Неколико година раније, америчка глумица Ширли Меклејн (Shirley МacLaine) је изазвала усхићење код многих америчких гледалаца, када је, стојећи на обали Тихог Океана са раширеним рукама, запевала: „Ја сам Бог, ја сам Бог, ја сам Бог!“. То се преносило у телевизијској емисији „Out on the Limb“ из 1987. године.
Верујућим људима би било могуће игнорисати то глупо појављивање неуравнотежене глумице, када то не би био управо планирани акт популаризације покрета „New Age“. То, сада популарно учење, проповеда да је све Бог и да је Бог све, т.ј. да су Бог и природа – једно исто. Следује да је сваки човек Бог.
Из тога исходи закључак да је задатак човековог живота откриће латентне божанствености, препознати себе као „бога.“
„Када ти на крају схватиш своју божанствену природу – говоре „апостоли“ новог учења – захватиће те задивљујуће осећање, да си виши од пространства и времена, да си виши од свега материјалног.“
Сличне горде тврдње нису нове, њих давно проповеда хиндуизам. Један од савремених популаризатора хиндуизма, Саи Баба (Sai Baba) пише: “Ти си Бог универзума... Ти си заиста Бог... ти ниси човек, ти си Бог“ ("Sathyam-Shivam Sundaram;" "Sathya Sai Speaks," Bangalore, India, 1973).
При трансценденталној медитацији саветује се да се себи говори: „Ја сам – сунце; ја – истинско, истинско сунце... Сав универзум се покреће мноме и добија своје постојање... Ја сам постојао још пре настанка света... Ја прожимам сваки атом и доводим га у кретњу... О, како сам ја прекрасан... Ја сам – целокупни космос. Све се налази у мени... Ја сам Бог!“ (Swami Visnudevananda, "The complete Illustrated Book of Yoga," New York, Pocket Books, 1972).
Не треба ни говорити, како су безумне сличне тврдње са Хришћанске тачке гледишта. Признајући високок назначење човека, Хришћанство врло јасно учи о разлици између бесконачног, свемогућег Творца и свега осталог.
„Бог живи у светлости којој се не може приступити, ког нико од људи нико није видео, нити може видети“ (1.Тим. 6:16).
У суштини – Бог је све, а ми смо – ништа. Колико се човек смирено клања пред својим Саздатељем и покорава вољи Његовој, толико је способан уз помоћ Божију да расте и да се усавршава – у границама своје природе.
Зато је веома чудно слушати, када проповедници, који себе објављују за хришћане, понављајући речи индијских гуруа, призивају своје следбенике да открију своје божанство.
Чујмо, например, шта проповедају мормони. „Како је Бог некада био човек, тако и човек може постати Бог“. (Lorenzo Snow, Millenia Star, vol. 7 and vol. 54).
А ево још: „Сетите се је да Бог, наш Небесни Отац, био некада смртно дете, као сваки од нас, и постепено је растао, пењући се са степенице на степеник по лествици саморазвоја и савршенства. Он се кретао напред и издржао је, док није достигао то стање, у коме се Он сада налази.“ (Orson Hyde, Journal of Discurses, vol. 1).
Џозеф Смит, оснивач секте мормона, проповедао је: “Ја ћу вам рећи, како је Бог постао Богом. Многи мисле, да Небески Отац постоји од вечности... Али Он је обитавао на земљи, једнако као и Исус Христос, Који је хтео да сви људи познају Истинитог Бога... Зато сви ви морате познати, како да постанете Богови и да се научите да ходите тим путем, којим су ходили сви Богови. Тако ћете усходити од мањег ка већем, од благодати ка благодати, од славе ка слави, док не седнете у слави, као сви они, који сада седе на престолима вечне силе.” (Times and Seasons, 15 августа 1844).
Сличне изјаве је могуће чути и од других мормонских “пророка”. За њих Господ Исус Христос – није Друго Лице Пресвете Тројице, Једносуштан Богу Оцу, већ један од богова, на нивоу анђела Данице и других духова! То не мења суштину дела, што мормони једнога од богова сматрају главним, већ то, што је њихов бог ограничен и не јединствен.
Ми верујемо, да Истинити Бог није само главни међу, тобоже, сличним Њему, већ да је Он Јединствени Бог, Коме нема сличног. Само је Један Бог – Свемогући и Вечни Творац; све остало је творевина – свејесно, само мали број у поређењу са бесконачним.
Трагичним за савремено друштво је то, што уз сав свој научни и технолошки прогрес, у духовном плану човечанство дивља и све се више одаје духу гордости, при чему се безумне идеје о откривању свог божанства сусрећу са све већим симпатијом.
Сагласно Апостолу Павлу, карактеристична особина последњег непријатеља хришћанства, Антихриста, биће његова изузетна гордост. То ће бити „човек безакоња, син погибли, који се противи и подиже више свега што се зове Бог или се поштује, тако да ће он сести у цркви Божјој као Бог, показујући себе да је Бог“ (2.Сол. 2:3-4).
Зар неће његово безумно издавање за божанство бити са одобрењем сусретнуто од њему савременог друштва, јер ће и оно само бити потпуно отровано идејом обожавања човека? Треба обратити пажњу на то, да су сва учења, која величају човека на рачун умањења Творца, слична су међусобно у томе, да су они окултног порекла. У одређеним тачкама, наравно, она се разликују.
Например, древни пагаснки политеизам са његовом магијом и мистеријама, а такође и савремено мормонство, диктирано „духовима“ – уводе мноштво богова.
Теозофска учења, попут хиндуизма, будизма, и савремног покрета „New Age“ – проповедају пантеизам. Одричући Личног Бога – Творца, они уче, да је природа Бог. Наравно, пантеистички „Бог“ –уопште није Бог, већ природа којој приписују неке божанске особине – вечност, вечно постојање, разумност и својеврсну праведност. Строго говорећи, пантеизам – то је префињени атеизам.
Тећој групи учења припадају древни питагорејци, гностици, неоплатоничари и број следећих школа, као например, Јакомба Бемеа, Шопенхауера, Сведенборга, Парацелзуса, Шелинга и других. Познато је да су гностичке секте биле посебно активне у прва три века хришћанства и да су собом представљали велику пометњу за Цркву. Учење ових група између Бога – Апсолута и створеног света уводе разне посредујуће природе.
Код једних је то Демијург, код других – Логос или Софија, код терћих – „светска душа“, „женско начело“ и тако даље. Та учења су крајње замршена и противречна у детаљима, али заједнички им је принцип еманације или истечења. Најнижа божанства или „еони“, произилазе из виших, слично водопадима са степеницима, који почињу од трансцедентног Апсолута, Највичег Начела или Првоизвора и завршавају се физичким светом. Код неких гностика је број посредника између Великог Непознатљивог и амтеријалног света достизао број од тридесетдва, код других се ограничавао на један или два.
Опет, тај бог - Апсолут није Истинити Бог, зато што, испуштајући из себе ниже суштине, он се мења, и сам је потчињен закону неопходности. Осим тога, дајући својим еонима божанске особине, као например стварање и власт управљања светом, гностици ограничавају свог Апсолута. На тај начин се разлика између Творца и творевине брише.
Између осталог, саблазан да се премости мост између Творца и творевине је унеколико задесила и руско богословље, захваљујући философу Владимиру Соловјеву. Читави низови религиозних мислилаца, захваћених његовим идејама, као например, прот. Павле Флоренски, прот. Сергеј Булгаков, проф. Николај Берђајев и неки богослови Париског Богословског института развијали су његове идеје о Софији, светској души и „женском начелу у Богу“, у гностичком духу. (на ову тему погледати темељан чла нак протојереја Михаила Помазанског "Чтения о богочеловечестве," Православный путь за 1956 год.).
Професор А. Карташев апропо утицаја Владимира Соловјева на руску религиозну мисао пише следеће: “Мистички коњ, на коме Соловјев прелеће кроз страшни бездан пропасти између Бога и света, је одавно занемарена и полузаборављена Софија.
Понављајући хиљадугодишње покушаје и паганску философију, библијски хохмизам и јеврејску кабалу и бурну гностичку фантастику, некако илузорно попуњавајући пропаст између Творца и творевина, Соловјев изабира за то... Софију и тиме, надугачко, по инерцији, заражава наше религиозно-философствујуће мислиоце и песнике... Никаквом постепеношћу, никаквим мостовима није могуће прескочити онтолошку удаљеност између две поларности (Бога и света)... (Чланак на 1500-годишљицу Халкидонског Сабора).
О “Смислу љубави” Владимира Соловјева, прот. Георгије Флоровски коментарише: “То је некакав ужасни окултни пројект сједињења човечанства са Богом кроз разнополну љубав” (Путеви руског богословља).
Ограђујући се од свих покушаја да се преброди мост између бесконачног и коначног, Православна Црква не признаје ни никаква независна божанства, ни еманације из Првоизвора, ни посреднике између Бога и творевине.
Она учи, да у почетку није постојало ништа – ни духовни, ни материјални свет, није постојало ни време, ни простор, већ је постојао само Једини неизмењиви и свесавршени Бог – Отац, Син и Свети Дух – Тројица Једносуштна и Нераздељива.
Када је Бог било угодно, Он је у почетку створио велики духовни свет, који је населио разумним духовима, под именом Ангели; затим – наш видљиви, материјални свет. При чему се за стварање и једног и другог, Он није користио никаквом материјом, које није било, већ је све саздао из ништавила – једним потезом Своје свемогуће воље. Ништа Га није принудило, да ствара: Он је створио тада и како је било угодно вољи Његовој. И тако, Бог – то је јединствени источник постојања свега видљивог и невидљивог. Ангели и људске душе нису вечни, већ бесмртни, и то не посвојој природи, већ по вољи Божијој. Само је Бог вечан и бесмртан по природи.
„Бог је увек био, јесте и биће, или боље рећи, увек јесте“ – објашњава Свети Григорије Богослов – „јер речи „био“ и „биће“ означвају поделу времена, и својствени су пролазној природи. Али, Онај Који Јесте – увек. И тим Именом, Он именује Себе... јер усредсређује у Себи Самом свецело постојање, биће, које не почиње и не завршава се. Он је попут неког мора суштине, неодређеног и бесконачног, које се простире иза граница сваке представе о времену и природи.“
Између Божије бесконачне и свесавршене Суштине и свега осталог, постоји квалитативни бездан, који не допушта никаквог посредника. Између Бога и света не може бити ничег средњег, као што нема ничег између логичке јединице и логичке нуле.
Али, будући Бесконачним и Свесавршеним, Бог није далек од света, како неки мисле, да Он обитава негде далеко иза граница пространстава. Напротив, Он све обузима и све прониче Собом, Он свуда присуствује једновремено, али при томе, Он, као Најчистији Дух се не меша ни са чим, и Њега ништа не додирује.
О Богу увек теба говорити са великим поштовањем и уздржаношћу, јер је Он у Својој Суштини несхватљив и непостижан. Само слабим покушајима, можемо покушати да опишемо Онога, Кога називамо тим тајанственим Именом.
„Желећи да богословствујеш“ – учи Свети Максим Исповедник – „не покушавај да схватиш Бога у Његовој Суштини, јер је то несхватљиво, не само људском, већ и било ком другом разуму. Размишљај по могућностима о Његовим особинама: вечности, бесконачности, непостижности, благости, премудрости и свемогућој сили, која руководи све и свима праведно суди. Заиста, међу људима је већ онај велики богослов, који бар мало познаје те особине Божије.“
Понекад човек, заборављајући величанство Божије, почиње да сравњује себе, са себи сличним људима, или са неразумним тварима, и тада почиње да машта о својој величини. У том случају је корисно за њега, да посматра на звездано небо и да себе мислено види из дубина свемира.
Негде у безобалном мору космоса изгубљена је мајушна светлосна тачка – галаксија, која се назива Млечни Пут. На крају те галаксије, између милијарди других звезда, крије се наш сунчев систем, који не можед да испиташ ни помоћу најмоћнијег телескопа. А још негде дубље у сунчевом систему сакривена је наша, микроскопска планета Земља. И ево, на њеној површини, комешају се некакви вируси, једнодневне твари – ми са вама! Ако смо тако ништавни у поређењу са космосом, шта смо тек онда у поређењу са Оним, Који га је саздао једном речју Својом?
И не знаш, чему више да се дивиш: да ли величанству Божијем, или томе, што прив свој Својој неограничености, Он се сећа и брине о сваком од нас! Он не самода види сваког од нас, већ знау потпуности и све, што је у нама – наше сакривене смили, осећања и намере ; и све то Он зна, боље од нас самих. „И нема твари непознате пред Њиме, него је све голо и откривено пред очима Оног коме говоримо“ (Јевр. 4:13).
Видећи наше немоћи и нужде, Он се брине о нама, као најбрижнија и љубећа мати, и при томе управља свом бесконачном васељеном – све видљиво и невидљиво Он усмерава ка добру и живот сваке суштине, Њим створене. Ако би сви ми следовали вољи Божијој, то би на земљи био рај и блаженство.
Али уместо тога, видимо нешто друго. У чему је разлог несреће човечанства? Сагласно са Светим Писмом – у гордој жељи наших прародитеља да постану богови.она древна змија – ђаво, и сам збачен са Неба због своје гордости, рекао им је да кушајући забрањени плод, неће умрети, већ ће „постати као богови“ (Пост. 3:5).
Али зашто су наши прародитељи поверовали тако дрском предлогу?
Очигледно, зато што је оно звучало исправним. Лаж је јача од свега, ако јој додамо трунку истине.
Првостворени човек је схватао да је обдарен нечим великим, нечим што га узвишава над другим неразумним тварима. То нешто велико, био је образ и подобије Божије, које је Творац ставио у његову бесмртну душу. Тај печат богосличности је откривао човеку пут ка познању тајни постојања и стварања, она га је вукла ка идеалном и бесконачном, чинила га способним да несебично љуби, привлачила да општењу са Богом, учинила га царем над природом.
По плану Божијем, човек је радећи над собом и развијајући своје духовне способности, морао да се усавршава. Бог је пред човека поставио високи циљ уподобљења Његовим савршенствима, ка којима је морао да усходи под Његовим руководством и уз Његову помоћ.
Лаж ђавола се састојала у томе, да човек простом жељом, једним смелим скоком, мимо, па чак и насупрот Богу, тобож може да достигне стање божанства; да може без икаквог напора воље и рада над собом да достигне сва знања и савршенства. Уместо тога, обманути човек својим дрским „salto mortale“, не само да није достигао то стање, које му је обећао кушач, већ се стропоштао у ужасни бездан греха и на тај начин, изгубио чак и оно, чиме је ранје владао. Од господара над природом, постао је жалосна играчка сопствених страсти. Своје, грехом повређено стање, Адам и Ева су предали својим потомцима.
Апостол Павле осликава морално сиромаштво грешног човечанства: „Ја несрећни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове: добро што хоћу не чиним, него зло што нећу оно чиним“ (Рим. 7. 24, 19).
Бог је требао да уништи човека за дрскост његову или да се просто окрене од њега и да га препусти тиранији слепих и разарајућих сила природе. Али Бог је тако велики у милости Својој, као у Својој Стваралачкој свемоћи! Уместо да одбаци човека, Он Сам је у Лицу Свог Јединородног Сина са престола Своје неприступне славе сишао у нашу долину невоља и мрака.
Пришавши нам, Он не само да нас је научио да правилно верујемо и да праведно живимо, већ је примио нашу људску природу. Кроз то дивно и несхватљиво сједињење Своје Божанске природе са нашом људском природом, Бог је излио у нашу оронулу природу свеже моралне силе, захваљујући којима је усхођење ка Богу, за нас постала реална могућност. Без чуда Оваплоћења, Јеванђелско учење би остало непостижни идеал.
Заиста, и у старозаветно време људи су имали много здравих схватања о добру и злу, многи су имали веома узвишене представе о Богу, али су били немоћни да се морално усавршавају. Свима је неопходна била Божанска помоћ и Господ Исус Христос нам је донео ту помоћ. Ту непрелазну пропаст између Бога и творевине, коју нико није могао прећи, прешао је Господ Исус Христос, Својим очовечењем. Он је постао попут моста између Трансцендентног и ограниченог, између Творца и творевине! Он нас је донео у општење са Собом. Не својим силама, већ само захваљујући Христу, ми имамо „део у Божјој природи“ (2.Пет. 1:4).
На тај начин, обожење човека, са једне стране, а са друге стране, непостојеће маштарење и ужасна саблазан, када човек сам покушава да Га достигне. Сваки покушај да се самовољно прескочи бездан између земље и Неба, неизбежно обара на дно пакла, где је пао горди анђео – Даница. Ако се човек покајно и смирено обрати Христу, тада, држећи се за Његову руку, може почети да духовно усходи ка Богу.
Сједињење са Христом, приопштење Његовој Божанској природи – то није одбачена теорија, већ стварност, која се остварује у Тајни причешћа. Трагично је, што ниославни свет, који тако много говори о духовној обнови, не схвата циљ Христовог Оваплоћења. Заиста се због тога и оваплотио Христос, да би нас сјединио са Собом.
Заиста, научити нас или нам дати добар пример, могао је или Ангел, или неко од Пророка. Христос се оваплотио управо због тога, јер је само кроз сједињење са Њим могуће истинска обнова и приближавање ка Богу: „Нико неће доћи Оцу до кроза Ме.“ (Јован 14:6).
Зато је Господ учио: „Ако не једете Тело Сина Човечијега и не пијете Крв Његову, нећете имати живот у себи. Који једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни и Ја ћу га васкрснути у последњи дан... Који једе Моје Тело и пије Моју Крв стоји у Мени и Ја у њему“ (Јован 6:53-56).
У беседи о виновој лози, Христос објашњава, како је важно сједињење са Њим: „Као што лоза не може родити рода сама од себе, ако не буде на чокоту, тако и ви ако на Мени не будете. Ја сам Чокот а ви лозе. Који буде у Мени и Ја у њему, он ће родити многи род; јеер без Мене не можете чинити ништа“ (Јован 15:4-5).
На тај начин, у духовној и физичкој обнови човека се закључује циљ Оваплоћења Сина Божијег. Духовна обнова, започета у овом животу, завршава се физичким успостављањем човека у дан свеопштег васкрсења мртвих.
Тада „ће се праведници засјати као сунце у Царству Оца свог“ (Матеј 13:43). Апостол Јован је о томе писао некако тајанствено: „Љубазни! Сад смо деца Божија, и још се не показа шта ћемо бити; него знамо да кад се покаже, бићемо као и Он (Христос) јер ћемо Га видети као што јесте“ (1.Јован 3:2).
И тако, ми још нисмо способни да достигнемо сву пуноћу призвања, ка коме нас привлачи милостиви Творац. Важно је памтити, међутим, да је усавршавање могуће само под руководством и уз помоћ Господа Исуса Христа.
Само Он може да обнови наше повређено стање, само Он може да у нас улије неопходне духовне силе, само нас Он, сједињујући нас са Собом, обожује. Без Њега ми смо – ништа, прах и пепео, као и друге неразумне твари!
Постати бог без Бога – то је безумно маштање и ђавоља лаж!
Зато, познајући своју греховност, покајно се обратимо нашем духовном Лекару, Господу Исусу Христу. Смирено ћемо и послушно ићи путем, који нам је Он указао, сећајући се да „сваки, који се подиже, понизиће се, а који се понижује, подигнуће се“ (Матеј 23:12).
