Sveti sinod je starcu Nazariju iz Valaamskog manastira porucio da za to apostolsko delo odabere najsposobnije monahe iz svoje obitelji. Tako je 1793. godine od valaamskih inoka bilo sastavljeno desetoclano duhovno poslanstvo i otpremljeno na propoved reci Bozje divljim ziteljima severozapadne Amerike. Medju clanovima poslanstva nalazio se i monah German, poreklom iz trgovacke porodice.
Prepodobni German se rodio u Serpuhovu, gradu Moskovske eparhije oko 1756. U sesnaestoj godini se zamonasio u Trojice-Sergijevoj pustinji kod Petrograda. Ovde mu se na grlu pojavi gadan cir, grlo mu natece, te ne mogase nista da guta. Mladi German nije zeleo da potrazi pomoc od svetovnih lekara, pa u tom stanju ocekivase smrt. Ipak, zatvorivsi se u svoju keliju, celu noc se usrdno moljase pred jednom ikonom Nebeske Carice. Zatim uze mokar ubrus, obrisa njime lice Presvete Bogomajke, pa ga onda stavi na oteklinu. Nastavi da se moli, pa od iscrpljenosti pade u dubok san. Sanjao je da ga je Presveta Bogorodica iscelila, i probudivsi se ustanovio da se potpuno oporavio: cir ne bese probijen, vec bese gotovo sasvim isceznuo, ostavljajuci na grlu jedan mali trag, kao dokaz ovoga cuda. Mnogi lekari nisu mogli u ovo da poveruju, ali gde deluje blagodat Bozja, tu je prirodni poredak nadjacan, cime Bog smirava covecji razum.
Posle pet-sest godina premesti se monah German u Valaamski manastir na Ladoskom jezeru. U Valaamu se stavi pod duhovno rukovodjenje starca Nazarija, koji je igrao znacajnu ulogu u ozivljavanju i ozdravljivanju duhovnog zivota u Rusiji nakon pada duhovnosti i duhovne trezvenosti nastalog zbog umesavanja u crkveni zivot cara Petra I i carice nemackog porekla Ekaterine II. Prepodobni German je svim srcem uzljubio svoga starca i svu bratiju. Valaam nikada vise nije izasao iz njegovog secanja, ostao je sa njim German u dodiru sve do svoje koncine, saljuci docnije pisma igumanima i iz svoje druge otadzbine u Novom svetu. Kako je sam ispovedio u jednom pismu ocu Nazariju: "Vasu ocinsku dobrotu prema meni smirenome nece iz moga srca izbrisati ni grozne neprohodne sibirske zemlje, ni mracne sume. Nece je ukloniti ni brzi tok velikih reka, niti ce strasni okean ugasiti ova osecanja." Starac Nazarije, videci revnost mladog Germana, dopusti mu da se povuce u osamu, u duboku sumu na oko dva kilometra od manastira. Na praznike bi otac German dolazio u obitelj, na liturgiji bi sa ostalom bratijom pevao odgovaranja, i, kako su svedocili njegovi drugovi, suze bi mu kao tuca padale iz ociju.
U to vreme je Grigorije Seljikov, nacelnik Goljikov-Seljikovog drustva, dobivai dozvolu da iskoriscuje blaga Aljaske, posetio Valaam i molio monahe da krenu u blagovestanje novim krajevima. Sveti sinod je potom blagoslovio da starac Nazarije izvrsi izbor, te desetorica hrabrih pod vodjstvom arhimandrita Josifa krenuse na zadatak.
Monasi dodjose na ostrvo Kodijak 24. septembra, te bez odlaganja pocese da poucavaju i preobracaju domoroce. Blagodareci njihovom usrdju hriscanska vera je pocela da se brzo siri medju novim sinovima Rusije. Nekoliko hiljada neznabozaca primilo je Hriscanstvo, ustanovljena je skola za obrazovanje novokrstene dece, i podignuta prva crkva, kao i mali manastir na ostrvu Kodijaku. Monasi su osetili da je njihova duznost da stite domace stanovnistvo od nepravde, iskoriscavanja i neljudskog odnosa, kakav je prema njima imalo rusko-americko Drustvo koje je nadziralo koloniju pod vodjstvom Aleksandra Baranova. Zbog protivljenja blagovesnika, te radi njihovog pokusaja da stave urodjenike pod neposrednu carsku zastitu zaklinjuci ih na vernost caru, Baranov je zlostavljao monahe, te ih cak stavio i u kucni pritvor. Kaludjere su presretale i raznorazne druge prepreke: jeromonah Juvenalije umre zbog zavisti aleutskih vraceva kao prvomucenik Amerike, Josif koji bese povisen u cin episkopa potonu na jednoj ladji, i ostala se bratija jedan za drugim za dosta kratko vreme prestavise ka Gospodu i primise vence za svoj podvig. Tako naposletku od ove prvobitne grupe blagovesnika Bozjim promislom prezive samo otac German.
Sam medju Aleutima
Prepodobni sebi za novo obitavaliste izabra Omoricno ostrvo, koje prozva Novim Valaamom. Ostrvo je od Kodijaka bilo odvojeno tesnacem sirine od oko dva kilometra. Omanje je, potpuno prekriveno sumom, a kroz samu sredinu ga preseca potocic. Ovde se otac German podvizavase vise od cetrdeset godina. I zimi i leti nosijase jednu odecu. Jeo je nesto neznatno, obicno malo ribe ili povrca, a spavao nije skoro nikad. Za postelju mu sluzase malena klupa oblozena jelenjom kozom, a uzglavlje behu dve opeke. Pokrivac mu bese jedna dugacka drvena ploca, kojom je zavestao da mu se posle smrti prekriju bedni ostaci. U keliji mu gotovo niceg drugog nije ni bilo. Zivot mu bese posvecen molitvi i vrsenju onih sluzbi koje je kao obican, nerukopolozen monah mogao da vrsi. Sveti German radi veceg podviga, poput mnogih ruskih znamenitih svetitelja, iznurivase svoje telo verigama teskim preko sedam kilograma, koje nikada ne skidase. Te se verige zajedno sa njegovim mostima cuvaju danas u hramu na ostrvu Kodijak. Ni po cemu se prepodobni po trudu ne razlikovase od svetih otselnika prvih vekova Hriscanstva. Kad su ga jednom pitali: "Kako uspevate da zivite sami u sumi, oce Germane? Zar se nikada ne osetite usamljenim?" , Bozji covek im odgovori: "Ne, ja tamo nisam sam! Tamo je Bog, jer Bog je svuda. Tamo su sveti andjeli. Sa kim je bolje pricati, sa ljudima ili sa andjelima? Svakako sa andjelima."Starceve sjajne sivo-plave oci i njegovo bledo lice prekriveno borama i sve crte na njemu odrazavali su blagodat Bozju nastanjenu u njemu. Govor mu bese tih, a veoma ugodan. Smerna, tiha narav, krotki, duboki pogled, prijatni smesak i ljubazna rec privlacili su sve kao magnetom.
Buduci veoma ljubazan i pristupacan, sveti German je s vremenom Aleutima postao kao rodjeni otac. Zivo se odazivao na njihove poteskoce, pred vlastima je zastupao one koji su sta skrivili, stitio je ugrozene, pomagao nevoljnike koliko je god mogao. Narocito se zalagao za uredjivanje odnosa unutar posvadjanih porodica. Sagradio je crkvicu, skolsku zgradu i gostoprimnicu. Starao se za sirocad, vodio skolu, i neprestano propovedao. Hranu za sebe i sirocice dobijao je iz svoje prirucne baste, gde je uzgajao krompir, kupus i razne druge vrste povrca, a djubrio ju je morskim rastinjem. Najvece zadovoljsvo pricinjavalo mu je bavljenje sa decom. Ucio ih je zapovestima Bozjim i crkvenom pojanju, i svakodnevno bi im pravio ogromne kolicine pereca. Nedeljom i praznikom bi iskupljao sve domoroce u crkvicu, gde su njegovi vaspitanici po redu citali molitve, skladno i prijatno pevali, a on sam je citao Apostol i Evandjelje i poucavao narod. Njegove su besede bile veoma omiljene medju urodjenicima i ostavljale na njih neprolazan utisak. Aleuti su ga i inace stalno posecivali. Jedni su trazili savet, drugi se zalili na ugnjetavanje, jedni su trazili zastitu, drugi molili za pomoc - starac se trudio da svima pomogne. Zvali su ga Apa - starac ili ded, naziv koji su koristili samo za visokopostovane clanove svoje zajednice. Ljubav prema Bogu i njima bese mu porasla do te mere da je dobio dar od Boga da prozire u srca svoje duhovne dece. Tako sveti German, potpuno se posvetivsi sluzenju Gospodu, provevsi desetine godina u raznoraznim nevoljama i lisavanjima, potpuno se ocistivsi od svake strasti, dobi dar prozorljivosti i cudotvorstva.
Jednom neki americki brod donese na ostrvo smrtonosnu zarazu, koja je celi jedan mesec bespostedno kosila Aleute. Bolest toliko bese uzela maha da tri dana ne bese nikoga da pokopava mrtve, te su tela ostajala nepogrebena. Otac German, potpuno zaboravivsi na sebe, neumorno posecivase bolesne, hrabrase ih da trpe, mole se, prinose plodove pokajanja, a umiruce pripremase za smrt. Drugom prilikom, kada je ostrvu pretila strasna plima koje su se domoroci silno plasili, prepodobni je uzeo ikonu Presvete Bogomajke, stavio je na plazu i tvrdio da se voda nece popeti iznad mesta gde je ikona; i zaista se nije popela. Kada, pak, na ostrvu izbi uzasan pozar, on iskopa jarak i zaustavi plamenove.
Jednom do njega dodje mlada Aleutka, koja cu o vaplocenju Sina Bozjega i vecnom zivotu, pa se toliko razgori ljubavlju prema Gospodu Hristu da vise nije htela da ode od crkve i starca. Ovaj ju je terao, ali ona se recito branila (dobro je znala ruski), te ni kada ovaj pred nju postavi mnoge prepreke i smetnje, devojka ne htede da ode. Prepodobni uvide da se radi o istinskoj ljubavi prema Hristu, te je ostavi da zivi pored skole. Ona tamo prebivase sve do starceve smrti, pazeci na decu i red u skoli. U samoci na Omoricnom ostrvu provede i ostatak zivota. Zvala se Sofija.
Prepodobni od demonskih nasrtaja pretrpe mnoge muke. To je potvrdio i njegov ucenik Gerasim. Kada ovaj, naime, jednom prilikom udje u starcevu keliju zaboravivsi da pre ulaska kaze uobicajenu molitvu, starac ne htede ni da ga pogleda. Na sva njegova pitanja odgovarase samo mukom. Gerasim sutradan opet dodje do njega, pa posto ocita molitvu, prepodobni mu se poveri: "Kada sam dosao na ovo ostrvo i nastanio se u ovoj pustinji, besovi su mi prilazili, toboze da mi budu od pomoci. Dolazili su u oblicju coveka i u oblicju zivotinja. Mnogo sam postradao od njih, od raznih beda i iskusenja. Eto zato sada ne govorim ni s kim ko mi pristupa bez molitve."
Prepodobni German i mornari
Oca Germana su obilazili i mornari raznih narodnosti, vecim delom Rusi. I sa najobrazovanijima je raspravljao na ravnoj nozi, te je nekoliko ubedjenih bezboznika, slobodoumnika i protestanata uspeo da obrati na pravu veru. Nekom nemackom kapetanu, koji se njegovim poucavanjima preobrati na istinito Hriscanstvo, zapreti da posle smrti sadasnje zene ne sme da se opet ozeni Nemicom, jer da ce tako izgubiti veru. Ovaj ga, nazalost, ne poslusa, vera mu oslabe, te on umre iznenada i bez pokajanja.Jednom su starca pozvali na fregatu koja je doplovila iz Petrograda. Kapetan fregate, covek visokog obrazovanja, bese poslat u Ameriku po najvisem naredjenju radi provere stanja kolonija. Uz kapetana bese jos 25 oficira, takodje ljudi ucenih. U tom drustvu sedjase skromni monah nizeg rasta i odrpane odece, koji svojom mudrom besedom dovede sagovornike u nedoumicu. Sam kapetan kasnije kazivase: "Pred njim smo zanemeli, bili smo glupaci." Otac German im je postavio pitanje: "Sta vi, gospodo, najvise volite, i sta bi svaki od vas zeleo za svoju srecu?" Zacuse se odgovori. Jedan je zeleo bogatstvo, drugi cinove, treci zenu lepoticu, cetvrti prekrasan brod na kojem bi bio zapovednik, i tako dalje. "Nije li istina", rece im prepodobni, "da sve vase raznolike zelje mogu dovesti samo do jednoga zakljucka: svaki od vas zeli ono sto po svome shvatanju smatra najboljim i najdostojnijim ljubavi?" - "Da, tako je", odgovorise svi. "Pa recite mi", nastavi on, "sta moze biti bolje od svega i po preimucstvu dostojnije ljubavi od Gospoda naseg Isusa Hrista, koji nas sazda, ukrasi takvim savrsenstvima, svemu dade zivot, sve drzi, hrani, sve ljubi, koji je Sam ljubav i prekrasniji od svih ljudi? Ne treba li, onda, vise od svega ljubiti Njega i traziti Njega?" Svi povikase: "Pa da, to se razume! To se zna!" - "A, ljubite li vi Boga?", upita ih tada starac. Svi odgovorise: "Naravno da ljubimo Boga. Kako bi se moglo Boga ne ljubiti?" - "A ja gresni vise od 40 godina trudim se da ljubim Boga, i ne mogu reci da Ga savrseno ljubim", odvrati im otac German, te poce dokazivati kako treba ljubiti Boga. "Kada nekog volimo, mi ga se uvek secamo, staramo se da mu ugodimo, dan i noc je srce nase zauzeto tim predmetom. Da li tako vi, gospodo, ljubite Boga? Obracate li Mu se cesto, secate li Ga se uvek, molite li Mu se uvek, i ispunjavate li Njegove svete zapovesti?" Moradose priznati da to ne cine! "Za svoje dobro, za svoju srecu, barem dajmo sebi rec da cemo se od ovoga dana, od ovoga casa, od ove minute, starati da sada ljubimo Boga vise od svega i ispunjavamo Njegovu svetu volju!" Eto kakav je predivan razgovor vodio prepodobni starac u drustvu. Taj se razgovor, bez sumnje, morao utisnuti u srca slusalaca za ceo zivot.
Uopste je otac German bio leporek, govorio je pametno, umesno i poucno, najvise o vecnosti, o spasenju, o buducem zivotu, o sudbama Bozjim; mnogo je pricao o zitijima svetih, i uzimao iz drugih duhovnih knjiga, ali nikada nije govorio nista suvisno. Tako ga je prijatno bilo slusati da su se Aleuti zaneti njegovom recju neretko sa njim operastali tek u osvit zore.
Blazeno prestavljenje
Kad se priblizi vreme njegovog odlaska sa ovog sveta, prepodobni German zamoli svoga ucenika Gerasima da zapali svece pred ikonama i cita knjigu Dela svetih apostola. Kroz neko vreme lice mu se zasvetli, i on gromko rece: "Slava Tebi, Gospode!" Zatim starac prikloni glavu na Gerasimove grudi i kelija se ispuni miomirom, te on mirno otide Gospodu, 12. decembra 1837., u osamdesetprvoj godini svog pravednog zivota. U casu njegove smrti zitelji obliznjeg seoceta videse svetli stub, koji se sa Omoricnog ostrva uzdizase ka nebu. Pravoslavni Aleuti i do danas postuju uspomenu svetog Germana, smatraju ga za svoga nebeskog pokrovitelja, i svoju decu na krstenju cesto nazivaju njegovim imenom.Pred smrt on predskaza da nece biti svestenika da ga pokopa, te da ce trideset godina biti zaboravljen. I uistinu, tek 1867. episkop aljaskinski Petar provede istrazivanje njegovog zivota, pa 1894. objavise i njegovo zitije, a 1970. ga i zemaljska Crkva zvanicno upisa u zbor svetih. Njegovim se molitvama i za zivota i posle smrti desise nebrojena cuda, posvedocena najverodostojnijim svedocima.
Jos neke pouke prepodobnog Germana
1. Imaj svesnu veruIstinskog hriscanina cine vera i ljubav prema Hristu. Gresi nasi hriscaninu nisu nikakve prepreke, po reci samog Spasitelja. On je izvoleo reci: Ne dodjoh pravedne da zovem, nego gresne da spasem, i: Radost biva na nebu za jednog koji se kaje vise nego za 99 pravednih. Tako je i bludnici koja se dotakla Njegovih nogu, i fariseju Simonu izvoleo reci: Onome koji ima ljubav mnogi se dug prasta, a od onoga koji nema ljubavi i mali se trazi. Ovim rasudjivanjima hriscanin mora sebe da privodi u nadu i radost i nimalo da ne pazi na nadolazece ocajanje. Tu je neophodan stit vere. (Stit vere u nase vreme jesu: 1) poznavanje i ljubav prema pravoslavnom bogosluzenju, Svetom Predanju i istoriji, i 2) jasno shvatanje duhovne strane jeresi, nap. prir.).
2. Vodi neprestani boj
Mi se ne uzburkavamo u morskim talasima, nego stradamo i skitamo se usred prelasnog i mnogometeznog sveta, po reci apostola. Iako nemamo takvu blagodat kakvu imadose sveti Apostoli, no bitka je nasa protiv istih besplotnih nacelstava i vlasti, protiv gospodara tame ovoga veka, protiv duhova zlobe u podnebesju, koji sve putnike ka nasoj nebeskoj otadzbini nastoje da zaustave i zadrze i ne puste. Po reci svetog apostola Petra, suparnik nas djavo, kao lav ricuci hodi i trazi koga da prozdere. Greh je onome koji ljubi Boga kao strela od neprijatelja u borbi.
3. Imaj zivotni cilj
Istinski hriscanin je vojnik koji se probija kroz pukove nevidljivog vraga ka svojoj Nebeskoj Otadzbini. Puste zelje ovoga veka udaljuju od Nebeske Otadzbine. Ljubav prema njima i navika odevaju nasu dusu kao u nekakvo gnusno odelo. Njega su Apostoli nazvali spoljasnjim covekom. Mi, stranstvujuci na putu ovog zemaljskog zivota, prizivajuci Boga u pomoc, moramo svlaciti tu gnusobu i odevati se u nove zelje, u novu ljubav buduceg veka (sticanje Svetog Duha), te preko toga raspoznavati svoje priblizavanje ili udaljavanje od Nebeske Otadzbine. (Sveti Jovan Kronstatski je u tu svrhu savetovao da se vodi duhovni dnevnik, koji je njemu mnogo pomogao u pridobivanju navika za duhovni zivot, nap. prir.) No to je nemoguce uciniti brzo, nego treba slediti primer bolesnika, koji zeleci zdravlja ne prestaju da traze sredstva za svoje izlecenje.
4. Blagovestaj istinito Pravoslavlje
Ah, obradovao sam se duhom! Nalazeci se izmedju dobrog vremena i nepogode, izmedju radosti i zamorenosti, izmedju izobilja i oskudice, sitosti i gladi, toplote i hladnoce, uza sve svoje brige nalazim nesto sto me veseli kada cujem razgovore o propovedanju i razdeljivanju raznih predela u tu svrhu! Slava sudbama milostivog Boga! On mi je nedokucivim Svojim promislom pokazao novu pojavu, nesto sto dugo ziveci ovde na Kodijaku jos nisam video. Sada posle Vaskrsa jedna mlada zena, koja me ne bese poznavala niti ikada videla, dodje kod mene i cuvsi o vaplocenju Sina Bozijeg i o vecnom zivotu, toliko se razgore ljubavlju prema Isusu Hristu da nikako nece da ode od mene. Posmatrajuci ovo, sa velikim se divljenjem secam reci Spasitelja: Sto je sakriveno od mudrih i razumnih, otkriveno je deci. Na nju se ugledavsi, tu su vec i neke druge revniteljke; takodje ima mnogo mladih i muskog pola. No oni koji odose od istinite Pravoslavne Crkve ne nalaze se na pravilnom putu!
+ + +
Tropar prep. Germanu Aljaskinskom: Pustinje severne podviznice i za sav svet blagodatni molitvenice, pravoslavne vere poucavaoce i blagocasca dobri nastavnice, Aljaske ukrasu i sve Amerike radovanje, prepodobni Germane, moli Hrista Boga da spase duse nasepreveo i pripremio: A.
(Iz misionarskih listica episkopa Aleksandra Mileanta, i jos nekih clanaka Ruske zagranicne crkve)