„ Постави Господе, стражу устима мојим, и двер ограде око усана мојих“.(Пс.140, 3). Опште је познато да је ђаво (значи – клеветник или опадач) добио свој назив на основу свога дела.У наредним редовима откриваћемо следеће-у каквој је унутрашњој вези његово деловање са навиком сувишног говора и проношења вести о слабостима других људи.
ИЗБАВИ НАС ОД ЗЛОГА
Могао би неко да нам приговори говорећи: Како ови беседе о савршенству и говоре против ове страсти, а сами падају у њу?Јесте тачно да у самима себи наилазимо на ову страст.Немало пута смо се опекли не само због сувишних речи, већ због најобичније шале која често не бива без последица.Видели смо некад и друге где се због својих речи кају.Али на ову страст упозоравамо, не као лицемери, већ због тога што се са тим пороком не миримо, већ упорно понављамо-„ избави нас од злога“( Мт.6,13 ).Трудимо се да према овом проблему не останемо равнодушни. Неко рече да грешник може да се покаје да онај ко не зна може да се научи, али где је равнодушност, нема много наде за исправљањем.
„Јер сви много грешимо.Ако неко у речи не греши , тај је савршен човек, моћан је зауздати и све тело.Гле, коњима стављамо узде у уста да нам се покоравају, и све тело њихово окрећемо.“ ( Јак.3,2-3 ). Избављење се крије у избацивању из наших уста узда које нам је у њих ставио непријатељ, тј. клеветник.То , ваљда, подразумева ( и јесте) укроћавање језика.Али Апостол додаје:“ А језик нико од људи не може укротити“ (Јак.3,8 )! Не следи ли за апостоловим речима логично питање-„ Па, ко се може спасити?“ ( Лк.18,26 ).
Али , „ што је људима немогуће, Богу је могуће.“ ( Лк.18, 27 ) Свети Григорије Палама објашњава:“ Уколико Бог дејствује у нама, свака врста врлине бива у нама.Уколико , пак, Бог не дејствује у нама, грех је све што чинимо“ ( ПГ 151, 416 Д -17 Ц ). Ово је у складу са речима Христовим-„ Све што није од вере грех је“ (Рим.14,23 ). Човек није у стању да уздржи језик без благодати и помоћи Божије, а ова благодат не доноси плода без сагласности и сарадње човека.Дакле, „ људима је то немогуће, али Богу није; јер све је могуће Богу.“ ( Мк.10, 27 ) „ Зато, драга браћо моја“-говори Апостол Јаков-„ Нека буде сваки човек брз чути, а спор говорити “ ( Јак.1,20 ) јер ако ко „мисли да је побожан а не зауздава језика својега, него вара срце своје, његова је побожност узалуд“(Јак1,26).
Христос је рекао:“ Без мене не можете чинити ништа“ (Јн.15,5 ).Последица ових речи биће наш свестан увид у промењљивост света (како Свети Сава и саветује монахе Студенице око 1206. године ) и наше размишљање о последњем и одлучујећем мерилу-о смрти. Да нас смрт не би порекла, прибегавајмо Христу који је наша потврда и наше „ васкрсење и живот“ ( Јн. 11, 25 ).
Ништа се не може исправно вредновати и оценити без видокруга који Христос отвара човеку.
Дакле, у молитвама пре крштења се говори о ђаволу као оном ко је инфериоран, који ће бити истеран и прогнан- „уплаши се , изађи и одступи...!“ ( Запрећивање прво) , његова ништавна моћ „ ни над свињама нема власти“ ( Запрећивање друго). Он сам је добио назив „на основу свог дела“ – клевете. Иако општење са нечистом силом почиње у уму човека оно се испољава језиком тј. говором. Управо у клеветању може да се примети јединствено дело човека и Непоменика и баш преко језика човек постаје као неки несвесни медијум клеветника- ђавола.Тиме неприметно допада у његово ропство- као што „ коњима стављамо узде у уста да нам се покоравају , и све тело њихово окрећемо.“ (Јак.3,3 ).Тада се његова личност изграђује и усмерава „ онамо куда хоће онај који управља“ (Јак. 3,4 ), а бојимо се да је тај често нико други него клеветник.
Овога је Свети сава у Студеници ( пре 790. година) назвао „тамодршцем ( = мракодршцем) и греходршцем и злоделатељем-ђаволом).
Али, не доводе човека само грубе неистине у поменуто ропство.Ропство ума већ почиње када ум, губећи пажњу, почне да ишчекује вести о слабостима и погрешкама других људи.Наставак овога је преношење истих и помиреност са навиком сувишног говора.Изгледа да су ово прво (клевета) и ово друго ( сувишан говор ) у дубокој унутрашњој вези, а унутрашњи везник не може бити нико други него сам клеветник, тј. ђаво. Ове „узде“ , иако су мале, лако окрећу и обарају велике људе.“ Ето и лађе, иако су велике и силни их ветрови гоне, окрећу се малим кормилом онамо куда хоће онај који управља.“ (Јак. 3, 4). Ове „узде“ могу поробити лаика, а могу и учинити да монах срамоти чак и свој чин, ако „непрекидну молитву Исусову“ ( 1) ( на коју се заветовао на монашењу) допуни честим коментарима и критиковањем других људи и њихових поступака. Тада ће сваки дан на вечерњој служби ( после „ Господи возвах“ ) певати стихове-„ Не допусти срце моје у речи лукаве, да измишља изговоре за грехе, са људима који чине безакоња...“ (Пс. 140, 4 ) , али ће потом чинити управо супротно- ум и срце прихватише оговарања ( речи лукаве ) , поваздан измишљам критике ( изговоре за грехе ), са људима ( саговорницима у осуђивању ) који чине безакоња...
Тада се поставља логично питање- а „ зар може из истог извора тећи слатко и горко?“
( Јак.3,11 ) . Дубље гледано, нешто мора преовладати, јер „ ни један извор не даје слану и слатку воду“ ( Јак. 3,12).“ Не ваља, браћо моја, да ово тако бива“ (Јак.3,10) јер је рећчено-„проклет био ко немарно ради дело Господње“ (Јер.48,10). Нешто мора преовладати, јер се Господ на Суду неће окренути од жеља срца људских, већ ће бити по свачијем настројењу, како каже писмо: „ Ходите благословени...“ (Мт. 25, 34 ) или „ Идите од мене, проклети...“ (Мт.25,41 ).
Свети Старац Силуан Атонски је давно рекао:“ Истину говорим, ништа добро у себи не видим и много је у мени грехова, али је благодат Светога Духа збрисала многе моје грехове.“ А ми можемо рећи: Истину говоримо, ништа добро у себи не видимо и много оговарања излази из наших уста, али се надамо да ће то једном престати и да ће благодат збрисати многе наше грехове.
Не допусти нама Господе да упаднемо у речи лукаве, и да тиме опет измишљамо изговоре за грехе... ( види : Пс.140, 4) СТУДЕНИЦА ,ОКО 1219. године
Рекосмо да се ништа не може исправно вредновати и оценити без видокруга који Христос отвара човеку.У овај видокруг Свети Сава наглашено уводи своје монашко братство око 1206.године у Студеници ( по доласку из Хиландара) наређујући му да свесно увиђа „ Како ли ће се јавити Велики Бог и Спас наш Исус Христос...“ (2). У исти видокруг је почео да уводи српски народ знајући да без Христа не можемо чинити ништа ( види: Јн.15,5 ). Око 1219.године, по повратку са хиротоније, он је , опет у Студеници укратко изложио “ богосмишљени домострој о нашем спасењу“ . (3) У другој студеничкој беседи Архиепископ Сава већ поучава са већом влашћу , говорећи о себи као о „ Уздигнутом Богом на овај степен“ (= на степен Епископа ). Он овом беседом, као истински пастир , уводи српски народ у „ овај богосмишљени домострој“ који је извршио Господ Христос Који је, како Свети Сава даље каже:“ сишао у преисподња места као онима који седе у тами и сенци смртној и држанима под влашћу тамодршца (=мракодршца ) и греходршца и злоделатеља-ђавола, који је од почетка погубио многе и у своју таму увукао род наш и многе страсти (=страдања ) и стењања (=муке) тешка ставио у срца наша од почетка- и у ту низину сишао је Господ наш Исус Христос ради нас људи, хотећи нас ослободити и васкрснути(= подићи ), као што нас је и створио (= учинио), ослободивши нас те беде и таме, и просветлио нас свак(ој)ако- двоструко и троструко и многоразличито (Својим) делима, а Своје пак Владичанство не изгуби, нити пак, величајући се Својим Господством, презре нас.“
Желећи да слушаоци ( монаси Студенице, окупљени племићи и народ) схвате како је велика љубав Божја према нама људима, Сава наставља :“А приликовало је да Он не брине о нама, ако би се добро погледало како Га од почетка не слушамо, нити вољу Његову творимо, него преступамо све заповести Његове, и уз то још веће зло чинимо што не пазимо на себе, ходећи противно Богу; ми који смо ништавни не угађамо Њему Свесуштом и Свемогућем , него још више изазивамо гнев Његов многим гресима својим.
Он пак, на све то не гледајући и видећи нас таквима и знајући сва наша тајна дела , ипак нас не остави да по својој злоби проповедамо (= погинемо ) , него ( нам ) дође , и доброту своју надмаши, и поклопи нашу злобу, и својом добротом очисти, и тамна срца наша откри , и просвети познањем Свога Божанства, науком нас учећи и упућујући на правду, и причама ( јеванђељским ) уведе нас у веру, и чудесима задивљаваше све нас, као што (то ) и данас виде ваша света љубав на овом вашем Пастиру и учитељу и Вођи бившем, који вам је собом показао истинити пут спасења.“ (5) Овде Архиепископ говори о свом оцу –Преподобном Симеону , како је и разумљиво овом приликом јер је беседа изговорена у непосредној близини његови мироточивих моштију у Студеници.
Сава даље саветује да схватању домостроја спасења треба да следује наше свесно укључење у њега, тј.молитвени и хришћански живот:“ Да свак(ак)о , чувши и разумевши (= схвативши) толику љубав Божију коју је имао према нама , сви се покренемо усрдно (да идемо) по стазама духовних заповести, приљежно молећи Господа Бога свога свагда.Јер то је прво и последње дело:непрестано и богоугодно мољења и молитве Богу (приносити), непорочно ходећи (=живећи) у светим заповестима Његовим...(6 )
Дакле, ако схватимо изложено, сви треба да се искрено покренемо да идемо по стазама духовних заповести које „ нису тешке“ (1.Јн.5,3 ), нити немогуће.
„ ЈЕСИ ЛИ СЕ ОДРЕКАО САТАНЕ ?-ОДРЕКАО САМ СЕ.“
Хајде да , на основу свега горе реченог, расудимо овако:
Господ и даље силази у преисподња места ка онима који седе у тами.Ти што седе ( у тами) су они који желе да чују новости и који имају навику преношења непроверених вести о слабостима и погрешкама другиг људи.Њима, држанима под влашћу тамодршца (=мракодршца) и греходршца и клеветника (тј. ђавола) се нуди избављење.Оно није у нечем другом , до у избацивању из уста узда које је ставио клеветник-који је (тим уздама) многе страсти (=страдања ) и стењања тешка (= муке) ставио у срца наша.Он упорно нама, као коњима ставља узде у уста да му се покоравамо, и кад их стави све тело наше окреће ( види: Јак.3,2 ).
Избацимо ове узде, мрзећи и језик опогањен од сувишних коментара, мрзећи и сваку помисао опогањену од интересовања за оно што нам не доноси мир.Пазимо, он је добио назив на основу свога дела, јер је ђаво ( διάβολος )- од клеветати / опадати / . Не робујемо , тј. не поклањамо се и не служимо, овом језикодршцу, јер „ што је људима немогуће Богу је могуће“ (Лк.18,27 ). Молитвама Светог оца нашег Саве –монаха, игумана, ктитора и Архиепископа ( тј.Светитеља) ,који нам је Другу студеничку беседу ( око 1219.године) завршио речима:
„ Јер је ( то )прва заповест дата сваком човеку, и речено (му) је : `Да се поклања Господу Богу своме и Њему јединоме да служи ` са сваком чистотом душевном и телесном и са сваком благоверношћу(= побожношћу и правоверјем), и Њему да служимо безгрешно, сав свој живот управљајући по вољи Његовој, и Њега јединога бојећи се, и смиривајући се пред Њим, и себе за ништа сматрајући , а Бога сматрајући за све:као силу и моћ и Спаситеља, Избавитеља и Победника у борбама са непријатељем и Чувара од почетка, и Свршитеља до краја- Исуса Христа, Сина Божијег, Коме нека је слава и моћ , заједно са Оцем и Пресветим Духом , и сада и увек и до века“ (7).
Рецимо ( после 790.година)- Амин !
Љета Господњег, 9.2.2011.год.
