Прво што би човек обично осетио у његовом присуству, била је топлина = љубав и мир. Потом је долазило необично осећање да је све у реду и да је све јасно. Па чак и питања која би човека мучила, постајала су једноставно, неважна и безначајна. Он је просто зрачио једним топлим, трезвеним спокојством, које је извирало из непознатих дубина његове духовности.
Сви су желели да чују Старца, а он је био штедљив на речима. Бирао је шта ће и пред киме рећи. Био је неупоредиво много већи молитвеник него говорник. А говорио је увек једноставно, понекад и о веома комплексним стварима. Био је у стању да и најсложеније проблеме сажме у једноставне оквире који су одисали мудрошћу и топлином која није од овога света.
Без обзира на старост или болест, Старац је увек био први на богослужењима, како у Хилендару, тако и свуда где је одлазио. Приликом једне своје посете Хилендару у току Ускршњег поста, певао сам за левом певницом. Напољу је било веома хладно а у цркви је горела пећ која се налазила мало удесно од средине храма. Ја и други монаси, с времена на време смо одлазили са својих места да се огрејемо поред пећи, али је Старац сатима стајао непомично у свом столу крај леве певнице. Тада, на дугим ноћним богослужењима, пажња би понекад била опхрвана слатким дремежом и појци би за тренутак стали да листају сналазећи се по књигама. Старац би у том тренутку из свог стола тихим гласом почео да пева стихиру напамет.
Последњих година свога земаљског живота, путовао је много, свуда где би га позивали, где је постојала нада да ће моћи својим присуством да утеши, охрабри, умири, загреје, оснажи или једноставно да своме народу буде од какве духовне користи. Сам је говорио да му више ни мало није жао себе, свога труда или умора, само ако би своме народу или уопште некоме, био на духовну корист.
Једном, када смо га питали како издржава под старост да обилази, теши, саветује, богослужи, моли се и проповеда, он се само осмехнуо и рекао: "Нема теже ствари на свету, него волети свој народ". Јер, он је, као и све друго, и ту своју љубав доследно пружао свакоме, вернима и невернима подједнако, као што и сунце сија једнако на зле и добре. И то је била његова једина и најбоља проповед. Загревајући људска срца он је преображавао своју околину.
Тако је дошао и у Аустралију, носећи у срцу само молитву за свој народ и поруку о љубави и праштању. Овде је Старац одржао више беседа, кратких, јасних и молитвених. Разговарао је са многима. Али, и без много говора он је самим својим присуством подсећао своју браћу на Св. Саву и на његов завет и жртву.
А, Богу је било угодно да га позове к себи управо одавде, из Аустралије. Овај добри, несебични и вољени човек је отишао на покој (одмор), и његово земаљско тело као добро семе у земљу посађено, дало је плода. Љубав и праштање коју је свуда сејао, отупљивали су оштрицу свађе и нетрпељивости, и већ следеће године дошло је и до видљивих плодова. Оно што је у то време изгледало као далеко и немогуће, на тајанствени начин се десило у свима нама. Патр. Павле и Митр. Иринеј су на Сретење у Београду служили заједничку службу измирења браће расејане по свету.
Његов гроб у ман. Св. Саве у Илејну код Мелбурна, зрачи и данас истом оном ненаметљивом, готово неприметном топлином, која је увек обележавала његово присуство. И као што човек не може да осети штетне и радиоактивне зраке који му уништавају здравље, тако је исто тешко осетити и благотворно, исцељујуће дејство благодати Божије кроз овог Његовог угодника. Али, по последицама се и једно и друго може познати.
А оно што се за сигурно зна јесте, да Старац ни сада није оставио народ свој, нити све оне који га воле, поштују и који му се за помоћ обраћају. Угодивши Богу и роду, стекао је пред Господом слободу да буде још бољи и јачи наш заступник, представник и молитвеник пред Престолом Вишњег.