Kožuh
Jednom kada sam posetio Sarovsku obitelj, noću su mi dali da se pokrijem kožuhom koji je za života nosio na sebi prepodobni Serafim. Celu noć nisam mogao da zaspim, jer sam čuo rajsko pojanje. Ujutru sam rekao monahu da nisam spavao i da sam čuo neobično rajsko pojanje. Monah je rekao: “Kome god da smo davali taj kožuh da se njime pokrije doživeo je to isto što i vi”.
Mladi jeromonah je zbog nedovoljnog broja sveštenika bio odredjen za drugog sveštenika u seoskoj parohiji. Ali u duši jeromonaha nije umrla privlačnost ka svetu i ovozemaljskim radostima. Nastupalo je iskušenje – želja da ima porodicu.
Jednom su ga pozvali u jedno selo da krsti dete jednog mladog bračnog para.
Došavši u njihovu kuću, on je postao svedok porodične sreće. Rastužilo se srce mladog jeromonaha i ispunilo zavisti zbog sreće mladog para. Njegov duh se toliko smutio, da on u takvom stanju nije smeo da služi Tajnu Krštenja.
Pod izgovorom da je zaboravio Miro, on je odbio da krsti dete i obećao je da će doći ponovo kroz neko vreme ili poslati drugog sveštenika. Do kuće je bilo oko tri kilometra. U duši jeromonaha je bila prava bura.
Pomolio se Gospodu za pomoć u iskušenju i počeo gorko da plače. Gleda, a njemu u susret ide starac u monaškoj odeždi, iscrpljenog strogog lica. Zaustavio se i rekao:
- Kako si smeo da odbiješ da služiš Tajnu? Ne misli da tvoja duševna i mislena prljavština mogu da oskverne Svetu Tajnu Kršetnja. Vrati se brzo i odsluži Tajnu …
Rekavši to, starac je postao nevidljiv.
Mladi jeromonah je osetio da je to bio sam Jovan Krstitelj. Poražen rečima i vidjenjem, jeromonah se istog časa vratio da krsti dete.
U njegovoj duši više nije bilo ni trunke nečistih pomisli, i on je sa punim strahopoštovanjem odslužio Tajnu Krštenja.
Ovo čudesno javljanje Jovana Krstitelja i njegove reči potvrdjuju mišljenje Crkve, da nedostojnost sveštenika nikako ne može da smeta izvršenju i velikoj svetosti svih Crkvenih Tajni.
Čudesno isceljenje
1920 godine me je zabolela ruka. Na gornjem delu vene se napravila rana koja se brzo povećavala. Otićiću kod lekara, tamo će me previti, a sledećeg dana će skinuti zavoj – a rana je sve veća i dublja. Na kraju je lekar rekao da nema spasa: rana će prodreti u žilu i doćiće do infekcije krvi. Odbio je da me leči. Šta da radim? Pošla sam u kapelu velikomučenika Pantelejmona…Monah koji se tamo nalazio mi je prišao i pažljivo me upitao zbog čega plačem.
- Oče, boli me ruka, lekar je odbio da me leči i rekao da mogu ubrzo da umrem.
On me je nežno podigao, utešio, uzeo ulje iz kandila pred ikonom Majke Božije “Brzopomoćnica” i velikomučenika Pantelejmona, dao mi je da popijem sa kašičice i stavio mi je ulje i na bolno mesto ispod zavoja. I dao mi jednu flašicu ulja da ponesem sa sobom.
Ujutru sam skinula zavoj – i o čuda! Umesto gnojne rane, koja je ostala na zavoju, pojavila se nova roza kožica. Suze zahvalnosti i umiljenja su tekle iz mojih očiju. Klekla sam pred ikone i zahvaljivala Bogu.
Obnovljenje ikone svetog Pantelejmona
Na ikoni skoro nije ostao nikakav lik. Samo su se na dva-tri mesta videli delići otpale boje. To je praktično bila daska. Sudeći po svemu, iz XIX veka. Bivši vlasnik je odlučio da je da za slikanje nove ikone.
Ikonopisac je iz nekog razloga shvatila da je to bila ikona velikomučenika Pantelejmona. Možda ju je na takvu pretpostavku naveo trag boje u dodjem delu ikone. Tom žutom bojom je mogao biti naslikan kovčežić – neodvojivi element ikone Iscelitelja.
Ništa drugo nije bilo na dasci sem još dve roza mrlje u gornjem delu ikone.
Tada je žena ikonopisac odlučila da naslika novu ikonu. A sledećeg dana se desilo čudo. Posle toga kako se svež lepak osušio, na ikoni se pojavio jasan lik svetog Pantelejmona. I to ne samo boje, već i tamnije konture na svetloj pozadini. Na mestu tragova žute boje se zaista pojavio kovčežić, a roza mrlje su sada bila na obrazima. Žena je donela ikonu u crkvu Proroka Ilije u Čerkizovu gde su je osveštali.
Ovaj neobičan dogadjaj je bio povod za susret sa tom ženom-ikonopiscem. Ona nam je pokazala ikonu koja se obnovila. Kao odgovor na pitanje da li je putovala na poklonjenje svetim moštima velikomučenika Pantelejmona, kada su ih dovezli u Moskvu rekla je da se nedelju dana posle poslednjeg poklonjenja njegovim moštima iscelila od bolesti bubrega.
Tog istog dana su joj i doneli tu “dasku”.
Odmah posle osvećenja crkve posvećene svetoj Blaženoj Kseniji Petrogradskoj u 6-om mikrorejonu Klina u redakciju “Pravoslavnog Klina” je došla žena po imenu Ljudmila i ispričala sledeću priču o svom ocu.
1946 godine, kada mu je bilo 14 godina, on je počeo da radi u ciglani. Bio je visok, jak, mišićav mladić.
Jednom su ga poslali na traktoru da vozi treset za ciglanu. Treset su tovarili zarobljeni Nemci.
I na jednom mestu je kočnica za uzbrdicu upala u blato. Sutradan je zajedno sa Serjožom Nikitinim iz Talica došao na traktoru, uzeo kabl kako bi kočnicu izvukao iz blata. Otac je uzeo kabl, stavio ga na kočnicu i stao na njega nogom – hteo je da udje u kabinu. A traktorista je neočekivano bio na tom mestu, kabl se zakačio za gusenicu, noga je upala u čvor, koji je povukao nogu izmedju gusenice i traktora. Otac je povikao: “Serjoža stani!”, ali ovaj nije čuo. Već padajući, otac je udario Sergeja rukom po ledjima, tek tada se traktor zaustavio.
Kada je izvukao nogu iz čizme, u njoj je bilo mnogo krvi. Rekao je traktoristi da će uspeti da se vrati, a do kuće u Naprugovu je bilo šest kilometara. Prošao je dva koraka i pao. Na rukama i kolenima je puzao po putu. Bio je jul mesec, bilo je toplo. Kada je dopuzao do puta, nastupio je šok. Izgubio je svest, zbog gubitka krvi. Kada se osvestio, skinuo je košulju, obmotao nogu, a potom bacio. Potom majicu. I nju je bacio. Opet je izgubio svest. Kada se osvestio u očima mu je bilo mutno. Potom se osvestio i ugledao ženu koja je išla stranom prema gradu, počeo je da je zove u pomoć, plakao je a ona se uplašila i obišla njegovu stranu. Opet je izgubio svest.
Probudio se kada su ga povukli za rame, i sam sebi nije verovao: počeo je da vidi sve okolo i prestao je da oseća bol. Pred njim je stajala mala rastom mršava starija žena u crnoj dugoj suknji, sa belom maramom, sa štapom, okruglih ramena.
Ona ništa nije govorila, već je sve radila ćutke. Uzela ga je na ramena i ponela. On se još više začudio kako ga ona nosi. A ona ga je malo nosila i onda mu mimikom pokazala da je umorna. Otac je pomislio: nema je. Nije mogao da stane na jednu nogu, ali bol već nije osećao. Mimikom joj je pokazao da ona uzme štap u obe ruke, a on da se uhvati za njega i na jednoj nozi skakuće za njom. Tako su oni išli prema Klinu, dok nisu videli automobile koji su im išli u susret. Stavili su ga u jedan od njih, i ako su oni putovali prema selu, po ubedjenju te žene i njenoj mimiki jedan automobil se vraćao nazad u Klin, a žena je nestala. Otac je više nije video. Kada je dospeo u ambulantu, prošlo je sedam sati od momenta kada je pao pod gusenicu. Stavili su mu šinu, zavili i prevezli u bolnicu na tri meseca.
Otac je i dan-danas zahvalan toj ženi koja mu je spasla život, jer bi umro od gubitka krvi. A evo šta je bilo dalje. Ljudmila je kupila Akatist svetoj Blaženoj Kseniji Petrogradskoj. I otac je slučajno ugledao na koricama Akatista lik Blažene Ksenije. Njegovom čudjenju nije bilo kraja. “Ja sam, - priča on, - putovao po manastirima i crkvama po celoj Rusiji (on je bio vodič autobusa – vodio je ljude na ekskurzije pa samim tim i po svetim mestima), palio sveće i molio Gospoda da sretnem tu staricu da bi joj zahvalio. Ali nigde je nisam sreo. A ovde na slici – je tačno ona”. Otac je shvatio ko mu je pomogao. I na Božić 1998 godine je prvi put po svojoj želji došao u crkvu, odstojao celu službu i celivao Krst.
“I meni, - nastavlja Ljudmila, - Blažena Ksenija mnogo pomaže u životu. Neprekidno osećam njeno prisustvo i toplinu, koja dolazi od nje”.