Испуни се време и приближи се царство Божије:
покајте се и верујте Јеванђеље.
Марко 1.15
Данас је, браћо, умрло петнаест људи у овоме граду. И јуче и прекјуче умрло је по петнаест. И сваки дан умире по петнаест. То је просечан број умирања у Београду. Нека је то само петнаест суза - замислите, колико језеро суза за пола столећа! Те горке сузе су со живота, која чува живот да се не уквари. Те горке сузе држе баланс огромном терету смеха, уживања и греха у овом граду. Тако су драгоцене и нежне људске сузе, над мртвима! И оне се лију сваки дан и сваку ноћ, без престанка; лију се из очију мајки и отаца, жена и мужева, деце и пријатеља. Јер се капија гробља сваки дан отвара - док се капија смрти никад и не затвара - и кроз ту капију износе сваки дан петнаест људских бића из овога живота само у овоме граду.
Петнаест дневно! То значи - цео један батаљон за два месеца, а шест батаљона за једну годину дана. Израчунај, човече, колики је данак само у људима и сузама платило човечанство за овај живот само за твога века, сети се, да је то само један део цене твога живота, и научи се поштовати живот, и свој и туђ, као најскупљу ствар, коју је животодавни Бог могао дати свету.
И сутра ће умрети петнаесторо, међу којима можемо бити ја и ти, пријатељу мој. Замислимо, да ћемо ја и ти поуздано бити међу ових петнаесторо. Замислимо, да ћемо ја и ти сутра вече лежати не у својој постељи него на Новом Гробљу, два метра дубоко под земљом. У том случају упитајмо се, шта би ја и ти требали да чинимо за ово још неколико преосталих часова на земљи?
Да ли да проведемо ово кратко време на забавама и у позоришту? Или у бројању својих новаца и драгог камења? Или грдњи својих суседа и критиковању туђих дела? Или у једењу и пијењу и облачењу у нове хаљине и у презирању оних, који немају такве хаљине? Да ли ће то све олакшати терет од хиљаду кила земље, који ће се сутра вече навалити на тело наше? Или да смишљамо освету својим непријатељима, који ће се и сами морати ускоро уврстати у једну петнаесторицу пред капијом гробља?
Но пре него дамо ма какав одговор не сметнимо никако с ума, да ћемо ја и ти сутра вече бити гнила земља под земљом, савршено непомични, безгласни и бездихани. Запитајмо се, да ли нема нешто боље и важније од свега побројаног? Можда ћеш ти рећи, да је важније од свега побројаног борити се против смрти, и пустити сутрашњу петнаесторицу нека путују без нас, а ми ћемо кроз годину или две, или десет или педесет, са другом петнаесторицом? Но како ћеш се борити против смрти? Гле, смрт не зна за партије, да би те као свога партизана штитила и помагала у жељи твојој. Смрт стоји над партијама и народностима, над старошћу и младошћу, над здрављем и болешћу, над смехом и сузама. Она има свој часовник, који се нимало не слаже с нашим часовником. Када ми кажемо "време је", она каже "рано је"; када ми кажемо "рано је", она каже "време је". Отуда је и борба против ње онако исто бесциљна као борба против поларне звезде, да би се преместила са севера звезданога поља на југ.
Како, дакле, да проведемо ово неколико предсмртних часова?
Бринући о овоме ја сам нашао један одговор, који хоћу да ти предложим вечерас. Ти си свакако чуо за хаџије и хацилук? И сада у нашој земљи има много презимена, која почињу са речју "хаджи". У раније време људи су много путовали у Свету Земљу, у колевку наше вере, да се поклоне светињама хришћанским. И у наше дане тај обичај, ма да се смањио, није ишчезао. Па ја мислим да ти предложим, да ја и ти поступамо пред смрт онако исто како поступају и ове хаджије, ови поклоници, пред полазак за Свету Земљу. Јер гле, и ја и ти остављајући овај свет и пригибајући се пред капијом смрти полазимо за једну свету земљу, за онај други свет, који стоји ближе Богу, који је источник овога живота и у коме место Сунца и звезда светли сам Бог својом непосредном светлошћу.
А ево како поступа човек, који се спрема за Свету Земљу на поклоништво, Прво пости и усиљено се моли Богу дан и ноћ; посећује цркву и причешћује. Па онда чини милостињу, помажући бедне и невољне. Па онда иде по селу од куће до куће и прашта се са свима, молећи пријатеље да га помињу у молитвама, и непријатеље да се одобровоље према њему и опросте му све увреде и неправде. Поред тога он избегава сујетна весеља и забаве, избегава смех и многоречивост. И, при самом поласку, облачи се у сасвим ново одело, благосиља све, који остају у селу, и сроднике и несроднике и пријатеље и непријатеље, и проси благослов од свију. Јер, гле, полази грешан човек у Свету Земљу, као у ближе присуство Божје, па испуњен страхом и трепетом стара се, да се препороди, очисти и обнови, да би се удостојио присуства Божјег
Све то што поклоник чини пред полазак у Свету Земљу може се изразитиједном једином речју - покајање. И све то, пријатељу мој, ја предлажем теби и себи у овим предсмртним часовима нашим пре него ступимо ногом у најсветију земљу, у најближе присуство небеских кола, уврстамо се у поклонике Бога и Његових светих ангела.
Када се је велики Мојсеј приближавао Богу на високој гори Хориву, чује он неки надземаљски глас: Не иди овамо. Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш Љета земља (II Мојс. 3, 5). Заповест "изуј обућу своју с ногу својих" значи много више него само изути обућу с ногу. Дубоко, духовно значење ове заповести јесте: препороди се, очисти се, обнови се. Овде се пак говори о обући зато што обућа представља, по нужности, најнечистији део одела нашег. Али кроз то се мисли на сву нашу нечистоту, како спољашњу тако - и нарочито унутрашњу, душевну. А место оно назива се светом земљом не зато што би та хоривска земља била сама по себи света него због тога што је она у томе тренутку, када се Бог хтео срести са смртним човеком и приближити човеку - због присуства Бога Светога - постала света. Јер заиста, цела ова многозрачна и многоочита васиона не би имала сама по себи ни један атом светости, и била би једна обична слепа мрља, када светост њеног вечитога Творца не би просијавала кроз њу и давала јој ореол мучеништва и васкрсења.
И ми се приближујемо светој земљи. За оне, који ће имати да проведу на овом животном путу по земљи још неку стотину или неку хиљаду дана, сваки дан означава један корак ближе ка светој земљи, но за мене и тебе, пријатељу, за мене и тебе, које ће смрт сутра протерати кроз своју капију са осталим својим стадом, ах - за нас је сваки сат, сваки минут један крупан корак ка тој новој, непознатој и светој земљи, из које се поклоници више не враћају. Ми се већ налазимо у свом последњем дану, на свом последњем кораку. И пред нама, одмах ту стоји купина што огњем гори и не сагорева (II Мојс. 3, 2), вечити и неугасиви пламен Бога Живога. И у овоме свечаноме часу, када стојимо пред смрћу, када морамо да се приближимо тој горећој купини, ми чујемо глас - чујемо га јасно, ако нам дух није глув и заглувљен светом - "не иди овамо. Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља". Ништа нечисто не улази у тај пламен, а да га пламен не сагори. Само оно што је чисто и свето тај божански пламен прима у себе и држи у себи. Држи у себи; у неисказаној светлости и радости, у неисказаној моћи и светости!
Јасно је, да је овде реч о души, а не о чизмама и опанцима. Јер ни у чизмама нити у опанцима неће човек изаћи пред лице Божје. Посмотримо, с тога, у што смо ми обули и обукли душу своју. Па ако нађемо, да је душа наша обувена у грех и обучена у грех, брзо свлачимо с ње такву опасну обућу и одећу, да не би и душа, заједно са својом запаљивом одећом, изгорела у пламеном и страшном пожару Купине, што вечно гори и не сагорева. То се зове покајање. И то покајање ја предлажем и теби и себи као једино озбиљно занимање у предсмртним часовима нашим. Па било, најзад, да ћемо ми умрети сутра или прекосутра, или кроз десет или педесет година, свеједно, покајање се препоручује као врло хитна ствар. Јер, заиста, сви дани нашега бављења овде на земљи јесу предсмртни дани. То и јесте разлог над разлозима, због кога су пророци и учитељи вере и благочешћа журно и неуморно призивали к покајању све људе једнако, без разлике стања и узраста, како старе тако и младе, како болесне тако и здраве, и како многомоћне тако и слабомоћне. Јер смрт има часовник који се никако не слаже са нашим часовником, те када ми кажемо за некога рано је да умре, она каже: време је. Када пак ми кажемо: време је, она одговара: рано је. А после смрти нема ни покајања ни изговора.
Када је цар међу пророцима, Свети Јован Крститељ, изишао из пустиње зајорданске на своје дело, он је болно викао:покајте се!
Када је сам Цар над царевима и плодоносни Господ над Господима отворио Своја божанска уста да учи, Он је призивао народ на покајање: покајте се јер се приближи царство Божје!
Прва апостолска проповед после силаска Духа Светога почела је речима:покајте се (Дела Апост, 2, 48).
И Црква Христова, све од тих бурних времена апостолских и мученичких до дана данашњега, истицала је и истиче покајање као почетак човечјег спасења. Покајте се и верујте у Јеванђеље! Глас Христов постао је глас Цркве, који се неодољиво хори кроз векове и векове. Покајте се!
Читајте животе великих светитеља и богоносних отаца цркве, и наћи ћете увек покајање на почетку њиховог светитељства. Без покајања нема светитељства, јер без покајања нема хришћанства. Као што прозор на кући служи за две погребе: да кроза њ изађе нечист ваздух и уђе чист, тако и кроз покајање излази из човека зли дух и улази Дух Свети.
Највећи светитељи у историји били су највећи покајници. Марија Египатска била је кроз шеснаест година најдрскија развратница, какву је Египат запамтио. Но једнога великога дана, стојећи у храму Гроба Господњег у Јерусалиму, она осети сав стид и нискост свога живота, и из дубине њене душе потекне гнушање против себе саме, против својих безумних грехова, против целе прошлости своје. Отворио се нагло прозор, свеж ваздух прострујао је у загушљиву собу и наједанпут открио разлику између трулежи и свежине. Јер где је сама трулеж, ова се не осећа као трулеж; и где је сама свежина, ова се не осећа као свежина.
Од тога тренутка почело је покајање велике грешнице, а с покајањем и њена вера у Јеванђеље. Јер без осећања своје грешности човек не може ни осетити потребу у Јеванђељу. Највећма пожели човек воду за купање онда када осети и сагледа нечистоту свога тела. Тако и човек, тек када осети своју грешност и када га гнушање према грешној нечистоти своје душе почне гушити, може имати огњене жеље за духовним купатилом, за Христом и Христовим Јеванђељем.
Слично је било и са блаженом Таисом и блаженом Пелагијом. Обе су оне биле чувене грешнице, и обе су оне покајањем засекле, као секиром, у свој живот. Обе су оне покајањем ољуштиле крмељ са својих духовних очију, те су прогледале и виделе себе онакве какве су уствари биле, а не онакве какве су се дотле чиниле себи и свету око себе. Са гађењем и ужасом погледале су оне на свој дотадашњи живот, као што би човек са гађењем и ужасом погледао на сплет змија у својој постељи. И тргле су се. И у очајању од многог ђубрета и загушљивог смрада свога живота почеле су се мити и чистити постом, молитвом и покајничким сузама. И Дух Свети, без кога се нико не може ни очистити ни осветити, очистио је и осветио ове две покајничке душе, као што је очистио и осветно и хиљаде других душа, које су му с покајањем отвориле прозорна себи и призвале Га на дело очишћења и освећења, дело Њему најдраже на овоме свету.
Сличан случај био је и са блаженим Августином, кога је његов разврат довео био до очајања и до помисли на самоубиство. Само благодарећи моћним материнским молитвама и горким сузама мајке му Монике Августин се избавио од коначне пропасти, којој данас и у овоме граду срљају многи премноги млади људи. Када су га грех и очајање довели до саме ивице пропасти, где човек има да бира једно од двога: или покајање или коноп за вешање из руку ђавола, који хитро ходи за сваким развратником и очајником с конопом у руци - као што је случај са многим лажним момцима и лажним девојкама у овоме граду - тада је блажени Августин храбро одгурнуо од себе демона разврата и очајања и почео се кајати. И од развратника временом је постао
светитељ, од прљавог сасуда сасуд чисти. Од очајника постао је јунак, који је улевао, као што још и данас улева јунаштво у многе очајничке душе.
Покајањем се исцелио и разбојник Мојсеј. Пошто је извршио многа убиства и разбојништва, он је напао, са дружином, наједан манастир, да и ту покуша свој наопаки занат. Но ту се десио преврат у његовој души, и наличје његовог живота постало је лицем, а лице наличјем. И као што је он дотле био безобзиран у нападу на друге људе, тако је од гада постао безобзиран у нападу на себе самога. На име, почео је самога себе кажњавати и глађу и жеђу, и затвором и шибањем, и гнушањем и самопогрдом. Док тим оштрим методом, а с помоћи Божијом, није успео, да скине са душе своје дебелу кору земље, и да осветли душу своју благом и тихом светлошћу Духа Божијега.
Покајање је духовна бања, у којој су се купали сви творци највећих дела у хришћанским народима. Сви су се они очистили покајањем, и зато су могли друге помоћи у очишћењу. Сви су се они до пепела понизили, и зато су до неба били узвишени. Њихов број тешко је избројати као што је њихову величину тешко измерити. Од многих покајника � светитеља - и саграђена је Црква Христова као једна палата од много тесаног камена (Ефес. 3, 19-22).
Но ви можете рећи, да ја набрајам само старе примере покајања и покајника, који за наше удаљене дане не могу више послужити примером. Ви можете, даље, рећи, да сви побројани примери припадају не само удаљеним временима него и удаљеним народима и племенима, који су живели у сасвим другим приликама живота. На ову примедбу ја бих се усудио рећи: истина је, да су се у многоме измениле спољашње прилике; да је се изменио начин саобраћаја, начин осветљења, начин писања књига, начин опхођења човека са човеком, начин одевања, начин рада и рата. Све је то друкчије данас него што је било у Египту у време Марије Египатске, или у Риму у време Августина. Али две ствари, браћо моја, нису се измениле: Бог и пут ка Богу. Бог је и данас исти као и онда, и пут ка Богу и данас је онај исти. Ко данас жели путевати из Београда у Париз, тај више не седла коња нити поткива кочије, као негда, но седа у железницу, и путује. Ко данас жели писати књигу, тај не штави више јагњећу кожу за пергамент нити урезује слова ножем у дрво или циглу, као негда, но узима перо и папир, и пише. Али ко се данас жели отрезнити од чулног пијанства и уздићи духом Богу, тај мора проћи ону исту муку покајања, кроз коју су прошли Света Марија, Василије, Еригорије, Макарије, Августин и сви свети.
Ако ли пак мислите, да разлика по крви и народности чини покајање релативним, а не апсолутнгш условом спасења, онда вам рећи морам, да су светитељи ваше крви и народности пењали се истим путем ка Богу као и светитељи из Египта, Палестине, Сирије, Јерменије, Ерчке, Бугарске и Русије.
Тако, Свети Сава Немањић старао се, да у свему усвоји пример свога великога имењака, Светог Саве Освећеног, који је био друге народности и живео на седам стотина година пре њега у Палестини. Пут и једног и другог Саве савршено је иста, у колико се тиче васпостављања богообразног унутрашњег човека - исти метод, исто самоваспитање, иста дисциплина духа. Све је то исто код обојице, јер је код обојице била иста жеђ духа и исти циљ живота.
Отац нашега Светога Саве, цар Немања, био је човек ваше крви и вашегајезика. Па ипак, када је цар Немања, у самопробуђењу духовном, почео да се уздиже Богу, он је ходио оним истим путем � како у делатности за цркву Божју тако и у испосништву - којим су ходили многи хришћански кнежеви и велможе разних других народности, других језика, других обичаја и других времена. Гле, и он је, као Србин, морао ступити на уску стазу покајања као и сви они остали властодршци из других народа и других времена.
Па како су ходили Свети Сава и Немања, тако су ходили и многи други људи из жене из њихове народотворне и државотворне династије. Пут спасења за све њих значио је пут покајања. Сви су они кроз покајање спасавали душу своју, и својим благим примером учили народ свој. Већег и благочестивијег примера, заиста, нису они могли дати своме народу. Јер када се вође народне кају, онда се и народ каје, и благослов Божји тада спушта се на земљу, окупану и очишћену покајањем. Када пак вође народне отврдну у гордости својој, свађа и раздор завлада и њима и народом. Самоубиство и лудило јесте крај таквих вођа, а забуна, осиромашење и духовно и физичко, пропаст и ропство јесте крај њиховог народа.
Но ако ви приметите, да су и ови моји примери сувише застарели за вас; да је то било у Средњим Вековима; да сте ви људи модернога доба и да вама није јасно, да је покајање данас тако нужно како је било у времена старих благочестивих царева српских и светих патријараха, ја ћу се послужити примерима из наших најближих дана и из наше најближе околине.
Пре само неколико дана био је код мене један трговац, који ми је испричао о себи од прилике следеће: наследио сам трговину од оца, и желео сам, да ју свима начинима увећам. Нисам при том бирао начина ни средства. Варао сам људе, потурао лажан новац, клео се криво при продаји и при куповини, узимао огроман интерес од дужника, закидао од свакога и тврдичио према свакоме. Но док сам ја био потонуо сав у своју трговину уложивши у њу и тело и душу, ђаво се увукао у моју кућу с друге стране и почео ју рушити из темеља. На име, жена ми се предала разврату, а син јединац презрев и мене и мајку одбегне од куће незнано у свет. Једне недеље пред вече седео сам сам у кући покрај прозора и размишљао о својој трговини, док чујем разговор и жагор два човека на улици под прозором. Један од њих питаше другога: где смо сад? А други објашњаваше: ово је кућа тога и тога газде, ту смо. Чувши моје име рећи ће опет онај први: Бог да прости његовог честитог оца, а овај бездушник најбоље би учинио, када би скинуо са дућана фирму свога оца па написао: ђаво и компанија. Да је гром ударио тога часа у моју кућу мање би дејствовао намене од ових речи. Те ноћи, по мраку и киши отишао сам на гроб свога оца и провео ту до сванућа у плачу и јецању. Сутрадан сам напустио све и отпутовао у један удаљен и усамљен манастир, где сам провео, ево, годину дана у тешком кајању, посту и молитви. Данас се осевам сасвим други човек. Нашао сам душу своју, једино благо своје, и почео сам да мислим и бринем о спасењу своје душе више него о свему у свету.
Мене је ова прича јако изненадила. Није ме изненадила сама по себи но због своје сличности причама из живота неких покајника и светитеља, који су живели пре петнаест столећа.
Једнога дана дошла је к' мени једна жена и кроз плач испричала ми мрачну историју свога живота, тако мрачну историју, да би је стидно било поновити и у крчми, а камоли с овога светог места. Док је она причала своје црне грехе, ја сам у памети превртао историју многих сличних грешница из древне хришћанске прошлости. И не само да су греси ове савремене грешнице личили на грехе древних грешница него и њено скрушено и одлучно покајање сасвим је личило покајању оних првих.
Негда када сам ја био са службом у једном планинском селу, сећам се, дошао беше један школован, пуноглав, празноглав - каквих није мало у овој земљи, и какви вазда угрожавају мир и морал народа - да на збору говори народу о правима човека. Говорио је на дуго и на широко, говорио је из туђих књига и туђих мозгова. Када је, најзад, завршио свој жучни говор, сељаци су устали молчаљиви као стене. Он приђе једном средовечном и дубоко замишљеном сељаку и упита га, шта он мисли о правима човека. А овај ће дубоко уздахнути и рећи: за што мене питаш, господине? Ја сам грешник над свима грешницима; мени не треба никакво право, мени је потребно покајање, господине. Ја немам право ни да се грејем на овом Божјем Сунцу, нити да дишем овај Божји ваздух. Видим, да и ти у твом говору не смеш никако да споменеш име Божје, ваљда из страха од Њега. Куд и камо сам ја, грешни, недостојнији узета и име Његово на језик свој.
Изговоривши ово пуноглавом господину, тај сељак стаде и поче говорити људима о потреби покајања као првој потреби свакога човека и васцелога народа, и о томе, како би се људи лако погодили око права и уредили све ствари како ваља, само када би се сви покајали за учињене грехе. Сељаци су саслушали његов говор са запрепашћењем и одобравањем. А господин из далека напусти збор са гневним гунђањем и оде из наших планина.
Хиљаде људи нису се од дугогодишњих ратова савршено ничему научили осим дрскости и себичности. Али ја сам познао једног домаћина из Шумадије, који ми је исповедио, како је се тек у рату научио страху Божјем, за који раније није знао. Вративши се из рата у своје село као резервни официр он је почео позивати људе на покајање, и успео је, каже, да педесет домова излечи од свакога греха и порока. И сада продужује најживље, да цело своје село приведе покајању, а кроз покајање чистом и светлом животу хришћанском. Нико га зато не плаћа, нити он - Боже сачувај - и очекује какву плату од људи. Истинска ревност према Богу гони га на ово благочестиво дело. Када сам га ја, навлаш, запитао, шта он мисли о многим питањима, која данас узнемиравају ову земљу, он ми је кротко одговорио: сва су та питања споредна и нерешива, док год се главно питање не реши; а главно је питање покајање народа пред Богом.
И сви остали примери покајника и покајница из садашњег живота и друштва, који су мени лично познати и које вам ја не бих могао до сутра побројати, невероватно су слични класичним примерима, које је Црква забележила и за углед вернима истакла.
Где год има греха, ту може бити и покајања, А где год има људи, има и греха. Исти су греси и данас какви су били и пре две хиљаде година, и исти је лек од свих греха. А лек - почетни лек - од свих греха јесте покајање. То је прва духовна медицина која се даје оболелом од греха. Иста је нечистоћа на земљи данас каква је била пре две хиљаде година, и иста је вода, што пере нечистоћу. Замислите, да путујете, од Солуна до Владивостока, и да се успут прашите и прљате. Хоћете ли се у Солуну прати водом, а у Владивостоку петролеумом, или ћете се на целом прашљивом путу прати водом, и увек водом? Наравно, водом. И ход човечанства кроз историју јесте једно дуго путовање. И на том дугом путовању човечанство се праши и прља вазда истом прашином, и мије вазда истом водом. Прашина то је грех, а вода то је покајање.
Покајање је, браћо, буна човека против себе самога. Ту буну подиже човек када осети непријатеља у себи самом. Докле год човек живи у самообмани, да су сви његови непријатељи ван њега, дотле се он не буни против себе. Али када се једном отворе очи човеку, и он сагледа лопове и разбојнике унутра у своме дому, тада он заборавља оне, који му нападају дом споља и употребљава сву снагу да изгура оне, који су непозвано упали и засели унутра. Смешан би био војсковођ, који би бранећи један град видео, да је се непријатељ подземним ходницима увукао у град под маском војника тог истог војсковође, па остао равнодушан према томе и продужавао пуцати са бедема градских на непријатеља око града. Јер шта му помаже сав напор против спољашњих нападача, када непријатељ под видом пријатеља унутра у граду краде и пљачка, руши и пали, уноси неред и незадовољство, ствара раслабљеност сила и очајање по целоме граду? Не бори ли се он у том случају за непријатеља против непријатеља? Не штети ли већ освојени град? Не брани ли се улудо од смрти испред себе, док му смрт несметано иза леђа диже вешала и намиче замку на врат?
Исто тако необазриво поступамо и ми у одбрани душе своје, јединог драгоценога града свога. Јер док ми водимо силну спољашњу борбу за заштиту нашег живота, дотле зли духови изнутра краду нашу душу, страсти је заваравају и грују, и пале и руше непоштедно све оно што су добре силе и благе добродетељи у нама саградиле. Наши греси и злочини уносе неред у душу нашу, помрачују ум наш, испуњавају срце наше никад незасићеним незадовољством и стварају с краја у крај раслабљеност духовне силе наше. И као свршетак свуколике борбе за наш драгоцени град поклапа нас грома рука очајања, која нас приморава на предају града, - ваистину на предају душе наше ђаволу. Самоубиство! Тако ми, неопрезни генерали, упропашћујемо и предајемо град, од Бога нам поверени на чување!
Још је покајање, браћо, стид човека пред чистијим од себе. Човек у прљавом оделу стиди се човека у чистом оделу. Човек са прљавом душом стиди се човека са чистом душом. Можемо ми злобно и пакосно колико хоћемо нападати на човека чистијег од себе, но ми ћемо га се у потаји увек стидети. Један осуђеник у београдском казамату рекао ми је једном приликом: "ја мрзим
сваког поштеног човека, али га се стидим". Некакав учен човек, који је писао против науке Христове, исповедио ми је, да кад год је у друштву он напада Христа и Његову науку са великом дрскошћу; али кад год остане сам, спопада га неисказиви стид од личности Господа Исуса Христа. Стид, вели, а потом и страх. Како ли је тек морало бити са грешницима, који су стајали лицем у лице са Христом!
Какав ли је стид морао сагоревати цариника Закхеја, када је Господ неочекивано посетио његов дом, испуњен грешно стеченим богатством? Колико радостан толико и збуњен од стада морао је он бити пред најчистијим бићем, које је икада прекорачило праг његовог дома. И ако Господ није захтевао од њега никакву жртву, гоњен унутрашњим стадом Закхеј је сам узвикнуо: ево пола имања даћу сиромасима, и ако сам кога оглобио вратићу онолико четворо (Лк. 19, 8).
Какав ли је стид морао жећи оне вребатеље туђег греха, који су довукли неку жену браколомницу пред Исуса, да би је Овај осудио! Исус не осуди него пресуди: који је међу вама без греха нека најпре баци камен на њу... А кад они то чуше, покарани будући од своје савести, излажаху један за другим почевши од старешина до последњих (Јов. 8, 3-). Речи чистога огњено су угљевље на глави нечистих.
Или постарајте се да схватите стид жене грешнице, која сва потресена од виђења пречистога Сина Божјег као сасушен лист од јаког ветра код ногу његових плакаше (Лк. 7. 38).
Или, помислите на стид слугу, послатих од фарисеја и главара народних да ухвате Исуса - помислите на стид њихов од себе и своје мисије када су се нашли лицем у лице са богочовеком! Вративши се од несвршеног посла бише упитани: за што га не доведосте? А њихов сав одговор беше: никад човек није говорио као овај човек (Јов. 7, 32, 45).
Сетите се још Натанаила. Будући далеко од Христа он се подсмеваше онима, који му причаху о Месији из Назарета: из Назарета може ли бити што добро! А чим га обасја присуство самога Христа он узвикну: Рави! Ти си Син Божји, Ти си цар Израиљев (Јов. 2, 45.).
Па се опомените стада Петровог после трикратног одречења свога Учитеља! Опомените се, како је петно запевао, како је Господ у том часу био изведен из двора саслушања; како је се ћутке обазрео и кротко погледао Петра, и како је покајани Петар горко заплакао (Лк. 22. 62).
И још опомените се покајаног разбојника на крсту, и његовог злочестог друга, коме је он добацио: зар се ти не бојиш Бога? Тешко је у историји људској наћи драматичнији триалог од овога на Голготи, где се три човека у самртним мукама представљају један другом као херолди три различита света: ада, неба и земље. Никада, за никада, није са мање речи више речено.
Сетите се свих ових и сличних примера из Светога Писма и пожурите, да се и ви застидите пред Господом Живим, и да се покајете за све зло, што сте учинили. Јер заиста вам кажем: како је живи Христос стајао лицем у лице с Петром и Натанаилом, тако Он стоји овога часа и пред вама, само у неизмерно већој слави, сјају и моћи. Кад би Га ви могли видети, ви би се брзо застидели. О
кад би Га само могли видети! Но разлика између онога времена и овога јесте у овоме: онда су грешници прво видели лице Исуса Христа, па се онда застидели и покајали, док ми данас морамо се прво застидети и покајати, да би могли видети лице Његово. Он је близу свакога од вас, ближи од ваздуха у плућима вашим, и ближи од крви у срцу вашем. Зауставите се пред Њим у стаду и окупајте душу своју покајањем, и видећете Га.
Покајте се, браћо, јер се заиста приближи царство небесно. Јер никад нису била немоћнија царства земаљска него данас, никад немоћнија да животу људском даду неку високу вредност и неки достојан смисао и циљ, а камо ли да га засладе неким непролазним добром и да га преобразе радошћу и светлошћу.
Грешили су претци ваши, грешили сте и ви. Од двоструког греха двострук терет на животу вашем. Покајте се, дакле, да синови ваши не би понели трострук, а унуци ваши четворострук терет.
Само се ви, престоничани, покајте и видећете убрзо, како је покајање заразно; видећете, како ће се сав наш народ покајати. Народ наш угледа се сада на ваше грехе и пороке, на грехе и пороке своје престонице, на њену себичност, на њену нечистоту и безбожност. Тај исти народ још брже би се угледао на врлину своје престонице. Јер није само грех заразан, заразна је и врлина. Са посртањем и жалошћу следовала је душа нашег народа свима вашим путевима, који одводе од Бога; са радошћу и благосиљањем следоваће она свима вашим путевима, који воде ка Богу. Ништа пластичније ни умилније нема од душе једног мученичког сељачког народа. Зато се она тако лако и лаковерно и криви и исправља. Само се ви, престоничани, покајте и видећете чудо од народног покајања, какво је свет ретко виђао у историји својој.
Надима вас, можда, ваш ретки успех и ваша велика држава. Заиста, неће вас Бог на Страшном Суду питати ни о једном ни о другом, него ће вас Он питати о души вашој, која сада гнили у греху и пороку. Неће Бог тражити од вас тапију вашег имања, нити мапу ваше државе, него ће тражити од вас душу вашу, која је Њему драгоценија од свих блага, и свих цивилизација земаљских. Не можете сада ништа видети; али кад се покајете откриће вам се страшна истина: да сте тежином хладних идола свога имања, свога царства и своје сујете згњечили душу своју. Још мало, мало, па ћете је сасвим самлети у пепео. И пепео ће бити развејан по безданој тами, где је шкргут зуба једина музика и болови једино осећање. Како би се могли бездушни надаш на помоћ Божју? Како ће се моћи застидети пред лицем Христовим бездушни, чије ће лице бити угашен угљен? Ирод и Кајафа нису се могли застидети пред лицем Христовим, јер им је лице било угашен угљен. Ако и ви не можете да се покајете знајте, да и ви припадате партији Ирода и Кајафе, да сте и ви христоубице као и они, и да ће ваш крај неминовно бити као и њихов. Јер је један и исти крај свих оних, којиХриста познаше па одбацише.
И сутра ће петнаест људи из овога града окусити смрт и прећи у вечност. Ко нам јамчи, пријатељу мој, да међу ових петнаест нећемо бити ја и ти?
Зато завапимо што пре покајничку песму: "покајанија двери отверзи ми жизнодавче"! И похитајмо, да бар ове предсмртне часове испунимо покајањем, искреним и сузним покајањем за све почињене грехе:
- за немилосрђе, које показасмо према бедним;
- за клевету коју изрекосмо на ближњега свога;
- за похоту, која унесе нечувену трулеж у срце наше;
- за лењост, коју показасмо у добром раду и молитви;
- за лакомост, којом погазисмо пост;
- за самољубље, којим смо сневали направити себе дивовима, па се направисмо кепецима;
- за лаж, крађу и многоречивост; за богозаборав и богоборство;
- за тврдоглавост и сваку опачину.
Покајмо се тако дубоко и истинито, да би покајањем опрали цео живот свој, те да би били чисти као јутарња роса и као први зраци сунчеви, што падају на јутарњу росу.
Само покајање, истина, није довољно за спасење, но без њега се спасење не може отпочети. А ко сврши покајање томе ће се казати, шта треба даље чинити.
Покајмо се, да би Онај, који је примио и покајаног разбојника као првог госта за својом рајском трпезом у царству Своме примио и нас.
Да би нас Он, Свемилостиви и Свеблаги, помиловао на бурном и страшном Суду Своме, по превеликој милости Својој, свагда моћнијој од греха људских!
Њему јединоме нека певају славу и хвалу ангели на небеси и људи на земљи, у вечној пуноћи радости и хармоније, сада и у све векове. Амин.
