„Док сам студирао, уважавао сам древне обичаје, али сам више волео да останем изван њих. У православну цркву завирио сам само зато да бих се упознао с још једним учењем… Ипак, било је потребно тек да прекорачим праг руске цркве у Сан Франциску, па да ми се догоди нешто што дотад нисам доживео у другим храмовима. Срце ми је дошапнуло: ово је твој дом. Коначно сам нашао оно што сам тражио…”
Кратак опис потраге за самим собом и смислом живота део су списа чији је писац јеромонах Серафим Роуз (1934–1982), Американац, православни испосник који је током кратког и плодотворног живота прошао пут преображаја и спознаје као ретко који други приврженик вере. Од хипијевске младости до калуђерског испосништва и преданости православном учењу.
Живот јеромонаха Серафима по много чему представља поуку. Уосталом, многи православни верници његово име помињу у молитвама, посећују гроб у порти српског православног манастира у калифорнијској дивљини. Његово учење, књиге које су преведене на многе светске језике (и на српски) знатно су помогле ширењу православне вере у свету, посебно на Западу. Разуме се, највише у Америци.
Ко је био овај несвакидашњи човек?
Полиглота и филозоф
Отац Серафим рођен је 13. августа 1934. године у Сан Дијегу, у Калифорнији, као Јуџин Денис Роуз. Био је најмлађе, треће, дете Френка и Естер Роуз, брачног пара протестаната. Детињство је провео у Сан Дијегу где је похађао школу. Потоњи јеромонах провешће у Калифорнији остатак живота, уверен да га је Господ с разлогом поставио баш на то место. Крштен је у методистичкој цркви кад му је било четрнаест година. Педесете године 20. века означиле су и почетак духовних превирања у Америци. Чинило се да ће Јуџин потпуно изгубити веру. Међутим, он је, по свој прилици, само покушавао да нађе одговоре на суштинска питања о сврси човековог постојања.
Кад је завршио гимназију, уписао је колеџ у Помони где је студирао кинеску филозофију, дипломиравши 1956. године с највишим оценама. Магистарске студије – изучавање источњачких језика и филозофије – окончао је 1961. године на Берклију. Његов рад „Појам празнине и пуноће у Лао Цеовом делу” и даље је предмет изучавања студената овог факултета. Осим што је говорио немачки и француски, Јуџин је савршено научио и кинески језик. Међу пријатељима био је познат по истанчаном смислу за хумор. Обожавао је ликовну уметност и књижевност. Често је одлазио у оперу.
  |
| Поред Манастира светог Германа налазе се калуђерске колибе, а на заравни, на изласку из шуме - олтар на отвореном. Снимио Веља Павловић |
Ученик Јована Шангајског
Испоставило се да тренутак преображаја још није дошао. Током студија Јуџин је открио дела француског мислиоца који је тврдио како свако мора да нађе сопствени пут до вере, те да тај пут може да буде заснован на различитим верским учењима. У лето 1955. године упознао је колегу, младића из Финске који је био православац. У његовом друштву први пут је крочио у православни храм. Јасно, Јуџин тада још није знао ни руски, још мање црквенословенски, а у први мах нису му били јасни ни обреди православних свештеника. Ипак, мирис тамјана и свећа, молитва свештеника и верника америчком младићу чинили су се блиским. Почео је све чешће да посећује православна богослужења, да чита књиге и учи руски и црквенословенски. Имао је посебну срећу да постане ученик архиепископа Јована Максимовића. Занимљиво је да је, чим га је упознао, потоњи свети Јован Шангајски младог Јуџина прво поставио за певницу. Могло би се рећи да је Јуџин Роуз крочио у православље кроз музику.
Године 1962, кад је навршио двадесет осму, одлучио је да се крсти у православној цркви. Његов живот био је од тог часа потпуно промењен, преображен.
 |
| Отац Серафим |
Наиме, Јуџинови родитељи обезбедили су новац да братство купи тридесет хектара земљишта на узвишењу недалеко од готово потпуно одвојеног градића Платине. Тамо је, уз помоћ пријатеља, Роуз подигао манастир светог Германа Аљаског, а око њега неколико врло скромних дрвених колиба где су живели аскетски. После монашења, у октобру 1970. године, Јуџин је узео име светог Серафима Саровског.
Међу Индијанцима
Иначе, у том делу Калифорније зиме су веома хладне, безмало сурове, с пуно снега, а лета врела. Али, калуђерима је била важна чињеница да се манастир налазио усред шуме – издвојен. Медведи су од првог дана били чести гости Братства светог Германа. Понекад би их затицали и у порти. Никад никог нису напали. Калуђерска смиреност је, без сумње, деловала и на животиње…
Убрзо се православно братство прочуло као посебно место где је сваки добронамеран човек добродошао. И међу каубојима и Индијанцима! У манастиру Германа Аљаског спас и утеху тражили су болесни, боготражитељи, страдалници најтужнијих судбина, као и они који су боловали од духовних болести. Не штедећи себе, отац Серафим свима је подједнако посвећивао пажњу. Саветовао је да је решење многих животних недаћа могуће наћи у раду, молитви и истрајности.
Треба имати на уму да је Братство светог Германа водило суров подвижнички живот. Живели су и радили у такорећи пустињачким условима, без грејања, без канализације, без светла, а о телефону и да не говоримо. Физички одвојени од остатка света, покушавали су молитвом да му буду блиски. Штампали су књиге на старој, једноставној штампарској машини, ручно слажући слова.
Од зараде остварене продајом књига отац Серафим основао је часопис „Православна реч” који и данас објављује дела православних мислилаца. Он је и своја дела превео на руски језик. Био је један од првих Американаца који су на енглески превели најважнија дела православних теолога. Године 1977. отац Серафим примио је јеромонашки чин. За оне који можда не знају, требало би напоменути да је јеромонах (од грчке речи хиереус, што значи свештеник и монацхос, што значи калуђер) онај који може да врши све свештеничке радње.
 |
| Калуђер на манастирском гробљу испред гроба оца Серафима |
Испред шумског олтара
Наиме, тог лета јеромонах Серафим одједном је почео да осећа слабост, потом и болове. Није желео да иде у болницу. Осећао је снажне болове у пределу стомака. Кад су га монаси однели у Рединг, у болницу, отац је већ био у критичном стању и без свести. Лекари су у његовим венама нашли тромбозу. Одлучили су да га оперишу. Нажалост, јеромонах Серафим више није долазио свести. После операције пао је у кому. Стотине људи посетило је манастир, молећи се за чудо.
За живот јеромонаха Серафима молили су се и у Америци и у Русији, посебно у Грчкој – на Атосу. Серафим је ипак умро 2. септембра. Његово тело било је изложено у манастиру, у отвореном скромном сандуку од дрвета, следећих неколико дана. Посетиоци су могли да се увере да му се тело није уобичајено укочило. И даље је било потпуно опуштено. Неки су тврдили да се манастиром ширио мирис ружа.
Осим добрих дела која је чинио људима не штедећи себе, иза јеромонаха Серафима остале су бројне исписане странице. Био је међу првим православним теолозима који су се бавили односом вере и многобројних искушења 20. века. Најзначајнијим припадају „Православље и религија будућности” и „Душа после смрти”.
Последњу службу отац Серафим одржао је на празник Преображења Господњег (19. августа), под отвореним небом крај манастирског олтара, у шуми. Под ведрим небом и звездама, говорио је о важности сталног подсећања да је наш дом на небесима, као и о томе како би требало да се ослободимо свих таштих, ситних страсти, односно брига које нас везују за земљу, тачније – за пали земаљски свет. Да заборавимо на све што нас спречава да се сетимо нашег истинског назначења.
