Прохор је рођен у првој половини XI века у неком од села на Овчем Пољу, као једино дете имућних родитеља Јоакима и Ане. Послењихове смрти, као врло образован, школован младић, одрекавшисе свега наслеђа и световног живота посвећује се вери и Богу. Повлачећи се у усамљенички живот, у Нагоричким планинама нашао је станиште у једној пећини крај планинског извора, који и данас постоји поред храма Светог Ђорђа у Старом Нагоричину. Ту је провео 32 године живећи пустињачким животом, хранећи се биљем и корењем и дружећи се са животињама. Подвргавајући се најстрожијем испосништву и предајући се медитацијама, учвршћује себе у Вери и Богу. Ловећи у тим крајевима, византијски војсковођа Диоген (управник Триадицијске области), гонећи рањену срну која је код Прохора нашла уточиште, сретне се са старим испосником, од кога се уплаши и почне бежати. Видовити старац позове га и рече му да иде у Цариград, где ће бити изабран за цара. Замоли га притом да га не заборави и да се понекад сети старца од пророштва великог. Диоген убрзо постане Цар (Роман IV Диоген, 1068.-1071.), али заборави на пророка Прохора, па га овај у сну прекори. Цар потражи пустињака у пећини нагоричкој пред којом га је срео, али како га не нађе, подиже на томе месту храм и посвети га великомученику Георгију. Ова црква и данас стоји у сред села Старо Нагоричане, али знатно измењена, као задужбина српског Краља Милутина, који ју је значајно обновио почетком XIV века. Пророк се Диогену поново јави у сну и рече му да га потражи уз Пчињу, на планини Козјак, у пећини над којом спази белог орла. Са брда на коме се данас налази село Старац, некакав старац угледао је белог орла како надлеће једну пећину на Козјаку. Пронашавши у њој нетрулежно тело пустињаково, Цар нареди те се у златном окићеном ћивоту мошти Прохорове пренесу у нови храм Светог Георгија у Нагоричкој пустињи. Међутим, тело Прохорово три пута се враћало преко ноћи и испосницу на Козјаку, те Цар одлучи да га пренесе у Цариград. Али, ни то не учини, јер никаква сила не могаше подићи ковчег са земље, па Диоген коначно реши да га одатле не креће. Сагради ту, код испоснице једну малу црквицу, посвећену јеванђелисти Луки, у којој привремено почиваше тело пророково. Одмах потом, на обали Пчиње подиже величанствени храм са пиргом и посвети га преподобном Оцу Прохору. Ковчег окован и украшен златом са моштима светитељевим Цар је положио у гробницу у олтарском делу храма, а светој обитељи новога манастира постави игумана и економа, и јеромонахе и монахе. Да би се манастир, кога одмах прозваше Свети Отац Прохор Пчињски, могао одржавати, Цар му подари многе метохе, са селима и имањима у околини. Тако казује предање записано у житију Светог Прохора. Од самог подизања храма над гробом светитељевим, из чијих моштију непрекидно тече свето миро, стоји и опстојава манастир Светог Прохора Пчињског као неугасиви духовни и културни светионик ових крајева. | |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
