PRAVEDNA I NEPRAVEDNA STRADANJA

Za nekoga je vreme bolesti-vreme najaktivnijeg duhovnog života. Vreme molitve, česte ispovesti, čestog pribavljanja Hristovih Tajni. U tom slučaju ono ostaje u uspomeni posebno blagodatno,svetlo. Vremenom blizu Gospoda Čovek koji je pravilno preživeo vreme stradanja voli to podsećanje. 

«Bolest nije nesreća već pouka i Božja poseta: bolesnog prepodobnog Serafima je posetila Mati Božija i nas ako mi smireno podnosimo bolest, posećuju više sile«(sveštenik Aleksandar Jeljčaninov).
Ljudi podnose bolest različito. Jedni mogu nekako izvući iz svog stanja duhovnu korist, i njihova stradanja su znatno smanjena. Drugi stradaju sa zlobom, netrpeljivošću, i tada se stradanja pojačavaju. Sveti Tihon Zadonski tako i govori: «Bolest se pojačava zbog netrpljenja».  Postoji tip stradalnika koji su poraženi svojim stradanjem. Uvek im je gore nego juče. Uvek je na njihovim ustima pitanje: «Dokle Gospode?» Oni zagledaju u oči svešteniku sa nekim prekorom: «Kada će mi biti bolje?» To su teški ljudi. I za sebe i za okruženje, a možda i za Boga. Oni prihvataju život samo u zdravom stanju. Na drugi način život za njih nije život.

Oni ne nalaze u svom životu i na savesti uzroke za svoju nesreću. Ne raduju se tom «ostatku» zdravlja kojim raspolažu. Uvek im se čini da su u težem položaju od drugih. I njihovo srce retko bude blagodarno. A već blagodarnost i poverenje u Boga mogu znatno da umanje naša stradanja.

«Gospode,blagodarim Ti za sve , i za nemoć i za bolest. Blagodarim Tebi, što je ona podnošljiva i što mogu da trpim», — zapisivao je u dnevnik sveti pravedni Jovan Kronštadski. O poverenju u Gospoda pisao je i prepodobni Amvrosije Optinski. «Treba znati, Gospod bolje nas poznaje, šta je za nas korisnije i zato nekom šalje zdravlje, a nekom bolest. Sa sve to hvala i blagodarnost Milosrdnom Gospodu Koji ako nas i kažnjava to je za naše dobro «

Sveštenik Aleksandar Jeljčaninov zapaža: «Koliko je pred mojim očima prošlo slučajeva, kada beznadežno plotski ljudi pod uticajem bolesti postaju tanani, produhovljeni, umilni. Ponekada, međutim bude i obrnuto: čovek pod uticajem nesreće postaje grublji. I to je jasno od čega — čovek se žedno nada u život, zdravlje, stavlja ga iznad svega, iznad Crkve, Boga, ljubavi prema Hristu, i nesreća koja se obruši na njega učini ga zlim, ogrubljuje ga ».

Setimo se dva razbojnika, koji su razapeti zajedno sa Hristom. Jedan u ogorčenju na svoja mučenja negira Sina Božjeg, drugi ga hvali,napominjući, da «smo mi osuđeni pravedno, jer smo dobili po zasluzi, a On ništa loše nije uradio». I priznavši na taj način svoj greh blagorazumni razbojnik moli: «Pomeni me, Gospode, kada dođeš u Carstvo Tvoje!» I sluša odgovor na smirenu svoju molbu« I rekao mu je Isus: Istinu ti kažem, bićeš sa Mnom u Raju» (Lk. 23, 41 — 43). Tako i mi, ako ropćemo u nesreći, samo doprinosimo svojim stradanjima, ako primamo poslato radi naših grehova i smireno molimo Gospoda za milost, mi ćemo zaista tu milost i dobiti.

«Tog momenta, kada čovek blagodarno prima od Boga stradanja koja mu je poslao, on odmah izlazi iz njih u takav mir i sreću, da će sve oko njega postati svetlo i radosno. Samo poželi i Bog će poslati. » (sveštenik Aleksandar Jeljčaninov). «Zaista ćeš biti sa mnom u Raju», — obećao je Spasitelj, i predvorje raja možemo osetiti odmah ovde. Posebno je teško videti stradanja neverujućeg ili onog ko je sumnjičav u veri. U jednom od pisama bolesniku, smućenom neverovanjem i sumnjom, prep. Makarije Optinski piše: «Strada telo, strada i duša; a ako bi duša bila ukrepljena verom, i telo bi moglo dobiti ukrepljenje pri spokojstvu duha; smućeni duh ima uticaj i na telesni sastavi i bolest se umnožava».

Netrpeljivost stradanja ne daje čoveku da živi u realnosti. U mislima on se postojano vraća u prošlost, kada nije bio bolestan, kada je sve bilo dobro. On ne može da se odvoji od razmišljanja kada će se popraviti njegov život. Njegova svest je uvek između prošlog i budućeg, uvek u žalosti zbog gubitka i neubeđenosti u to šta ga čeka. Ako «pravoslavno živi svakog trenutka života, ta nesreća će time biti silno obezvređena, ako ne bude sasvim prebrođena» (sveštenik Aleksandar Jeljčaninov). Kada, zbog bolesti mi ne možemo, da izvršavamo svakodnevne obaveze, treba raditi ono što možemo.

U životu Bleza Paskala desio se značajan slučaj. Jednom ga je jako zaboleo zub. Naučnik je legao u postelju.Mučenje se pojačavalo. Treba se setiti da je to bila sredina sedamnaestog veka i na pariskim ulicama još nisu stajali natpisi: «Stomatologija bez bola». Lekovi za zubobolju su bili veoma ograničeni, i zato je sama zubobolja ličila na adska mučenja o čemu svedoči literatura toga vremena.

Da bi ublažio svoje stanje gospodin Paskal je rešio da se bavi nečim korisnim, da bi mu odvuklo misli od bola. On se setio nekog geometrijskog zadatka, koji niko nije mogao da reši. On se tako udubio u taj posao da je zubobolja ublažena. Kada je rešivši značajan zadatak o njemu prestao da misli, on je shvatio da se izlečio. A što se tiče zadatka on je bio toliko složen, da kasnije ni jedan poznati matematičar Evrope nije mogao da je reši pola godine, bio je toliko složen.

Švedska spisateljica Astrid Lindgren svoju prvu priču “Pipi Duga Čarapa” napisala je zahvaljujući bolesti kada nije mogla da se bavi svakodnevnim stvarima. Interesantno: Platon je smatrao da bolest, telesna nemoć, dovodi do zanimanja za filozofiju.

Setimo se interesantne sudbine talentovanog poete puškinove epohe — Ivana Ivanovića Kozlova. Kada mu je bilo oko 40 godina desila mu se nesreća koja mu je promenila život. U početku su mu se paralizovale noge, a zatim se pogoršao vid. U četrdeset dve godine I. Kozlov je potpuno oslepeo.Ali nije pao u očaj, našao je snage da se pomiri sa nesrećom. Po svedočenju V.A. Žukovskog, Kozlov «je podnosio svoju nesreću sa zadivljujućom snagom — i Božji Promisao koji mu je poslao takvo iskušenje, darovao mu je u to vreme veliku nadoknadu: porazivši ga bolešću, razdvojivši ga zauvek sa unutrašnjim mirom i sa svim radostima,otkrio je On njegovom pomračenom pogledu sav unutrašnji raznobrazni i nepromenljivi svet poezije, ozaren verom, očišćen stradanjem». Znajući francuski i italijanski, Kozlov, već slep, naučio je engleski, nemački i poljski. Po rečima Žukovskog, on je «znao napamet celog Bajrona, sve poeme Valter-Skota, najbolja mesta iz Šekspira» i mnogih drugih autora. Na kraju, Kozlov je znao napamet celo Jevanđelje.Njegov život je bio razdvojen između religije i poezije.
Kad je vera jaka — nema stradanja: Ona nas udružuje s nebesima.
U stradanjima, u radosti Bog je sa nama,
U svemu je Njegov pečat.
Tako je pisao Ivan Ivanović Kozlov. I još treba navesti značajan sonet ,molitvu, u poetskom obliku.Stihovi se tako i zovu:

MOLITVA

Oprosti mi, Bože, sagrešenja, I duh moj tamni obnovi,
Daj mi trpeti moja mučenja u nadi, veri i ljubavi.
Nisu mi strašna moja stradanja: Ona su zalog svete ljubavi;
Ali daj da plamenom dušom mogu da lijem suze pokajanja. Pogledaj ništavilo moga srca.
Daj Magdalenin žar svešteni, Daj Jovanovu čistoću;
Daj mi da donesem venac moj prolazni pod pritiskom teškog krsta.
K nogama Spasitelja Hrista. 

Smatra se , da je sudbina Ivana Ivanoviča Kozlova služila i služiće kao primer za mnoge ljude, čiji život je neočekivano i nepopravljivo promenila neizlečiva bolest. U bolesti moramo da izbegavamo roptanje i uninije. I to i drugo je greh i dosta utiče na tok bolesti. «U bolesti se učite smirenju, trpljenju blagodušju i blagodarenju. To što dolazi netrpeljivost , to je delo ljudsko.Doći će i treba ga odagnati. Na to i osećanje težine položaja šta drugo da se radi nego da se trpi. Ako se ne oseća tegoba, nema trpljenja. Ali kada dođe osećaj tegobe i poželimo da je odbacimo, tu nema ničega grešnog. To je prirodno osećanje! Greh počinje, kao posledica osećanja — duša se oda netrpeljivosti i pada u roptanje. Došlo je osećanje , treba ga odagnati. Bogu treba zahvaliti » (sveti Teofan Zatvornik).

U «Drevnom pateriku» navedena su slova jednog starca. «Starac o bednom Lazaru:  ne vidi se kod njega ni jedna dobrodetelj, koju bi on uradio, i samo jedno nalazimo kod njega, a to je što on nikad nije roptao na Gospoda, kao na tvorca milosti prema njemu, nego je sa blagodarnošću podnosio svoju bolest ii zato ga je Bog nagradio». To jest Lazar je trpljenjem bolesti zaradio carstvo nebesko .

Uninije smeta dejstvu blagodati Božije, tako i dejstvo lekova smeta.  U tome su saglasni i sveti oci i lekari.
Robert Stivenson, pisac koga znamo iz detinjstva, autor znamenitog «Ostrva s blagom» i mnogih drugih avanturističkih knjiga, u trećoj godini života dobio je bolest krajnika. Dalje, skoro ceo svoj život, on je bolovao i usled toga je čak morao da napusti svoju rodnu Škotsku. Evo šta je napisao o sebi:
« Ja sam se trudio, ne odstupajući od svog duga i naumljenog puta. Ja sam pisao u postelji, pisao ,kada je u meni išla krv kroz grlo, pisao kada sam imao temperaturu, pisao razdiran kašljem, pisao, i čini mi se da sam često podneo pečat koji mi je bacila sudbina i održao pobedu u bici sa životom».

Poznajem devojku, sada je ona studentkinja Moskovskog Državnog univerziteta, invalid je od detinjstva. Praktično ništa ne vidi. Ipak ona prekrasno uči. Veoma je društvena. U tom smislu postoji čak poverenje između drugarica pri njenom pozivanju u goste. Osim toga , ona prekrasno peva svoje kompozicije koje izvodi na gitari, pri čemu je njen repertoar veoa pažljivo izabran. I još ona piše stihove i skuplja ručne satove. Jednom reči, interesa i talenata ima mnogo.
Najvažnije je što je ona verujući i crkven čovek. Za razliku od svojih bliskih kojima je teško da se pomire sa njenom nesrećom, ona ne grdi Boga, prosto živi i raduje se životu. I to je prekrasni primer za one koji rade.

Pusti da prvo dođe Gospod

Sveštenik Aleksandar Jeljčaninov je pisao u svom dnevniku: «Velika je očišćujuća sila stradanja i njihov smisao. Duhovni naš rast zavisi najviše od toga kako mi podnosimo stradanja. Pred njima je mužestvo, spremnost je na njima, — evo znaka «pravilne duše». Ali ne treba ih tražiti i zamišljati ».

Same po sebi bolesti i stradanja — to još nije duhovni rast. Njih treba lečiti. « U bolesti pre lekara i lekova koristi molitvu», — uči prep. Nil Sinajski. Ne odbacuj lekarsko iskustvo ni u kom slučaju, neophodno je pamtiti ,što je prvo dejstvo u bolesti — pozivanje Gospoda u pomoć. Neka na početku dođe Gospod, a za njim lekar. Za mnoge verujuće takav poredak je prirodan.  Ali ne dešava se često da i crkveni ljudi obraćaju Bogu samo posle toga kada se ubede u nedovoljno iskustvo lekara ili nesposobnost leka?

Razbolevši se čak i kad se to desilo iznenada, uvek imamo vreme za molitvu. Makar i na samu kratku. Pri oštroj situaciji, pruživši ruku za tabletom ili kapima,ipak mi misleno treba da zamolimo : «Gospodi pomozi i blagoslovi ».

Pravoslavni čovek treba da ima molitvoslov. A u njemu u delu «razne molitve », ima molitva o bolesnima. Ima u molitvoslovu i moleban Presvetoj Bogorodici, u kome je rečeno, da se peva u svakoj duševnoj brizi i bolesti. Ima u molitvoslovu i molitva svetom velikomučeniku i iscelitelju Pantelejmonu. Svi ti «duhovni medikamenti» su dobri za primenu na početku bolesti. Ali čak i ako nemamo vremena između poziva Hitne pomoći i dolaska lekara, potpuno se može pročitati čak i sve nego samo deo navedenih molitvi.A ako neko ne može sam da čita on može da zamoli bliže, rodbinu, da pozove poznanike.Molitva — to je i zahtev za pomoć, i pozivanje Božjeg blagoslova na lečenje i ako hoćete, na delovanje lekara.
«Lekar ne leči sam, Bog kroz njega leči… Obratite se lekaru, ali u isto vreme molite Gospoda i svetitelje da bi Njega umolili da deluje lek. » (iz pisma sv .Teofana Zatvornika).

U bolesti se verujući trude da se često ispovedaju i pričešćuju. U naše vreme sveštenika možete pozvati i kući bolesniku,i u bolnicu. U prepisci prep. Makarija Optinskog sreće se preporuka: «U bolesti je veoma dobro ponavljati sve što sve što se traži; tako bi se i kroz nedelju dana ispunilo sve: za bolesnog uteha; kod nas i dva puta nedeljno pričešćuju bolesne ».

Svaki sveštenik ima višekratni opit posmatranja, kada se tok bolesti promenio posle ispovesti i pričešća.

Kod svetog Teofana Zatvornika nalazimo: «Bolesnom, pre svakog drugog dela, treba ubrzati očišćenje od grehova i u svojoj savesti se treba pomiriti s Bogom. Time se krči put ka blagodetnom delovanju leka. Čuveno je bilo da je bio neki poznati lekar koji nije prisupao lečenju dok se bolesnik ne pričesti i ispovedi; i što je bolest bila teža, on je to izričitije tražio.
Mogu reći da takvih lekara ima i sada. Verujući lekari svedoče da posle ispovesti i pričešća lečenje biva lakše.

Ispitivanje savesti, ispovest, u bolesti su veoma važni. Dešava se da čovek na neki način odmah oseti i uzrok svoje nesreće. Obično se to dešava ako su gresi grubi, strasti. «Ako osetite i vidite da ste sami krivi, počnite sa raskajanjem i žaljenjem pred Bogom,da ne bi izgubili dar zdravlja,koji vam je On dao.» (iz pisma Sv. Teofana Zatvornika.). Ali u većini mi ne vidimo uzrok i posledicu –bolesti i greha. To se dešava kako ukazuje prepodobni Ambrozije Optinski, ili od nepažnje na sebe, ili od nekakve zabave.On govori o jednom od čestih uzroka bolesti — nečistoj ispovesti.To srećemo i kod drugog Optinskog starca: «Bolovi tvoji i stradanja,izvini, su od toga, što se nisi čisto ispovedao» (prep. Anatolij (Zercalov)). A zato je tako važno usredsrediti se u samom početku bolesti i,pristrasno ispitujući svoju savest što potpunije se ispovedati. Pri tome, često u nesreći duša sama stremi takvom otkrovenju bez samosažaljenja i samoopravdanja ispovesti.

Sin grofa Vladimira Sergejeviča Tolstoja pamti da je njegov otac dugo godina bio ravnodušan u veri i često je ponavljao bogohulne izjave francuskih filozofa. Kada se opasno razboleo molio je ženu da mu čita Jevanđelje i Akatist Isusu Sladčajšemu;«Ali najznačajnija pojava te bolesti, —piše sin, — predstavlja ispovest i pričešće bolesnika. On je sa neobičnom jasnoćom sećanja ispričao duhovniku svoje grehe,kroz proteklih 7 godina (7 godina se nije pričešćivao). Sa verom i ljubavlju je pristupio primanju Svetih Tajni ».

Jedna moja poznanica se seća, govorila je ona,da prvo treba da se razboli, da bi počela savršeno tačno da se ispoveda. U zdravlju se ne ispovedaš tako detaljno, a u bolesti «da li od straha ,ili zato što Gospoda direktno osećaš, otkrivaju se takvi gresi, koje nisi ni primećivala; i vidiš sve kako postaje razumljivo, šta je glavno a šta nije ».

Da, takva «u strahu »ili «u prosvetljenju »od bolesti pažljiva ispovest —pojava je koja nije retka. Ali ta preporuka ne znači da treba beskonačno mučiti sebe i svoju savest pokušavajući da iz nje izvučeš uzrok nesreće. A to rade neki koji kod sebe pronalaze neke fantastične grehe.To samo po sebi — je već put u bolest.Istina,po savetu sv. Vasilija Velikog, mi možemo u molitvi tražiti od Gospoda «prvo poznanje tih uzroka po kojima On nas poražava, a zatim izbavljenje od nesreće».Zato što uzrok bolesti često ukazuje i na lek.
Mogu navesti takav primer.Domaćica je često korila one dve neveste koje žive zajedno sa njom za svaki čak i najmanji povod. Zbog lenjosti, nečistoće i drugih grehova.Njene pretenzije su verovatno bile osnovane ali od toga se nije bolje živelo.

Na sve pokušaje da se opravdaju njen odgovor je bio : «Kako ja to mogu!», «Kako meni polazi za rukom!», «Ja imam vremena ». I potrebno je bilo da se desi - u samom jeku seoskih radova domaćica se razbolela od neke neobične bolesti. Postepeno su joj otkazale noge.  Nije mogla ne samo da radi nego ni da se kreće. Pri tome lekarsku pomoć je bilo moguće zatražiti tek u najbližem gradu, a on je bio udaljen nekoliko desetina kilometara. Potrebno je bilo čekati neki transport.Koliko čekati-neizvesno.

Primećujem da je domaćica bila žena vredna i savesna.  I potrebno je bilo da svoj greh odmah razume. Kroz nekoliko dana neveste već nisu čule njene prekore. I sada, ako mladim rođakama treba da se izvini za svoje ponašanje, domaćica je dobrodušno odgovarala: «Ništa, polako, naučićeš », «ne možeš baš ti sve da uradiš», «Uradićemo sutra daće Bog». Odjednom su njene noge koje su doktori otpisali, ozdravele.Ali prestala je da kori neveste. Svešteniku se često obraćaju da blagoslovi operaciju ili da bolesnik ode u bolnicu. To je dobra crkvena tradicija, ali ona ne znači da sveštenika zovu da učestvuje u postavljanju dijagnoze ili metode lečenja. Sveštenički blagoslov- to je priziv Božje pomoći na lečenje da bi medicinski napori bili na korist bolesnika. To je još i molba svešteniku da se posebno pomoli za bolesnika.

Istina, ponekad tražeći blagoslov, sveštenika stavljaju pred izbor: Kakav lek blogoslovite da uzme bolesnik?..» I imenuju preparate za koje sveštenik nikad nije čuo, i čije nazive ne može ni da ponovi iz prvog pokušaja.Kako da tu da blagoslov!

autor: Prot. Sergej Nikolajev