Suze, kao osobina naseg palog bica, zarazene su slaboscu pada, kao i sve ostale osobine. Neko biva narocito sklon suzama po prirodi, i u svakoj pogodnoj situaciji proliva suze: te suze nazivaju se prirodnim. Postoje i grehovne suze. Grehovnim suzama nazivaju se suze koje se prolivaju iz grehovnih pobuda. Takve suze u izobilju narocito lako prolivaju ljudi koji su predani sladostrascu; suze, slicne sladostrasnim suzama, prolivaju oni koji se nalaze u samoobmani i prelesti; u izobilju se prolivaju suze iz sujete, licemerja, pretvaranja, covekougadjanja. Na kraju, proliva ih zloba: onda kada je lisena mogucnosti da ucini zlodelo, da prolije ljudsku krv, tada ona proliva suze. Te suze je imao Neron, u kom su savremeni hriscani, zbog njegove zestine i mrznje prema hriscanstvu, mislili da vide antihrista.[1] Prirodnim suzama pripadaju suze iz ogorcenja; kada pak ogorcenje ima grehovni karakter, onda suze ogorcenja postaju grehovne suze. I prirodne i grehovne suze, kako nam nalazu sveti oci, treba pretvarati u bogougodne, to jest, menjati pobude suza: privoditi u svoje secanje nasa sagresenja, neizbeznu i neizvesnu smrt, sud Boziji - i plakati iz tih razloga.[2]
Neobicna stvar! Oni koji su po prirodnoj naklonosti prolivali potoke bestrudnih, besmislenih i besplodnih suza, kao i oni koji su ih prolivali iz grehovnih pobuda, kada zazele da bogougodno zaplacu, iznenada u sebi vide neobicnu suvocu, ne mogu iz ociju istisnuti nijednu kapljicu suza. Iz toga se ucimo da suze straha Bozijeg i pokajanja jesu dar Boziji, i da je za njihovo zadobijanje prvo potrebno pozabaviti se sticanjem onoga sto ih uzrokuje.
Uzrok suza je vidjenje i saznanje svoje grehovnosti. Izvore voda izvedose oci moje, govori prorok David, zato sto ne sacuvase zakon Tvoj (Ps 118, 136). Uzrok suza je siromastvo duha: buduci da je samo po sebi blazenstvo, ono poradja drugo blazenstvo - plac (Mt 5, 3-4), hrani ga, potpomaze, osnazuje. “Ne proizilazi plac od suza, nego suze od placa”, rekao je prepodobni Jovan Prorok. “Ako neko, nalazeci se medju bratijom, odseca svoju volju, i ne obraca paznju na tudje grehe: zadobice plac. Kroz ovo se sabiraju njegove pomisli, i sabirajuci se na taj nacin, radjaju u srcu tugu (plac) po Bogu, a tuga radja suze.”[3] Suze, kao dar Boziji, sluze kao znak milosti Bozije: “Suze pri molitvi”, kaze sveti Isak Sirijski, “jesu znamenje molitve Bozije, koje se udostojila dusa svojim pokajanjem, i toga da je ona primljena i da je pocela da ulazi u polje cistote suzama. Ako se pomisli ne otrgnu od prolaznih stvari, ne odbace od sebe nadanja na taj svet; ako se u njima ne probudi prezir prema njemu, i one ne pocnu da pripremaju sto je potrebno za put ka svom izlasku; ako ne pocnu u dusi da deluju pomisli o predmetima koje pripadaju buducem veku: oci nece moci da proizvedu suze.”[4]
Onome koji je stekao vidjenje svoje grehovnosti, koji je stekao strah Boziji, koji je stekao osecaj pokajanja i placa, potrebno je da izmoli od Boga dar suza, usrdnom molitvom. Tako je i Asha, kcer Haleva, buduci predata na udaju i dobivsi u miraz deo zemlje, kada je sela na magare, kako bi se uputila u dom muza, pocela sa jecajem i vapajem moliti oca kako bi on delu zemlje koji joj je dao pridodao i drugi, koji obiluje vodama. Kad si mi dao suhe zemlje, daj mi i tvora vodenijeh (Sud 1,15). Halev je ispunio zelju kceri. Sveti oci pod licnoscu Ashe podrazumevaju dusu koja, kao na magarcu, sedi na beslovesnim telesnim pohotama. Suva zemlja predstavlja delanje pod vodjstvom straha Bozijeg, a to sto je Asha pocela sa jecajem i vapajem da moli za izvore voda, time se oznacava krajnja potreba za suzama svakog podviznika, koji je duzan da sa uzdasima i bolom u srcu trazi od Boga dar suza.[5] Pri molitvi za darovanje suza, neophodan je i sopstveni napor u njihovom stvaranju. Sopstveni napor ili trud biva i ono sto prethodi izlivanju suza i ono sto sudeluje u tom izlivanju. Trud koji prethodi suzama jeste razumno uzdrzavanje od hrane i pica, razumno bdenje, nesticanje, odvlacenje paznje od svega sto nas okruzuje, i njena usredsredjenost na nas same. Sveti Jovan Lestvicnik je u Besedi o placu rekao: “Pokajanje je dobrovoljno odricanje od svake telesne utehe.”[6] Sveti David ovako opisuje stanje onoga koji place: Pokosen bih kao trava, i isahnu srce moje, jer zaboravih jesti hleb svoj. Od glasa uzdisanja moga, prilepi se kost moja telu mome. Postadoh slican rodi pustinjskoj, bejah kao nocna vrana na zidinama; bdijah i bih kao ptica, usamljena na krovu (kuce). Prasinu kao hleb jedoh, i pice svoje sa placem mesah (Ps 101,5-8, 10). Bez umrtvljenja za svet nije moguce steci plac i suze: sticemo ih po meri naseg umrtvljenja za svet. Napor pri samom placu i izlivanju suza sastoji se u prinudjavanju sebe na njih, u velikodusnom trpljenju suvoce i bezvodnosti, koje ponekad nalecu u blazenom podvigu, posle kojih se trpeljivi delatelj uvek nagradjuje obilnim izlivanjem suza. Kao sto zemlja koja dugo ceka orosavanje i na kraju ga dobije u izobilju, odjednom biva pokrivena neznim, jarkim zelenilom: tako i srce, izmoreno suvocom i potom ozivljeno suzama, ispusta iz sebe mnostvo duhovnih pomisli i osecanja, obojenih zajednickom bojom smirenja. Delanje placa, buduci da je nerazdvojno od delanja molitve, trazi iste uslove za napredovanje koje trazi i molitva. Ona trazi strpljivo, neprestano prebivanje u njoj: to trazi i plac. Ona trazi umaranje tela, stvara iznemoglost tela: tu iznemoglost stvara i plac, trazi zato da bi se rodio u naporu i zamoru tela. Umorih se u uzdisanju mojem, govori veliki Delatelj placa, svaku noc kvasim odar svoj, suzama svojim postelju svoju oblivam (Ps 6,7). Primoravanje sebe i trud treba da su srazmerni telesnim snagama. Prepodobni Nil Sorski savetuje i proslavlja plac i suze. “To je put pokajanja i njegov plod” kaze on. “Ko u svakom iskusenju koje nailazi na njega, i protiv svake neprijateljske pomisli, place pred dobrotom Bozijom, kako bi mu ona pomogla: taj ce ubrzo naci pokoj, ako se moli u duhovnom razumu.”[7] Ipak, i ovaj prepodobni, savetujuci da se u delanju rukovodi onim poukama koje se nalaze u knjigama svetog Jovana Lestvicnika i svetog Simeona Novog Bogoslova, daje upozorenje, pozajmljeno od svetog Isaka Sirijskog, da se ne bi slabo telo dovelo u rastrojstvo neumerenim primoravanjem. “Tada”, kaze on, “beskorisno ratuje priroda. Kada nemocno telo bude prinudjeno na dela koja prevazilaze njegovu snagu: tada se dusi nanosi pomracenje na pomracenje - ona se dovodi u zbunjenost.”[8] Medjutim, i pri slabom telesnom sastavu i zdravlju, nekakvo primoravanje, srazmerno snagama, neophodno je. Tu srazmernost lako mozemo sagledati sa nesto malo iskustva. Nemocni moraju privoditi sebe placu i suzama najpre pazljivom molitvom, i truditi se radi sticanja placa u duhu,[9] pri cemu se izlivaju tihe suze, i bol srca ne biva tako snazan. Svako duhovno delanje, buduci da je licno Boziji dar u nama, neizostavno trazi nase primoravanje u odnosu na njega: zato sto je prinudjavanje delatno ispoljavanje i svedocenje nase dobre volje. Prinuda je narocito potrebna tada, kada iz pale prirode ili zbog zlog delovanja demona, u nama ponovo nikne nekakva grehovna teznja ili negodovanje: tada je neophodno izgovarati placne reci molitve, donekle naglas. Vestacki, mahinalni, glasni, a posebno prinudni i usiljeni plac ne prilici nemocnima, jer potresa telo i donosi mu mucno zamaranje i bolovanje. To zamaranje i bolovanje oci uporedjuju sa porodjajnim bolovima[10]; za posledicu imaju znacajnu iznemoglost, cak i kod snaznih podviznika. Monasima snaznog telesnog sastava moguce je i korisno snaznije prinudjavanje na plac i suze; njima je potrebno, narocito u pocetku njihovog podviga, pre nego sto steknu plac duha, da reci molitve proiznose placnim glasom, kako bi se dusa, koja je usnula smrtnim snom od grehovnog zanosa, pobudila glasom placa, i sama dozivela osecaj placa. Tako je plakao mocni David. Rikah od uzdaha srca mojega (Ps37,9), kaze on za sebe, rikah, poput lava, ciji se vapaj razleze pustinjom, vapaj u kom su silno ispoljene snage, ispoljene muke. Za glasnu molitvu i plac neophodna je usamljenost kelije, u krajnjoj meri: za to delanje nema mesta medju bratijom. Iz zitija svetih otaca moze se videti da su oni koji su imali mogucnosti upraznjavali glas^plac, koji se nehotice razlegao izvan zidova kelije, iako su oni nastojali, sa svom savesnoscu, da svako njihovo delanje ostane tajno, poznato jedino Bogu. Kao sto se nagomilani gasovi razbuktaju od groma, pri obilnoj kisi: tako se i nagomilano osecanje placa u dusi razbukti od jecaja sa vapajem i izobiljem suza. To se dogodilo sa monahom ciji podvig je opisao sveti Isak u njegovoj Desetoj pouci. Posle groma i kise nastaje vazduh posebno dobrog sastava: i dusa, koja je svoju tugu olaksala jecajem, i rashladila se suzama, okusa narocitu tisinu i mir, iz kojih se, poput miomirisa od aromaticnih predmeta, radja i deluje najcistija molitva. Uopste je korisno saznavati iz Svetog pisma i otackih spisa razlicite nacine monaskog delanja, ispitivati ih, i izabrati za sebe ono delanje koje se pokaze najsvojstvenije. Ljudi su sazdani tako raznoliko, njihove sposobnosti i osobine su tako raznolike, da jedno isto delanje i nacin, kada ih koristi nekoliko podviznika, kod svakog od njih deluju sa bitnom razlikom. Iz tog razloga neophodno je iskustvo, kako savetuje i apostol: Sve ispitujte, dobra se drzite (1 Sol 5,21).
Dar placa i suza je jedan od najvecih Bozijih darova. On je dar koji nam je sustinski potreban za nase spasenje. Darovi prorostva, prozorljivosti, cudotvorenja, jesu znaci narocitog ugadjanja Bogu i naklonosti Bozije, a dar umiljenja i suza je znak pokajanja koje je prihvaceno ili se prihvata. “Tuga misli je casno delo Bozije, onaj koji je ima i cuva je kako je potrebno slican je coveku koji u sebi ima svetinju. Telesni podvizi bez tuge misli slicni su telu bez duse.”[11]
Suze koje se prolivaju zbog grehova u pocetku bivaju gorke, izlivaju se uz bol i zamaranje duha, koje duh prenosi telu. Malo-pomalo, sa suzama pocinje da se sjedinjuje uteha, koja se ogleda u narocitom spokoju, u osecanju krotosti i smirenja; ujedno, i same suze, srazmerno i u skladu sa utehom koja dolazi, menjaju se, u znatnoj meri gube gorcinu, isticu bezbolno ili sa manje bola. U pocetku one bivaju oskudne, i retko se pojavljuju; zatim, malo-pomalo, pocinju cesce da dolaze, i postaju obilnije. Kada pak dar suza u nama ojaca, po Bozijoj milosti: tada se obuzdava unutrasnja borba, pomisli se utisavaju, pocinje da deluje u posebnom razvoju umna molitva ili molitva duha, koja hrani i uveseljava unutrasnjeg coveka. Tada sa uma spada prekrivac strasti, i njemu se otkriva tajanstveno ucenje Hristovo. Tada se suze pretvaraju iz gorkih u sladostrasne. Tada u srcu prebiva duhovna uteha, kojoj nema nicega slicnog medju zemaljskim radostima, i koja je poznata samo onima koji se vezbaju u molitvenom placu i koji imaju dar suza.[12] Tada se ostvaruje obecanje Gospoda: Blazeni koji placu, jer ce se utjesiti (Mt 5,4). Tada podviznik sebe pozdravlja, po nadahnucu i svedocanstvu Svetog Duha: Gospod cuva odojcad; ponizih se i spase me. Povrati se duso moja, u spokoj tvoj, jer ti Gospod ucini dobro. Jer izbavi dusu moju od smrti, oci moje od suza, i noge moje od skliznuca (Ps 114,68). Tada podviznik, uvidjajuci svoju nemoc nad grehovnim pomislima i osecanjima, koji se uzaludno trude da ga potcine svom uticaju, njima drsko govori: Odstupite od mene svi koji cinite bezakonje, jer uslisa Gospod glas placa mojega. Uslisa Gospod moljenje moje, Gospod molitvu moju primi (Ps 6,9-10).
U placu svetog proroka Jeremije je zivopisno prikazano dusevno stanje monaha, koji je uvideo pad ljudske prirode, koji se ne obmanjuje zabludama prolaznog sveta, nego je svecelo ustremio oci duse na taj pad i u dubokoj usamljenosti predao se dubokom placu.[13] I posto Izrailj bi odveden u ropstvo, i Jerusalim bese opustosen, sede prorok Jeremije placuci, i jecase jecajem nad Jerusalimom.[14] Nikakve pomoci nema za Jerusalim, i svaka je uzaludna: ostalo je jedino ridanje nad njim. Prorokmu je objavljivao nekada, objavljivao mu neucutnu prorocku rec: tek sada bi neko slusao tu rec; samo nema ljudi, nema ni zgrada; ostale su jedino rusevine: na njima se mogu razlegati jedino jecaji. Ti jecaji nikome nisu razumljivi, i nema potrebe truditi se da oni budu razumljivi bilo kome. Njima prorok izrazava svoju neizrecivo tesku muku; oni se razlezu iz rusevina po pustinji; njih slusa Bog sa neba. U kakvom polozaju se nalazi prorok! On je jedini na prostranim rusevinama grada; on je jedini ziv usred bezbrojnih mrtvih znamenja i svedocanstava minulog zivota; on je jedini ziv usred predela smrti. Kao ziv, on podize glas zalosti zbog gubitka zivota; on poziva taj zivot da se vrati u svoje napusteno staniste, da ponovo zameni strasnu, bezosecajnu smrt. Kako sjedi sam, posta kao udovica, grad koji bjese pun naroda! velik medju narodima, Glava medju zemljama potpade pod danak! (Plac 1,1) Prorok oznacava um monaha, prosvecen otkrivenim ucenjem Bozijim; veliki grad - to je sav covek, stvoren od Boga; stanovnici grada su svojstva duse i tela; neznabosci - to su demoni, koji su bili potcinjeni coveku pre njegovog pada, a postali su njegovi vladari posle njegovog pada. U stanju pada nalazi se i sam monah i svi ljudi: predmet njegovog placa je on i svi ljudi. Ali place jedino monah, zato sto jedino on, pri svetlosti reci Bozije, vidi pad covecanstva; ostali ljudi ga ne vide i ne uzimaju ucesca u placu, ne shvataju plac i za onoga koji place misle da je izgubio razum. Monah jedini place svojim licem i licem citavog covecanstva, ne mogavsi da se odvoji od covecanstva zbog ljubavi prema njemu i srodnosti sa njim; monah place za sebe i za citavo covecanstvo: on oplakuje palu prirodu, zajednicku svima. On jedini place na bezosecajnim rusevinama, usred hrpa razbacanog kamenja, rusevine i kamenje - jesu slika covecanstva, pogodjenog bezosecajnoscu, covecanstva koje ne oseca i ne shvata svoj pad i vecnu smrt, uopste se ne brinuci zbog njih. Monah jedini place i njegov plac je poznat jedino Bogu. Jednako place nocu, i suze su mu na obrazima, nema nikoga od svijeh koji ga ljubljahu da ga potjesi: svi ha prijatelji njegovi iznevjerise, postase mu neprijatelji (Plac 1,2). Da bi se zaplakalo placem po Bogu, treba se udaljiti od sveta i ljudi, umreti za svet i ljude, i srcem i umom postati sam. “Napustanje svih briga ti pomaze da se priblizis gradu bezmolvija, ako se ne budes starao za sebe, uselices se u njega; ako pak umres za svakog coveka, postaces naslednik grada i njegovih blaga”, rekao je Varsanufije Veliki monahu kog je pripremao za bezmolvije i otselnistvo u grobu - keliji, omiljenom obitalistu molitvenog placa.[15] Judeji, koji se nalaze u zarobljenistvu i u najmu u Vavilonu, predstavljaju dobrovoljne muke, to jest lisavanja i telesne podvige, kojima monah sebe podvrgava u cilju pokajanja, kao i muke koje promisao Boziji popusta na njega radi ociscenja grehova. Duhovni zodja podviga - plac, salje im sa rusevina Jerusalima, na kojima bezmolvstvuje u usamljenosti, poslanicu. U poslanici on objavljuje zarobljenicima oslobodjenje, posle odredjenog vremena. Gorki plac ima svoj odredjeni rok, i casa dobrovoljne i nevoljne gorcine ima svoju meru. Ta merila i mere odredjene su od Boga,[16] kako je rekao i sveti David: Da nas hranis hlebom suza i pojis nas suzama na meru (Ps79,6), iznesoh suze moje preda Te, kao sredstvo ociscenja, u obecanju Tvome (Ps55,9) pomilovanja i spasenja. Bili su dani u kojima bise mi suze moje hleb moj dan i noc (Ps41,4), posle njih su dosli dani kada prema ranijem mnostvu bolova mojih u srcu mome, utehe Tvoje obradovase dusu moju (Ps 93,19). Kada vracase Gospod roblje Sionsko, bejasmo uteseni. Tada se ispunise radoscu usta nasa i jezik nas veselja (Ps 125,12). A ti se ne boj, slugo moj Jakove, govori nadahnuti Jeremija, u ime Boga, izabranom narodu, na koji je zbog njihovih grehova bilo popusteno ropstvo u Vavilonu, i ne plasi se, Izrailju, jer svoja cu te izbaviti iz daljne zemlje i sjeme tvoje iz zemlje ropstva njegova; i Jakov ce se vratiti i pocivace, i bice miran (Jer 46,27). Muka i bol pokajanja imaju u sebi seme utehe i isceljenja. Ta tajna se u placu otkriva njegovom uceniku. - Svi monasi koji su se ocistili od grehova, ocistili su se placem, i svi koji su dostigli hriscansko savrsenstvo, dostigli su ga placem. Narocito je to delanje bilo razvijeno medju mnogobrojnim bezmolvnicima Donjeg Egipta, u pustinji Skita, u Nitrijskoj gori u Kelijama i drugim usamljenim mestima. Ono je pretvorilo lica i vojske monaha u lica i vojske andjela. Kada je osnivac monaskog zivota u Skitskoj pustinji, prepodobni Makarije Veliki, koga su i ostali pustinozitelji smatrali ocem otaca, dostigao duboku starost: monasi Nitrijske gore, koja je veoma blizu Skita, molili su ga da ih, pre nego sto ode Gospodu, poseti. Makarije je dosao na goru; mnostvo monaha, koji su u bezmolviju ziveli na njoj, docekali su ga. Molili su ga za pouku. Makarije, zasuzivsi rece: “Braco! Zaplacimo. Nasi oci prolivaju suze do naseg odlaska tamo, gde ce nase suze zariti nasa tela.” Svi su zaplakali, pali na svoja lica i rekli: “Oce! Moli se za nas.”[17] Svojim darom suza sveti ucitelj svetih drevnih monaha je izneo kratko ucenje o suzama, sabravsi u njemu sve ucenje o monaskom zivotu. Slusaoci su projavom svog dara suza pokazali da su oni razumeli znacaj i opsirnost ucenja. Tu nije bilo potrebno mnogo reci. Dar suza - to je osenjenost blagodacu Bozijom, koja najcesce posecuje podviznike u vreme pazljive molitve, buduci da je njen uobicajeni plod; nekima on dolazi u vreme citanja; drugima u vreme bilo kakvog truda. Tako su prepodobnom Kirilu Belojezerskom suze dolazile dok je radio u manastirskoj kuhinji. Gledajuci na tvarni oganj, on se secao neugasivog ognja vecne muke, i prolivao je suze. Kiril, smatrajuci da ce se u bezmolviju njegovo umiljenje pojacati i suze umnoziti, zeleo je da se osami u keliji. Po Bozijem providjenju, okolnosti su mu donele ono sto je zeleo, i sta? Uklanjanjem uzroka koji je pobudio umiljenje i suze, nestalo je suza, i Kiril je molio nastojatelja da ga vrati kod ognja manastirske kuhinje.[18] Sveti oci zapovedaju da se prebiva u onom delanju u kom dolaze suze: zato sto su suze - plod, a cilj monaskog zivota je - dostizanje ploda onim sredstvom kojim je Bogu blagougodno da dostavi plod. Prepodobni Teodor Enatski je govorio da je “on znao monaha koji je bezmolvstvovao u keliji i za rukodelje imao pletenje uzadi. Kada je taj monah sedeo i pleo uze, baveci se umnom molitvom, dolazile su mu suze. Tada je on ustajao radi molitvoslovlja, ali tada su se suze zaustavljale. Brat je sedao, prihvatao se uzeta, usredsredjujuci u sebi misli, i suze su ponovo dolazile. Isto tako, kada je on sedeo i citao, dolazile su suze. On je ustajao na molitvu, i suze su se odmah zaustavljale. Samo sto je ponovo uzimao knjigu, suze su se vracale”. Tim povodom prepodobni je rekao: “Opravdana je izreka svetih otaca da je plac - ucitelj. On uci svakog coveka onome sto mu je korisno.”[19]
Prepodobni Teodor Enatski je govorio: “Svaki grijeh koji covjek ucini van tijela je, a koji bludnici svome tijelu grijesi (1 Kor 6, 18), zato sto iz tela izvire necistota koja ga prlja: tako i svaka vrlina van tijela je, i onaj koji svakodnevno place ociscava i telo: zato sto suza koja dolazi odozgo umiva telo od njegove necistote.”[20] “Onaj koji se istinski kaje smatra”, po recima svetog Jovana Lestvicnika, “svaki dan u koji nije plakao, izgubljenim za sebe, cak i ako je u toku njega on i ucinio nesto dobro.[21] Ma kako uzvisen zivot mi vodili, ako ne sticemo skruseno srce, taj zivot je - lazan i besplodan. Prilici, zaista prilici onima koji su se uprljali posle banje novog rodjenja (posle svetog krstenja) da ociste svoje ruke neprekidnim zarom srca i miloscu Bozijom.[22] Necemo mi, prijatelji, biti optuzeni, prilikom izlaska nase duse iz tela, sto nismo bili cudotvorci, bogoslovi, sto nismo imali duhovna vidjenja, nego cemo neizostavno Bogu dati odgovor za to sto nismo neprestano plakali”,[23] to jest, sto nismo prebivali u neprestanoj spasonosnoj zalosti zbog nasih sagresenja i grehovnosti. Iako se plac gotovo uvek ovencava vise ili manje obilnim suzama, neki podviznici, medjutim, kako se vidi iz utehe koju su sveti oci izneli zbog njih, posustaju, ili tokom citavog svog podviga, ili tokom znacajnog vremena, pod teretom placa, ne dobijajuci suze za utehu i osvezenje. Oni neka znaju da se sustina pokajanja nalazi u smirenju i skrusenosti naseg duha (Ps 50,19), kada duh zaplace zbog smirenja. Plac duha, u nedostatku telesnih snaga za izrazavanje telesnim podvizima i delanja pokajanja koje deluje u dusi, zamenjuje sve telesne podvige i delanja, a medju njima i suze.[24] Amin.