Обични молебани, по свом саставу, слични су јутрењу, али у пракси они су значајно скраћени и састоје се из: основних молитава, певања тропара и припева (Слава Тебје, Боже наш, слава Тебје... Пресвјатаја Богородице, спаси нас... Свјатителју отче Николае, моли Бога о нас... и других), читања Јеванђеља, сугубе и мале јектеније, и закључне молитве, прилагођене предмету мољења, Господу Богу, или Божијој Мајци, или светоме, коме се савршава молебно певање. Некада се такви молебани сједињују са акатистом или са малим освећењем воде. Акатист се чита после мале јектеније пред Јеванђељем, а освећење воде се савршава после читања Јеванђеља.
Осим општег прозбеног молебана постоје и посебни молебани, намењени неким посебним случајевима, на пример: молебан захвални за милости примљене од Бога, молебан за исцељење болесног, молебани за случајеве заједничких несрећа: суше, лошег времена, поплаве, рата. Посебни молебан практикује се у дан Нове Године, пре учења, у Недељу Православља.