Исто су се тако питали људи шта је то гонило оне наше побожне сељаке и сељанке да пешаче по тридесет, по педесет и по сто километара до неког богомољачког молитвеног сабора, да на том сабору неуморно стоје на дугим богослужењима, певају духовне песме и слушају проповеди епископа, свештеника и мисионара по неколико дана и ноћи, и да се потом поново пешице враћају у своја далека села, пуне душе и пуног срца, утешени, охрабрени и као наново рођени.
Питају се људи шта је то што понеког гони у манастир и на пут подвига и одрицања, кад је пут којим иде остали свет тако широк и кад живот у свету уме да буде тако угодан.
Питају се тако понеки људи, јер сами нису имали прилике да осете онај бескрајни и свети мир који влада у души Божјег човека, јер им кроз душу још никада није прострујала радост додира с Богом и срце им још никада није захватио онај божански огањ за ко и је Спаситељ рекао: „Дошао сам да донесем огањ на земљу “ .
А сваки онај кога нешто вуче молитви, који осећа жеђ за Богом, жеђ за правдом и за једним вишим и савршенијим животом, осетио је тај мир, и ту радост, и то горење срца, бар једном у животу.
Било да му је приликом читања које надахнуте књиге или приликом слушања које надахнуте проповеди душу озарила радост сазнања о Богу, о души, о вечној правди и о вечном животу; било да је приликом молитве јасно осетио присуство Онога који је изнад и око нас, да су му од тога осећања грунуле сузе на очи и свака му реч молитве одјекивала до најдубљих дубина душе; било да је, док је страдао и био на ивици пропасти, осетио Божију тајанствену руку која га је у последњем тренутку истргла испод косе смрти и вратила у живот,
Осетио је тада, онај свети трепет од Божје близине.
На души му је било светло, лепо, топло и лако.
Сав му се свет учинио друкчијим, лепшим, радоснијим.
Осетио је да му је свака твар постала блиска, рођена и мила.
Зажелео је у т им тренуцима да притисне на груди сав свет, да подели ту своју радост са свима бићима, да их воли и да га она воле.
Зажелео је да се тако осећа увек .
Све што је дотада сматрао за вредно учинило му се јадно и ситно, Осетио је с вом душом где се налази право благо и готов је био да остави све и да се сав преда томе новом и једи н о вредном осећању.
То су осећање понели у души свети апостоли када су на данашњи дан кренули у свет на проповед. Ништа их није могло задржати: ни породица, ни родни крај, ни страх пред туђим и непознатим земљама и туђим и непознатим људима; ни гоњења, ни исмејавања, ни шибања, ни каменовања, ни смрт. То благодатн о осећање радости и љубави које су носили у себи и које се преливало од изобиља хтело је да се излије на сав свет. Они га већ нису могли угушивати у себи, оно их је носило у победу над светом.
То је исто осећање било обузело душу светог архиђакона Стефана, те није могао пожелити зла онима који су га засипали камењем, него се у љубави дирљиво молио за мучитеље: „Господе, не прими им ово за грех! “
То је благодатно осећање носио у срцу преподобни Серафим Саровски, те је свако биће ословљавао са радости моја !
Тај је огањ пламтео у души оног светитеља који је све твари називао браћом и сестрама и у усхићењу певао:
„Слава Ти, Боже мој, са свима Твојим створењима, нарочито господарем и братом сунцем које освиће и обасјава нас светлом дана, и лепо је, и зрачи великим сјајем, и Твоја је, Свевишњи, слика и прилика.
Слава Ти, Боже мој, због сестре наше месечине и због звезда које си створио сјајне, драгоцене и красне.
Слава Ти, Боже мој, због сестре воде, која је веома корисна и понизна, и драгоцена и чиста.
Слава Ти, Боже мој, због брата огња, којим ра светљујеш ноћ, и који је леп и пријатан, и моћан и јак... “
То је благодатно струјање Духа Светог носио у души и онај хроми руски поклоник који је с торбом на леђима (а она му је била све благо) и с молитвом у срцу ишао од манастира до манастира и записао о себи оне чудне речи: „Срдачна молитва ми је доносила толико радости да сам мислио да на земљи нема срећнијег човека од мене... Не само да сам то осећа о унутра, у души својој, него све што сам видео око себе имало је неки усхићени изглед и све је упућивало љубави и благодарењ у Бога: људи, дрвеће, биље, животиње; све ми је било као рођено... “
То је благодатно осећање пламтело у срцима светих апостола Луке и Клеопе када су, враћајући се из Емауса и сећајући се разговора са Спаситељем, говорили: „Зар нам није срце горело , док нам је говорио на путу! “
Ја сам уверен да и на овоме скупу има душа које су бар једном у животу морале осетити то горење срца.
Јер шта би нас иначе вукло овамо, ако не сећање на те свете часове осећања Божје близине, на то радосно струјање Духа Светог у нама и жеља да то осећање поново доживимо?
Нека би тај свети божански огањ и данас захватио наше душе и загревао срца наша добротом, љубављу и радошћу до века — А м и н.
Текст преузет из књиге:
Епископ Хризостом,
ТИХИ ГЛАС ,
Београд, 1991