Старац се усрдно борио против тврдичлука и похлепе, против недостатка саосјећања према ближњима и бесплодног прикупљања богатства. Говорио је да су такви људи - који живе само за сопствено задовољство, а о сиромашној браћи неће ни да размишљају - налик јеванђелском богаташу. Старац је позивао имућне људе да помажу сиротињи.
Стихије природе надопуњују једна другу, и природа разумном бићу (човјеку) даје своја блага: свјетлост, топлоту, влагу и на тај начин одржава у животу и њега и сав органски свијет. А ми, разумна бића (људи), често се претварамо у тврдице које су глуве за вапаје своје браће. Треба да дијелимо међу собом, да се потрудимо око доброг нестицања, да дајемо без шкртости и охолости, дарежљиво, кротко и са смирењем. Тврдичлук и похлепа убијају душу, а у земаљском животу доводе до тешких посљедица.
Тврдичлук и похлепа представљају најпогубније страсти. То је Јудин гријех! Зато будимо милосрдни.
Милосрђе је велика добродетељ! Патријарх Јован Милостиви је сматрао да му је пропао дан ако није учинио милост ближњем. Добри људи сами траже прилику да помогну. Мајка Божија се нарочито радује када људи чине милостињу ближњима, и веома се жалости због људске окрутности и немилосрдности.
Људи се затворе у круг своје породице и не примјећују да око њих има сиротиње, да има оних којима је потребна помоћ. Јесте ли видјели некад како дјеца улове голубове па им вежу крила да не могу да полете? Тако је и са човјеком који је везан за новац, за ствари - њему су, баш као и оном голубу, везана крила душе, и она не може да се вине у небеске обитељи; Господ не прима молитве таквог човјека.
Ко нема средства за милостињу, а завиди онима који их имају, тај је такође среброљубац - воли богатство. Сачувај нас Господе од такве страсти! Будимо задовољни оним што нам је најнеопходно за одржавање тијела: да се одјенемо да нам не буде хладно, да се окрепимо храном да нам тијело не изнемогне, како би могло да прати душу у служењу Господу. А све што је сувишно - пропаст је за душу! Нарочито треба да се бојите раскоши и праћења моде. Не сакупљајте новац, а све што вам је сувишно - подијелите сиромашнима. А неки остављају новац за "црне дане". То је страшна ствар: "црни дан", "црни фонд" - и само име каже да су то ђавоља посла. Довољно нам је да се бринемо о данашњем дану! У молитви Господњој ми Господа молимо: "Хљеб наш насушни дај нам данас". Немојмо бити налик јеванђелском богаташу. Не тражите ништа на овој грешној земљи, ту немамо сталног дома - ми смо на земљи странци и дошљаци.
Немојмо избјегавати прилику да учинимо доброчинство, да примимо госта. Господ нас на страшном Суду неће питати: "Колико сте молитава прочитали?", него: "Наг бијах, јесте ли ме одјенули? Гладан бијах, јесте ли ме нахранили? У тамници бијах, јесте ли ме посјетили?" За такве милости као што је утјешити убогога, помоћи некоме у старости, примити под свој кров онога ко нема никога и ко је беспомоћан, добићемо велику милост од Господа! Ето шта Господ од нас очекује: милосрђе и праштање увреда. Велика је добродјетељ - молити се за оне који те вријеђају! Оче опрости им, јер не знају шта чине (Лк. 23,34). Праштајте ако ишта имате против кога; да и Отац ваш Који је на небесима опрости вама сагрјешења ваша (Мк. 11,25).
Велико ћемо дјело Божије да учинимо ако утјешимо тужнога, јер туга доноси духовну смрт. Добро је читати свете књиге, ићи у храм, али није мање добро утјешити ближњег ако за тим постоји потреба. Онај који нема саосјећајности и милосрђа према људима, нека се уплаши ријечи Светога Писма: Јер ће ономе бити суд без милости који није чинио милости (Јак. 2,13). А милостиве очекује велика милост на посљедњем Суду. Блажени милостиви, јер ће бити помиловани.
Милостиња је уведена не због оних који примају, него због оних који дају, јер ови посљедњи од тога добијају велику корист. Доброчинства доносе корист не толико онима који их примају, колико онима који их дају, јер та добродјетељ даје им смјелост пред Богом. Боље је дати, него тражити!
Идеш на посао, имаш новца само за један оброк, и сретне те сиромашни брат. Дај му све што имаш, а себи кажи: "Па добро, издржаћу због њега до увече, док се не вратим кући". И ради те мале милости многи гријеси ће ти се опростити. Тако у свему другоме; поступајте са љубављу и расуђивањем!
Милосрђе Божије је бесконачно! Ми вријеђамо Господа, а Он нам опет пружа руку помоћи и изводи нас из ада. Ми га разгњевљујемо, а Он шаље Анђеле Своје да нас изведу из подземља. Молите се: "Господе! Дај нам снагу да разапнемо своје тијело са страстима и похотама, да више не бисмо вријеђали Твоје величанство!"
Ни у ком случају, ни у каквим околностима не падајте у униније, не очајавајте. Униније убија енергију која је неопходна да бисте у срце добили Духа Светога. Онај ко падне у униније губи молитву и умире за духовне подвиге. Знајте да вас у тренутку унинија и очајања Господ не оставља, него ви остављате Господа. Чак и када вам је веома тешко, призовите духовно Господа Исуса Христа, Који живи у вашем срцу. Он очекује ваш позив. Немојте да се разочарате и да вам живот пада тешко. Он постаје несносан само за зле људе, а онај ко вјерује у Исуса Христа и узда се у Њега, тај треба да се радује животу и да воли живот. Наш земаљски живот је неоходан као припрема за вјечни: да бисмо овдје славили Бога, чинили добро ближњима и уским путем на који је указано у Јеванђељу задобијали Вјечно Царство. Живот нам није дат ради земаљског весеља:Блажени су који плачу, а не они који се смију.
Униније, љеност и немар - то су три чудовишта која су поробила људски род. Зато свакога дана треба да се молимо Царици Небеској: "Одагнај од мене, убогог и грешног слуге Твога, униније, заборавност, неразумност, љеност...". Не треба се везивати ни за шта земаљско, него само за Господа. На земљи смо странци и дошљаци, зато треба да се трудимо да увијек будемо спремни за прелазак у вјечност, јер не знамо да ни час своје смрти, а речено је: У чему вас затекнем, за то ћу вам и судити. Да не бисмо очајавали, треба увијек да будемо спремни на патње. Господу није угодно роптање. Треба да учимо да се радујемо у невољама. Невоље су - двери Царства Небескога! Као што се смјењују дан и ноћ, тако се у нашем животу смјењују туге и радости. А после радости се не плаши, очекуј тугу и мирно је подноси. Што је више патње, то је ближе спасење!
Кроз патње Господ васпитава човјека за вјечни живот. Кроз напоре и патње стиче се милост, благонаклоност и благодат Божија. Благодат не може да се укоријени тако гдје су смијех, раскош, осуђивање, празнословље, љеност, непријатељство, завист, оговарање и друге наше уобичајене слабости.