Хришћанство је религија љубави. И Достојевски је примио хришћанство пре свега као религију љубави. У порукама старца Зосиме, у религиозним размишљањима, расутим по разним местима његових дела, осећа се дух Јованова хришћанства. Руски Христос у Достојевскога јесте пре свега гласник бесконачне љубави. Али као што Достојевски открива трагичку противречност у љубави мушкарца и жене, он је тако открива и у љубави човека према човеку. У Достојевскога је била значајна мисао да и љубав човека према човеку може да буде безбожна љубав. Није свака љубав према човеку и човечанству хришћанска љубав.
У утопији будућности што је развија Версилов, генијалној по снази прозирања, људи се придружују једни другима и љубе једни друге, јер је нестало велике идеје о Богу и бесмртнности. "Ја замишљам, драги мој", говори Версилов момчету, "да је битка завршена и да борба мирује. После проклетстава, нечистоте и граје, настало је затишје и људи су остали сами, као што су желели: велика пређашња идеја оставила их је; велики извор снаге, који их је досад хранио и грејао, нестаје, као оно величанствено сунце што човека зове на слици Клода Лорена; али то већ беше такорећи последњи дан човечанства. И људи су наједаред приметили да су остали сасвим сами, и одмах су осетили да су веома осиромашили. Драги мој дечаче, ја никада не могу да замислим људе као неблагодарне и оглупавеле, Осиротели људи одмах би се присније и са више љубави наслањали једни на друге; они би једни друге ухватили за руке, поимајући да су они сами једни другима све. Ишчезла би велика идеја бесмртности, и она би се морала заменити; и цело големо изобиље пређашње љубави према ономе који је био бесмртност, обраћало би се у свој природи, свету, људима, сваком зрну. Они би искрено заволели и земљу и живот и у толикој мери у коликој би били свесни своје пролазности и коначности, и то нарочитом љубављу, различном од пређашње. Они би у природи примећивали и откривали такве појаве и тајне о каквима раније нису ни слутили, јер би природу посматрали другчијим очима, погледом којим љубавник посматра љубавницу. Они би се пробудили и хитали би да једни друге целивају, журили би се да једни друге љубе, знајући да су им дани кратки, да је све то што им је остало. Они би радили једни за друге, и сваки би цело своје имање уступио свима и већ самим тим био срећан. Свако дете знало би и осећало да му је свако на земљи отац и мати. "Можда ми је сутра последњи дан", свако би мислио гледајући на сунце које залази, "али иако ја умирем, они ће сви остати, и после њих - њихова деца". И та мисао да ће они остати, исто тако љубећи једни друге и дршћући једни за друге, заменила би им мисао о загробном сусретању. Ох, они би хитали да се љубе, да угуше голему жалост у својим срцима. Они би били поносни и храбри према самима себи, али би се бојали једни за друге: свако би дрхтао за живот и срећу свакога другога. Еили би нежни једни према другима и не би се тога стидели као сада, и миловали би једни друге као деца. Кад би се срели, гледали би се погледом дубоким и пуним разумевања, и у погледима била би љубав и жалост".
У тим чудноватим речима црта Версилову слику безбожне љубави. То је љубав супротна хришћанској, љубав која не произлази из Смисла бића него из бесмислице бића, која је управљена не на утврђивање вечнога живота него на искоришћавање пролазног тренутка. То је фантастична утопија. Такве љубави никад неће бити у безбожном човечанству; у безбожном човечанству биће оно што је насликано у Нечистим силама. Јер никад се не појављује оно што је изнесено у утопијама. Али је та утопија веома важна да се схвати идеја Достојевскога о љубави. Безбожна човечност мора довести до свирепости, до узајамног уништавања, до преображавања човека у просто средство. Има љубави према човеку у Богу. Она отвара и подиже у вечни живот лик свакога човека. И само је то истинска љубав, хришћанска љубав. Истинска љубав везана с бесмртношћу, она није нншта друго него утврђивање бесмртности вечнога живота. То је централна мисао за Достојевскога. Истинска љубав везана је са личношћу, везана је с бесмртношћу. То важи и за еротску љубав и за сваку другу љубав човека према човеку. Али постоји и љубав према човеку изван Бога; она не познаје вечног лика човекова, јер овај је само у Богу. Она није управљена на вечни, бесмртни живот,
То је безлична, комунистичка љубав, у којој се људи збијају једни уз друге да би живот људи који су изгубили веру у Бога и у бесмртност, то јест у смисао живота, мање страшан био. То је крајња граница човечје самовољности и самопотврђивања. У безбожној љубави човек се одриче своје духовне природе, свога првородства, он издаје своју слободу и своју бесмртност. Сажаљење према човеку као дршћућем, бедном створењу, као играчки бесмислене нужности, - то је посдедње прибежиште идеалних људских осећања, пошто се угасила свака велика Идеја и пошто се изгубио Смисао. Али то није хришћанско сажаљење. За хришћанску љубав је сваки човек брат у Христу. Хришћанска љубав је сазнање богосиновства сваког човека, образа и подобија Божјега у свакоме човеку. Човек пре свега мора да љуби Бога. То је прва заповест. А за њом следује заповест о љубави према ближњему. Човек може да се љуби само зато што постоји Бог, једини Отац. Његов образ и подобије морамо да љубимо у свакоме човеку. Љубити човека ако нема Бога значи човека посматрати као Бога. И тада човеку прети лик човекобога, који човека мора да уништи, да га обрати у своје оруђе. На тај начин љубав према човеку показује се као немогућна без љубави према Богу. И Иван Карамазов говори да је немогућно љубити ближњега. Антихришћанско човекољубље јесте лажљиво и варљиво човекољубље. Идеја човекобога уништава човека, само идеја Богочовека утврђује човека за вечност. Безбожна, антихришћанска љубав према човеку и човечанству јесте централна тема "Легенде о Великом Инквизитору" Достојевски се често враћао тој теми - одрицању Бога у име социјалног еудемонизма, у име човекољубља, у име среће човечје у овом кратком земаљском животу. И сваки пут је долазио до сазнања да је нужно сједињење љубави и слободе дато у лику Христа. Љубав мушкарца и жене и љубав човека према човеку постаје безбожна љубав када се изгуби духовна слобода, кад ишчезне људски лик, кад нема у љубави бесмртности и вечности. Права љубав је утврђивање вечности.