О погребењу упокојених

По смрти хришћанина његово тело се омива, одева у чисту, ако је могуће нову одећу и полаже у "саван" (бели покров), у знак тога, да је умрли, при свом крштењу, дао обећање да ће проводити живот у чистоти и светости - или га одевају у одећу његовог чина (или звања), као знак тога, да он иде Господу Богу, да да одговор како је вршио дужности свог звања. На чело умрлог полаже се венчић са изображењем Христа, Богомајке и Јована Претече и са натписом "Свјатии Боже"..., као знак тога, да је умрли, као хришћанин, водио на земљи борбу за правду Божију и умро са надом, по милосрћу Божијем и заузимању Божије Мајке и Јована Претече, да ће добити венац на небесима. На његове руке полаже се крст или нека икона, као знак вере умрлог у Христа, Божију Мајку и свете угоднике Божије. Тело умрлога полаже се у ковчег и до половине се покрива свештеним покровом у знак тога, да се умрли налазио под покровом Православне Цркве. Ковчег се обично ставља на средину собе пред кућним иконама (у предњем углу), окренувши лице умрлог према излазу. Око ковчега пале се свеће у знак тога, да је умрли прешао у област светлости - у бољи, загробни живот. Затим, поред ковчега почиње читање псалтира уз додавање молитава за упокојење умрлог, и служи се парастос (до погребења практикује се посебно молитвено правило при изласку душе, смештено на крају псалтира). Псалми се читају за утеху тужних због смрти умрлога.

Парастос је кратка служба, која се састоји од молитава за опраштање грехова и за упокојење умрлог у Царству Небеском. При служењу парастоса сабрани рођаци и пријатељи умрлога стоје са упаљеним свећама, у знак тога, да и они верују у светли будући живот; на крају парастоса (при читању молитве Господње) свеће се гасе у знак тога, да се наш земни живот, који гори као свећа, мора угасити, најчешће не догоревши до краја, како смо ми предпостављали.

Пре погребења тело се преноси у храм због отпевања; пре изношења савршава се кратка заупокојна служба ("литија"), а за време ношења умрлог поју: "Свјатии Боже"...

У храму ковчег са телом умрлог стављају на средину цркве лицем према олтару и са упаљеним свећњацима, на четири стране ковчега. Служба отпевања састоји се из песама, у којима се кратко изображава сва судбина човекова: због преступања заповести он се изнова претвара у земљу, из које је узет; али, без обзира на мноштво грехова, човек не престаје да буде "образом славе Божије", саздан по образу и подобију Божијем, а потом Св. Црква моли Владику и Господа, по Његовој неизрецивој милости, да опрости уснулом (усопшему) грехе и удостоји њега Царства Небеског. Када се прочита Апостол и Јеванђеље у којима се говори о будућем васкрсењу мртвих, свештеник чита молитву разрешења. Том молитвом се разрешују умрлом забране и греси који су били на њему, за које се он покајао и којих се при покајању он није могао сетити, и умрли се са миром отпушта у загробни живот; текст те молитве ставља се у руке умрлог. Затим, рођаци и пријатељи последњи пут целивају умрлога, опраштају се са њим, после чега се тело умрлога обмотава платном и свештеник посипа њега крстообразно земљом, произносећи: "Господнја землја и исполнение јеја (све, што њу испуњава), вселеннаја и вси живушчие на неи"; ковчег се покрива поклопцем и умрлом се поје "вечнаја памјат".

После отпевања ковчег са телом умрлог се преноси на гробље и спушта се у гроб, лицем према истоку; при томе се савршава кратка заупокојна литија.

На гроб хришћанинов ставља се св. Крст, као символ победе Христове над смрћу и адом, као величанствено и многолисно дрво, под чијом сенком, се покоји хришћанин, као путник после дуговременог путовања.

Имајући истиниту веру у бесмртност човекове душе, свеопште будуће васкрсење умрлих, Страшни Суд Христов и последње давање свакоме по његовим делима, Св. Православна Црква не оставља своја умрла чеда без молитава, а посебно у првим данима после њихове смрти и у данима општег помињања уснулих. Она се моли за њих у трећи, девети и четрдесети дан после њихове смрти.

У трећи дан после смрти уснулог Св. Црква, спомињући тродневно васкрсење Исуса Христа, моли Њега да васкрсне умрлог за блажени будући живот.

У девети дан Св. Црква моли Господа, да Он уброји умрлог у број угодника Божијих, подељених, као и ангели, на девет чинова.

У четрдесети дан савршава се молитва, да Исус Христос, који се вазнео на небо, вазнесе у небеске обитељи и умрлог.

Некада помињање умрлога, по усрдности и вери његових рођака, се савршава свакодневно, у току свих четрдесет дана, са служењем заупокојне Литургије и парастоса; то помињање назива се код Руса сорокоустом.

Коначно, на годишњицу смрти умрлог моле се за њега његови блиски рођаци и верни другови, изражавајући тиме веру, да дан човекове смрти није дан његовог уништења, већ новог рођења за вечни живот; дан преласка бесмртне душе човекове у друге услове живота, где нема места земним болестима, тугама и уздасима.