O POKAJANJU I ISPOVESTI

Put u Život Večni  U današnje vreme, naš narod i svako od nas najviše pati i strada usled nedostatka vere i nade u Boga. Zbog duhovnog nemara i neznanja postajemo podložni grehu i zabludama. Pod različitim okolnostima, nečisti duhovi koriste priliku, da kroz ljude i događaje raslabe našu pažnju i savest, a zatim da u nama raspale duševne i telesne strasti. Na taj način, misli i osećanja, reči i dela svojom nečistotom pomračuju um i truju srce, te čovek pod njihovim dejstvom počne da zaboravlja na Boga ili da veruje kako hoće, a tada se i duša i telo lako oskvrnjuju i zarobljavaju grehom. Iako u Svetoj Tajni Krštenja Hrišćanin dobija oproštaj svih svojih sagrešenja, dalji život u neprekidnoj borbi sa grehom ne biva bez privremenih poraza, padova i odstupanja pod uticajem spooljašnjih sablazni i sopstvenih strasti. Zbog toga je potrebno da svaki Hrišćanin što je moguće češće ispoveda svoje grehe. ŠTA JE TO GREH? Greh je neposlušnost Reči Božijoj, to je narušavanje hrišćanskog duhovnog zakona od strane vernika. Pojam greha je religijski pojam i njega shvataju samo oni koji shvataju hrišćanski zakon i ispovedaju veru u Boga, koji se zbog toga nalaze u “ogradi crkvenoj”. Onaj, pak, ko je van Crkve nije uopšte sposoban da shvati svoju grehovnost, niti da vidi sav svoj pad i užasne se zbog dubine svoje zaraženosti smrtnom bolešću greha, kao ni da oseti svoju udaljenost od Boga i Istine. Zbog toga se treba prvo pokajati za grehe protiv Boga i Njegove Crkve. Takvih greha ima mnogo, i oni su povezani u jednu neraskidivu mrežu raznih duhovnih stanja, kako jednostavnih i očiglednih, tako i skrivenih, na prvi pogled beznačajnih, a zapravo izuzetno opasnih za dušu. Oni se uopšteno mogu podeliti na: maloverje, sujeverje, bogohuljenje i zaklinjanje Bogom , nemolitvenost, nemar prema crkvenoj službi, duhovna prelest (obmana), gordost i sujeta, čovekougađanje, naprasitost i razdražljivost, osuđivanje, čamotinja (uninije), praznoslovlje, laž i laganje, krađa i pljačka, srebroljublje, stomakougađanje, pijanstvo, pokušaj ili razmišljanje o ubistvu, samoubistvu i abortusu (čedomorstvu - ubijanju tek začete dece u utrobi), blud i preljuba (u mislima i na delu). Ali šta je ono što bi naročito trebalo da nas podstiče na ispovest, kakve misli i razmišljanja pozivaju vernika da što pre pribegne ovoj Svetoj Tajni? Pre svega, to su ona duhovna muka, bol i patnja koje u duši izaziva svaki greh i svaki prestup. Gresi i prestupi koji su se nakupili, koji nisu skinuti sa savesti (ne samo veliki gresi nego i mnogi sitni) opterećuju savest tako da čovek počinje da oseća neki neobičan strah, čini mu se da će mu se svakog časa desiti nešto loše, ili odjednom pada u nekakve nervne krize, u razdražljivost, često oseća nemir, nema unutrašnje čvrstine, kao da nije sposoban da vlada sobom i t. sl. On često ni sam ne shvata razlog ovoga što se dešava, a razlog je to što na čovekovoj savesti leže neispoveđeni gresi. Po milosti Božijoj ova bolna osećanja nas podsećaju na njih, kako bismo, popdstaknuti ovakvim jadnim stanjem naše duše, postali svesni da je potrebno da iz nje izbacimo sav otrov, odnosno da se obratimo Svetoj Tajni Ispovesti i da se time izbavimo od svih onih muka koje očekuju svakog gršnika, koji se nije očistio ovde (u ovom životu), posle na Srašnom sudu Božijem. KAKO SE SPREMATI ZA ISPOVEST? Moment Pokajanja - Vreme je blagoprijatno i dan je očišćenja. To je vreme kada mi možemo da odložimo teško breme ogrhovljenosti, pokidamo lance greha i našu dušu ugledamo svetlu i očišćenu. Ali do tog blaženog očišćenja ne vodi lak put. Ako si rešio da postiš. Da se kaješ i da ispovediš svoje grehe, javiće se mnoštvo prepreka, unutrašnjih i spoljašnjih, jer neprijatelji ljudskog roda, saznavši za našu dobru nameru na svaki način žele da nas uznemire sumnjama, pomislima i strahovima, ali oni isčezavaju čim pokažemo čvrstinu u svojim namerama. Često se događa da kad još nismo pristupili ispovesti, a duša naša sluša iskušavajući glas: "Da li da odložim? Da li sam se dovoljno pripremio? Nije li suviše često? ". Nužno je čvrsto se odupreti ovim sumnjama. U Svetom Pismu čitamo: “Sine moj! Ako pristupiš službi Gospodu Bogu, pripremi dušu tvoju za iskušenja, upravi srce tvoje i budi tvrd i ne zbunjuj se kad te one posete, pripni se uz Njega i ne odstupaj da bi se na posletku uzdigao” (Sir. 2, 1-3) Čovek treba da se ispoveda što je moguće češće, pauze između ispovesti treba da budu ispunjene duhovnom borbom i naporima, koji će se učvšćivati pripremom za sledeću ispovest. Blagodat Božija koja deluje u Svetim Tajnama Pokajanja i Pričešća osetno se čini da čovek počne da oseća svoje grehe i slabosti, da se ne upušta tako lako u greh i da se učvršćuje u istinama vere; Crkva i sav njen poredak mu postaju dragi i bliski srcu. Prvi korak onoga ko se sprema za ispovest mora da bude ispitivanje srca. Razumevajući moralno stanje svoje duše, trba se starati i razlikovati osnovne grehe od izvedenih, simptome od dubljih razloga. Na primer: mi uočavamo, i to je jako važno - rasejanost na molitvi, ne pažnju u vreme bogosluženja, odsustvo interesa za slušanje i čitanje Svetog Pisma … A zar ne proizilaze svi gresi od maloverja i slabe ljubavi prema Bogu?! Treba obeležiti u sebi svojevoljnost, neposlušnost, samoopravdavanje, netrpljenje prekora, neustupljivost, tvrdoglavost … mnogo je, međutim, važnije otkriti i razumeti njihovu vezu sa samoljubljem i gordošću. Ako mi primećujemo kod sebe stremljenja da uvek budemo u društvu, s ljudima, pokazujemo govorljivost, zlorečivost, ako suviše brinemo o svojoj spoljašnjosti i odelu, tada treba pažljivo istražiti te strasti, jer se češće od svega tako projavljuje naša taština i gordost. Ima još jedno pomoćno sredstvo, koje nas vodi k poznanju svojih grehova - češće i posebno pri ispovesti podsećati se na to za šta nas obično okrivljuju drugi ljudi, koji žive uz nas - naši bližnji. Veoma često njihove optužbe, prekori i napadi su opravdani. No, čak ako se oni nama čine nepravednim, treba ih primati sa krotošću, bez ljutnje. Pri ispovesti, neophodno je tražiti oproštaj od svih, kojima misliš da si skrivio, da bi pristupio Tajni sa neopterećenom savešću. Pri ispitivanju srca treba slediti za tim, da se ne padne u prekomernu umišljenost i sitničavu podozrivost prema svakom pokretu srca. Stajući na taj put, može se izgubiti osećaj za važno i nevažno i zaplesti u sitnicama. U takvim slučajevima treba privremeno ostaviti ispitivanje svoje duše, te molitvom i dobrim delima prosvetliti dušu. Priprema za ispovest nije u tome da bi se, po mogućstvu, potpuno prisetili svih svojih grehova i čak zapisali svoje grehe, nego u tome da se dođe do takvog stanja usredsređenosti, ozbiqnosti i molitve, pri kojem kao pri svetlosti postanu vidni naši gresi. Istinsko pokajanje i ispovest grehova imaju veliku moć. Tako, “Ako se pokaju, svi koji hoće, mogu dobiti od Boga milost” , veli sveti Justin mučenik i filosof. A po svetom Teodoru Studitu: U stanju je ispovest i oganj večni da ugasi. Ispovest je početak spasenja, reči su svetog Atanasija Velikog: Čas smrti je najneizvesnija stvar u životu svakog čoveka. Stoga svetu Tajnu Pokajanja i Ispovesti ne treba odlagati niti zanemarivati, kao što piše i sveti Kiprijan Kartaginski: Molim vas, predraga mi braćo, da svaki od vas ispovedi svoj greh, dok se sagrešivši nalazi u (ovom) životu; dok može ispovest njegova da bude primljena; dok je zaglađivanje (delima pokajanja) i oproštaj koji biva kroz sveštenika blagougodan Gospodu. A za uspeh pokajanja, Bog ništa ne traži, do srce skrušeno i smireno. Bog od grešnika ne traži materijalne žrtve u kojima bi bogati bili obilniji, veli sveti Vasilije Veliki, nego dragovoljnu i od srca istinsku ispovest, koja je jednako dostupna svima koji hoće.