O borbi sa grehom - Sveti Teofan Zatvornik

Prvo njeno delovanje – budjenje pripada blagodati. Greh sakriva lance kojima drzi dusu vezanu i ona, posto oslepi, navikava se na svoje zarobljenistvo i pocinje da ga voli. Ne videvsi nikakvu opasnost za sebe, gresnik spava s(a)mrtnim snom. On nece ustati niti vaskrsnuti, ako ga ne probudi i ne ozivi blagodat. Stoga Spasitelj stoji pred vratima srca i kuca. Trenutak, nacin, okolnosti ovog budjenja su potpuno skriveni u premudrom promisljanju Bozje blagodati. Ona ne dolazi na vidljiv nacin, izvlaci gresnika iz bujice greha i stavlja ga van nje bez ikakve saradnje od strane coveka, iako uzimajuci u obzir uvek moralnu osetljivost coveka. Za probudjenog blagodacu se istog casa, kao bljeskom munje, osvetljuje sve i u njemu samom i oko njega. S narocitom snagom se otkrivaju pred njim svojstva Bozja, zavisnost coveka od Boga, njegov zadatak i narocito sadasnje stanje. On sada kao da se uvodi u potrebni odnos i vezu sa svim s cim treba da bude u vezi. Ovakvo prozrenje, odrazavajuci se u srcu, u njemu radja osecanje rastrojstva i ponizenja, tihu tugu zbog stanja u koje se doveo, duboko uverenje da ne treba da bude takav, potrebu da izadje iz tog nereda, i izvesno predosecanje boljeg zivota i boljeg stanja.

Stanje u kome se nalazi dusa nakon blagodatnog budjenja jeste stanje koje moze da izazove samo blagodat. Istina, o svemu sto se desava tada u dusi coveka moze da rasudjuje svaki gresnik i sam, moze cak i sam da izazove slicna osecanja; ali ova slobodna delovanja nisu uopste isto sto i blagodatno budjenje. Vlastita razmisljanja gresnika obicno skrecu u uopstavanje, a blagodatno dejstvo ogranicava paznju gresnika na samoga sebe; ova prva razmisljanja klize samo preko povrsine duse, ne doticuci se srca, a ako se i doticu ponekad, onda lagano, bez posledica; dok blagodatna budjenja ulaze u samu dubinu bica ljudskog i doticu se najiskonskijih njegovih temelja: jer je Bogu svojstveno da govori pravo u srce. I osecanja koja ponekad pobudjuje gresnik dugim i napornim razmisljanjem o stvarima koja najvise zapanjuju su potpuno nepouzdana. Ona na silu prodiru u srce, opstaju u njemu s naporom, i spremna su da nestanu zajedno sa nestankom napora, ne ostavivsi ni najmanjeg traga svog prisustva; a osecanja koja su probudjena blagodacu dopiru do najdubljih osnova srca, tamo se urezuju, ispunjavaju ga, iako bismo mi hteli da ih napregnutim razmisljanjem otklonimo, a kada se stisaju, uvek ostavljaju iza sebe duboke tragove. Stoga se uzalud nada onaj ko sam sebe zeli, bez blagodati, da probudi iz grehovnog sna. Sve sto ostaje slobodi coveka ovde je molitva za ovo budjenje, usrdna, iskrena, pracena obecanjima o tome da ce istrajno (postojano) slediti priziv Bozji. “Kao sto je nasoj prirodi tudja zloba, ali se prestupom prvog coveka spolja prikrala i mi smo je primili u sebe, te se ova skoro pretvorila u nasu prirodu: tako kroz nesrodni nasoj prirodi nebeski dar Duha, treba ovu izagnati iz prirode nase, i ponovo uspostaviti u nama onu prvobitnu cistotu. Ali ovo dusa moze da zadobije samo mnogim prozbama i molitvama”.

“Neka vapi dusa svom snagom Gospodu da je kroz blagodat Duha ucini dostojnom da se oslobodi od strasti”.