Hteli bismo ovde da govorimo o putu koji je ukazao sam Spasitelj. Na pitanje zakonika šta treba činiti da se nasledi život večni, On ga je zauzvrat upitao: „Šta je napisano u Zakonu? Kako čitaš?“ On mu odvrati: „ Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom, i svim umom svojim; i bližnjega svoga kao samoga sebe“. Pa mu Gospod kaže: „Pravo si odgovorio; to čini i živećeš.“ (Lk 10:26-28). Od bližnjega, zaključuju sveti Oci, zavisi i život i smrt naše duše, pošto se ljubav prema Bogu proverava ljubavlju prema ljudima, jer „koji ne ljubi brata svojega kojega vidi, kako može ljubiti Boga, kojega nije vidio?“ (1.Jn 4:20) Stoga je nemoguće spasti se drugačije nego preko bližnjega“, - kaže prep. Marko Podvižnik. „Ne mogu verovati u to – povlađuje mu sv. Jovan Zlatoust – da će dobiti spasenje neko ko ne mari za spasenje bližnjega.“ Nije dovoljno da čovek pazi samo na sebe, da se obazire samo na sebe, zato što je nemoguće postići sjedinjenje sa Bogom Koji je Ljubav, nemajući ljubavi. A ljubav prema Bogu temelji na ljubavi prema bližnjem. Prepodobni Jovan Kolov, jedan od najvećih otaca egipatskog Skita, rekao je: „Nema mogućnosti da se sagradi kuća počevši odozgo, nego treba započeti gradnju od temelja i nastaviti je prema vrhu.“ Kad su ga pitali : Šta znači temelj?“, odgovorio je: „Temelj je naš bližnji, mi moramo da ga pridobijamo i da počinjemo od njega; na njemu se temelje sve zapovesti Hristove.“ Prep. Jefrem Sirin takođe je govorio da ništa ne koristi onome ko nema spasavajuće ljubavi: „Bilo da je neko stekao devstvo, da je postio, da vrši bdenja, moli se, daje svoju zaradu bednima, gradi crkve, ili čini nešto drugo – bez ljubavi to mu se sve ni u šta neće uračunati.“ Prema rečima prep. Amvrosija Optinskog, „Bog prašta čoveku i velike grehove protiv Njega samog, no sagrešenje protiv bližnjega ne prašta, ako se čovek sa njim ne pomiri.“ Ljubavlju se hrišćanin razlikuje od neznabošca. „Kao što se učenik gramatika, govornika, filosofa, pesnika i umetnika i svaki drugi učenik poznaje po svome učitelju – kaže prepodobni Simeon Novi Bogoslov – tako se i hrišćanin poznaje po Hristu, koji nas je toliko ljubio, da je radi nas postao čovek i predao svoju dušu za naše iskupljenje. I stoga, ko nema ljubavi, kako može biti priznat za učenika Hristovog? A naprotiv, ko u sebi ima ljubavi, pa makar on i ne mogao da preuzima na sebe velike podvige i trudove, već je stekao jedino tu ljubav, on će, po zakonu našeg učitelja Hrista, uzići na sami vrh savršenstva svetih.“ „Po tome će svi poznati da ste moji učenici, govorio je Gospod svojim učenicima, ako budete imali ljubav među sobom“ (Jn 13:35).
Simpatija i ljubav
Ali, šta je to ljubav? Može li joj se dati neko određenje? „Ljubav ima mnogo imena i mnogo dela, i izobilje priznaka, i preveliko mnoštvo svojstava – kaže prep. Simeon Novi Bogoslov – ali suština joj je jedna i za sve potpuno nedokučiva, i za anđele, i za ljude, i za svako drugo stvorenje. Ona je neobjašnjiva rečju, nedostupna je po slavi, neistraživa po namerama, večna je, nevidljiva, umom se zamišlja, ali se ne dokučuje.“ Suština joj je očigledno nedokučiva! No pokušajmo da izdvojimo bar njenu osnovnu osobinu. Može se reći da voleti znači smatrati nešto dragim, prijatnim, zato što je dopadljivo po svojim svojstvima i porađa želju da se sa njim bude u tesnom opštenju radi uzajamne sreće. Takva ljubav se naziva simpatičnom, budući da se zasniva na simpatiji, saosećanju i nesvesnoj naklonosti prema nekome ili nečemu. Simpatija se obično zasniva na sličnosti spoljašnjih ili unutrašnjih osobina koje nam se sviđaju kod drugih. Ipak, iako simpatija služi kao osnov za čovekoljublje, ona još uvek ne čini samu ljubav. Ljubav se ne sastoji samo od prijatnih osećanja i čuvstava, već se pre sastoji od blagonaklonosti, od iskrenog raspoloženja duše po kojem čovek želi drugim dobro i po mogućnosti se trudi da mu to dobro obezbedi. Prema određenju Klimenta Aleksandrijskog, ljubav je postojana, razumna, prijateljska, predusretljiva spremnost da se potpomaže korist drugih ljudi. To je ljubav – to je pre delovanje koje počiva na razumnim osnovima. Osim toga, ljubav se prostire na sve, za razliku od simpatije koja voli one koji su joj slični, tražeći međusobno zadovoljstvo od opštenja. Zato simpatična ljubav nema vrednosti pred Bogom, Koji je otvoreno rekao: „Ako ljubite one koji vas ljube, kakva vam je hvala? Jer i grešnici ljube one koji njih ljube.“ (Lk 6:32).
Osobine ljubavi
Istinska ljubav traži ono što je korisno za sve, bez obzira na to ko su ti „svi“ po položaju, običajima, ili veroispovesti. Iz te osnovne osobine proizilaze i sve one druge osobine koje je naveo sveti apostol Pavle (1.Kor 13:4-7). Prva među njima je dugotrpeljivost, zahvaljujući kojoj ljubav odvažno podnosi sve neprijatnosti, uvrede i opadanja, pri tome se ništa ne uzbuđujući. Kao što iskra koja padne u more istog trena iščezava, ne nanoseći moru nikakvu štetu, tako i sve neprijatno i neočekivano što se sručuje na dugotrpeljivu dušu, ubrzo iščezava, uopšte je ne uznemirujući. Druga osobina ljubavi je milosrđe. Ljubav je blagotvorna, i trpeći neprijatnosti nikome ne čini ništa rđavo. Baš naprotiv, ona se trudi da saoseća sa nevoljnikom, nastoji da mu olakša jad, i dok ga ne uteši, dok ne pomogne nevoljniku, ni ona sama ne može da se smiri. Pored toga, ljubav ne zavidi ni na darovima, ni na spoljašnjem blagostanju, ni na uspehu u poslovima, zato što je to protivno njenoj prirodi. Njeno biće želi drugima dobra i ona ne traži da bude srećnija od drugih. Takođe, ljubav se ne gordi, ni rečju ni delom. Ona deluje krišom, obazirući se gde se i šta korisno može učiniti, i ako nađe, čini to bez buke i pokazivanja. Naduvenost je svojstvena za strasnu ljubav, koja dopušta mnogo šta nesmotreno, postupa vatreno u uverenju da je sve što od nje proističe prekrasno i kod drugih treba da izaziva samo zadivljenost, pohvalu. Zato se ona u sve meša sa svojim rasuđivanjem, i iza sebe ne ostavlja ništa sem pometnje. A ljubav se ne šepuri, ne nadima se kao mehur, koji je pun svoje praznine. Ona ne misli za sebe da je bolja od drugih, već razmišlja ponizno. Ljubav ne čini što ne pristoji, ne gadi se i ne gnuša ničega što je na dobro bližnjega. Učiniće sve da pomogne, čak i ako bude primorana da doživi nešto loše i sramotno. Poput roditelja koji se, ma kako da su mudri i krasnorečivi, ipak ne stide da se zajedno sa decom igraju i tepaju, i niko ko ih gleda neće to osuditi, nego će čak i pohvaliti. Ljubav ne traži svoje, jer ljubljeni za nju predstavlja sve, i ona smatra da joj je sramota kad ne može njega da izbavi od sramote. Ljubav se ne razdražuje i ne ogorčuje neuspehom svojih nastojanja ili kada doživi nešto neprijatno od onoga kome pruža ljubav. Blaženi Teodorit piše da „ako se od nekoga doživi i nešto mučno, treba to velikodušno podnositi.“ Ljubav ne misli o zlu, i nikako ni ne pomišlja da bi u postupcima ljubljenoga bilo nešto zlo. Ona u zlu ne vidi zla. Sama ne čini ništa loše i ni od koga ne podozreva prema sebi ništa loše. Takođe ljubav ne raduje se nepravdi, a raduje se istini, tj. ne raduje se kada drugi stradaju od bilo kakvog moralnog zla, a raduje se zbog onih koji napreduju u vrlinama. Sve pokriva dobrom rečju i odnosom: i uvrede, i ogorčenja, i grehove, i nedostatke voljenih. Sve veruje, šta god ljubljeni kaže, čak ni ne sumnjajući da bi on mogao reći laž. Svemu se nada i nikada se ne zaustavlja ako naiđe na neuspeh, već iznalazi nove načine za činjenje dobra. Ne očajava ako ljubljeni pristane uz nešto loše, nego očekuje od njega promenu nabolje. Sve trpi, to jest vedro trpi neprijatnosti i sve napore rado podnosi, imajući samo jedan cilj – učiniti dobro ljubljenome. I nikad ne prestaje, ostajući postojana i nepokolebiva, i ne slabi čak i kad od voljenoga pretrpi neku uvredu, pošto ne može da ga mrzi ma šta da se desi. Takvim je bojama božanstveni apostol Pavle oslikao bezmernu lepotu istinske ljubavi.
Čovečija ljubav je izopačena grehom
U naše vreme se mnogo i krasnorečivo govori o ljubavi; svi se pozivaju na sticanje ljubavi; pesme se pevaju samo o ljubavi; sav je svet bukvalno opijen idejom ljubavi. Ali, kako kažu sveti Oci, da ne pomisli neko čuvši reč ljubav da je to lako ostvarivo delo. I to nije slučajno. Posle grehopada naša su se svojstva promenila, oštećena su grehom, a naročito se oštetilo svojstvo ljubavi. „Osećaj ljubavi prema bližnjem svojstven je svakoj ljudskoj duši – piše sv. Ignatije Brjančanjinov – ali, kao i svi drugi osećaji, prirodna ljubav je izopačena grehom. U kakvim je samo ranama naša prirodna ljubav, kakva teška rana je na njoj – pristrasnost. Onaj ko je potčinjen pristrasnosti srca, sposoban je za svaku nepravdu, za svako bezakonje, samo da zadovolji svoju bolesnu ljubav.“ Kakve sve strasti nastoje da se prikažu kao najsvetija i najnevinija ljubav! I čovekougodništvo, i lažna poniznost, i pretvorna skromnost, i blud u najistančanijim prikrivenim oblicima – sve to pokušava da se obuče u odeću ljubavi. Ali mi ne treba hrišćansku ljubav da glumimo, već da činimo sve da zaista steknemo tu istinsku ljubav prema bližnjemu.
Samoljublje i pravilna ljubav
Da bi se lakše naučili pravilnoj ljubavi, Gospod je zapovedio da ljubimo bližnjega kao sebe samoga. Rukovodeći se tom zapovešću, mogli bismo se brzo naučiti pravilnoj ljubavi, kad bismo umeli da ljubimo sebe. Bez obzira na svoju neobičnost, osnov takve izjave nalazi se u žalosnom iskustvu čovečanstva. Kako svedoče činjenice, ljudi sebe većinom mrze i trude se da sebi nanesu što više zla. Šta je uzrok tome? Uzrok je to što mi pravilnu ljubav prema sebi zamenjujemo nepravilnom ljubavlju, koja se naziva samoljubljem. Ono podstiče da stremimo nepromišljenom ispunjavanju svih svojih želja iskvarenih grehom. Bavimo se zadovoljavanjem svojih strasti. I upravo time sebi škodimo, upropašćujemo se. Pravilna ljubav prema sebi, kao i ljubav prema bližnjima, sastoji se u ispunjavanju Hristovih zapovesti, jer „ovo je ljubav Božija – da zapovesti njegove držimo“ (1.Jn 5:3). Zbog toga sveti Ignatije Brjančanjinov kaže neposredno i konkretno da bližnjega treba ljubiti na sledeći način: „Ne gneviti se i ne zlopamtiti na njega, ne dozvoljavati sebi da govorimo bližnjemu nikakve prekorne, pogrdne, podsmešljive, zajedljive reči, čuvati mir sa njim, po svojim mogućnostima, ponižavati se pred njim; ne svetiti mu se ni neposredno ni posredno; popuštati gde god se može... Postupaj prema bližnjima onako kako bi ti želeo da oni postupaju prema tebi.“ Zbog toga duhovna ljubav često biva stroga, lišena bilo kakvih izliva nežnosti i umiljatosti, jer onaj koji ljubi istinskom ljubavlju brine pre svega za korist ljubljenoga, a ne za ispunjenje svojih ćudljivih želja.
Ljubav prema svima i prema pojedinima
Je li takva ljubav po svojoj jačini i po svojim ispoljavanjima uvek jednaka? Mada Hrišćanstvo propisuje istu ljubav prema svim ljudima, ono ipak ne isključuje mogućnost da ta ljubav poprima različite nijanse i ima različite stepene, u skladu sa različitim ljudima na koje se prostire. Uostalom, to je i očigledno, jer inače takva ljubav ne bi bila živo ljudsko osećanje. Po učenju prep. Jovana Kasijana, onu ljubav koju zovu „agapi“, što u prevodu sa grčkog znači briga, staranje, moguće je poklanjati svima, ali raspoloženje srca, naklonost srca, poklanja se ne mnogima, već samo onima koji su povezani jednakošću naravi ili zajedništvom vrlina. A opet, i takva se ljubav razlikuje prema okolnostima. Jedna je, naime, ljubav prema roditeljima, druga je prema suprugu (supruzi), druga prema braći, druga prema deci, a druga prema neprijateljima. Čak ni Hristos nije imao jednaku ljubav prema svima. On je osobito ljubio dvanaest Učenika koje je izabrao, a među njima je pretpostavljao Jovana, kojeg je ljubio više nego druge. A ta ljubav prema jednome nije označavala ravnodušnost prema ostalima, nego tek veliko izobilje ljubavi prema njemu.
Ljubav prema najbližima
Tako se u odnosu prema ljudima sa kojim hrišćanin dolazi u neposredan dodir može i treba da se ispoljava ljubav nejednaka i u različitim oblicima, tim više što njegova ljubav, budući da je ljudska, može da se prostire faktički samo na ograničen krug ljudi koji se nalaze u njegovoj blizini. Naš bližnji, kako je to jasno pokazao Gospod u priči o milosrdnom Samarjaninu, jeste onaj koji se u datom trenutku nalazi blizu, pored nas. Ljudi koji su postavljeni u tesniju vezu sa nekim čovekom i neposrednu zavisnost od njega, prirodno da imaju pravo da uživaju s njegove strane veću brigu, staranje i sva očitovanja ljubavi. Čovek pre svega mora da ljubi svoje roditelje, braću, sestre. Znamo da sam Gospod, iako je već visio na krstu u neizrecivim mukama, ipak nije zaboravio da se pobrine za svoju Mater, poverivši staranje za Nju svome ljubljenom učeniku. Pravičnost to zahteva. Hrišćani moraju svima da čine dobro, ali, kako uči sveti apostol Pavle, prvenstveno svojima po veri. „Ako li ko o svojima a osobito o domaćima ne promišlja, odrekao se vere i gori je od nevernika“, kaže sveti apostol (1.Tim 5:8). Taj isti apostol svedoči za sebe da bi želeo da bude odlučen od Hrista za braću svoju, srodnike po telu (Rim 9:3), to jest za jevrejski narod. Doduše, u Svetom Pismu se susreću neke izjave koje, ako se shvate bukvalno, svedoče o i prizivaju na, kako se čini, odricanje od porodičnih veza i na mržnju. Sam Hristos je rekao da je došao da rastavi čoveka od oca, kćer od matere, snahu od svekrve. „I neprijatelji čoveku postaće domaći njegovi“ (Mt 10:35-36). Ali ovde je smisao taj da ako domaći budu pokušavali da odvuku od sleđenja za Hristom, Kojeg hrišćanin mora da ljubi više nego svoje najbliže, oni onda postaju njegovi neprijatelji. Primetićete, upravo domaći postaju hrišćaninu neprijatelji, a ne on njima, zato što za hrišćanina uopšte ne treba da bude neprijatelja – on je prizvan da ljubi čak i njih. Hristos opominje protiv takve vezanosti za bližnje koja može da se pokaže jača od ljubavi prema Njemu samom i da ne izdrži iskušenje. S toga stanovišta i upravo u tom smislu treba da se shvati i drugo mesto u Evanđelju o mržnji prema svojoj rodbini: „Ako neko dođe meni i ne mrzi oca svojega, i mater, i ženu, i decu, i braću, i sestre, pa i život svoj, ne može biti moj učenik“ (Lk 14:26). Naravno, mržnja kao moralno stanje ne treba kod hrišćanina da ima ikakvu ulogu. Mržnja se ovde razume u smislu spremnosti, rešenosti da se Hrista radi žrtvuje čak i ljubav prema bližnjima. Ta mržnja se naziva bestrasnom, svetom, neporočnom. „Kada naši bližnji po telu imaju nameru da nas odvuku od volje Božije – nastavlja sveti Ignatije Brjančanjinov – pokažimo im svetu mržnju, sličnu onoj koju vukovima pokazuju jaganjci, koji se ne pretvaraju u vukove i ne brane se od vukova zubima. Sveta mržnja prema bližnjima sastoji se u čuvanju vernosti prema Bogu, u neslaganju sa poročnom voljom ljudi, pa makar ti ljudi bili i najbliži srodnici, u velikodušnom trpljenju uvreda koje nam nanose, u molitvi za njihovo spasenje – nipošto ne u vređanju i ne u postupcima istovrsnim sa vređanjem, kojima se izražava mržnja kod pale prirode.“ To isto kaže i prep. Jovan Lestvičnik: „Mi se udaljavamo od naših bližnjih i od njihovih mesta ne iz mržnje prema njima, nego izbegavajući štetu koju nam oni mogu naneti.“ Tako dakle, ako zajednički život sa srodnicima po ploti predstavlja prepreku za život po hrišćanskim načelima, onda hrišćanin, dakako, ne mora da teži saglasnosti sa njima, nego treba da sa njima prekine zajedništvo, usled tog neprijateljstva koje vlada u odnosu prema njemu. Pazite, ne njega prema njima, nego njih prema njemu. U tom smislu Gospod i uči da se odseče ruka, noga, ili izvadi oko, ako nas sablažnjava, iako su nam neophodni. Ali hrišćanin ne treba da prestane da ljubi svoje bližnje. On mora da sačuva tu ljubav koja se na grčkom izražava rečju kao što je „filostorgia“, što označava upravo nežnu ljubav i naklonjenost.
Prijateljstvo
Postoji još jedna vrsta ljubavi koja se na grčkom označava slovom „filia“ – drugarstvo, prijateljstvo. Pojam „drug“ povezan je s pojmom drugog „ja“. Čovek kao da vidi u drugu samog sebe, i prima ga u oblast svog života, tako da dva različita života kao da se sjedinjuju, slivaju. Po rečima sv. Jovana Zlatousta: „Onaj koji ima druga, ima drugog sebe.“ Značenje druga može se videti u odnosu između druga i ženika. Kako kaže Evanđelje: „Ko ima nevestu ženik je, a drug ženikov stoji i sluša ga, i radošću se raduje glasu ženikovu“ (Jn 3:29). On nastoji da učini sve da se ženik i nevesta sjedine. I brine se samo za to da tu radost niko ne pokvari. Po rečima prep. Maksima Ispovednika: „Verni drug drugovu nesreću smatra svojom i trpi zajedno sa njim, stradajući do smrti, baš kao što sa njim deli i radosti.“
Ljubav među polovima
Takva treba da bude i ljubav između mladića i devojke, između muža i žene, tj. takva treba da bude supružanska ljubav. U svom pravom obliku ljubav je stremljenje duše ka duši. Ne tela ka telu, nego baš duše ka duši – naklonost srca koja se zasniva na skladu dveju duša, i onda kada ljudi jedno u drugom vide i nalaze svoju dopunu. Takvo osećanje je po svojoj prirodi sposobno ne da se umanjuje, nego da raste. To je osećanje uzajamnog duhovnog stremljenja, a onō duševnō podržava i telesno stremljenje muža ka ženi i žene ka mužu. Kod svetih Otaca mogu se naći duboka određenja supružanske ljubavi. Smisao tih određenja svodi se na to da je takva ljubav organsko spajanje dve duše u jednu dušu, to je želja i snaga da se drugome predaju sve svoje snage, sva sadržina svoje duše i od drugoga uzme sve dobro što on ima. Takva ljubav nije osećaj, strast, telesna naklonost. U nju ulazi neki elemenat razumnosti, unutrašnje razboritosti, koja je kadra da trezveno ocenjuje čoveka, njegove moralne osobine. Prava ljubav je spremnost predati sebe, sve svoje snage, u potpunosti drugome. Upravo time se odlikuje ljubav kada čovek voli svojom dušom, svim silama svoje duše. A ako je zaljubljen, to govori o tome da je kod njega uzbuđen jedan strasni deo duše. To je po pravilu povezano sa uzbuđenošću krvi. Svi postupci, reči, razmišljanja kod zaljubljenih izrazito su osećajno obojeni. Takvi osećaji su proizvod tela. U pristrasnoj ljubavi ne voli se čovek, nego osećaj koji on budi; ljubi se opijenost, a čovek se ljubi kao podloga te opijenosti. Zanimljiv je samo predmet strasti, a ne čovek kao ličnost. U tom slučaju čovek ljubi samo sebe i traži prvenstveno svoju korist, svoju nasladu, svoju sreću. Opasnost takve ljubavi još je i u tome što ona po pravilu stvara lažni lik ljubljene osobe. Kada se ljudi pokrenuti strasnom ljubavlju sastanu, i strast se zadovolji, um tad počne da oslikava drugi lik te iste osobe. Taj lik je takođe lažan, pošto se klatno zanjihalo od jedne laži ka drugoj, to jest u početku se taj lik idealizuje, a zatim se naprotiv javlja odvratnost, pa čak i osećanje mržnje. To je bolest koja je opasna zato što bolesnik želi da boluje i boluje do ludila. Od zaražavanja tom bolešću niko nije bezbedan. I sveti Oci kažu da kad se neko iznenada time zarazi pogođen strelom đavola (ili, kako se to svetovno kaže, strelom Kupidona), ne treba očajavati, znajući da mi u sebi nosimo sposobnost da se zaražavamo svakovrsnim strastima. Potrebno je prosto uložiti sve napore u lečenje.
Opasnost u duhovnom rukovođenju
Nešto slično se može desiti i u odnosu sa duhovnim nastavnicima, a takva čuvstva se pojavljuju naroičito kod duhovnih kćeri prema svojim duhovnim ocima. Reći ćemo nekoliko reči i o tome. Duhovno rukovođenje je toliko veliko i važno da bez njega čovek praktično ne može da napreduje. Međutim, ako je Gospod po svojoj milosti poslao čoveku takvog rukovođu, on mora da veoma pazi na odnose sa svojim duhovnim nastavnikom, da čuva čistotu tih odnosa, poznavajući dragocenost takvog rukovođenja. Besovi najpre pod tu tvrđavu postavljaju svoju burad baruta, zato što kad je razruše, mogu lako da zarobe čoveka. Oni koriste raznorazna sredstva trudeći se da te odnose oskvrne strašću, obično bludnom. Kada se duhovna čeda predaju tome iskušenju, može se videti ovakva slika: najpre se središte njihove pažnje sa plača zbog sopstvenih grehova i svesti o svojoj nedostojnosti prenosi na radost zbog opštenja sa poznatim nastavnikom. U tome, naravno, još nema bluda, ali tu mu se krči put. Uskoro đavo pažnju odvlači još dalje, i to na samu ličnost duhovnog oca. I to sve, dakako, pod izgovorom potraživanja blagodati. Za vraga je olakšavajuća okolnost to da je blagodat nerazdvojna od ličnosti. I tako duhovna čeda počinju da traže blagodat svuda i u svemu, pa kad je nađu, ne zanima ih više ona, nego deo tela preko kojeg je dobiju. Tako se oni zadržavaju na spoljašnjem izgledu nastavnika, kod kojeg počinje sve da im se sviđa: i glas, i držanje, i pokreti, i obraćanje. Takav stvoreni lik je idol, kumir koji zaklanja obličje duhovnog oca i zaklanja Boga Kome je duhovni otac dužan da dovede svoje čedo. Pri tome se strasna ljubav ispoljava obično kroz ljubomoru i zavist. Takva čeda postaju ljubomorna zbog svog baćuške. Pa ako primete da on pripušta nekog drugog, oni će zavideti i nastojati na sve načine da oteraju tu osobu, ne dopuštajući joj prilaz obožavanom duhovniku. Dešava im se i to da kad uđu u crkvu i ne nađu tamo svog duhovnog oca, odmah izlaze, zaboravivši čak i da se prekrste. I nehotice se tu nameću reči svetog apostola, kako „svi traže svoje, a ne ono što je Hrista Isusa“ (Fil 2:21). Šta će njima Hristos? Njima treba baćuška! Da se to ne bi dogodilo, sveti Ignatije Brjančanjinov upozorava: „Čuvajte se od pristrasnosti prema nastavniku. Mnogi se nisu čuvali, te su skupa sa svojim nastavnicima upali u đavolju zamku. Savetovanje i poslušanje ugodni su Bogu samo dok nisu oskvrnjeni pristrasnošću. Pristrasnost od ljubljenoga pravi kumira. A Bog se od žrtava koje se prinose tome kumiru sa gnevom odvraća, pa se uzalud gubi život, propadaju dobra dela. Ne pravite u svom srcu mesta ni za kakvog kumira.“
Ljubav prema neprijateljima
Tako se na svaki način treba čuvati, pazeći da naša ljubav bude Hrista radi, jer jedino Hristos može našoj ljubavi darovati pravilnost. Jedino On može da nas nauči da volimo ne samo bližnje, ne samo poznanike, ne samo one ljude koji se prema nama lepo ponašaju, nego i one koji nas mrze i koji su nam neprijatelji. Ljubav prema neprijateljima je plotskom razumu neshvatljiva. No „Hristos – po reči sv. Jovana Zlatousta – nije zapovedio ništa nemoguće. Tako su mnogi premašili Njegove zapovesti. Ko je to učinio? Pavle, Petar, svo sabranje svetih – oni su neprijatelje ljubili tako kako neko drugi ne može da ljubi ni svoje bližnje.“ Setimo se kako je sveti apostol Pavle želeo za svoje neprijatelje, koji su ga gađali kamenjem i bičevali, da ide u geenu kao za bližnje, a imao je već mogućnost da uđe u Carstvo nebesko. Sveti prorok Mojsej se takođe molio za svoje protivnike koji su želeli da ga ubiju, i želeo je zbog njih da bude izbrisan iz knjige života. Sveti prorok David, imajući mogućnost da usmrti svoga protivnika Saula, ostavio ga je u životu, i to tada kad mu je ovaj radio o glavi. Ako je to bilo moguće još u Starom Zavetu, tim više su ljudi u Novom Zavetu dobili mogućnost da ljube svoje neprijatelje. Ipak, Evanđelje prema neprijateljima propisuje ne slepu, krajnju ljubav, nego ljubav osveštanu duhovnim rasuđivanjem. Evanđelje govori o ljubavi prema neprijateljima, ali istovremeno naređuje da im se ne poverava, tj. da sa njima treba biti oprezan. Spasitelj je, opominjući Svoje učenike, rekao: „Čuvajte se od ljudi: jer će vas predati sudovima, i po sinagogama svojim tući će vas. I pred starešine i careve izvodiće vas mene radi za svedočanstvo njima i neznabošcima“ (Mt 10:17-18). U tim rečima očevidno je uputstvo da se prema neprijatljima odnosi oprezno i mudro. Dovoljno je i to ako se ljubav prema njima ispoljava praštanjem povreda koje su nam naneli, molitvom za njih, blagosiljanjem njih, dobrim rečima o njima, zahvalnošću Bogu za pričinjene napasti i činjenjem dobra za njih, sve do trpljenja telesne smrti za njihovo spasenje.
Odnos prema onima sa drugačijim mišljenjem i odnos prema inovernima
U vezi sa tim postavlja se pitanje: „A kako se odnositi prema neznabošcima i inovernima, tj. prema ljudima koji se nalaze izvan crkvene ograde i nisu naši lični neprijatelji, mada pri tom mogu biti neprijatelji Crkve, a kako prema onima koji su unutar Crkve a imaju drugačije mišljenje?“ U Evanđelju čitamo kako su se Apostoli, smatrajući da behu pravilno postupili, jednom prilikom pohvalili, rekavši: „Učitelju, videsmo jednoga koji ne ide za nama; a tvojim imenom izgoni demone; i zabranismo mu, jer ne ide za nama.“ Na što im je Gospod smesta odgovorio: „Ne branite mu; jer nema nikoga koji bi imenom mojim čudo činio i mogao odmah zlo govoriti o meni. Jer ko nije protiv vas s vama je“ (Mk 9:38-40). Tim odgovorom Gospod nije dao slobodu različitosti verskih ubeđenja, što bi se graničilo sa religioznim nehajem i ravnodušnošću, nego je dao neka pravila po kojima je moguće opredeliti svoj odnos prema onima koji se ne nalaze unutar crkvene ograde, a i onima koji imaju drugačije mišljenje. Kako vidimo, učenici zabranjuju nepoznatom im čoveku da izgoni besove Gospodnjim imenom samo zato što on nije spadao među njih. Iako se ne vidi da je on vodio sramotan, nepristojan ili grehovan život, niti da je bio neverujući čovek. Prvi razlog za takav Hristov odgovor jeste nepravilna pobuda koja je podstakla učenike na takvu „duhovnu revnost“. Takav odnos sa strane učenika javio se na osnovu njihovog samoljublja, što se očitovalo u obliku častoljubivosti koja nije želela da deli čast čudotvorstva ni sa kim drugim. Ipak, iako taj čovek i nije pripadao njihovom kružoku, on je čuda činio Hristovim imenom, utvrđivao je veru u Hrista. Stoga, prvo što je Gospod hteo da kaže svojim odgovorom jeste nedopustivost primese slavoljublja i častoljubivosti u odnosu i prema inovernima i prema onima koji imaju drugačije poglede, što sprečava međusobno razumevanje i uzrok je i svih crkvenih podela. Unošenje takvog plotskog elementa u ustrojavanje Hristove Crkve razlog je i beskonačnih svađa unutar Crkve. Osnovni greh u tim podelama je zaboravljanje zapovesti o ljubavi. Samoljubiva revnost, neprijateljstvo, zavist i mržnja prema onima koji misle drugačije, navodno u svrhu očuvanja čistog Hristovog učenja, dovodi do neprijateljstva i podele.
Naravno, u slučaju da neko propoveda krivu veru i odstupa od otačkog Predanja, te ako ni posle višekratnog bratskog i ljubaznog upozoravanja takav čovek ne želi da se odrekne od svoje zablude, od njega se, po apostolskoj zapovesti i kanonima svetih Otaca, treba odvojiti: „Čoveka jeretika po prvome i drugome savetovanju kloni se, znajući da se takav izopačio, i greši; samoga sebe je osudio“ (Tit 3:10-11). Međutim, čovek iz Evanđelja koji nije hodio sa Apostolima za Hristom, nije ni hulio Gospoda i nije bio protiv Hristovih učenika. Dva poslednja uslova Gospod uzima kao osnov za svoj odgovor. Da je taj čovek hulio i bio protiv učenika i njihovog učenja, tj. da je ometao rad na propovedanju Evanđelja, odgovor bi bio drugačiji. I Gospod bi to isto, naravno, zabranio i složio se sa mnenjem učenika. Stoga je ono drugo što je Gospod imao u vidu to da je prema ljudima koji misle drugačije, ali ne hule Hrišćanstvo i ne idu protiv Crkve, moguća trpeljivost.
Prema onim ljudima koji drže krivu veru, hule pravoslavno Hrišćanstvo ili neprijateljuju protiv naše Crkve i svetog Predanja, dopuštaju se stroge mere duhovnog protivdejstva i sa njima se zabranjuje svako opštenje, a ako su prethodno bili pravoslavni hrišćani, odstranjuju se iz crkveno-molitvenog opštenja prema propisima kanonskih odredbi. Ali, ni tad verska revnost ne sme biti udružena sa mržnjom. Primera radi, setimo se jednog starca koji je živeo u egipatskoj pustinji. Daleko od njega živeo je neki stari manihejac, kojeg su pripadnici njegove gnostičke vere zvali „sveštenikom“. Taj manihejac je, želeći da poseti jednog od svojih istomišljenika, pošao na put. Noć ga je zatekla kod onog mesta gde je živeo pravoslavni starac. Inoverac je hteo da pokuca na vrata kelije i zamoli za prenoćište, ali se kolebao, shvatajući da taj starac zna za njegovu laževeru. Nećkao se, pretpostavljajući da neće biti primljen. Ipak, nužda ga natera da zakuca. Starac otvori vrata, prepoznade ga, veselo ga primi, postavi mu trpezu i dade postelju. Manihejac leže, razmišljajući o takvom prijemu, i čuđaše se govoreći u sebi: „On nije pokazao nikakvu podozrivost prema meni. To je uistinu sluga Božiji!“ Ustavši rano ujutro, manihejac pade pred starčeve noge i reče: „Od ovog trenutka ja verujem kao i ti, i neću odstupiti od tebe.“ I ostade da živi kod starca.
Hrišćaninu je glavno da čuva duh mira i ljubavi. A tamo gde je uzajamna ljubav vernih jaka i jedinstvo duha među njima ne narušava neka jača različitost mišljenja, razmimoilaženje je u određenoj meri čak i dopustivo. Kako je pisao sveti apostol Pavle korintskim hrišćanima: „Kad se sakupljate u Crkvu, čujem da postoje podele među vama, i nešto od toga verujem. Jer treba i podvajanja da budu među vama, da se pokažu koji su postojani među vama“ (1.Kor 11:18-19). On dopušta određeno podvajanje, ali pri tome zapoveda da sve bude blagoobrazno i uredno (1.Kor 14:40). Naravno, različito mišljenje mora da ima svoje granice. Tamo gde ono narušava jedinstvo duha i ljubavi, gde preti raspadom Crkve, taj isti apostol poziva pastvu na jednomislenost i žuri da to prekine. „Molim vas pak, braćo – govori on u takvom slučaju – imenom Gospoda našega Isusa Hrista da svi isto govorite, i da ne budu među vama razdori, nego da budete utvrđeni u istom razumu i istoj misli. Jer sam čuo za vas, braćo moja, od Hlojinih, da su među vama svađe. A ovo kažem zato što svaki od vas govori: Ja sam Pavlov, a ja Apolov, a ja Kifin, a ja Hristov. Zar se Hristos razdeli? Da se Pavle ne razape za vas? Ili se u ime Pavlovo krstiste?“ (1Kor. 1; 10-13).
Sveti apostol Jovan Bogoslov, koji je od Gospoda dobio onu navedenu pouku o snishodljivom odnosu prema onima koji drugačije misle, ipak je kasnije pisao ovakve reči: „Ako neko dolazi k vama i ovo učenje ne donosi, ne primajte ga u kuću i ne pozdravljajte se. Jer ko se pozdravlja s njim, učestvuje u njegovim zlim delima“ (2.Jn 10-11). Ovim naređenjem on zabranjuje da se opšti sa jereticima zbog lične bezbednosti. Onaj ko je slab u veri, u slučaju neopreznog opštenja sa inovernim, izlaže se opasnosti da se zarazi njegovim lažeučenjem. Ljubav pak ne zahteva obavezno spoljašnje opštenje sa čovekom od kojeg se može duhovno nastradati. Tim više što se ona može projavljivati, kako smo već rekli, u raznim oblicima ili bar u odsustvu mržnje i razdraženosti. Upravo ljubavlju je postupao svetitelj Leontije koji je živeo u 11. veku u Rostovkoj oblasti nastanjenoj neznabošcima. Na uvrede tamošnjih žitelja on je uzvratio ljubavlju i pažnjom, i plod toga je bilo njihovo obraćanje na veru. Sličan odnos, u ovom slučaju protiv jeretika, propisuje i Crkva u 69. pravilu Kartaginskog sabora: „Posle upoznavanja sa ovim istraživanjem koje može da posluži na korist Crkve, po upućivanju i pobuđivanju Duha Božijeg, izabrali smo kao najbolje da se sa gorepomenutim ljudima postupa krotko i mirno, iako se oni svojim drugačijim mišljenjem sasvim udaljuju od jedinstva Tela Gospodnjeg. Može biti da će tada kad mi budemo s krotošću sabirali one koji drugačije misle, po reči apostola, Bog im dati ‚pokajanje za poznanje istine, i da se izbave iz zamke đavola, koji ih je žive ulovio da vrše volju njegovu‘ (2.Tim 2:25-26).“ Čuvši jednom kako neki vređaju bližnje, prep. Jovan Sinajski im je to zabranio. A kad su oni odgovorili da to rade iz ljubavi i brige o onima koje vređaju, on im je rekao: „Ostavite se takve ljubavi, da se ne bi pokazalo kao lažno ono što je rečeno: ‚Onoga koji tajno klevetaše svoga bližnjeg, njega izgonih‘ (Ps 100:3). Ako istinski ljubiš bližnjega, kao što kažeš, onda ga nemoj ismevati, nego se moli za njega u tajnosti, jer je takav vid ljubavi prijatan Bogu.“
Ima, dakle, razlike između odnosa prema inovercima, prema bogobornim inovercima, prema braći koja imaju drugačije poglede, i prema onima koje su demoni toliko zaveli da su počeli da idu protiv otačkog Predanja. Ipak, vređanje nije znak ljubavi prema bližnjem. I ako veruješ drugačije, čemu vređanje? Zašto zadavati bol? Zar to iziskuje zakon Božiji? Pa on se sav ispunjava u jednoj rečenici: „Ljubi bližnjega svojega kao sebe samoga“ (Rim 13:9). I zato „ako ko reče: Ljubim Boga, a mrzi brata svojega, laža je; jer koji ne ljubi brata svojega kojega vidi, kako može ljubiti Boga, kojega nije vidio?“ (1.Jn 4:20) A ako ne ljubi Boga, nema mogućnosti da postane građanin Njegovog Carstva, u kojem su svi zakoni vladanja zasnovani na ljubavi.
Korževski V. N.