Могли бисмо рећи да је наша данашња тема, „односи са ближњим", практична, али и да је веома значајна за наш свакодневни живот. Све што на свету постоји јесте једна икона која мисао нашу, ум наш, срца наша узводи на небо и повезује нас са Богом. Наша тема није само једна икона, него цео иконостас, који нам показује како су Светитељи живели, и како они желе да ми живимо. Изабрао сам ову тему јер данас прослављамо једног великог Светитеља, Светог Јакова, брата Божијег, који ће нам дати поводе и изворе живота каквог Бог жели.
Свети Јаков је, као што знате, био син заручника Јосифа и, сходно томе, брат Христов. Био је толико изабран, и толико свет и праведан, да су се Јудеји осећали мање вредним, несрећним, јер у свом роду нису имали никог другог сличног Јакову. Тако су га, када их је осудио што нису прихватили Христа као Месију свог, из отпора и љубоморе извели на највишу тачку Храма у Јерусалиму, на крило, и одатле га бацили на земљу; али он не умре, па они онда са завишћу похиташе и убише га.
За нас је значајно не само то што је св. Јаков имао велику веру, велику врлину и велике мученичке подвиге, него и то што је био веома племенит. Рекли бисмо да је био узор племенитости у заједници; дакле, тога како се треба понашати према људима, како руководити њима и како им бити послушан. Такође и тога како да будемо у љубави, како да будемо једна икона, једна скинија, један дом, једно срце, једна љубав. Пошто је био тако танан, тако племенит, тако умилан, у Цркви Јерусалимској није било ни једног човека који га није волео, или који у њега није имао поверења.
Бог жели да ми у свом свакодневном животу будемо племенити, тако да нас други воле и да им будемо пријатни, да могу да опште са нама, да нам изразе своју радост, своју тугу, своје проблеме, да осећају да смо срца која су блиска, једно у другом, па један другом можемо да помажемо.
Док су у време Светих Апостола постојали многи проблеми, са Јаковом нико није имао никакве размирице. Насупрот томе, свети Јаков је спајао оне који су међусобно били раздељени - подела је црв који се свуда завлачи; она се чак и у Рај завукла. Сећате ли се да је првобитна Црква, по људском схватању ствари, била у опасности да се расточи, а заједно са њом и дело Избавитеља Христа? Али, није било могуће да дође до њеног уништења, јер је Бог нашао људе те се одржало благословено стање, створено Распећем и Васкрсењем Христовим. Као што знате, постојао је сукоб између хришћана који су потицали од Јудеја, и оних који су потицали од Јелина, те нису могли да живе заједно. Ти утицаји - код једних закона, код других јелинског образовања - непрекидно су им стварали потешкоће у међусобној комуникацији. Ко их је повезао? Свети Јаков, који је на крају успео да сазове Сабор Светих Апостола, којим је и председавао. Ниједан други Апостол осим њега не би могао председавати том Сабору, јер је он знао да уравнотежи људска срца, разуме духове људске, и да помаже вернима, не жртвујући при том суштину.
Још је познато да је он измирио Петра и Павла. Њихови односи су били стигли до напетости. Свети Апостол Павле је хтео да иде у Јерусалим, али је одуговлачио, јер није знао да ли би га примили. Сматран је скоро идолопоклоником, јер се није придржавао уредаба Закона Јеврејског. Њихова срца су била пуна сумњи у њега. Петар - чији карактер на основу догађања из његовог живота познајемо - био је пак брз, жесток човек, и као такав би се снажно обрушио на Апостола Павла који га је у Антиохији изобличио по том питању (односа према Закону). Међутим, свети Јаков је измирио њих двојицу.
Свети Јаков је био веома сиромашан, најсиромашнији човек онога времена. Није носио луксузну одећу, него неки бели огртач, а ходао је бос. И то је било једно спољашње обележје које Јевреји никада нису прихватили. А био је и подвижник! Велики подвижник, први у подвигу коленопреклоних метанија. Колена његова су била постала као колена камиле, пуна жуљева. Толико је радио, и клечао и ноћу и дању. Дању за срца људска, ноћу пред Лицем Божијим. Свети Јаков нам је, дакле, указао на начела тананости, финоће, племенитости и основне структуре заједничарења у људском животу, које сусрећемо и у најорганизованијој и најдревнијој заједници, монаштву.
Монаштво је једна стварна заједница, један збор и сабор. Монаси у манастиру нису просто имена и појединци, него сви скупа сачињавају једно срце, једно тело. Не разликују се. И пошто манастири у већини случајева имају више монаха но келија, они се налазе један поред другога, и тако један удише љубав срца оног другог. Све што у монаштву постоји јесте по угледу на небеско. Црква узима небеске узоре и даје их верним, као што су чинили и Свети Оци.
Свет мисли да неко када оде у манастир одлази и из заједнице и да подивља. Људи то говоре, јер не знају да су монаси понајвише људи заједнице. Да знате да нико не може постати монах ако није друштвен човек, ако дакле не може да заједничари са људима и да се суочава са тешкоћама у заједници. Ако је некоме тешко да уђе у брак, да створи породицу, он такође не може ни да постане монах. Треба да осећа сигурност у животу. Манастири нису уточишта, азили. Монах стога може постићи све претходно наведено, које воли и чију вредност не пориче, што не осуђује, не презире, али за себе радије бира нешто узвишеније.
Манастир је једно веома блиско братство. Сви су удови једног тела, Тела Христовог. Тамо човек осећа оно што Свети Апостол Павле говори Коринћанима, који су били међусобно раздељени: „и ако страда један уд", примера ради моја лева рука, „с њим страдају сви удови". Дакле, моје очи ће се окренути надоле да виде шта је са том руком, а моја десна рука ће се старати да јој помогне. Сви удови помажу један другом. Ако један уд страда, другоме је жао и помаже му. Ако се један уд радује, прославља, сви удови се са њим радују, радује се цело тело.
Приђимо сада приликама у монашкој заједници једног манастира, почевши од личне својине о којој се често (у свету) воде дуги разговори. Колико се само закона гласа, и колико суђења бива зарад личне својине! У манастиру нема личне својине. Монаху није дозвољено ни да за једно срце оловке каже „моје", моје је. У монашком животу не постоји „моје" и „твоје". Људи воле манастире и из љубави праве грешку те монасима дају поклоне, али у манастиру нико ништа не задржава за себе. Монаси све дају Старцу, Игуману, или посетиоцу кажу да он то сам да Старцу, Игуману. Не постоји ништа моје или твоје. „Моје", „твоје" је изагнано, одбачено, тако да у манастиру не постоји почетак увенућа, сушења - јер одатле почињу многе препирке. Пређимо сада на друго питање које се односи на рад.
Какав је рад у манастиру? Човек у свету завршава средњу школу и са стотинама кандидата се надмеће како би се уписао на факултет, или добио неки посао. Умара се, оболи, узима лекове; одмара се, поново умара, брине се. Кроз шта све не пролази док не постане научник, не стекне неки посао! И то, наравно, кад и ако успе у ономе што жели, кад је задовољан својим занимањем!
У манастиру нема тога немира, јер у манастиру нема ни жеље. Нико не говори: „Ја желим ово послушање". Монах, међутим, може да изнесе своје мишљење, своје размишљање, јер манастир није затвор. Манастир је слободан свет и свако (у братству/сестринству) доприноси оно што чезне да пружи, оно што срце његово жели. Сходно томе, свако, као слободан човек, може да изрази своје мишљење, али нико није слободан ако своје мишљење не може да потчини својој вољи. Тако не постоји жеља, која у нашем животу ствара несрећу.
Још, у манастиру умешност није мерило. У свету онај ко је бистар уписује факултет, а онај ко није бистар остаје ван игре и мучи се како би преживео. У манастиру карактеристике: бистар, мудар, немудар, образован, учен, добар, лош, нејак, болестан, какав год, не узимају се у обзир. Оно што се углавном узима у обзир јесте духовна корист душе која је дошла Христу да би стекла вечност и Рај. Ово послушање јој је од помоћи, друго је умара. Даћемо јој, а да она то ни не зна, послушање које јој је од помоћи.
Такође се узима у обзир и оно што је на корист братству. Видели сте да сам навео реч послушање, а не занимање, јер у манастиру својим радом служим брату свом, бивам његов слуга, стичем занимање Исуса Христа, Који „није дошао да му служе, него да служи". Монаха држи та жеља да служи другима. Сходно овоме, други критериј је послушање, корист братству.
Надаље, мир међу удовима. Претпоставимо да имамо једног професора који је у свађи са управником школе. До каквих све расправа, увреда, грехова, обмана, суђења може да дође! Када у манастиру видимо да се два човека, по слабостима које имају, не слажу добро, ако не успемо да их учинимо веома јаким - а природно је да нису сви јаки - они ће, када дође време да изнова разделимо послушања, добити различита послушања. Све се решава на миран начин.
Видите да одговорност није на монаху. Он је миран, ослобођен сваког старања и бриге. Послушан је, и својом послушношћу служи телу братства и изграђује душу своју. Његово срце је слободно и радосно, да би могао да се моли.
Говорили смо о личној својини и раду, погледајмо сада и правду (и правичности). Данашњи људи ка-жу да им није потребна љубав; потребна им је правда. А ми кажемо да ћемо правду наћи горе на Небу, а овде нам је потребна љубав. Пошто знамо да прав да зависи од истинске љубави, правда нас води, и љубави предаје жезал свој.
Љубав је дар Христов Телу Његовом и, у овом случају, братству/ сестринству. Заиста, ниједно монашко братство/сестринство не живи без љубави. Монаси живе јер воле. Љубав је угледање на Христа, јер „Он први заволе нас". Сходно томе, када волим, то значи да сам примио дар, благодат од Господа, и да се угледам на Христа.
Љубав има за циљ то да један може да пружа радост другоме; ја се својевољно жртвујем да би други имао више; жртвујем самог себе да би се други осећао лагодно, да би осећао сигурност у животу. Љубав је једна здружујућа веза, која нас повезује са Црквом, и у исто време са Христом. Како то постижемо? „Подносећи један другога у љубави", као што каже Свети Апостол Павле, примајући другог онаквог какав јесте. Неко гунђа? Пусти га да гунђа. Ако желиш да га натераш да не гунђа, он ће још више гунђати, а ти ћеш се секирати и викати. Други устаје, прави буку и будите. И ти вероватно радиш нешто слично, али то не примећујеш. Пусти га, јер ако покушаш да га исправиш, и он ће покушати да исправи твоје грешке. У манастиру само Старац исправља људе: никада монах, осим ако је под утицајем неког лукавог демона, када опомиње, саветује, другом говори да ради ово-оно. Истински монах се никада не понаша тако. У манастиру је један отац, а сви остали су браћа/сестре. Видите ли са колико се топлине Црква наша постарала за то? Због тога нема љутњи, злобности, освета, и сви постају благородни. Шта значи благородан? Онај чије присуство не пролази непримећено, јер је милостив и користан. Како сви постају благородни? „Праштајући један другоме". Схватим,примера ради, да је неко љут на мене. Не обраћам му се на ружан начин. Према њему поступам са великом племенитошћу и љубављу, угледајући се на Господа.
Своју љубав још изражавамо и поштујући један другога. Никада не седамо пред неким ко је старији, осим ако нам то сам каже или ако од њега добијемо дозволу. Ако неко у нечему није успео, ако направи неку грешку, има неку бољку, показаћемо му велику љубав да би дошао у равнотежу и решио се проблема, старајући се тако „свако за оно што је других", као што каже и Свети Апостол Павле у својој Посланици Филипљанима. Нека свако од нас чини оно што други жели. Муж оно што жели жена. Жена оно што жели муж.
Видите ли, браћо моја, колико тананости, финоће, нежности налазимо у Цркви, а понајвише код Светитеља? Светитељи су пажљиви, јер су окусили сладост и мир Светог Духа, и ако не буду пазили на то, изгубиће мир. Светитељи се увек труде да не ражалосте ниједног човека, а ни животиње. Другога посматрају као да је Христос. И заиста и јесте Христос, јер је икона Божија. Сходно томе, они воле човека јер је икона Божија. Тако Христос и човек постају једно у срцу њиховом, у највећим дубинама њиховим.
Када нам човек пружа љубав Христову, племенитост, тананост, онда је то заједница са Богом. Желиш да будеш заједничар Тела и Крви Христове? Буди. Али, постоје и други начини да заједничариш. Ево шта каже једно од монашких правила светог Антонија Великог: „Никада немој отежати другоме, никада немој покушавати да истрајаваш у речима својим". Рекао си нешто, а други ти одговара: „Не, није тако како ти кажеш". Немој покушавати да докажеш да си ти у праву, него пронађи неки учтив начин да други схвати да је победник. Јер, ако не осети да је победник, у њему ће се створити горчина, отпор, отров, осветољубивост, недовољност и толико другог. Повући ћеш се, а да то ни не покажеш, да он то не схвати, да би мислио да те је уверио. Наравно да ћеш ти постојано остати у истини. Ако се не опходимо на овај начин, нама ће владати лукавство, као што се каже у наставку правила светог Антонија Великог.
Погледајмо, такође, шта свети Атанасије Велики каже за светог Антонија, који је сваки дан постио иако је био стар. Он, који је живео тешким животом и сваки дан се борио са демонима, и који се скоро по читавих пола године ни са ким не би виђао, када би се враћао људима, био би „најрадоснији", пун радости, „и политичар", дакле, дипломата у добром смислу те речи. Истину немојмо увек говорити изравно. Други не може да је издржи. На пример, муж се вратио кући, а жена је направила неку грешку. Муж је онда нападне: „Погрешила си. То је истина. Треба говорити истину!" То није истина. То није љубав. То је самољубље. То значи да не волиш своју жену, коју сваки дан грлиш, али пошто јој претходно задаш ударац у срце и главу. Како то двоје може ићи заједно? Исто важи и за жену у односу њеном са мужем, за Старца (Игумана) у односу са послушником, послушника у односу са Старцем, брата са братом. И св. Атанасије Велики даље наставља: „Речи његове су биле заквашене божанственом сољу." Када би свети Антоније говорио, осећала се нека благодат, сладост, радост. Налазио би тако лепе речи, тако фине појмове, тако фин начин да би се људи питали: „Је ли мудрац? Како овако лепо говори?" Ако је ко од вас посетио старца Пајсија (у Св. Гори), срео је једног таквог човека. Он је пун благодати. Све што говори вреди записати. „Тога ради", наставља свети Атанасије Велики, ,,нико није завидео светом Антонију Великом, нити је ко био љубоморан на њега, него су се сви радовали и долазили њему". Ето, дакле, шта значи племенитост.
Свети Оци наглашавају да, како бисмо могли да будемо такви људи, никада не треба да кажемо ,,не" другоме, него свом самољубљу. Други се према теби лепо понаша? Ти се према њему понеси још боље. Неко се према теби понаша лоше? Ти се према њему понеси на најбољи могући начин, јер такво понашање тражи одрицање од свога „ја". Нека други осети да мирно седим и са поштовањем га слушам. Тако, браћо моја, љубав, по светом Јовану Лествичнику, бива „нераскидива веза". Та веза се не може раскинути, ма шта да урадиш. Она повезује све нас који смо различити људи, али смо због тога и корисни. Нико од нас није сличан другоме. Љубав сама све исправља. И свети Јован, који је био пустињак, наставља: „Немој у било чему повредити савест брата свог". Никада немој повредити човека, ни зарад добра, ни зарад зла. Све, дакле, и духовни напредак, и хришћански подвизи, и врлина, и молитва, полазе од племнитости и склоности човека ка дружењу.
Наведимо неколико примера из манастира да бисте видели како је тамо уређен свакодневни живот монаха. Неко има жељу да оде у келију неког од братије. Запитаће се: „Је ли време за молитву?" Ако је време за молитву, неће отићи, испоштоваће га. Ако схвати да он у то доба чита или се бави чим другим, покуцаће на врата и рећи: „Молитвама Светих Отаца наших". Ставим светитеље пред себе и улазим, да би светитељи били они који ће нас уједињавати. Видите ли како је то лепа навика?
Свети Василије Велики, такође, у једном свом монашком правилу каже да никада није дозволио да један празнослови на рачун другога. Сусретнемо, на пример, некога, поздравимо га и питамо: „Шта радиш? Шта Коста ради?" А други одговара: „А, јадан, шта му се догодило!" Тако и тако... Је ли то што га називаш „јадним" врлина? Похвала? Част за њега? Зашто наводиш његово име, кад он није ни присутан? Да јесте, ти би се плашио да то кажеш; зашто се сада, када он није ту, не плашиш и не поштујеш Анђела његовог који је присутан, и Христа Који је међу нама? У истом правилу надаље стоји да није дозвољено да се било ко смеје на рачун другога. Претпоставимо да је неко учинио нешто лоше. Ја то приметим и другима дам знак да би и они видели и насмејали се. Ако урадиш нешто томе слично, бићеш „одлучен седмицу дана", каже свети Василије Велики. Зашто? Јер си се насмејао на рачун другога. Можемо ли се смејати Христу? Како можемо да се смејемо икони Христовој?
Свети Василије Велики још каже да нико не треба да (тек тако) исправља другога, нити да се свађа са њим. Ти ми нешто кажеш, ја ти одговорим. Ти мени одговориш, ја ти наводим аргументе. Ти истрајаваш, па ти ја кажем: „Дођи опет сутра, да прочитам, па да ти опет кажем". Тако нити смо људи, нити припадамо ком другом царству. Треба да пазимо много. Погледајте и нешто што је повезано са овим. Одеш, примера ради, код неких рођака, код неке рођаке, и почињеш да причаш и причаш... Она је јадна поспана, гледа кад ћеш отићи, а ти опет изнова започињеш причу, она се прекрсти мислећи да ћеш отићи, али си ти упоран. Постајеш наметљив човек. Никада немој бити „наметљив", каже свети Василије Велики, који је био веома велики подвижник. Он је у тој мери био човек заједнице, и поред тога што је од подвизавања био задобио грбу! И наставља: „Будите благонаклони у разговорима својим". Када разговарате, нека се лице ваше испуни добронамерношћу, осмехом. ,,У беседама сладосни": када беседиш, нека тече сладост, нека из твојих уста тече мед. А никада немој беседити тешко и напорно: „Никада грубо, чак и ако треба прекорити". И када постоји потреба да другога опоменеш, исправиш, пошто си учитељ, професор, духовник, отац, мајка, исправи га уз много сладости и благости, јер ако се увреди, затвориће се срце његово, па ће стање бити још горе.
Једно друго монашко правило, правило светог Теодора Студита, говори: „Када оптужиш неког човека, када га клеветаш, онда узми на се четири месеца сухоједенија". Шта значи сухоједеније? Узимати мало воде и мало хлеба. Видите ли колико цени човека? А друго правило каже: „Онај ко некога оклевета, неће се причестити четрдесет дана". Сетите се да су се монаси сваког дана причешћивали. Ако се причешћујемо четири пута годишње, то би значило десет година без причешћа. И нешто још горе: то је освета. Учинио си ми неко зло, па ја то памтим. Након годину-две дођеш да нешто затражиш од мене, а ја ти кажем: „Сећаш ли се онога када ниси хтео да ми даш оно што сам ти тражио?" Свети Неофит Затворник је овако својим монасима говорио о освети: „Ако се осветиш, цели живот ћеш бити одлучен". Одлучен значи да ће неки монах бити издвојен из братства, и да ће одвојено јести, да не би био у заједници са другима. То је веома тешко!
Свети Василије Велики има још једну опомену, поготово за жене. Он говори много шта везано за жене, али вам ја о томе нећу говорити да вас не бих ражалостио. Говорећи о монахињама каже: „Нека она, која очима даје знаке како би ожалостила сестру своју, буде одлучена седам дана". Видите ли племенитост великих Отаца Цркве?
Да ли да кажемо и пар речи о посетама разним домовима или међусобним посетама нас монаха? Обратите пажњу на три ствари које ћу вам навести. Веома су једноставне. Када се, каже свети Нил, који је био велики подвижник и теолог, сусретнеш са неким или када идеш у неку кућу, „немој чекати да прво будеш поздрављен"; немој очекивати да ти други кажу „добар дан". Ти то први кажи, ти се понизи; немој чекати да се други понизи. „Ми увек први треба да се обраћамо другима, било пријатељима, било непријатељима". А понећемо се на исти начин и кад је у питању пријатељ и кад је у питању непријатељ. Један други подвижник, Ава Исаија, каже: „Ако дођеш у госте у нечији дом", ако дођеш у кућу неког свог познаника или познанице, „а он изађе и остави те самог", а домаћин буде морао да те остави самог, немој подићи лице своје и очи своје и почети да разгледаш све (у кући), нити отварај ладицу да видиш шта у њој има, „нити отвор", то јест неки прозор, да би видео да ли се којим случајем другачије отвара, „нити посуду, нити књигу", јер у књизи може држати неко своје писмо. Можда у посуди држи нешто не би хтео да ти видиш. „А када буде излазио, реци му" - и да би домаћин био што безбрижнији - када буде одлазио ти му реци: „Молим те, има ли шта да ми даш да радим док се ти не вратиш?", да би он осетио да ниси остао сам, него да се осећаш као да је он присутан.
Претходни светитељ, свети Нил Подвижник, каже да када се сусретнеш са неким треба да будеш толико озбиљан и фини и мио, да би био светодостојанствен, поштован. Нека ход твој буде мужеван - ово каже чак и кад се ради о жени. „У узимању јела уздржан", када се са неким сусретнеш па ти он постави трпезу, у сваком случају ће ти од свег срца поставити најбоља јела. Немој похлепно почети да једеш, јер ћеш оставити лош утисак. Немој вређати себе самог. Буди уздржан чак и кад си гладан; поједи од свега помало, и то је довољно. Зашто каже „уздржан"? Јер треба да будеш научен да једеш мало, да би могао да се уздржиш. Ако си научен да непрестано једеш, нећеш моћи да поједеш мало. „У спавању одмерен": ако буде потребно да преноћиш, немој први отићи на спавање, па да други не знају шта да раде јер ти спаваш. Спавај мање но што спаваш у својој кући, јер треба да се дружиш са људима код којих си у гостима, да поразговараш са њима, да им покажеш љубав своју, да им даш дарове које си им донео и да уз то покажеш „добру вољу и складност". Дакле, да учиниш тако да они осећају да је у њихову кућу ушао један истински анђео.
И још нешто, последње што наводи Ава Исаија. И поред тога што је био подвижник, речи његове су у највећој могућој мери речи о заједници, и истовремено речи духовне и богословске. Каже он: да ако неко, брат твој, или мајка твоја, или жена твоја, за тебе спреми јело, па то јело не успе, „немој му/јој рећи да је лоше спремљено"; немој рећи да није онакво какво си очекивао, јер ће то бити смрт души твојој"; то је смрт за твоју душу. Велики је грех рећи да јело није добро, јер је жена слаба, можда има неки проблем, неку тегобу. Можда је брат, монах, био болестан, уморан, можда је о нечему мислио, па му је јело чало загорело. Није пропао свет. На тај начин Бог благосиља манастир, тако благосиља и домове наше. Јер је и дом наш манастир. Други бива повређен. Због тога каже: „Испитај самог себе, како би се ти, да си сам то од другога чуо, ражалостио, и умири га". Зар не знаш да би се ти секирао да су ти рекли нешто тако? Зашто секираш жену или брата свога?
И свети Ава Исаија наставља: „Ако заједно појете", ако певате, „и неко погреши у некој речи", и неко направи грешку, „немојте му то брзо ставити до знања и тако га узнемирити". Немојте му рећи: „Ћути, погрешио си", јер ћете га узнемирити, те ће, када буде хтео да запоје или запева, непрекидно грешити. Тако се у душама људским стварају проблеми.
Ово, наравно, важи за монахе, али је узор и за породицу коју супружници стварају. Но, погледајмо подробније живот у свету.
Једном када сам ноћу путовао возом, па се воз покварио и путнике оставио на другом месту, сретох једног свештеника у годинама, са великом, лепом брадом. Пришао ми је - још сам био млад, тек рукоположен, скоро да нисам имао браде - и са великим поштовањем ме упитао: „Јесте ли свештеник? Архимандрит?" „Архимандрит", одговорих му. И тај човек, за којег сам касније сазнао да је био светог живота, погну се да ми пољуби руку. Тада га упитах: „Шта сте ви?" „Ја сам игуман четрнаесторици монаха, седморици који су у животу и седморици који су (већ) осигурани, који су на небу. Седморицу сам збринуо, и борим се да збринем и преосталих седам".
Сви живимо исти живот, живот у наручју Исуса Христа. Међутим, постоји разлика између живота у манастиру и брачног живота. У манастиру је све уређено тако да буде лако, у браку је све тешко. Потребно је да веома добро извежбамо мишице и срца своја да бисмо издржали животне тешкоће. У манастиру човек другачије живи, другачије напредује. Навешћу вам један пример.
На Светој Гори има један игуман, благодатан човек, такав да би му човек целивао обе руке. Прост је, не много образован. Како је он доспео на Свету Гору? Када му је било шеснаест година, видео је како Пресвета Богородица долази ка њему и говори му: „Показаћу ти нешто што не знаш. Показаћу ти Свету Гору". И у виђењу му је показала целу Свету Гору. Потом је пред њега ставила одређени манастир и рекла му: „Желим да одеш у овај манастир". „Како се, Пресвета, тај манастир зове?" Рекла му је име манастира, али вам ја то нећу рећи, јер ћете, ако вам кажем, схватити о коме се ради. Дете-Богопризвано, Маријопризвано, Пресветопризвано, како да га назовемо, пошто га је Пресвета Богородица призвала! - заиста и одлази у тај манастир. Видите, другачији је начин на који монаси одлазе у манастир, друга поигравања срца, други почеци, друга искуства. Отац његов виде како он одлази, па потрча не би ли га стигао. Дете се укрца на неку лађу да би отпутовало. Отац то наслути, те се и он укрца на исту лађу. Дете је видело оца, али отац није видео дете. Бог му је затворио очи. Били су на истој лађи, пролазили један поред другога, ишли да једу, а отац није видео дете. Жалио се другима, викао: „Имам једно дете, па и оно одлази од мене да би отишло у манастир". Али га није видео, јер је дечака штитила Пресвета Богородица. У наставку стигоше у неку луку, на неко друго пристаниште. Дечак је био зачуђен јер му је све било познато. Пресвета Богородица му је то била показала. На крају је стигао и у манастир који му је Пресвета поклонила. Ето, стога је манастир један тајни брак са Христом.
Шта је брак? Рекли смо да је и брак један други манастирчић. Тајна, јер браком постајемо „једно тело". Шта то значи? То значи да, као што Бог мени даје дар да постанем монах у одређеном манастиру и да у томе успем, тако и брачном човеку даје дар. Двоје пред лицем Божијим постају један човек. Сам Христос их преузима и калеми на Тело Своје - Цркву.
Свети Апостол Петар, када говори о тајни брака и када се обраћа женама, каже да се украс жене састоји „у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцено". Жена према мужу и треба да показује мирноћу и кротост. Не треба да се свађа са мужем, да га напада, да се нервира, да секира. Жена треба да је кротка. Зашто он ово говори женама, док мужевима не говори да буду кротки, мирни? Јер су мужеви другачији, имају другачије срце, другачији душевни свет. Они се лако могу преварити, имају самољубље. Ако му жена нешто каже, он то држи у себи и почиње да сумња у њу. Свети Апостол, дакле, жени саветује: буди мирна, кротка, ради оно што ти муж твој каже. И ако те удари, насмеј му се, пољуби га и учинићеш га јагњетом. Ако покажеш стабилност, онда си стекла нешто драгоцено, једну важну предност пред лицем Божијим и лицем људским, јер ће ваш супружнички живот бити свакодневна љубав.
А y наставку мужевима каже: „И ви мужеви, живите са женама својим по разуму." Ти, дакле, који си стекао жену и живиш са њом, живи „по разуму". Треба да знаш шта срце жене тражи, и њену причу коју ти је испричала од првог дана када те је упознала. Немој заборавити ништа од свега што ти је рекла. Још треба да познајеш њену психологију, јер мушкарац и жена нису исто. Ја желим једно, она друго. Ја хитам на једно место, она на друго. Бог нас је на другачији начин саздао. Саздао је мушко и женско да би се различито везивало, сједињавало, и да би из тога произилазило једно савршенство. Такође, покажи да волиш своју жену, да је имаш на уму, да пазиш на сваку њевгу потребу. Али, како? Не са надменошћу, него „указујући јој част као слабијем женском сасуду". Жени каже да према мужу свом показује кроткост. Мужу каже да цени жену своју. Када не цениш жену своју, она може да се разбије, попут неке чаше, а да ти то чак и не схватиш. Ти ћеш нешто хтети, бићеш упоран, викаћеш, вређати, дурити се, „Ма, ниси ми урадила ово, ниси ми дала оно", али нећеш схватати да је срце твоје жене сломљено. А када се једном сломи, ако чак само напрсне, тешко поново постаје исто. Колико лепо о овоме говори свети Апостол Петар! Одакле су благословени светитељи све ово знали? Ма, то произилази и проистиче из светости.
Дакле, жена захтева да буде цењена, јер је танана и осетљива. Ти, мушкарче, то треба да чиниш, јер „сте сунаследници благодати живота", јер сте обоје заједно примили један дар. Срећа коју вам је Бог дао није само за тебе или само за њу, она је за обоје. Ви сте сунаследници, заједно ћете наследити жиот вечни. А све то говори „да не буду ометане молитве ваше". Ако, дакле, ти, жено, ниси кротка, и ако ти, мужу, не поштујеш, не цениш жену своју, никада нећете моћи да се молите. Јер једно тело - „биће једо тело" - постаје тела многа. Настаје једно израњавано тело. И сходно томе, непрестано имамо сукобе, пролеме, притужбе. Ја имам притужбе на тебе, ти на мене. Ја ћу отићи код свог пријатеља да се појадам на жену своју, а ти ћеш отићи својој пријатељици да се појадаш на мужа свог. Тако, пошто нећемо имати смирености, радости и мира, нећемо моћи ни да се молимо, па ће живот наш бити пун мизерности. Ако желимо да стигнемо до Бога, каже, треба да размишљамо о заједници. Видите ли да је и у свету манастир?
Монашки живот је пример људске заједнице. Ни демократија, ни краљевина, нити социјализам не могу поседовати то савршенство. Ниједан систем не постиже савршенство монашког устројства живота, јер је монашко устројство живота заиста једна ангелска заједница, рекао бих и отачка, дакле онаква какву су и Оци Цркве живели. Али и наша брачна заједница, наши односи у свету јесу светотајински.
Ако не живите у миру, него у несугласицама, „зар нисте телесни", каже свети Апостол Павле. Када се надговарате, када једни друге вређате, зар нисте телесни људи? Како је тешка ова реч светог Апостола Павла!
Да би неко, дакле, постао монах, он треба да је друштвен, радостан, да трпи све што други чине, да цени друге, да према другима има добру вољу, дакле да не побија њихове ставове, чак и кад је сам у праву. А, y свету, где су други у журби, уморни, где један другог изједају, треба да будемо много више друштвени и радосни.
Ако живимо у складу са оним што нам светитељи говоре, тада ће се, хтели ми то или не, срце наше испунити небесном молитвом. Такође ћемо за свој дом моћи да кажемо да је „Христос међу нама", као што говоре свештеници. То нећемо рећи када се много молимо, много постимо, одлазимо у цркву, на поклоничка места, на веронауку. Све то је добро, али темељ тога је све оно што су нам светитељи овде рекли (што смо навели у овој беседи).
На завршетку ћу вам прочитати два ретка из једне беседе светог Василија Великог: „Нека реч утехе претекне остатак речи твојих, запечаћујући твоју љубав према ближњем". Ти, који си у манастиру, када приђеш брату свом; ти који си супружник, када прилазиш супрузи или супругу свом; ти који си отац, мајка, када приђеш детету свом, „нека претекне реч утехе". Шта год желиш да кажеш, шта год размишљаш да кажеш, то и кажи, пошто претходно кажеш и две-три речи које ће донети радост, утеху, предах.
Учини тако да други каже: одахнух, обрадовах се! Учините тако да се други диче вама, да вас воле, да поскакују од радости када вас сретну. Јер сви људи у животу свом, у свом дому, у телу и души имају неки бол, болести, тешкоће, муке, и свако у неком свом скривеном завежљају, у срцу свом, у дому свом скрива бол свој да га други не би познали. Тако, ја не знам каква тебе бол мучи, нити ти знаш каква мене бол мучи. Можда се смејем, можда вичем, можда се радујем, али у дубини сам болан; смејем се и вичем да бих сакрио тугу своју. Због тога се прво насмеши другоме.
И наставља св. Василије: „Постави се... ведра лика, да би ономе са ким разговараш пренео радост". И пошто учиниш да се други насмеши, нека твоје лице не престаје бити насмејано: то значи ово „ведра лица". Нека лице твоје буде свесјајно сунце, тако да други у току разговора који ћете водити и даље осећа исту развесељеност. „Радуј се сваком успеху ближњег свог: радуј се заједно са својим ближњим било који дар да има и било који успех да постигне. „Јер су његови подвизи твоји подвизи, као што су и твоји подвизи његови". Будите једни другима савезници.
На овај начин долази до сусрета монаха и брачника, Светитеља и грешника, на тој стази заједнице, да би нам тај сусрет давао право и могућност да се молимо. А када се молимо, изговарајући молитву, ми све људе укључујемо у „Господе Исусе Христе, помилуј ме". Прво свог мужа, брата, дете своје и сав свет. Када Бог види ту љубав, тај Рај y срцу мом, као и то да је моје срце све те људе сместило у себе, онда није могуће да Бог неће сместити у рај и мене и вас.