Ravnodušnost prema Bogu donosi ravnodušnost prema svemu ostalom; donosi moralnu degeneraciju. Vera u Boga je velika stvar. Kad čovek veruje u Boga onda voli i svoje roditelje, svoje ognjište, svoje srodnike, svoj posao, svoje selo, opštinu, svoju državu i otadžbinu. A neko ko ne voli Boga i svoju porodicu – ne voli ništa, jer, i otadžbina je jedna velika porodica…
Hoću da kažem da sve otuda polazi. Ako čovek ne veruje u Boga neće imati obzira ni prema porodici, ni prema svom zavičaju, ni prema svojoj otadžbini. I to je ono što neki žele da unište, zato i stvaraju duh nemara…
Gledaj u uzrok. Možda ćemo morati da preživimo mnogo od onoga o čemu se govori u Apokalipsi. Nastupilo je otpadništvo (apostasija) i preostalo je još samo da dođe ”sin pogibli„ (2.Sol.2,3). Svet će se pretvoriti u ludnicu… Videćemo kako se zbivaju najneverovatniji, najbezumniji događaji, ali je dobro samo to što će oni veoma brzo smenjivati jedan drugoga. Ekumenizam, zajedničko tržište, jedna velika država, jedna svetska vlada, jedna religija, skrojena prema njihovoj meri – takvi su planovi mračnih sila.
Mene uznemirava vladajući spokoj. Nešto se sprema. Mi još nismo shvatili kako treba, ni to u kakvom vremenu živimo, ni to da ćemo umreti. Šta će iz toga proizaći, ne znam, stanje je jako teško. Sudbina sveta zavisi od nekoliko ljudi, ali Bog još uvek drži kočnicu. Treba se mnogo i sa bolom moliti, da bi se Bog umešao u ono što se dešava…Vreme je jako teško.
Nakupilo se mnogo pepela, đubreta, ravnodušnosti – i za to da bi sve to odletelo, treba jako da dune… Strašno! Nastupila je vavilonska pometnja! Potrebno je da se Bog umeša… Postoji veliki nemir. Sve se pomešalo! Narodu je glava potpuno pomračena.
Pa ipak, bez obzira na to vrenje, ja osećam u sebi neku utehu, neku uverenost. Ipak ima hrišćana u kojima počiva Bog. Ima još Božijih ljudi, ljudi molitve i sveblagi Bog nas trpi i ponovo će sve dovesti u red.
Ne bojte se! Mi smo preživeli toliko nevolja i nismo nestali. Zar ćemo se uplašiti bure koja treba da se raziđe? Nećemo umreti ni sada! Bog nas voli. U čoveku postoji sakrivena sila za slučaj potrebe. Teških godina će biti malo. Samo jedna oluja…
Ne uznemiravajte se nimalo, jer je nad svime Bog, koji upravlja svime i postaviće svakog na klupu za optužene da bi dao odgovor za učinjeno, u skladu sa čime će svako i dobiti nagradu od njega. Biće nagrađeni oni koji su na neki način pomogli dobro a biće kažnjen onaj koji čini zlo. Bog će na kraju krajeva sve postaviti na svoje mesto, ali će svako od nas dati odgovor za ono što je uradio u te teške godine molitvom, dobrotom…
Danas se trude da razruše veru i za to da bi se zdanje vere srušilo, vade pomalo, po kamičak. Ali svejedno su za to rušenje odgovorni svi: ne samo oni koji ruše već i mi koji vidimo kako se ruši vera i ne trudimo se da je ukrepimo. Zatim će ti kvaritelji smišljeno da nam zadaju još više teškoća, da se ozlobe na Crkvu, monaštvo.
Sadašnjoj situaciji je moguće suprotstaviti se samo duhovno a ne po svetski. Oluja će da se pojača još malo, da izbaci na obalu svo đubre, sve nepotrebno, a zatim će situacija da se razbistri. I jedni će dobiti čistu nagradu a drugi će da plate dugove.
Danas je mnogo takvih, koji se trude da iskvare sve: porodicu, omladinu, Crkvu. U naše vreme raditi za narod je – ispovedništvo, jer država vojuje protiv božanskog zakona. Zakoni koje ona donosi su protiv zakona Božijeg. Ali mi smo odgovorni za to da ne damo neprijateljima Crkve da sve unište.
Čak sam bio u prilici da slušam i kako sveštenici govore: “Nemojte se vi time baviti, to nije vaša stvar!“ Kada bi oni molitvom dolazili do takvog stanja da se ni oko čega ne bi brinuli, ja bih im celivao noge. Ali ne, oni su nezainteresovani zato što žele da budu svima dobri i da žive pevajući. Ravnodušnost nije dozvoljena čak ni mirjanima a tim pre sveštenstvu.
Iskren, duhovan čovek ne treba ništa da radi nezainteresovano. “Proklet svaki koji nemarno radi delo Gospodnje“, govori prorok Jeremija (Ier. 48,10)… Sada je rat, duhovni rat. Ja treba da budem napred. Koliko marksista, koliko masona, koliko satanista i svih drugih! Koliko besomučnih, anarhista, prelešćenih… Ja vidim šta nas očekuje i to me boli. U grlu mi je gorčina od ljudske boli…
Vlada duh mlakosti, junaštva uopšte nema! Sasvim smo se iskvarili! Kako nas Bog još trpi? Današnje pokolenje – to je pokolenje ravnodušnosti. Ne rata. Većina i može samo za paradu. Bezbožnicima, huliteljima daju da nastupaju na televiziji. I Crkva ćuti i ne odlučuje te bogohulnike.
A trebalo bi odlučivati takve. Žao im je da ih odluče, šta li? Hajde da ne čekamo da neko drugi da izvadi zmiju iz rupe, da bismo mi bili spokojni. Ćute zbog ravnodušnosti. Loše je to što su čak i ljudi koji imaju nešto u sebi, počeli da se hlade i govore: “Zar ja mogu da izmenim situaciju?“
Mi smo dužni da hrabro ispovedamo našu veru zato što ako budemo ćutali, snosićemo odgovornost. U ovim teških godinama svako od nas treba da radi ono što može. A ono što ne može, treba ostavljati na volju Božiju. Tako će nam savest biti mirna. Ako se mi ne budemo suprotstavili, ustaće iz grobova naši preci.
Oni su toliko stradali za Otadžbinu, a šta mi radimo za nju? Ako hrišćani ne postanu ispovednici, ako se ne suprotstave zlu, rušitelji će biti još bestidniji. Ali današnji hrišćani nisu borci. Ako Crkva ćuti da se ne bi sukobljavala sa državom, ako mitropoliti ćute, ako ćute monasi, pa ko će govoriti?
Blagodarite Bogu za sve. Potrudite se da budete mužestveni (hrabri). Podignite se malo. Znate šta podnose hrišćani u drugim zemljama?… A kod nas su mnogi tako ravnodušni… Nedostaje dobrog raspoloženja, podviga.
Ali ako mi ne počnemo da ratujemo protiv zla, ako ne počnemo da razobličavamo one koji sablažnjavaju verujuće, onda će zlo postati još veće. Ako se ne uplašimo, malo ćemo obodriti verne. I onima koji ratuju protiv Crkve će biti mnogo teže. U prošlosti je naš narod živeo duhovno, zato ga je Bog blagosiljao, i sveti su nam na čudesne načine pomagali. I mi smo pobeđivali naše neprijatelje koji su nas uvek prevazilazili brojčano. Mi sada govorimo da smo pravoslavni iako, na žalost, često samo nosimo ime pravoslavnih ali ne živimo pravoslavnim životom.
Lenjo sveštenstvo uspavljuje narod, ostavlja ga da bude kakav jeste, da se ne bi uznemiravao. “Vidi, kažu oni, ni u kom slučaju im ne govori da će biti rat ili Drugi Dolazak i da se zato treba pripremati za smrt. Da se ljudi ni u kom slučaju ne bi uznemiravali!“ A drugi, od lažno shvaćene dobrote, govore: “Ne razobličavajte jeretike, da su u prelesti, da bismo pokazali našu ljubav prema njima“.
Danas je naš narod umešen “na vodi“. Kvasac nije isti. Ako ja izbegavam uznemiravanje radi toga da ne narušim svoj telesni pokoj, onda sam ja ravnodušan prema svetinji! Duhovna krotost je jedno, a mekoća zbog ravnodušnosti – sasavim drugo. Neki govore: “Ja sam hrišćanin i zato treba da budem radostan i spokojan“. Ali to nisu hrišćani. To je ravnodušnost. Taj u kome postoje ta svetska načela – nije duhovan čovek.
Duhovan čovek je – sav bol. To jest, njega boli to što se događa, boli ga zbog ljudi. I zbog te boli mu se daje duhovna uteha.
—
Govorim uopšteno; hoću da kažem koliko nas je zahvatila ravnodušnost. Idi do neke škole i videćeš: ako otvoreni prozori udaraju u zid od vetra teško ćeš naći jedno dete da ustane i zatvori ih kako se ne bi razbili. Neka deca će gledati u prazno, neka gledati kako se prozori razbijaju, neka će prolaziti pored prozora kao da se ništa ne dešava. Ravnodušnost. Pričao mi je jedan oficir: „Bojim se da ne mogu da nađem ni jednog poverljivog vojnika da čuva skladišta sa gorivom kako se nepažnjom ne bi izazvao požar.“
Pisao mi je jedan policajac: „Nisam mogao da dođem jer sam.bio prezauzet poslom. Dežurali smo samo nas dvojica u celoj oblasti, a trebalo je, po pravilu, da nas bude osmorica.“ Čuješ li ti to? Umesto da dodaju još dvojicu, oni ostavljaju onu dvojicu da budu sami!
Srećom, postoje i izuzeci.
Dođe mi je jednom prilikom jedan otac i kaže: „Moli se za moga Angela, jer će ga ubiti.“ Njegovog sina upoznao sam još kao malog dečaka, a sada je već služio vojsku. „Zašto“ pitam ga, „šta se desilo?“ „Otišao je jednom“, kaže mi, „i zatekao ostale da igraju karte dok su bili na dužnosti. Opomenuo ih je, ali ga nisu poslušali, kasnije je podneo izveštaj i jedan od njih mu sada preti da će ga ubiti.“ „Vidi“, kažem mu ja, „da će ga ubiti – neće. A ja ću da se molim da Angela ne oteraju na vojni sud što i on nije igrao karte!“
Čuo sam za još jedan slučaj i rekao: „Hvala Bogu, još postoje ljudi koji brinu za otadžbinu.“
Kad su Turci povredili vazdušnu granicu sa Grčkom jedan naš pilot im se približio da bi ih što bolje snimio i mogao da dokaže da su povredili granicu. Dežurni vezista mu je govorio preko radija da se vrati ali je ovaj insistirao i pokušavao!.. Međutim, Turčin je imao bolji avion tako da je oborio ovog našeg jadnika u more. Sad kad to uporedite sa nekima kojima avioni služe za izlete videćete kolika je razlika!
Treba pronaći smisao, shvatiti da je dobro neophodno, sve ostalo je promašena stvar. Hajde nekog ko je ravnodušan da pozoveš u rat. Gledaće samo kako da pobegne odavde, da se izvuče odande.. Ali kad shvati kakvo zlo će neprijatelj naneti, biće posle dobrovoljac.
Starac Pajsije Svetogorac (Eznepidis)
