ме одвести у славу.
25. Кога имам на небу? И с Тобом ништа нећу на земљи.
26. Чезне за Тобом тело моје и срце моје; Бог је град срца мог и део мој довека.
27. Јер ево који одступише од Тебе, гину; Ти истребљаваш сваког који чини прељубу остављајући Тебе.
28. А мени је добро бити близу Бога. На Господа полажем надање своје, и казиваћу сва чудеса Твоја.
2. А ноге моје умало не зађоше, умало не попузнуше стопала моја,
3. Јер се расрдих на безумнике видећи како безбожници добро живе.
4. Јер не знају за невољу до саме смрти, и тело је њихово претило.
5. На пословима човечијим нема их, и не муче се с другим људима.
6. Тога ради опточени су охолоћу као огрлицом, и обучени у обест као у стајаће рухо.
7. Од дебљине избуљено им је око, срце пуно клапе.
8. Подсмевају се, пакосно говоре о насиљу, охоло говоре.
9. Уста своја дижу у небо, и земљу пролази језик њихов.
10. И зато се онамо навраћају неки из народа његовог, и пију воду из пуног извора.
11. И говоре: Како ће разабрати Бог? Зар Вишњи зна?
12. Па ето, ови безбожници срећни на свету умножавају богатство.
13. Зар, дакле, узалуд чистим срце своје, и умивам безазленошћу руке своје,
14. Допадам рана сваки дан, и муке свако јутро?
15. Кад бих казао: Говорићу као и они, изневерио бих род синова Твојих.
16. И тако стадох размишљати да бих ово разумео; али то беше тешко у очима мојим.
17. Док најпосле не уђох у светињу Божију, и дознах крај њихов.
18. Та на клизавом месту поставио си их, и бацаш их у пропаст!
19. Како зачас пропадају, гину, нестаје их од ненадне страхоте!
20. Као сан, кад се човек пробуди, тако пробудивши их, Господе, у ништа обраћаш утвару њихову.
21. Кад кипљаше срце моје и растрзах се у себи,
22. Тада бејах незналица и не разумевах; као живинче бијах пред Тобом.
23. Али сам свагда код Тебе, Ти ме држиш за десну руку.
24. По својој вољи водиш ме, и после ћеш ме одвести у славу.
25. Кога имам на небу? И с Тобом ништа нећу на земљи.
26. Чезне за Тобом тело моје и срце моје; Бог је град срца мог и део мој довека.
27. Јер ево који одступише од Тебе, гину; Ти истребљаваш сваког који чини прељубу остављајући Тебе.
28. А мени је добро бити близу Бога. На Господа полажем надање своје, и казиваћу сва чудеса Твоја.
